Iz pozicije usvojenog deteta

vaspitacica simona zna da je miki usvojen.a nije ga taj zezo sto je usvojen nego mali nerazume da je on rodjen iz srca mami i tati jer mali nije znao da je on usvojen,nego su oni pricali da je on ima seku u stomaku i da ce mu je mama roditi a miki je reko mene i mariju je mama rodila iz srca pa je tu doslo do zabune i nesporazuma kod njih dvoje.zato je on reko vaspitacici da miki laze da je rodjen iz srca a ne iz stomaka

pudza ::...
Ponekad mi se cini da treba reci istinu onakvu kakva je, prilagodjeno uzrastu.

 

Ja sam tako činila i činim. Samo to izdramatizujem, napravim u formi priče pa Vilenjak voli da sluša kako smo ga mi svuda tražili, kako sam ja htela da ga odmah uzmem kad smo ga našli, kako sam plakala i šta je socijalna radnica rekla na to itd. A sve je i bilo tako. Kad spominjem radjanje pričam o teti koja ga je rodila i koja je jako želela ali nije mogla da brine o njemu. Zato je bio kod hraniteljice gde su došli tata i mama. E sad možda to zavisi i od priče, sigurno neko ko mora detetu da objasni kasnije da mu je majka zlostavljačica ili već nešto slično mora i taj deo o rodjenju da nekako promeni... Ja pričam da sam nosila i nosim Vilenjaka uvek u srcu. A radjanje iz srca nekako ne mogu da prevalim preko usta, isto mislim da će deca zamisliti srce bukvalno i da to može kasnije da stvori probleme, upravo ovako kao i kod Nine, druga deca će tvrditi da je to nemoguće. Koliko se sećam taj deo smo spomenuli samo jednom kad je Vilenjak počeo o radjanju iz stomaka pa mu je muž rekao da sam ga ja rodila iz srca a ja potvrdila... Ali nisam više ponavljala tu priču nego ovu o traženju našeg sina...

nina :) ::vaspitacica simona zna da je miki usvojen.a nije ga taj zezo sto je usvojen nego mali nerazume da je on rodjen iz srca mami i tati jer mali nije znao da je on usvojen,nego su oni pricali da je on ima seku u stomaku i da ce mu je mama roditi a miki je reko mene i mariju je mama rodila iz srca pa je tu doslo do zabune i nesporazuma kod njih dvoje.zato je on reko vaspitacici da miki laze da je rodjen iz srca a ne iz stomaka

Shvatila sam da zna, nego kako si i ti rekla mislim da moraš da odeš da čuješ kako je ona to rešila, objasnila tom drugom detetu. Možda ne bi bilo loše kad priča o porodicama da uvrsti i priču o usvajanju i da izjednači sa biološkim roditeljstvom kako bi deca to shvatila i prihvatila Mikija i kako ne bi više dolazio u situaciju da ga optužuju da laže i sl.

Ja inače Vilenjaka ne usmeravam da ispravlja sve moguće predrasude, mislim da bi se time samo nepotrebno trošio. Važno je da on savlada svoju priču, da ga bliski prijatelji i prijateljice prihvataju a da će sva deca prihvatiti mislim da neće na žalost. Na sva lična pitanja ne mora da odgovara a najbolje je da ne objašnjava ništa, bar takvo je moje iskustvo sa ljudima i to mu naglasim. Možda on nadje neki drugi put koji njegovoj ličnosti više odgovara. Mada mi Vilenjak sve više deluje kao "opasan momak", neće njega mnogo propitivati, no videćemo... Kad kod nas to bude aktuelno isto ću da odem i tražim od vaspitačica da one objasne deci oko usvajanja, roditelji i vaspitači su tu da objašnjavaju...

spomenula sdam ja sve to vaspitacici jos prvi put kad smo pricale o tome tako da cu videti u ponedeljak ili utorak kad odem do nje ako bude mogla da pricamo ili cemo cekati sredu kad imamo dan za razgovor sa vaspitacicama

