Iz pozicije usvojenog deteta

Citala sam knjigu "Preljubnici" Vide Ognjenovic koju je Pudza preporucila a i ja vam sad preporucujem... pa me je ta knjiga navela ili podsetila na neka moja razmisljanja...

Koliko razmisljate/koliko vas plasi sto vi nikada niste bili u poziciji vaseg (buduceg) deteta? Kada je rec o bioloskom roditeljstvu to je druga situacija, vi ste bili dete vase majke a detetove babe, svi smo mi posebne licnosti ali opet mogu da se vuku paralele. Ali vi nemate licno iskustvo usvojenog deteta. Mozete da saosecate, da pretpostavite, da se uzivite, ipak ne znate... Niti ste imali iskustvo ostavljanja, ni zlostavljanja, ni zapostavljanja, ni gladi, ni hladnoce, ni dolaska opet u novu porodicu nakon svega... Koliko onda mislite da vase namere odjednom bar u tinejdzerstvu deteta mogu da se izokrenu i da to sto vi nazivate humanoscu dete nazove sebicnoscu ili licemerjem ili vec nesto slicno? Ili da se medju vama stvori jaz koji nikako niste zeleli kad ste usvajali dete? Ima li nekog "recepta" da do nerazumevanja ili jaza ne dodje ili ce biti kako biti mora?

Naravno ovo sve vi je nacin obracanja ali se odnosi i na mene naravno... odgovoricu u sledecem postu kako ja razmisljam...

Ima Simona. Ljubav i spontanost.

Ja sam odgajila pored mog divnog sina josh nekoliko dece.Polusestru mog sina i sad sam sa sinovima mog Zhike .

Zhikine sinove zatekla u pubertetu,polusestru mog sina u 7 godini.

Nije isti ugao kao usvajanje ali veruj mi moja pokojna bivsha svekrva je govorila da mi ni Makarenko (ruski psiholog poznati za decu) nece pomoci za polusestru mog sina.Evo je sa nama sad majka i stalno govori mom Zhiki kako sam joj ja majka! Sinovi mog Zhike govore da imaju dve majke...ruku na srce vishe striji ovaj mladji je isto godishte kao moj sin pa je vishe zezator i kao i moj sin na recima unikatan...ali se oseca.

Mi smo se svi usvojili medj'sobom.tako i moj Zhika govori da ima 3 sina a i ja isto.brinemo o njima , putujemo,reshavamo probleme, zajedno prolazimo kroz sve njihove faze.

Eto ja malo iz svog ugla da ti malo popunim pitanja.

Pozdrav...

Ja mislim da cu se ja kad usvojim dete cuvati od toga - znam kako se osecas... Upravo sto mislim da ne znam. I da mi to dete nece reci ali ce u sebi vristati, ili ce mi mozda reci ako je otvorenije. Mozda cu reci - pokusavam da shvatim kako se osecas ali hajde ti opisi - ili tako nesto... Mislim da je takodje mozda vazna iskrenost prema sebi i sopstvenim motivima kako ih dete ne bi raskrinkalo pre mene. A onda ako ono ipak kaze mozda da razmislim ima li tu neke istine... Takodje meni je usvajanje kao upoznavanje jedne licnosti, mlade po godinama ali sa iskustvom koje je eto mozda strasnije ili bolnije od bilo kog mog zivotnog iskustva. I to nije isto kao susret sa nekim bezbriznim bebcem koga sam mogla da imam kao svoje biolosko dete. Uvazavanje i te cinjenice mozda vodi ka boljem razumevanju... A opet mislim da nema resenja za sve. Pisala sam na drugoj temi povodom o situaciji kad je jedna potencijalna usvojiteljka upitala na radionici u skoli roditeljstva sta ako uradimo sve pravilno a dete ne zeli da potrazi biolosku majku. A psiholog je odgovorio otprilike da nismo onda uradili sve dobro... deca zele da zaokruze sliku o sebi i uvek ce zeleti da upoznaju biolosku majku... Ja ne mislim da sve funkcionise tako po mehanickom principu unosenja i rezultata... Svi smo mi posebni univerzumi... i stoga ne bih prihvatala krivicu za sve... U tom smislu mislim da je kao u onoj staroj pesmi "da li dobro ce biti ili zlo, niko ne zna to"...

