Iz pozicije usvojenog deteta

Ma te osude što su razvedeni, ja mislim dešavaju se i biološkoj deci, zna se da deca umeju biti jako nezgodna kada se razvod desi i da strašno manipulišu sa roditeljima. I dalje sam nekako sklonija uverenju da ti usvojeni koji se toliko žale na roditelje su samo zbog inače loših odnosa u porodici.Istina je takođe i da usvojeni nisu po defaultu dobri ljudi, kao što ima i biološke dece koja to nisu i koja se loše odnose prema roditeljima.  U suprotnom, uverena sam milion posto da u jednoj normalnoj porodici i zdravom okruženju ne može doći do takvih osuda.

Hehe da li smo normalna porodica? Teško Šalim se malo... Ja inače mislim da je dobro za usvojeno dete da porodica nije u nekom proseku, prosečni ljudi će teško razumeti nešto izvan proseka... S moje strane niko od nas nije odrastao u normalnoj porodici i mogu da kažem da je Vilenjak očaran time, voli i da sluša priče o tome.

U svakom slučaju, hvala Daco. Nekako mi je ovo čitanje došlo u nekom uznemiravajućem trenutku a članci i jesu uznemiravajući... No kao što kažeš, ko zna šta je uslovilo te negativne stavove.

Hehe, Simona...normalno-nenormalno.... Zavisi ko I kako posmatra. Npr. u subotu sam srela moju koleginicu sa sinom koji ima 3 godine kao Struzzolino. To dete sedi uredno u kišobran kolicama I tako se "šeta" sa mamom. Ni na kraj pameti da ustane, vidi, pipne nešto, potrči....Dok je moj sin optrčao 5 krugova dok sam se ja sa njima pozdravila, pipkao vodu sa fontane, igrao se sa nekim štapom, itd, itd. Moja koleginica ga je gledala u čudu I pitala me: On je I dalje neuhvatljiv? Lepo se vidi koliko je to njoj "nenormalno" ponašanje. A meni bi glupo da joj odgovorim da je meni "nenormalno" što tako veliko dete sedi u kolicima, ne mrda (pritom nema nikakav problem, prosto je takav miran), nema želju da se igra sa vršnjakom, loša mu motorika, ne zna sam da se popne na tobogan itd. Šta hoću da kažem, meni energičnoj moje dete je ok, njoj uštogljenoj njeno je ok I oba su ok jer su različita.

Što se tiče ovog što ste pisale Daca I ti, mislim da se (kao u svemu) od usvojene porodice očekuje izvestan + pa u tim odnosima. Zašto se supružnici koji su usvojili dete ne bi razveli kao I mnogi drugi?
Recimo, čula sam za neku poznanicu usvojiteljku da je pred razvodom I svi to komentarišu jako negativno pozivajući se na deo da su usvojili npr. "jadno dete, bolje da ga nisu usvajali" I tome slično...
Simona, nadam se da si izašla iz tog "oblaka".... Ko zna kakve su to sve priče na sajtovima koje čitaš....ne daj da te to uznemirava, ako se stvarno uznemiravaš, nemoj ih čitati...

Hvala Struzzo :)

Da, ja ne volim baš tu reč "normalno"... Ali slažem se sa tobom, ako bih odredjivala šta je "nenormalno" to je držati tako veliko dete u kolicima. I moje dete je bilo nemirno, i sad je ali opet sad može i da se skoncetriše, duže da nešto radi, drugačije je ipak sa pet u odnosu na tri godine... Moja majka i svekrva kukale su ponekad koliko je nemiran Vilenjak, kao mm i ja smo bili mirni a ja koliko god da mi je teško bilo a i sad mi treba dosta kondicije mislim da je bolje ovako. Zavisi to i od deteta ne samo od roditelja, moja jedna prijateljica ima dva sina koji dok su bili manji bili su dve krajnosti, jedan se nije smirivao a drugi se nije pomerao. Kasnije, kako su rasli, su se normalizovali, jedan se smirio, drugi pronemirnio pa su negde na sredini...  