Vilenjak je opet u onoj fazi kad spominje kako je ovo ili ono radio kod hranitelja... Danas je namirisao sobu parfemom pa je zastao da mi kaže kod koga je to video... Naravno znala sam odmah da je neko iz hraniteljskog sela, i naravno bilo je tačno - ona njihova rodjaka je tako mirisala sobu. E onda tražimo crtani na you tube i on nadje neki "Lenji grad" koji ja nikad nisam videla. On mi saopšti da je to gledao kod hraniteljice, pomislim da možda i jeste ali kad je počeo da priča detalje bilo mi je nešto sumnjivo, ipak se toga ne može sećati. Pa dok je on ostao da gleda priupitam u drugoj sobi muža da li je gledao to sa njim. Kaže gledali su pet, šest puta tu seriju i zapanjio se da mi je Vilenjak rekao da je to gledao kod hraniteljice. Ja kad sam se vratila kažem onako usput šta mi je mm rekao a Vilenjak uobičajeno, pa da gledali su to... E sad meni je misterija što on to radi, stalno nastoji da sačuva sećanje na hranitelje iako je uživo odnos njih i njega sve hladniji, ne traži ni da ih zovemo više. Ali nekako mi sve to tendenciozno ispoljava... E to je ono što ja u toj koži nisam bila, ko zna šta je u njegovoj glavi... Moraću i sa mužem da popričam ali meni se čini kao da je njemu to neka kao misterija, možda mu nije do kraja jasno, možda hoće nekako da se oseća važnim da je nešto tamo iskusio a eto ja ne znam za to, pa ako se i ne seća onda izmišlja. Razmišljam da počnemo sa čitanjem one knjige o usvajanju, znam da smo nekad pričale da je za uzrast od oko četiri ipo godine a mi evo ni u petoj nismo počeli. Ona nekako raščišćava sve te pojmove ali nekako ne mogu da nadjem trenutak da se upustimo u to čitanje. Medvedić Srećko ne govori tako direktno, slikovnica kao i druge pa ako poveže sa sobom, poveže... a ova knjiga je direktnija, ne znam... Jeste li vi počele da je čitate i kakva je reakcija dece?

Ne znam jesmo li na ovoj temi pisale o druženju usvojene dece i prepoznavanju ali da ne pretražujem sada, ova mi se čini najviše odgovarajuća... Pisala sam već da Vilenjak nema prijatelja koji su usvojeni i da sam planirala da ga spojim sa jednim dečakom iz okoline... Desilo se da smo bili na istom dogadjaju tako da su se moji planovi ostvarili... U početku mi se činilo da se uopšte ne prepoznaju i da je ono što ste vi pričale o prepoznavanju usvojene dece mit bar za nas... Kad negde od pola večeri - paffff... Zalepiše se jedan za drugog iako je postojala i razlika u godinama pa je bilo dece sa kojom su po godinama bili bliži... Nisam mogla da verujem. Da li je slučajnost, da li su slučajno baš njih dvojica slični ili to prepoznavanje baš tako deluje tek... Vilenjak bi sad da se stalno druži sa njim, stalno priča o njemu, sasvim ga je oduševio. Nadam se da će roditelji drugog dečaka biti zainteresovani za druženja. Pokušaću da predložim neko vidjanje a ako ne, videće se bar eto kad nas zajedničko društvo poveže...

E da napomenem - nijedan od njih dvojice na racionalnom planu nije znao da je ovaj drugi usvojen...

Evo i mene... Nisam bila pri kompjuteru ovih dana, pa imam stosta da iscitam ovde i da nadoknadim propusteno. A mislile ste da ste me se resile .

Simona, jako mi je zanimljiva ova prica o prepoznavanju, citala sam i ranije o tome. Mi jos nismo imali prilike da se druzimo sa usvojenom decom, pa nemamo iskustva na tom planu. Neko je svojevremeno pisao i o prepoznavanju i sa "drugacijom" (ne znam koju rec da upotrebim, a da ne zvuci ruzno - mislim i na decu drugacije boje koze i decu sa posebnim potrebama, ...) decom, i to smo imali prilike da iskusimo. Nasi prijatelji imaju dete sa posebnim potrebama. Sunasce (od sada cu je tako zvati ) je prema njemu neznije, pazljivije; mazila ga je po glavici dok su joj izlivi neznosti prema drugima jos uvek podrazumevali samo cupanje i stipanje. Mozda bi tako postupilo i svako drugo dete, ne znam, ali smo, secam se, svi nekako ostali zateceni njenim instiktivnim ponasanjem. A i on je to prihvatao i uzivao u njenim dodirima.