Republica,
divan prvi odgovor na moju temu :) Nije isto ali je isto specificna situacija i kod tebe i drago mi je da sve tako sjajno funkcionise...

Pozdravcic za tebe takodje :)

Ja namerno nisam navela ljubav jer nju cesto navodimo i negde mi se ona podrazumevala... Ali da li ona sve bas resava? Ima sigurno primera gde su majke jako volele svoju decu (ne mislim ovde na usvojenu nego uopste) ali su ona krenula npr u narkomaniju i nisu uspele da ih spasu odatle i pored velike ljubavi... Tako da ja inace ne mislim da je samo ljubav dovoljna, mozda bitna, najbitnija ali ne i dovoljna za razumevanje... Naravno ne moramo se slagati :)

Nije mi bash najjasnije ovo ako dete ne zheli da upozna bioloshku majku?

Pa verovatno i da je usvojitelj uradio sve , mora da postoji i interesovanje od bioloshke majke? I da se odluci da upozna i naidje na josh jedno odbijanje , to mu pomazhe da skroz zaokruzhi sliku?

Korak po korak Simona.Znam da se pripremash kao i kad se trudnice pripremaju a onda dodje beba ili usvojeno dete i potpuno se iznenadish kako opet nishta ne znash.

Ja koja imam sina od 20 godina i prooshla toliko sa sinom, svakom trudnocom koju sam imala sam pomislila...covece pa ja sam sve pozaboravljala...ali kazhem sebi ono ce mi reci...tj kad se osetimo znacemo kako napred.

Nisam ulazila previshe osim ljubavi ali veruj mi i disciplina su jedan od faktora.

Deca vole strukturu.I ako se opiru i na sve moguce nacine vrdaju, bez konstruktivnog puta veze se gube.

Ali pocetni start je da to cinish iz ljubavi a ne moranja.I naravno istrajnost.

Mnogo faktora je ukljuceno shto dete ode stranputice.To je tema posebna.

Ali kad deta je svesno da je uradilo neshto pogreshno i ima poshtovanje prema roditelju i zna kolika ljubav dolazi s njihove strane veruj mi oni se i trude da izadju iz tih problema.Ne zbog roditelja vec sebe jer skapiraju da imaju prostora za novi pocetak i podshku.Ako to ne osete ...padaju dublje u probleme.

Republica,
bila je to neka radionica o bioloskim roditeljima. Pa je psiholog rekao to da deca uvek zele da zaokruze sliku o sebi i zbog toga sa 16 ili 18 god krecu u potragu. A mi prema tome treba da imamo pozitivan stav, da ih podrzimo u potrazi. Moramo da budemo sigurni u odnos roditelj-dete i da to nece nista promeniti medju nama nego ce nas cak povezati. Ono sto je meni i tada zazvucalo cudno je odgovor toj zeni koja je upitala za situaciju ako sve mi to tako uradimo a dete ne zeli ili nece u potragu za bioloskom majkom. Ispalo je da psihologija kaze da ono mora da krene u tu potragu ako hoce od psihologije da dobije priznanje za normalno reagovanje a takodje i mi za to da smo se u svemu ispravno postavili. A gde je tu prica o razlicitosti ljudi?Zasto bi svako bas morao da ima zelju za takvom potragom ili ako eventualno nema a to je moje dete ja moram da krivim sebe? Ova knjiga govori bas o tome - o zeni koja je trazeci biolosku majku skroz izgubila kompas a kad ju je nasla ona nije reagovala isto kako bi psihologija predvidela da treba da reaguje... Sad ja necu da detaljisem o svemu posto neko mozda zeli da procita knjigu.

A za drugo se slazem sa tobom - koliko god procitam i ja verujem da ce mi sa detetom sve biti novo i da necu znati nista...

Divna tema djevojke.

