Iz pozicije usvojenog deteta

ja znam par primera odraslih ljudi koji su usvojeni sad su svoji ljudi neko ima cak i svoju porodicu .a oni svoje usvojene roditelje smatraju za prave jer ih bioloski opste ne interesuju.jeca cak zna mog kuma i zna koliko su njegovi roditelji ponosni na njega jedino sto mu zameraju sto jos nece da se zeni a ima 38 g sve govori ima vremena.marija ga moja obozava i stalno ga spominje pogotovo sad kad smo bili kod njih na godisnjem odmoru ona je po ceo dan njega trazila kad ce doci kodnas tamo a koja slucajnost on je krstio dete u nasem mestu pa nije mogo doci da budemo za viken tamo zajedno.a stim marija ga je videla 3-4 puta otkad je kodnas jer on zivi u bg pa se slabo vidjamo ali kad vidi njegove slike gde je slikana sa njim sva cveta i govori to je moj i kaze njegovo ime da su kumovi ostali bez reci dok smo bili kod njih koliko ga je spominjala i cak zna sta joj je on poklonio kad je bio zadnji put .a verujete da sam ja zaboravila sta je to bilo a ona sve pamti.miki ga jos nije video ali se nadamo da cemo se videti sledeci mesec kod nas i da ce se i on oduseviti sa njim
ja imam teoriju da deca usvojena imaju neki osecaj da su posebni i da osecaju nesto posebno jer ja dok gledam kuma i mariju to je velika vezanost i njemu se uvek oci zacakle kad nju vidi kako ja kazem ko da raste dok nju drzi u krilu
ja se bas raspricala ovde

Mozda je ovaj covek sa kojim sam danas razgovarala bas neki od tih koje vi znate. Kazem vam drag je, lepo vaspitan, obrazovan, bilo je bas lepo sa njim razgovarati. I njemu je bilo drago da kaze sta misli o tome, jer je znao da cu vam preneti i da ce vam to pomoci.
Danas su svi ljudi koji su normalni - posebni. doslo valjda takvo vreme....

Cufto nikad se ne zna,svet ume da bude mali!!!!!!!!

Juce smo bili na Dunavu na kupanju i moj Misonja upozna devojcicu od 9. godina. Kopali su zajedno po pesku i moj sin pocne da je ispituje: Da li je putovala avionom? Da li ima ljubimca? Da li ima rodjenu ili usvojenu mamu? Na to pitanje se ona malo zacudila ali ga je pitala kad je usvojen, a on je nastavio da prica o tome kao o najobicnijoj stvari na svetu....Tako sam ponosna na njega, odlicno se snalazi i barata sa tom cinjenicom. Cini mi se da smo one strahove i negiranja od ranije prevazisli.

Sad ostaje jos da mu objasnimo da ne mora bas svima o tome da prica, jer neka deca ili ljudi mozda nece shvatiti kako on zeli.

Ljubi pametnog sina

Pametan deckic svaka cast!!!

Odlicno Misonja Bas mi je drago da je sve tako lepo shvatio i obradio u svojoj glavici i da se tako lepo snalazi :)

Maman ::Sad ostaje jos da mu objasnimo da ne mora bas svima o tome da prica, jer neka deca ili ljudi mozda nece shvatiti kako on zeli.

Ja bih samo mozda pazila o nacinu na koji cete sada uraditi ovaj deo. Ako mu kazete bas kao sto si napisala mogao bi mozda da pomisli da tu ima ipak nesto lose kad je on taj koji mora da pazi sta prica o svojoj porodici, povlaci se pred drugima... Svakako morate da mu predocite da ima ljudi sa predrasudama prema usvajanju, pricam samo o nacinu kako cete dete obavestiti o njihovom postojanju... Ja mislim da je bolji nacin samo obavestavanje a da dete odlucuje o tome kako ce u situaciji koja je takva i takva postupiti, drugo je ako pita za savet. Bar ja cu tako da cinim...