Jos malo o temi koja me muci. "Rodila sam te iz srca", je nesto sto mame cesto ovde koriste kada su deca jos mala, pre nego sto prica krene da se usloznjava. I meni je to zvucalo kao odlican recept; nekako je toplo i na nekom iracionalnom planu cak i istinito. Ali ja to ne mogu. Probala sam vise puta, iako je ona jos suvise mala, ali ne ide. Zvuci mi pogresno i napamet nauceno, kao tudja istina koju primenjujem na nama, kao puka fraza. Mozda sam ja suvise racionalna, a mozda ipak svako od nas mora da pronadje sopstveni nacin.

Milkyway,
ja sam pisala o prepoznavanju "drugačijih"...Moj sin vrlo mali (prošle godine) je divno reagovao kad se sreo sa detetom sa Daunovim sindromom kao i sa autističnim detetom na jednom rođendanu. Nadam se da ga to neće napustiti kad poraste...
Simona,
drago mi je za susret....Baš sam htela da te pitam da li ste upoznali drugara.
Milkyway,
slažem se...Ja još ne tvrdim ništa...Moj dečak je prihvatio da je dečak-zvezda, to mu zvuči interesantno, mistično, meni poetski, romantično...ali još uvek nismo stigli do dela kako je on zapravo od zvezde postao dečak?

Meni ovih dana drugo brine...
Izgleda da su sa vrtićem pojačani strahovi jer neprestano ponavlja "nema mame, nema mame"... čak upotrebi i izraz "druga mama", odakle mu to, ne znam...Da li mu vaspitačica rekla nešto tome slično, tipa "sad sam ja tvoja druga mama"...ili je on to zapamtio iz bajki a neprestano želi da sluša samo one gde "nema mame" npr. Knjiga o džungli, Pepeljuga, Bambi itd. Ne mogu da lažem da me to ne uznemiruje pomalo. I da se pitam koliko je to samo strah od razdvajanja (adaptacija u vrtiću) koji je očigledan ili je ipak njegova pronicljivost koju ne bi trebalo nikako potceniti?

Milkyway,
i ja imam sličan doživljaj kao ti za to "rodila sam te iz srca", pisala sam na nekoj temi da ne ponavljam...

Struzzo,
ja sam se setila baš vas kad sam gledala film "Drvo života". Jedna psihološkinja iz doma mislim je rekla da bebe osećaju separacioni strah (ili tako nešto reče) čak i ako je od odvajanja od biološke majke do dolaska kod hranitelja prošlo samo nekoliko dana, na nekom nivou koliko god da je kratko vreme bilo "znaju" da su ostavljena. Znam da si ti uvek isticala da je Struzzolino stalno imao toplinu, nije prošao iskustvo doma ali ako je verovati toj psihološkinji onda i tih nekoliko dana mogu da ostave trag naravno na nekom nesvesnom nivou. Možda odatle dolazi ta pronicljivost koju ima Struzzolino... Ili može biti vezano za prelazak od hranitelja ka vama i opet neko nesvesno sećanje. Ja opet mislim da ako Struzzolino već na nekom nivou "zna" vašu priču onda kad to budete verbalizovali možda će mu biti lakše da shvati, možda će ta priča samo osvetljavati već negde poznato, nego da nema ama baš nikakvo pa i nesvesno sećanje... Tako i mene plaši Vilenjakov strah od doma a isto na svesnom nivou ne može se toga sećati. Pomišljam otkako sam gledala film koji spomenuh da su hranitelji mogli govoriti deci - "vratićemo vas u dom ako ne slušate" pa da se tu mogao nahvatati tog straha, uz naravno nesvesno sećanje na dom. To zato što je u filmu više nekadašnje dece koja su bila kod hranitelja ponovilo da su im hranitelji pretili na taj način pa me ne bi čudilo ni od ovih naših.

Simona, bas cu morati da potrazim tvoje vidjenje te teme, ne secam se da sam ga procitala.