Simona, ja sam još na anketi odavno napisala da sam za usvajanje (pod ovim podrazumjevam i mm), pa i kada bih imala vlastitu djecu. To bi mi u stvari bio životni san. No međutim odavno imam dilemu u glavi da li bih uspjela da ispravno odgojim i biološko i usvojeno djete podjednako? A to bi mi ustvari i bio cilj, i jedini pravac. Da li bih uspjela odbaciti nit koji bi ih činila tako različitim? Ni ja ne mislim na ljubav, jer sam sigurna da bih volila podjednako, i svako bi imalo svoje mjesto u mom srcu. Ali da li bi moje, hajde da tako kažem, tehnike odgajanja davale željene rezultate? Još uvijek nisam načisto sa sobom, pa iz tog razloga još uvijek nismo predali zahtjev u CZR. Ali konstantno razmišljam o tome.
E sada, što se tiče te školice i te psihologice, mislim da je ona tu rečenicu rekla šablonski, po određenoj šemi. Pri čemu zaboravlja idividuu od 16-18 godina, koja već tada razmišlja i osječa na vlastiti način. Ona je samo htjela reći da u stvari vi radite na tome da djete zna da je osvojeno, i da zna da ste vi njegovi roditelji, bez obzira na to što ima biološku majku, koju može pogledati u oči u svakom momentu bez da se osjeti napuštenim jer ima vas koji ga čekate. No međutim, opet nije razučala na jednu kompletnu ličnost-djete koje će tada imati svoje vlastite stavove.

Lolipop,
to je jos zahtevnija situacija. I dobro je sto razmisljas...

Mi smo nekad planirali i biolosko i usvojeno dete ali nas je psiholog odgovorio kad smo otisli na razgovor. U stvari nije da nas je odgovorio nego je on bas imao negativan stav prema tome i rekao da ne moze da nas spreci da udjemo u postupak ali ne bi mogao da nam da pozitivno misljenje i pored toga sto bismo dobili podobnost. Onda smo mi odustali do vremena kad nam je usvajanje bio jedini izbor. Ali bas juce cuh na tv da dok kod nas uglavnom decu usvajaju ljudi koji nemaju biolosku decu u SAD je obratan slucaj, usvojitelji su obicno vec roditelji sa decom. To me je bas iznenadilo, da li to psiholozi u SAD imaju drugacije misljenje od nasih psihologa? I zasto bi se javljala ta razlika?

Mi imamo situaciju u porodici koja delimicno ima veze sa ovim.
Moj otac je poginuo kad sam ja imala dve godine, nakon nekoliko godina moja mama se udala ponovo.
Moj ocuh je divan covek, bio mi je, i jos uvek je divan otac.
Ja nikada, nikada nisam osetila da nisam njegovo dete, da on meni nije bioloski otac.
Kasnije sam dobila brata, i nikada nisam osetila razliku u odnosu prema mom bratu i prema meni.

Naravno, postoji tu i ona zackoljica da je ipak mama bila tu, tj nisu mi oboje roditelja "nebioloski".

Ja sa porodicom mog oca nemam skoro nikakav kontakt vec vise od 25 godina, sticajem okolnosti smo pre par godina morali da imamo zvanican kontakt i to je sve.

Nisam nikada zelela da odrzavam sa njima veze, oni su napustili moju mamu, odeslili se 400 km daleko kad je njoj trebala pomoc, kad je ostala u 27 godina sama sa detetom od 2 i po godine. Jasno je meni da su oni izgubili sina, ali se nisu osim cestitkama za Novu Godinu javljali godinama. I onda su se setili, kad sam imala 10-tak godina da imaju unuku.
E, pa, zakasnili ste, sto se mene tice.

Pri tom nisam nikad trovana protiv njih, naprotiv, nikada ruznu rec o njima nisam cula od strane moje majke. Ja sam mislila da oni tamo zive oduvek, nisam znala da su se otselili tad. Mislila sam da je normalno da se baba i deda jave jednom godisnje i postom posalju paketic.

Ali sam ja shvatila da ne zasluzuju moju paznju, vreme, ma ni telefon da okrenem.

Tako da ja smatram, da su svi slucajevi individualni, da tvrdnja da ce svako dete pozeleti da pronadje svoje bioloske roditelje, tj majku, malkice uopstavanje, ipak nisu sva deca ista.

Bak,
valjda je to zivot... negde nam oduzme i negde opet da...

I moja majka je odrasla bez oca, poginuo je dok je bila beba. Iako se baba nikad nije vise udavala majka uvek kaze da njoj otac nije nikad nedostajao. Ako joj je kao detetu bio potreban muski lik bili su tu dede, stricevi, ujaci... Ja i mislim da deca mogu odrasti u raznolikim porodicama i biti srecna/zadovoljna.