Ja nastojim da Vilenjaku dam sto vise ljubavi i podrske a i verbalno mu kazem da cemo ga tata i ja podrzati u svemu sto je on, sto su njegove zelje, sem u onome sto ugrozava druge ljude. Kuca je mesto koje je njegovo utociste uvek, a u vrticu i na drugim mestima naici ce prijatelje a i one koji to nisu, pa ce on pronaci nacine kako da se sa tim nosi. Posto on jos od hraniteljske porodice pokazuje neka ponasanja koja su uobicajenija za devojcice to sam ga ja vec naucila rec "predrasude" i da izgovori i zna znacenje. Predocim mu da ga tata i ja podrzavamo, ali da moze imati problema sa nekim detetom koje ima predrasude (sto se i desilo pre neki dan zbog lakiranja noktiju). Ja mislim da on sam mora da odredi koji ce znacaj dati nekoj svojoj zelji a koji okolini, da li ce da se povuce ili da odgovori... Slicno cu da radim kad dodjemo do teme usvajanja, ja cu mu predociti da ima dece sa predrasudama prema tome, mislim da sa tom pricom moramo da krenemo vec sa polaskom u vrtic. Ali ako zeli da saopsti i svima u vrticu to je njegova stvar i nacin, on se oseca dovoljno snaznim da se sa takvom situacijom nosi. Ako i pogresi u proceni vise ce nauciti iz svog iskustva nego iz bilo koje moje sugestije ili zabrane.

Znam sve Simona, cak mi se cini da je to tezi posao nego ono do sad. Juce smo mu oboje diskretno skrenuli paznju da nije potrebno da prica svima, ali ako ima jaku zelju da mi nemamo nista protiv, jer to je sasvim obicna stvar kao i radjanje samo sto se redje dogadja.

Tako prirodno i opušteno...odlično, Maman! Nadam se da će i Struzzolino biti takav. A za preteranu otvorenost...to su možda neke buduće situacije na kojima će učiti, sticati životno iskustvo.

Stru, ne sumnjam, pripremices ga ti dobro :)

Sto se Misonjine otvorenosti tice, na tome bas moramo da poradimo, ne samo sto se teme usvajanja tice vec uopste....

Maman ::Znam sve Simona, cak mi se cini da je to tezi posao nego ono do sad. Juce smo mu oboje diskretno skrenuli paznju da nije potrebno da prica svima, ali ako ima jaku zelju da mi nemamo nista protiv, jer to je sasvim obicna stvar kao i radjanje samo sto se redje dogadja.

Da, usvajanje nam stalno postavlja nove zadatke... a pored toga imamo i one uobicajeno roditeljske a da ne pricam da smo odjednom uskocili u roditeljstvo, nije cudo sto je roditeljstvo plus... Ja kad sam nocas shvatila da je zahladnelo pocela sam da razmisljam sta cu da oblacim Vilenjaku jer sam posklanjala stvari koje je doneo od hraniteljice pa sad sem par stvari imam samo letnju garderobu... Vise nisam mogla da spavam od straha da necu imati detetu sta da obucem, sto se naravno lako resi kupovinom ali nije mi hteo san na oci... idemo danas da mu kupujemo stvarcice

Hahhahaha Simce, cini mi se da od kad sam dobila Misonju za mene je miran san prestao. Kad je bio manji slusala sam da li dise, strepela da li mu je hladno/vruce...da li ima nocne more... Sad strepim da li ce se uklopiti u skoli, da li sam pogresila za ovo ili ono....ma uzas bre....

20 stvari koje bi posvojeno dijete željelo da njegovi roditelji znaju

Knjigu "Što bi posvojena djeca željela da njihovi roditelji znaju" napisala je autorica koja je i sama posvojeno dijete, a koja kao odrasla osoba pomaže roditeljima i njihovoj posvojenoj djeci. Kao odrasla osoba upoznala je svoju biološku majku, koja nakon jednog kontakta s njom više nije željela komunicirati. Ipak, smatra da joj je to bilo potrebno u životu. Evo njezinog popisa stvari koje bi posvojeno dijete željelo da njegovi roditelji znaju:

Izgubio sam mnogo prije posvojenja za što vi niste krivi.
Naučite me da imam posebne potrebe zbog tog gubitka, kojih se ne trebam sramiti.
Ako ne prežalim svoj gubitak, neću znati kako primiti ljubav u životu na potpun način.
Mogu se ljutiti na tebe ako ne prežalim svoj gubitak.
Potrebna mi je vaša pomoć u žalovanju za mojim gubitkom. Naučite me prepoznati svoje osjećaje o posvojenju i da se znam nositi s njima.
Premda ne govorim često o svojoj biološkoj obitelji ne znači da ne mislim o njima.
Želim da vi potaknete razgovor o mojoj biološkoj obitelji.
Želim znati istinu o mom začeću, rođenju i obiteljskoj povijesti, bez obzira što detalji mogu biti bolni.
Bojim se da me je moja biološka majka ostavila jer sam bio loša beba. Želim se riješiti tog osjećaja i potrebna mi je vaša pomoć pri tome.
Bojim se da ćete me vi napustiti.
Na prvi pogled može izgledati da sam potpun, ali sastojim se od više dijelova povezanih uz svoju sadašnju i biološku obitelj. Pomognite mi da sve dijelove spojim u jednu cjelinu.
Pomognite mi da steknem samopouzdanje.
Molim vas, nemojte reći da izgledam ili govorim upravo kao vi. Priznajte da sam različit.
Dozvolite mi da budem samostalna osoba, ali nemojte me odbaciti.
Molim vas, poštujte moju želju kome, kada i kako ćete reći o mom posvojenju.
Rođendani mogu biti teški za mene.
Ne osjećam se dobro što ne znam svoju medicinsku povijest.
Bojim se da ću vam biti "težak".
Kada pokazujem svoje strahove na neprihvatljiv način, molim vas, ostanite uz mene.
Ako odlučim potražiti svoje biološke roditelje, uvijek ću željeti da vi budete moji roditelji.



Literatura:
Eldrige, Sherrie „Twenty things adopted kids wish their adoptive parents knew“. Delta books, 1999.

http://www.roda.hr/article/read/posvojenje-starijeg-djeteta

Danas ja uzela da sviram gitaru a Vilenjak peva... On inače voli da smišlja pesme iz glave. U prvoj pesmi Deda Mraz nema kuću nema ništa, onda susreće medu, meda mu nudi da dodje kod njega i Deda Mraz od tada živi sa medom i ima kuću ali hajde ta bar ima srećan kraj. Ali od sledeće pesme me je jeza spopala... Zaboravila sam i o kome se radi, uglavnom taj nije imao kuću, živi na mestu gde nema prozora, nema vrata, nema kreveta, nema ni zidova, nema ničega, pesma opisuje jedan užas koji ne mogu da shvatim da četvorogodišnje dete može da spozna. To me opet vraća na pogled iz ugla usvojenog deteta o kome mi mislimo da znamo, samo mislimo... Ja bih ga pustila da završi pesmu mada mi nije slutilo na dobro ali čisto da vidim kako razmišlja, šta će se dogoditi, mada mi je delovalo da se neće dogoditi ništa i da će se pesma završiti u totalnom beznadju. Ali je u tom trenutku ušla moja majka koja je bila kod nas u gostima i pitala kakva je to mračna pesma pa se Vilenjak prebacio na neko baš dečije izmišljanje tipično za njegov uzrast...

Ne znam da li je ovo odgovarajuća tema. Tražeći pravu, tek sad sam videla koliko ih ima...mi smo ozbiljan pdf, hehe...
Elem, napisala je nešto slično Simona kad je Vilenjak tek krenuo u vrtić. Ali Vilenjak je stariji i živeo je u hraniteljskoj porodici sa detetom romske nacionalnosti pa se i tako može povezati.
Drugo, da naglasim da moje dete itekako ume biti oholi Ovan (ko prati horoskop zna kako su oni "zeznuti"), ima stav, na igralištu tačno se zna ko mu se sviđa, ko ne. I nije ovo "prepoznavanje" se desilo jednom-dvaput da bismo nazvali slučajnošću.
Još prošle godine imali smo situaciju na igralištu, tačnije na vrtešci...U jednom trenutku prišla je baka sa devojčicom koja ima Daunov sindrom da zaustave vrtešku i puste i nju
U tom trenutku na vrtešci su bila mlađa deca (mada je Struzzolino bio najmlađi) i oko mame, bake. Ta devojčica je među njima došla onako nezgrapna i jeste bila starija i krupna, pa se smotala, ne zna da se drži (njihova motorika je loša), pa oni njihovi karakteristični pokreti jezikom te krenuše ružni uzdasi i domunđavanja što dece što odraslih. Ona je u jednom trenutku pokušala da namesti kapu Struzzolinu a on je krenuo da se