Milkyway,
ja se upustila u nalaženje tog posta, sve mislim lakše ću ga ja naći nego ti... I kad pretražih sopstvene postove na raznim temama vidim da je na ovoj temi, čak i na ovoj strani, gore u odgovoru Pudži

Simona, hvala! Verovatno sam samo preletela prethodne postove na temi, a da ih nisam pazljivo procitala. Nisam ocigledno slucajno bas ovde pocela o tome da pisem. U svakom slucaju, vidim da nisam usamljena u svom dozivljaju; i ti i Pudza i Struzzo slicno razmisljate. Smejala sam se bukvalnom shvatanju Pudzinog deteta o tome kako srce mora da je jako veliko kada se iz njega radja beba . A opet verujem da je mnogima to lep i prihvatljiv nacin da se zapocne prica o usvajanju...

Milkyway,
kako ti reče u jednom prethodnom postu, svako prema sebi... Meni su Kutanjke govorile da u početku detetu pričam kao neku bajku, ali ja sam se isto osećala kao da to nisam ja, kao što i ti reče kao da bih pričala neku tudju priču. Tako da onda nisam ni išla u neko bajkovito prikazivanje...

Mene malo brine stepen pominjanja usvajanja od strane Vilenjaka. Nemojte da vas zavede ovo što ja pišem ovde. Vilenjaku ja ne spominjem ništa prošlo ali uopšte, baš da bi počeo malo manje da priča/misli i preusmerio se ka sadašnjosti i budućnosti. Muž već da ne pričam, on i ne razmišlja o tome a kamoli da spominje. Ali Vilenjak (skoro) svakog dana ima neki komentar vezano za to. Kad je on došao mi smo bili onakvi a sada smo ovakvi, to je jedan komentar... Pa onda mu jutros ja pričam kako idemo u mesto rodjenja mog oca uskoro a obići ćemo i neka okolna mesta. On mi kaže kako ga hraniteljica nije vodila tamo... Ranije sam mu objasnila da je moj otac iz tog mesta a da hraniteljica nije odatle pa nije imala nikakvog razloga da ga vodi. Sad pošto sam spominjala i ta okolna mesta rekla sam mu da je bio mali kad je bio kod hraniteljice a da je svet veliki, mnoga mesta nije obišao i tek treba da ih obidje. Znam da usvojene majke kažu da to sećanje na hranitelje vremenom nestaje ali nekad iz mog ugla mi se čini da smo se mi zaglibili u ovoj fazi i da iz nje nikad nećemo izaći... Bojim se da kad bude imao i četrnaest godina i ja mu kažem da negde idemo on će razmišljati da li je tamo išao sa hraniteljicom... Mislim nadam se da neće ali mnogo sporo to kod njega prolazi i ta promena od hranitelja ka nama mu se toliko urezala da non stop spominje, sve meri kako je bilo tamo a kako ovde, sve kreće - kad je on došao... Ja sam mislila baš od tih putovanja po zemlji, inostranstvu, vrtić, sport, bioskopi, pozorišta, luna parkovi, igraonice, mi, naši bližnji, rodjaci, njegovi drugari i drugarice, prijatelji - mnogo je to raznih utisaka i potisnuće se ta sećanja... Ali gde god otišli, šta god radili, za sad ista priča... Valjda samo da pustim da vreme odradi svoje, ali pitam se koliko vremena, za ovako malo dete mislim da je i ovo što je prošlo dosta vremena... Jedino što je možda umislio da je jedna hraniteljicina rodjaka njegova biološka majka iako sam mu već rekla da nije, da je to mlada devojka, nema decu ni muža. Ali na nesreću isto se zovemo pa se njemu možda čini da biološka i usvojena majka moraju imati isto ime ili već nešto slično... Tek tu rodjaku kad spomene ima sve žive aparate, što god vidi, što god mu je novo, ne može da kaže da ima hraniteljica jer ja bih znala šta ima a šta ne, ali ima ta rodjaka... Ništa ovde nije novo, sve on to već zna... S te strane jedva čekam da biološku majku počnemo da zovemo imenom, možda će ga to uveriti da ta rodjaka nema veze sa njom...