Ipak pretpostavljam da se javlja razlika u tome da li je roditelj otisao a da nije zeleo, kao sto je prerana smrt ili je mogao da se brine a nije. Tu je i nasa uloga takodje - da ne govorimo lose o bioloskim roditeljima, to je ono sto se ne sme ciniti nikad... Ja nastojim da citam razne price, ne samo nas koji usvajamo vec i druge strane, onih koji su dali dete na usvajanje... Ako ja bolje razumem umecu valjda i bolje da to interpretiram detetu pa da njemu ostane manje prostora da se oseca nesrecno i nezeljeno... Dopalo mi se nesto sto sam mislim procitala na nekom drugom forumu da je bioloska majka (ili roditelji ali nekad otac i nije tu...) dva puta dala zivot nasem detetu a to je onda kada ga je rodila i drugi put kada se odrekla roditeljskih prava i omogucila da se dete rodi u nasoj porodici... (do duse ima i onaj slucaj kad drzava oduzme roditeljska prava, onda ostaje samo prvo rodjenje ali naravno ono je i najznacajnije...) Sad ja odoh na neku drugu temu ali pretpostavljam da ima veze sa necim sto neko ko je usvojen moze imati kao razmatranja...

Malo prosetah po forumu i videh ovu temu. Svaka cast Simona! Tema je odlicna!
Iako nisam usvojena, mozda i moje zivotno iskustvo moze malce da pomogne... Elem, ja svoga oca ne poznajem. Nije poginuo, samo sam ja nastala kao plod jake zelje moje majke da ima dete, ali ne i muza (posto je iza sebe u to vreme imala jako los brak, a gresku nije zelela da ponovi) Kao sto savetuju psiholozi na radionicama i meni je od najranijeg detinjstva (bas rano, od 2. godine) mama objasnjavala da ja imam tatu, ali da mama i tata ne zive zajedno. Prica koja objasnjava zasto oni ne zive zajedno je rasla i uoblicavala se kako sam i ja rasla i sazrevala. Pocela je krajnje jednostavno, decije, da bi vec u pubertetu ja znala kompletnu istinu. Ono sto stoji - nikada me nije lagala. Mama mi je rekla i da kada god pozelim da upoznam tatu, da ce ona biti uz mene i pomoci mi pri tom prvom kontaktu. To mi je puno znacilo.
Sa vremenom i moje misli i emocije su se menjale. Od toga da jako, jako patim sto nemam tatu, do potpune ravnodusnosti pa sve opet u krug. Tokom srednje i fakulteta, negde sam resila da kada diplomiram, odem sa diplomom u ruci na njegova vrata i kazem mu: "OK, samo da znas da imas cerku, koja je sada i svoj covek." Opet, vreme je ucinilo svoje... Usput sam mnogo razmisljala i negde shvatila da bismo se mi do sada upoznali da je on to hteo, a kako nije, onda se zapita covek - da li zeli da upozna oca koji nije zeleo da upozna svoje dete... Pored toga, ja sam sve vreme znala da on ima svoju porodicu (zenu i sina) i pitala sam se da li ja imam prava da se pojavim na tim vratima i unistim tri zivota jednom izjavom. Pa u krajnjoj liniji, ta zena i taj mladic nisu nista skrivili, a njih bi ta informacija potpuno poremetila (moj otac i ta zena su bili pred vencanjem kada sam ja nastala). Tako je vremenom i to sve leglo na svoje mesto... Jedini zal koji je ostao jeste sto nikada nisam (a verovatno i necu) upoznala svog polubrata.
Moja majka je, kada mi je bilo 5 godina upoznala jednog coveka (mog ocuha) i kada mi je bilo 8 godina ja sam dobila jednog malog zvrka od brata. Upravo zbog toga sto znam koliko mi brat znaci i koliko ga volim (a volim ga neizmerno) i koliko bi moj zivot bio siromasniji da njega nema, cini me tuznom sto tog drugog brata (brata po ocu) ne poznajem. Jer, kad covek pogleda, oba brata su mi krvno jednako bliska, obojica su mi polubraca...
No... jedno je sigurno, u mojoj glavi vlada apsolutni mir kada je moj bioloski otac u pitanju. A cinjenicu da nemam zelju da ga upoznam zaista ne pripisujem losoj psihologiji koju je moja majka primenjivala dok me je gajila (sto bi ta psihologica o kojoj govorite rekla) vec upravo suprotno!