mazi sa njenom rukom, tačnije, naslonio je glavicu na nju (što je meni bilo neverovatno jer se u to vreme mazio samo sa MM i sa mnom). Posle su se malo igrali i tako.
Druga situacija je na rođendanu mog sestrića koji ima 8 god i koga Struzzolino obožava. Na rođendanu S. se nije odvajao od dečaka za koga kasnije saznajem da je autističan. Nije ga ovaj ničim animirao, naprotiv, S. je prosto bio uz njega.
I pre neki dan niotkuda pojavi se na igralištu romska devojčica prema kojoj je moje dete osetilo neku posebnu naklonost, ma ne mogu vam objasniti..pa joj daje igračke, koje inače ne daje nikom, pa je ljubi, ma svašta...
Pa mi zanimljivo da ovo zapišem. Otkud to? Struzzolino nije bio u domu, niti je u hraniteljskoj porodici i okolini imao takvu decu. Otkud to "prepoznavanje" onih "posebnih"...je l' to nešto na podsvesnom nivou? Neka posebna pronicljivost zato što je usvojen?
Kako god, meni je drago. Samo da se to ne iskvari i nestane pod uticajem društva.

Jao Struzzo pa on je divan
Trenutak kada sam bila najviše ponosna na svoje dete je kada je moj stariji u parku odbranio dečaka sa Down-om. Bila je jako ružna situacija a on je sa svojih (tada) 5 godinica odreagovao kao veliki...
Ja sam inače defektolog po struci pa možeš da zamisliš koliko sam samo ponosna bila, mamin sin!
Ne znam, ja verujem da neka deca u sebi jednostavno imaju tu toplinu i plemenitost. Empatiju.

Struzzo,
divno

Struzzo ::... Otkud to? Struzzolino nije bio u domu, niti je u hraniteljskoj porodici i okolini imao takvu decu. Otkud to "prepoznavanje" onih "posebnih"...je l' to nešto na podsvesnom nivou? Neka posebna pronicljivost zato što je usvojen?
Kako god, meni je drago. Samo da se to ne iskvari i nestane pod uticajem društva.

Mislim da jeste. Slično se dešavalo sa mojim detetom. Ljudi se prepoznaju ne samo rečima, tako mislim da se često i zbunjuju... nego i pogledima, osećanjima. Slično se dešavalo i sa Vilenjakom. On je bio fasciniran mojom sestrom kad ju je prvi put video i sem nas sa njom je uspostavio prvi kontakt a obožavanje traje i danas. Sasvim sigurno nikad nije video pre toga ljude u kolicima (živeo je u malom selu iz kojeg je retko odlazio).

Zato mislim da će im možda biti lakše kada dodju seke sa kojima će biti u istoj situaciji. Evo moj mališan jutros otvorio oči i odmah priča kad će seka doći, gde će spavati (a ja uopšte ne potenciram tu priču jer do toga može da protekne mnogo vremena).

Evo da dodam još koju o pronicljivosti mog sina.
Ima ovome već par meseci, pre nego što je došla seka. Znači tad je imao 2 godine i koji mesec.
Ušao je u fazu puzli, raznih slagalica. Prosto ih guta. Ali najpre da kažem , mada već sam negde pisala, ja sam mu ispričala priču koju sam ovde pročitala. To je priča o najsjajnijoj zvezdi. Od tada ga zovem "moja zvezda" i on je naučio da kaže da je mamina i tatina zvezda. Elem, ko nije čitao priču, u njoj je bajkovito predočeno usvojenje tako što su deca zvezde na nebu koje kad odluče da postanu bate ili seke, padaju sa neba i rađaju se u tom obličju. Jedan par je dugo, dugo čekao, maštao i gledao najsjajniju zvezdu na nebu, poželeo da bude baš njihova. I zvezda, budući dečak je njih gledao i poželeo da bude njihov sin. I onda je rešio da padne na zemlju, nađe tetu u čijem će stomaku biti itd, itd...Njemu se jako svidela ta priča.
I kupili smo mu puzle sa Pinokijom. I ja mu ukratko ispričam priču o drvenom lutku. Na slagalici je slika Đepeta koji delje Pinokija..Đepeto ima sedu kosu i Struzzolino odmah pokaže prstom na njega i kaže "deda". Ja mu objasnim da on nije deda već tata, a deluje staro zato što ga je, njegovog sina Pinokija dugo, dugo čekao. Struzzolino me gleda, pomno sluša, pa pogleda u sliku Đepeta onda Pinokija i vrlo ozbiljno zaključi: Mama, bata zvezda. (Pinokio).
Ja sam bila oduševljena kako je on sa svojih dve godine vešto povezao te priče. Pritom, priču o zvezdi nisam pričala skoro.
Uopšte, nekad me tako zrelo, mudro gleda, kao da me "čita". Ja vrlo često kažem mužu kako ne ne čudi da kad bude došao trenutak da mu saopštimo da je usvojen i kad se ja budem smotala od raznih emocija, on će me zagrliti, šeretski nasmejati (kako već sad čini) i reći: mama, ne brini, znam.