Cudno je kako se on grcevito drzi tog svog prethodnog zivota, kao da ne zeli da ga zaboravi. Mozda on i dalje oseca neku nesigurnost, strah da je kod vas samo privremeno, koliko god vi pricali i objasnjavali. Pa ulepsava svoje vreme kod hraniteljice i nju, tesi se podsvesno da je tamo bilo bajno ako se slucajno desi da mora da se vrati. Kao da zapravo poredi sta sad ima i dozivljava sa onim sto je bilo i onda, paradoksalno, prevagu odnosi ono sto je bilo losije u svakom smislu. Shvatila sam iz tvojih postova da je ona kao hraniteljica surovi profesionalac. Njemu nista nije falilo, ali nije ni dobijao nista povrh toga. Citala sam da se deca nemarnih ili hladnih roditelja za njih vezuju podjednako kao za brizne, mozda cak i vise. Stalno se upinju da ih odobrovolje i da zasluze njihovu ljubav, predstavljaju ih u lepom svetlu, i oni ostaju vrlo dominantne figure u kasnijem zivotu te dece. Ne kazem da je Vilenjakova hraniteljica bila i zaista takva; cak i da jeste, ne mislim da je on dovoljno dugo bio kod nje da bi ona ostavila trajan trag u njegovom zivotu, ali mu je mozda zbog toga tesko da je se oslobodi i krene dalje.

Milkyway,
hvala ti. Upravo tako nekako ja tumačim, uglavnom sve što si pisala. Pored svega toga poslednjih dana je još često besan na mm i mene, bez nekog vidnog razloga. Idemo ovamo ili onamo, kupimo mu ovo ili ono, gleda crtaće, igramo se, sve bude u redu i onda umesto da se tako završi dan dobije napad besa zbog neke sitnice ako mu npr kažemo da je vreme za večeru, kupanje, spavanje i sl. Ja to relativno dobro podnosim jer negde kapiram da taj bes nije zapravo upućen ka nama, da je to onaj nagomilani bes koji će Vilenjak vremenom morati da razrešava. Ali mužu baš teško pada, izludi ga što na svu našu pažnju uzvraća bezobrazlukom i agresijom. Takav je samo prema nama, inače uživa u pažnji kod mojih i muževljevih roditelja, u vrtiću isto sve divno, na sportu takodje... Možda je i to ispitivanje granica, ako bude nemoguć da li ćemo ga vratiti, šta znam šta mu je u glavi...

Evo kao što vrlo često bude kad ja ovde nešto napišem i dete samo uoči neko svoje ponašanje. Danas opet kreće - kad sam ja živeo kod hraniteljice išao sam u igraonice  Naravno u selu igraonice ne postoje i nikad nije ni video igraonicu dok nije došao kod nas. Ali ja nemam snage da raspravljam, u životu nemamo samo usvajanje nego i ostale probleme... Utoliko mislim bude problem kad se život zaglibi u jednoj tačci jer on svejedno ide dalje sa lepim i ružnim stvarima koje donosi... Ali možda smo se danas i makli nekuda ko zna... Znači ja se ne upuštam uopšte i ne objašnjavam da u selu nema igraonice. Na šta on meni kaže - "ja pominjem hraniteljicu stalno." Onda ja kažem da mene brine to 'stalno', ne smeta mi da se seća, spominje hraniteljicu, ali zanima me zašto to stalno čini, ipak je prošlo dugo vremena otkako nije tamo nego je sa nama. Na šta mi on odgovori da je to zato što je tamo lepše, imaju dvorište, svinje i kuce... Ja mu kažem da šta da radimo, mi nemamo dvorište, ni životinje, ali ima sigurno ovde nešto lepše. Kao i da nije dobro za njega da živi u prošlosti nego u sadašnjosti i budućnosti. Mada sam mu te pojmove objasnila već ranije ja onda još pojasnim da je on malo dete, da treba da mu se desi još mnogo toga lepog, prijateljstva, ljubavi, da je lepo ako se okrene tome a taj prošli period ako je tako lep neka ostane u sećanjima, samo to je prošlost, tamo više neće živeti. U prošlosti ponekad žive babe i dede a ne deca, njima tek mnogo toga treba da se dogodi... E sad da li je rekao pravi razlog ja ne znam, nekako ne verujem, mada on zaista voli prirodu no valjda nije sve u životu u prirodi, da ne pričam da je i otkako je ovde išao i na more i na planinu i često u prirodu... Da li ćemo se zaštititi od sledećeg pominjanja hranitelja bar onog svakodnevnog videćemo...