Tako dirljiv post, Wistar!

Nemam iskustva, ni ličnog ni u mom bližem ni u daljem okruženju....jedino što imam je puno volje i želje da budem najbolja moguća mama...valjda će jedan struzzolino to osetiti pa će nam uzajamno biti lepo...

Wistar,
hvala na pohvalama za temu i na tako divnom postu

Koliko god da je takva situacija sa bioloskim ocem tebi mozda donosila patnje i dileme nekad mozda ce to iskustvo da doprinese boljem razumevanju tvog buduceg deteta.

Pa i ja mislim tako. To ti je ono sto kazu stari Kinezi: "Ko zna zasto je to dobro..." I zaista se sve u nasim zivotima desava sa dobrim razlogom, samo treba sacekati i videti koji je to razlog.
Nas su na onom prvom razgovoru i pitali da li bismo i kada saopstili detetu da je usvojeno. Ja sam se samo pozvala na moje iskustvo, koje iz prve ruke poznajem i rekla da dete treba da raste i sraste sa tom idejom. Da raste znajuci ko je, sta je i odakle je, ali i znajuci da svojim roditeljima moze beskonacno da veruje. Jer, ako nisu precutali tako vaznu stvar, a pritom su mu i pomogli da se sa istinom izbori na najbezbolniji moguci nacin - oni su zasluzili detetovo poverenje, zar ne?
Ne bih ni da zamisljam sta bi bilo da me je mama lagala. Znas kako kazu: 'Zaklela se Zemlja Raju da se tajne sve saznaju!' Garantovano bih istinu saznala na najgluplji moguci nacin i u najglupljem mogucem trenutku, a za deciju malu glavicu to je verovatno najpogubnija varijanta.
Mislim da usvojenu decu u potpunosti mogu razumeti samo ljudi koji su tim putem i sami prosli. Zato, ne mislim da cu ja bas sve moci da razumem, ali tesi me pomisao da sam bar malo blize razumevanju onoga sto ta deca osecaju zbog iskustva koje sam imala u zivotu...

Wistar ::...
Mislim da usvojenu decu u potpunosti mogu razumeti samo ljudi koji su tim putem i sami prosli. Zato, ne mislim da cu ja bas sve moci da razumem, ali tesi me pomisao da sam bar malo blize razumevanju onoga sto ta deca osecaju zbog iskustva koje sam imala u zivotu...

Upravo sam i ja krenula od takvog stava kad sam pokrenula ovu temu (naravno ne moraju se svi sloziti). Ja nisam za to da osoba bas ne moze sasvim da se uzivi u neku situaciju u kojoj nije bila, treba da se trudi, narocito u ovoj situaciji kad smo roditelji. Ali ne mislim da je moguce potpuno razumevanje i stavljanje u ulogu drugog. Naravno i iz svojih drugacijih zivota mozemo izvuci neko znanje npr o predrasudama iako se nisu odnosile konkretno na usvajanje.

Mozda bismo kad nasa deca dodju mogle da organizujemo neka okupljanja pa da deca imaju drugare koji su po tom segmentu zivota u istoj situaciji... Sta mislite da li bi to bilo dobro?

Simona, jedno takvo okupljanje je bilo prosle nedelje u Novom Sadu , ja na zalost nisam mogla da odem, ali je Nina bila , moze vam ona ispricati ...
A u subotu, imala sam goste : tri porodice sa tri predivne devojcice , usvojene kao i nase dete Druzili smo se ceo dan, bio je to dan pun emocija, dan jedan od najlepsih Bilo mi je vazno da nase dete zna da nije jedina usvojena, da ima jos puno takve dece i da je to skroz normalno . Mislim da smo uspeli u tome Nasa devojcica je bila jaaako srecna