No ja sam mislila na netipične porodične situacije, već sam spominjala da je moj otac odrastao sa bratovom porodicom, majka nije imala oca, u mojoj porodici je opet bila situacija sa sestrom koja je donosila razne momente i za mene... Sve to nije baš usvajanje ali nije ni da ja sad iz neke skroz srećne perspektive pričam njemu o predrasudama ili sl, a da ih nisam osećala na svojoj koži. Vilenjak se u tome čini mi se najviše nadje sa mojim ocem a njegova situacija i najviše nalikuje na usvajanje. Takodje me podseća na njega kad pomenem siromaštvo, moj otac je uvek govorio kad ja kažem da žive ljudi i u siromaštvu da takvu romantičnu predstavu imam što ga nisam osetila na svojoj koži kao on. Da jesam znala bih da od siromaštva nema ništa gore. I sve je ostavilo neka posledice, iskolači oči kad vidi da nešto bacamo i sl. Tako isto i Vilenjak, ja jedan dan kad smo pričali o siromaštvu, to je tema koju on često pokreće, rekla ako ne zaradim pare mogli bismo i mi da budemo siromašni. Kad je on iskolačio okice i počeo da viče, nipošto, on nikad ne želi da bude siromašan itd. Morala sam da ga smirujem pa to više ne govorim. Uopšte voli da sluša te priče naročito dedine, kako su svi živeli u istoj sobi ali je on završio tu i faks, kako je bio više na ulici, kako se bije na ulici i kako se preživljava itd... Baka već ne voli toliko da priča, ona više okreće na šalu, čak i siromaštvo, pa kaže da nije imala problema sa linijom pošto od pola meseca njena majka i ona jedva da su imale da jedu... A sa predrasudama sa kojima sam se ja susretala se susretne i sam čim izadjemo negde sa sestrom... Kod muževljevih nema takvih priča, njegovi roditelji potiču iz skladnijih i bogatijih porodica, ali mislim da smo mi Vilenjaku sa našim pričama bliži...

Eto, Simona, utoliko bolje za Vilenjaka. Priče tvoje mame, tate i sestre njemu će sigurno značiti.
Mm i ja imamo vrlo uobičajene, skladne porodice, mm familija je za današnje vreme jedna od retkih koja je vrlo bliska, druželjubiva - oni vole da se okupljaju, raduju se jedni drugima.
Valjda će se ovi naši palčići inficirati time (vidim da im već sad prija), da će im to donositi snagu...da ih ne vole samo mama, tata, babe i dede nego i tetke, ujak, stričevi, braća, sestre i dr. Oni su deo jednog većeg skupa i niko ih ne gleda drugačije.

Struzzo,
to je super. Mislim da će tvojoj deci značiti ta povezanost i sa širom familijom, da će pojačati njihov osećaj pripadnosti vašoj porodici.

I mi smo Vilenjaka postepeno upoznali sa svom familijom, išlo je mnogo čak bolje nego što sam ja očekivala. Ali mm i ja se ne družimo mnogo sa familijom i ja nisam mogla sada da to veštački stvaram. Imamo više krug prijatelja pa se sa njima vidjamo i drago mi je kad vidim da sa njihovom decom Vilenjak se lepo druži. A posebno sam srećna što je dobar drug sa decom mojih kuma jako baš dobar, sjajno su se uklopili... To nije baš isto kao pripadnost familiji ali šta da radimo kad ni mi nismo naročito bliski, vidimo neke od njih povremeno ali neki širi krug vidjamo samo o nekim proslavama...

Struzzo ::...

Što se tiče ovog što ste pisale Daca I ti, mislim da se (kao u svemu) od usvojene porodice očekuje izvestan + pa u tim odnosima. Zašto se supružnici koji su usvojili dete ne bi razveli kao I mnogi drugi?
Recimo, čula sam za neku poznanicu usvojiteljku da je pred razvodom I svi to komentarišu jako negativno pozivajući se na deo da su usvojili npr. "jadno dete, bolje da ga nisu usvajali" I tome slično...
Simona, nadam se da si izašla iz tog "oblaka".... Ko zna kakve su to sve priče na sajtovima koje čitaš....ne daj da te to uznemirava, ako se stvarno uznemiravaš, nemoj ih čitati...

Ne odgovorih na ovaj deo, to što čitam obično mi pomaže ili mi bar otvara neke nove vidike vezano za usvajanje. Ovo je prvi put bilo da me je uznemirilo. Ali eto, pokrenule smo i tu temu pa je možda i to bilo korisno... Izašla sam tj izašli smo iz tamnog oblaka, Vilenjak opet ne spominje hraniteljicu, moguće da je to bilo spominjanje pred ostajanje kod babe i dede, nije oduševljen kad izlazi i jedno od nas a kamoli oboje. Tamo nije spominjao, baš sam pitala majku... A i nakon toga se ništa ne dešava vezano za ove teme, a i dosta je bilo u prethodnom periodu... Prijala bi opet neka pauza, no videćemo...