Struzzo, prava pametnica, "bata zvezda"... svaka mu cast.

Poljupci!

 

Struzzo, tvoj  sin je divan !  Kako je on lepo povezao price, sunce maleno, a tako pametno.
 Uzivaj sa svojim zvezdama, dobro su izabrali sebi svoju mamu, sad je sve na svome mestu.    

malopre mi miki prica da se danas raspravljo sa drugom uzabavistu,da su njih dvojica pricali nesto i u fazonu je ispalo koliko sam razumela pricu da je miki tvrdio da njega mama nije rodila iz stomaka nego iz srca i da smo mi njega doveli kuci da zivi sa sestrom i sa nama a taj mali poceo da se dere nije ti lazes nikog mama neradja iz srca i otiso da se tuzaka vaspitacici da miki laze,kad sam ga pitala sta m uje vaspitacica rekla nije teo nista da mi kaze.lepo sam m urekla da se nestidi sto je to reko drugu i da m uslobodno sledeci put more reci da je on usvojen i da se ponosi sa tim sto je usvojen.
ali cu ipak otici da pitam vaspitacicu sta je bilo jer kad smo imali prvi sastanak posle par dana popricale smo i rekla sam joj da je on usvojen i da slobodno moze da prica sa decom pred njim oko usvajanja jer on zna da su usvojeni,a ona mi je rekla da je vec cula da su njih dvoje usvojeni i da nas ona podrzava jer je ona odrasla sa znanjem sta je usvajanje jer je njen otac isto usvojen sa 6 meseci a sad je covek oko 60 g nisam zapamtila koliko covek ima godina i da njega cela porodica voli i postuje i da su ga svi prihvatili u familiji jos dok je bio beba i da se covek nikad nije zastideo sto je usvojen
znala sam da ce krenuti pitanja i potpitanja cim krenu u zabaviste i kasnije skolu jer sam primetila da u zadnje vreme stalno pita ko je rodio tog i tog cak i za zivotinje pita i dali su bile male ili smo ih mi doneli vec velike da je i tu povezo oko radjanja

Struzzo,
divan je tvoj sin  

Nina,
upravo, moraš kod vaspitačice. Javi kako je prošlo. Kod nas je situacija drugačija, za divno čudo još se ne zna za usvajanje u vrtiću. Možda poneko i zna ali ne spominje tako da se što se toga tiče ništa ne dogadja. Meni odgovara da tako ostane koliko god duže može. Sa svakim danom dobijamo u vremenu koje smo proveli zajedno a Vilenjak raste i postaje zreliji i nadam se sigurniji. Kada se bude saznalo isto ču činiti kao ti, razgovarati sa vaspitačicama da ne dozvole da ga deca zezaju, Vilenjaka učiti da bude borben u takvim situacijama (za to sam ga već pripremala ali za sada nije bilo potrebe).

Prica sa radjanjem iz srca se meni cinila kao dobra. Moje dete je jedan konstatovalo da je moje srce moralo jako da poraste da bi se ona rodila. I onda opet prica da je nju rodila iz stomaka jedna druga teta i da se rodila u porodilistu kao i druga deca. A da moje srce je poraslo, ali  ne kao stomak da to moze da se vidi.
Pricu o detetu zvezdi sam isto citala i lepa mi je, ali  ne znam sta bi do kraja zakljucila da sam joj ispricala tu pricu.
Ponekad mi se cini da treba reci istinu onakvu kakva je, prilagodjeno uzrastu.