Simona ideja je sjajna, sto Sara rece, da znaju da nisu jedini koji to prolaze. Sigurno da to njima puno znaci
Meni je, doduse, jos prilicno rano da mislim o tome. Mi smo tek na pocetku puta zvanog 'dobijanje podobnosti'. Trenutno se psihicki pripremam za kucnu posetu naseg tima iz csr u ponedeljak

bila sam na prvom sastanku u ns koji je organizovan kako sara kaze sa mnom je bila jos jecab bilo je super upoznati jos usvojitelja.sastanak ce biti svaki prvi i treci cetvrtak u mesecu.a i dodatne ativnosti ce biti vikendom.deca su se lepo druzila i uzivala za pocetak bilo je 4 usvojitelja sa 2 devojcice i 2 decaka jedna simpatizerka i naravno kako su ga prozvali ponosni deda jedne male devojcice naravno to je moj svekar bio.na sastanku smo se dogovorili da svi koji se dvoume ili su u pocetku procesa usvajanja ili samo simpatizeri da slobodno dolaze i da vide kako je nase iskustvo.tako da ste dragde forumasice dobro dosle ako vas put navede za ns ako ocete da otvorim novu temu i da tu obavestavam kad ce biti sastanci i desavanja.dogovorili smo se da cemo decu voditi jedan vikend kad bude snega na sremsku stranu da se igraju u snegu a ako se uspe ove godine da se organizuje i deda mraz za decu sa paketicima da ce to i biti ili tek sledece godine jer je mozda kasno za ovu godinu i da cemo mozda imati i kao dan da mame vezbaju a fala bogu nama 4 sto smo bile to treba sa malo dovedemo liniju
a sto se tice druzenja u subotu bas smo se lepo proveli kod sare da marija stalno spominje njenu cerku i naravno jos dve drugarice koje zna odranije
sigurno sam vas udavila sa postom koliko je opsiran

Pozdrav moje drage forumasice!!!!Evo ja se osetila prozvanom pa da vam se javim.
Kao prvo da vam kazem i savetujem da je jako bitno za nasu decu da se medjusobno druze.Od kako imam Djinu imala sam ideju da se druzi sa ostalom usvojenom decom i to sprovodim u delo.Prvo smo poceli sa marijom pa sa drugom drugaricom a sad vec imamo i jos jednu drugaricu.Smatram da je to izuzetno korisno a koliko vidim po njoj ona je srecna kad se one skupe.Bili smo u subotu kod Sare i ne mogu vam opisati kako je to bio jedan divan i pozitivan dan.Mi inace citamo od kako smo kupili knjigu o Medi Srecku.Djini pricam kako je i ona dosla kod mame i tate kao Meda Srecko kao i njene drugarice.Kad god je pitam ko je meda srecko navodi njih cetiri a za druga Milosa kaze da on nije MEDA SRECKO.Bez obzira sto je mala pocela je da uocava razliku.
Druzenje u Novom Sadu je bilo izuzetno korisno i savetujem svima ko zeli da usvoji,ko je u toku procedure i ko je vec usvojio da nam se pridruzi.Dobijamo vrlo korisne savete a i deca nam se druze.Znam koliko je nama to znacilo i u nekim prilikima dobro dolazilo.

Bas ste me obradovale ovim postovima... Drago mi je da se vec okupljate i da nosite i vi i decica toliko pozitivnih utisaka sa susreta

Nina,
mogla bi svakako da otvoris tu temu o susretima... :)

Slazem se sa Simonom
Zene, otvarajte temu!

https://www.youtube.com/watch?v=9nmpNmppVi4

Danasnje iskustvo sam morala negde da opisem, pa mi se ova tema ucinila prava.
Pitam danas coveka koga vidim cetvrti put u zivotu neko pitanje na poslu i on mi odgovara: "Ne znam to da Vam kazem, ja sam usvojen". I ja mu kazem da moram nesto drugo da ga pitam zbog mojih drugarica koje su usvojile ili usvajaju decu, a volele bi to da znaju. Pitam uobicajena pitanja a on mi odgovori da je upoznao svoju biolosku majku, da je susret trajao jako kratko, otisao je, i vise ga nije zanimala. On svoje roditelje (usvojene) voli vise nego sto oni to mogu da shvate.
Eto toliko od jednog dragog, lepo vaspitanog i obrazovanog coveka

Veliki pozdrav za kolegu !!!!!