Slažem se sa tobom vezano za to strožije sudjenje. To opet govori da se na nas drugačije gleda... Pretpostavljam da kad se razvode biološki roditelji ne komentarišu "jadno dete, bolje da ga nisu ni radjali"... Ima jedan članak opet na ovim sajtovima koje ja čitam pisala ga je biološka majka a tema je - šta bih sada uradila drugačije da biram usvojiteljski par. Ona je za svoje biološko dete odabrala lezbejski par i delovale su joj tako stabilno a one su se rastale nakon par godina. I sad ona žali što je dete moralo da preživi i razvod i sebi prebacuje, mada ne znam kako je mogla da zna šta će se desiti u budućnosti, to niko od nas ne zna. Ali dobro ona nije tu neutralna strana (reč je naravno o otvorenom usvajanju). Tako da eto još jedne nove strane, koja naravno nas ovde ne dodiruje jer se ne možemo ni naći u toj situaciji... Ali je Milkyway spomenula da je to opterećenje za usvojitelje da ih biološka majka testira, no eto može biti i grižnja savesti za biološku majku da je loše procenila... Čitala sam još jedan članak o tome, tj da iako je reč o otvorenom usvajanju usvojitelji čim su usvojili dete prekinuli su kontakte sa njom a biološka majka je ostala očajna... Naravno svuda ima svakakvih ljudi, na svim stranama...

Sigurno da je razvod stresan za svako dete, a za usvojeno još i više. Ono je već prošlo i iskusilo lomove (naročito ako je usvojeno starije, svesnije dete), i razvod roditelja je novi lom koji može uticati na stečeni osećaj sigurnosti. Uprkos svemu, naravno da je bolje da se rastanu nego da ostanu zajedno u nekom kvazi-braku. Razvodi se dešavaju, i to je život, samo pobogu, ne na način iz Dacinog primera - majka koja posle razvoda ne želi da viđa usvojenog sina ! (Samo) u takvom ili sličnom slučaju bih mogla da kažem "bolje da ga nije ni usvajala". Ali pretpostavljam da takav stav nema mnogo veze sa samim razvodom, već je njeno ponašanje odraz neprihvatanja usvojenog deteta...A razvod joj je samo dao mogućnost da se distancira od njega. Tužno...

Milkyway,
slažem se sa tobom donekle,bolje bi svakako bilo da usvojeno dete koje već ima jedan težak put kod usvojenih roditelja nadje stabilnost. No to je uvek relativno šta je težak put... Mi ovde brinemo o našoj deci i situacijama vezanim za usvajanje no ima dece koja žive u biološkim porodicama sa nasiljem i ko zna čime još... Nije ni dete koje od ranog doba gleda nasilje nikako stabilno... Stoga je uvek pogrešno gledati našu decu kroz usvajanje. Ja sam već pisala da ja kad pogledam kakvi su biološki roditelji Vilenjakovih nekih drugara kažem da je moje dete jedno vreme živelo sa hraniteljima a oni sa ništa boljim roditeljima celog života, a sutra će moje dete da obeleže i izlože predrasudama a njihove porodice "idealne". Nije da su deca tu izložena nasilju mada ih očevi i biju kad ih ugledaju, no retko ih gledaju pošto deca borave ili u vrtiću ili sa čuvarkama   

Odoh ja na druge teme a htela sam zapravo da se pohvalim mada možda vi nećete smatrati da je ovo za hvalu... nisam ni ja sigurna, no ipak sam bila nekako srećna i mislim da je dobro. Igramo se Vilenjak i ja i on mi pravi frizuru i hoće kao da bude frizer, neko drugi, ali kad ga pitam kako mu je ime, on prvo kaže muževljevo prezime pa svoj nadimak... Vezao je svoj identitet za to i ne može da smisli nešto drugo.

Pričali smo na nekoj temi, možda i više njih, o crtežima kao metodu iskazivanja osećanja, evo jednog članka o tome...

http://www.mojpedijatar.co.rs/decji-crtezi-sta-nam-govore/


Dečji crteži i šta nam govore?
MojPedijatar Deca i dečiji problemi bez komentara

Crtež kuće simboliše odnos sa majkom, sunca odnos sa ocem, način na koje crta drvo emocionalno stanje.
crtez

Deca često nisu sposobna da ono što osećaju izraze rečima i zato je crtež najbolji način da saznate šta misle i proživljavaju, tvrde psiholozi.

Crtež je najslobodniji i najspontaniji naćin izražavanja mališana, ali im i pomaže da se razvijaju, sazrevaju i spoznaju svet oko sebe. Iskusni psiholozi često koriste crtež umesto razgovora, jer tvrde da se iz njega vrlo lako moze uočiti da li dete ima neki problem, šta ga opterećuje, čega se plaši, šta zeli i čemu se nada.

Deca nikada ne crtaju objekte onakvim kakvi jesu, već kako ih doživljavaju, njime komuniciraju sa odraslima, posebno sa roditeljima. Naročito je važno, kažu stručnjaci, kako dete crta likove, odnosno ljude, drveće i kuće.

Način na koji crta ljude govori o njegovoj inteligenciji, razvoju, ali i o tome kako sebe doživljava.