Simona ::Citala sam knjigu "Preljubnici" Vide Ognjenovic koju je Pudza preporucila a i ja vam sad preporucujem... pa me je ta knjiga navela ili podsetila na neka moja razmisljanja...

Koliko razmisljate/koliko vas plasi sto vi nikada niste bili u poziciji vaseg (buduceg) deteta? Kada je rec o bioloskom roditeljstvu to je druga situacija, vi ste bili dete vase majke a detetove babe, svi smo mi posebne licnosti ali opet mogu da se vuku paralele. Ali vi nemate licno iskustvo usvojenog deteta. Mozete da saosecate, da pretpostavite, da se uzivite, ipak ne znate... Niti ste imali iskustvo ostavljanja, ni zlostavljanja, ni zapostavljanja, ni gladi, ni hladnoce, ni dolaska opet u novu porodicu nakon svega... Koliko onda mislite da vase namere odjednom bar u tinejdzerstvu deteta mogu da se izokrenu i da to sto vi nazivate humanoscu dete nazove sebicnoscu ili licemerjem ili vec nesto slicno? Ili da se medju vama stvori jaz koji nikako niste zeleli kad ste usvajali dete? Ima li nekog "recepta" da do nerazumevanja ili jaza ne dodje ili ce biti kako biti mora?

Naravno ovo sve vi je nacin obracanja ali se odnosi i na mene naravno... odgovoricu u sledecem postu kako ja razmisljam...

Ovo što sam boldovala smatram najvažnijim u ovom pitanju. Šanse da dete ( pod pretpostavkom, jel, da je u porodici sve normalno ) misli kako ste sebični i licemerni su maltene nikakve. Zaista nepotrebna bojazan sa vaše strane. Ali...Uvek ima ono ali....U čemu je kvaka? U preteranoj osetljivosti i najverovatnije emotivnoj zatvorenosti ( teže ispoljavanje osećanja i onoga što nas muči ). Osetljivosti od kritike, grdnje i sličnih stvari. Doživljavamo mnogo dublje i ozbiljnije, nego što doživljavjau klasična deca. Strah od odbacivanja, uprskos vašoj silnoj pažnji i ljubavi na svakom koraku, nažalost ne možete iskoreniti, ali svakako možete maksimalno ublažiti. Tako da ako se dese neke klasične svađe koje postoje između roditelja i dece, jedina je razlika eto u tome što taj strah odmah izađe na površinu i desi se momenat da pomislimo ( sve ovo govorim za tinejdzerski period ) da nas IPAK niko ne voli. Opet to su prolazni osećaji, kad se stvari stabiliziju i tako mračne misli nestaju, ali umeju da se dese...
Nerazumevanje ili njegova određena doza postoji svakako, ako ni zbog čeg ono zbog ipak malo veće razlike u godinama. A rkela bih da nerazumevanja ima i među klasičnim roditeljima i decom. O nekom većem jazu, nema govora ( opet sve ovo važi za funkcionalnu porodicu ). Zašto? Jednostavno najbliži ljudi njima ste vi i nikog osim vas nemaju ( familija, prijatelji, sve je to relativno površno, jedino ko je do kraja voljen i za koga su iskreno vezani ste vi ) i iz tog razloga taj jaz ne može da se desi.

Simona ::Republica,
bila je to neka radionica o bioloskim roditeljima. Pa je psiholog rekao to da deca uvek zele da zaokruze sliku o sebi i zbog toga sa 16 ili 18 god krecu u potragu. A mi prema tome treba da imamo pozitivan stav, da ih podrzimo u potrazi. Moramo da budemo sigurni u odnos roditelj-dete i da to nece nista promeniti medju nama nego ce nas cak povezati. Ono sto je meni i tada zazvucalo cudno je odgovor toj zeni koja je upitala za situaciju ako sve mi to tako uradimo a dete ne zeli ili nece u potragu za bioloskom majkom. Ispalo je da psihologija kaze da ono mora da krene u tu potragu ako hoce od psihologije da dobije priznanje za normalno reagovanje ;)a takodje i mi za to da smo se u svemu ispravno postavili. A gde je tu prica o razlicitosti ljudi?Zasto bi svako bas morao da ima zelju za takvom potragom ili ako eventualno nema a to je moje dete ja moram da krivim sebe? Ova knjiga govori bas o tome - o zeni koja je trazeci biolosku majku skroz izgubila kompas a kad ju je nasla ona nije reagovala isto kako bi psihologija predvidela da treba da reaguje... Sad ja necu da detaljisem o svemu posto neko mozda zeli da procita knjigu.