Crtež kuće uvek predstavlja porodicu i ako ga dete crta tako da ima sve elemente – krov, prozor i vrata, to znači da se u porodici oseća bezbedno i zaštićeno. Kuća simboliše i odnos sa majkom, dok je otac najčešće predstavljen kroz crtež sunca. Ako je ono malo ili sakriveno iza oblaka, detetu verovatno nedostaje vreme sa ocem.

Porodicu dete crta tako što prvo nacrta najvažniju osobu, odnosno onu sa kojom je najbliskije, najčešce na levoj strani papira. Kada nekoga izostavi, to ne znači da ga ne voli, već je verovatno ljuto ili ljubomorno, pogotovo ako su u pitanju braća i sestre.

Ukoliko pojačava neke delove tela, to može značiti da ima problem u komunikaciji sa tom osobom, ili ako, na primer, crta sebe bez nekog dela tela, vrlo je verovatno da želi od nečega da se zaštiti.

Važno je i kako dete crta stopala, noge i cipele. Ako su ljudi bosi ili bez stopala, to može značiti da dete nema dovoljno poverenja u njih ili da je zbog nečega nesigurno. Psiholozi tvrde da kada dete previše senci crtež, to može ukazivati na anksioznost.

Drvo predstavlja emocionalno stanje. Ako je drvo veliko, sa razgranatom krošnjom i zauzima centralno mesto na papiru, dete se razvija u jaku i samosvesnu ličnost.

Stručnjaci veruju da svako dete ima “tip” drveta koje crta i da kroz crtež drveta projektuje svoje karakterne osobine. Psiholozi kažu da, na primer, crtez lišća koje pada sa drveta predstavlja strah od samoće i želju deteta da bude više u blizini roditelja. Interesantno je da deca iz grada češce crtaju divlje, dok oni iz seoske sredine uglavnom crtaju domaće životinje. Čudovištima, insektima, zmijama ili miševima na crtežima izražavaju strah, kao i tankim potezima olovkom.

Oblici

Stidljivo, hipersenzibilno, introvertno ili bojažljivo dete uvek će vući tanke linije, a ono koje energično crta, a često i pocepa papir, može biti agresivno i vrlo hirovito.

Krugove i blago zaobljene oblike koriste maštoviti klinci, dok živahna deca više koriste ravne linije i uglove. Isprekidane linije mogu ukazivati na nesigurnost, a one koje idu u cik-cak na nestalnost. Deca vremenom dodaju sve više detalja na svoje crteže, pa njihov izostanak u predškolskom dobu može ukazivati na ličnost sklonu sanjarenju. Dosta detalja i figura upućuju da će dete kao zrela osoba biti prilično realno. Dete koje je sigurno u sebe i ima samopuzdanja sebe će uvek smestiti u centar crteža.

Crte i linije koje su usmerene nagore uvek predstavljaju ono što dete želi, a one nadole njegovu svakodnevicu. Ako dete ostavlja mnogo praznog prostora, vrlo je verovatno da roditelji nisu postavili jasne granice i da ih dete još ispituje.

Boje

Iako se do nedavno verovalo da crna boja ukazuje na odredjene emotivne probleme, psiholozi tvrde da je podjednako koriste i inteligentna deca. Naravno, ona ne sme da bude jedini izbor.

Ekstrovertno i zadovoljno dete koristiće tople i žive boje, najviše narandžastu, žutu i crvenu, dok ce nežno i mirno dete češce koristiti svetlije nijanse plave i zelene.

Braon koriste mališani kojima je higijena jako važna, dok mnogo bele boje može da bude znak nesigurnosti. Previše ljubičaste može ukazivati da dete želi jači oslonac, da je po nekim pitanjima nesigurno ili da mu je potrebna podrška.

U svakom slučaju, analizu treba prepuštati stručnjacima i ne treba pratiti svaki detalj koji dete nacrta, jer ponekad deca u vrtiću crtaju u grupi i od vršnjaka usvajaju određene oblike ili boje. Nemojte stajati iznad deteta dok crta, ispitivati ga i pomagati mu.

Pohvalite ga svaki put kada nešto nacrta, čak i onda kada to ne izgleda baš najbolje. Čuvajte crteže i stimulišite dete da se što više izrazava na ovaj način.

Izvor: NOVOSTI

Evo jednog članka o crtežima pošto smo nekad o tome pisale...

http://www.mojpedijatar.co.rs/decji-razvoj-kroz-crtez/

Vilenjak inače obično crta kuću, to je obavezan a jasan motiv... Takodje on, mm i ja, to je često... E sad opet zna da nacrta tri žene koje sam ja tumačila kao hraniteljku, biološku majku i mene ali on uporno tvrdi da sam to sve ja. Jednom je i sebe nacrtao kao mnogo dečaka.