A za drugo se slazem sa tobom - koliko god procitam i ja verujem da ce mi sa detetom sve biti novo i da necu znati nista...

Da probam i o ovome da kažem ponešto.

Prvo, na usvojenima je ogroman pritisak kada se shvati da interesovanje za biološkom majkom postoji. Taj pritisak proizilazi iz činjenice da smatra da time možda čini izdaju prema roditeljima i da ih to može povrediti, te vrlo dugo u sebi poriče takvu želju, jer od svake želje, bitnija je ljubav roditelja i potreba da se oni ne povrede, a da iz toga ne nastane novo odbacivanje ( koje bi imalo katatrofalne posledice ). Šanse da usvojenik prizna otvoreno da ga zanima kako izgleda biološka majka i ko je uopšte ona su minimnalne. Upamtite, minimalne. Ja, ovde to otvoreno kažem, ali u mom okruženju niko, osim roditelja ne zna, da sam upoznala b-majku i da me neko sa strane pita u oči zanima li te ko je ona, ne bih trepnula i najuverljivije moguće rekla bih ni najmanje! Jednostavno od ranog perioda smo samoprogramirani tako i nema dalje. Strah od osude i odbacivanja zbog javljanja te potrebe je ogroman.

Naravno postoji velika razlika između onog da neko želi da upozna i da to zaista učini. I tu već postoje razlike među decom. Neko će to učiniti, neko ipak neće imati snage i hrabrosti ( jer za to zaista jeste potrebna velika snaga i spremnost na ponovnu povredu i odbacivanje + strah od stava roditelja i osećaj krivice da se oni povređuju tim činom), ali jedno ostaje isto: nijedno nikad neće otvoreno i naglas reći: da, želim da znam.

Daco,
hvala puno :) Opet su tvoji komentari više nego korisni...

Moj Vilenjak već sad po meni postavlja premalo pitanja, i tu je i na roditelju dilema. Ja sam ga upoznala da postoji teta koja ga je rodila, sa osnovnim stvarima iz njene priče. Ali ni do kakvih daljih pitanja ne dolazi. Moja dilema je da li se on suzdržava da pita ili ga za sada ništa više ne interesuje. Ako se suzdržava možda bih ja trebalo da podstaknem razgovor ali ako ga ne interesuje onda to može da bude i prenapadno. Zato puštam da dani prolaze...

Ja mu oduvek govorim da se može voleti puno ljudi i da ljubav nije isključiva. Kada je govorio da voli hraniteljicu ja sam mu uvek govorila da je to u redu i da on može da voli i nas i njih... Čak i kad je govorio da voli samo mamu tj mene ja bih rekla pa drago mi je ali možeš da voliš i druge ljude... Vilenjaku je to malo neobično, valjda očekuje od ljudi da vole da su samo oni voljeni. Baš i maločas dok sam ga uspavljivala on mi kaže da mu je drago što on dobija poklone ali mu je žao što ne dobijam ja. Kaže da ako baba i deda ne daju meni poklone da ja ne dam njima, ja kažem ma to nema veze, volela bih ja da dobijem poklone ali im to neću uslovljavati i u svakom slučaju ću im ja odneti poklone. Vilenjak se čudi, za njegove pojmove sam ja skroz neobičan lik... Ali ja zaista tako i gledam i osećam, nije to samo priča. Da sam imala strah od "deobe" ljubavi ne bih kretala u usvajanje, pa unapred sam znala da postoje biološki roditelji i najverovatnije hranitelji. Nije to uvek naravno jednostavno, i sa hraniteljicom je znalo nešto da mi zasmeta, ali u krajnjem slučaju zaista mislim da se te ljubavi ne isključuju i ne ugrožavaju, naprotiv razumevanjem priče našeg deteta valjda i naša osećanja postaju sve jača.

Nadam se da zato vremenom neće imati kočnicu bar od nas što se pitanja i eventualne potrage za biološkom majkom tiče. A što se drugih ljudi tiče tu razumem da usvojeno dete i ne priča o potrazi bar ne širem krugu ljudi jer oni to ne bi razumeli verovatno. Inače mm je mnogo godina pre naše priče išao sa svojom prijateljicom koja je usvojena na susrete sa njenom biološkom majkom. Isto iz nekog razloga nije govorila svojoj usvojenoj majci. Mm mi je pričao samo o utisku da je mnogo više ličila na svoju usvojenu majku, i jedna i druga su iz umetničkih zanimanja i imale su sličan humor... Biološka majka je radila nešto nevezano za umetnost, nije bila loša ali nije nekako mogao da poveže prijateljicu sa njom koliko ju je povezivao sa usvojenom majkom.

Vilenjak se sad sigurno ne suzdržava, jer je još dete, on se jednostavno sad samo povremeno toga seti, nije to nešto sa predumišljajem, već su pitanja čisto spontana.

Takva suzdržavanja javljaju se u pubertetu, ne ranije.

Hvala još jednom Daco :) I ja se nadam da je tako, spominjala sam na drugoj temi da je Vilenjak dosta zatvoreno dete. Koliko se god trudila da stvorim mostove poverenja izmedju nas nikad nisam sigurna koliko je zaista otvoren a prema drugima tek znam da nije, obazriv je i promišlja sve što radi i govori...

Simona ::Hvala još jednom Daco :) I ja se nadam da je tako, spominjala sam na drugoj temi da je Vilenjak dosta zatvoreno dete. Koliko se god trudila da stvorim mostove poverenja izmedju nas nikad nisam sigurna koliko je zaista otvoren a prema drugima tek znam da nije, obazriv je i promišlja sve što radi i govori...

Eh, zvučiš ovde kao moja mama. Ona je često govorila: uvek je bio deo tebe do kog nisma uspela dopreti, ma koliko se trudila.:)

Pomiri se sa zatvorenošću i gledaj da je ne doživljavaš lično. Zatvorenost ipak i nema preterane veze, u ovom slučaju, sa ljubavlju i poverenjem, to su nešto dublje stvari koje prevazilaze tvoju ulogu u tome.

Daco,
zapazih da si se srela i sa biološkim ocem ali suštinski mnogo više pominješ susret sa majkom. Je l' to zato što je tebi bio značajniji, ostavio jači utisak? Je l' ti je za "kompletiranje" slike bio potreban i susret sa ocem?
Kod moje dece, oba oca su NN....Pitam se, pogotovo za dečaka, koliko će mu smetati što o toj polovini nema baš nikakav zapis, informacija.

Struzzo ::Daco,
zapazih da si se srela i sa biološkim ocem ali suštinski mnogo više pominješ susret sa majkom. Je l' to zato što je tebi bio značajniji, ostavio jači utisak?  Je l' ti je za "kompletiranje" slike bio potreban i susret sa ocem?
Kod moje dece, oba oca su NN....Pitam se, pogotovo za dečaka, koliko će mu smetati što o toj polovini nema baš nikakav zapis, informacija.

Dobro si to primetila i sjajno ti je pitanje. Da, susret sa njom mi je bio značajniji i mnogo me je više pogodio, iako sam objektivno shvatila da je on mnogo kvalitetnija ličnost od nje, a i sličnija sam njemu. Podatke nisma imala ni ja, nego sam nju pitala.
Do kompletiranja slike sa ocem nije došlo bez razloga, već sam uvidela neke, za mene, bitne razlike između nas dve, i tad se tek prvi put rodila potreba da ga upoznam. Pre toga, b-otac mi je bio apsolutno nebitan i nikad nijednu sekundu svoje misli na njega nisam potrošila. I za mene samu je to bilo iznenađenje i otkriće.

Da li si ostala u kontaktu sa njim?

Pitanje je da li će ajd' da nazovimo - naše biološke majke hteti da kažu ko je otac. Mislim da si tu imala sreće.