Iz pozicije usvojenog deteta

Struzzo ::Simona,
hvala na odgovoru... Rastužila sam se jer mi se čini da je mali da se time bavi...i što je on to rekao sa nekim žaljenjem. Stalo mu je da ličimo.
Ne setih se tog trenutka da napravim paralelu sa lavom Lambertom i mamom ovcom. Sledeći put ću.
Sve razumem.... i da će mu i kasnije značiti da se fizički identifikuje najpre sa nama ali šta ako ne liči ni na biološku majku (za koju btw ne znamo kako izgleda ali za nju možemo saznati) nego na biološkog oca koji je nn lice, koga niko ne zna i bio. m. do kraja nije želela da se ikad sazna ili na možda na nekog trećeg, nekog iz porodica koje mi ne znamo. Šta želim reći - šta ako ne utvrdimo na koga fizički liče... Želim da shvati da nije nužno uvek ličiti na određenu osobu. Da je on lep tako osoben, lep je...i karakterno zanimljiv...i neka je svako od nas, poznat i nepoznat podario mu nešto i utoliko je zanimljivije, ta lepeza različitosti....Ja ovo ne pišem tek tako, ovo ozbiljno tako mislim.

Potpuno si u pravu. Ali razumem i usvojenu decu. Pisala sam da igrom slučaja ja ni na koga ne ličim iako nema nikakvog dokaza da nisam biološko dete svojih roditelja. Kao da se sudbina time poigrala i pripremala me za ulogu usvojene mame. Sa potpunom iskrenošću ću moći Vilenjaku da kažem da i ja imam iskustvo "neličenja". Još su mene po tom pitanju već u njegovo doba odbacivale na neki način obe familije a nijedan slučajan prolaznik nije nikad rekao da ličim bilo na majku bilo na oca, pošto tako nešto nije mogao da kaže, eventualno kad sam odrasla pa zbog sličnosti u stavu ali to će imati i usvojena deca. Kod Vilenjaka familije ne komentarišu znajući da je usvojen ali zato slučajni prolaznici koji za usvajanje ne znaju govore stalno o sličnosti mm i njega, čak smo imali i komentare koji idu u drugu krajnost - da i ne znaju uvek bi prepoznali da je mm Vilenjakov otac, da nisu videli da sin tako liči na oca   Tako da njega to sprečava možda u ovom trenutku da pati zbog nesličnosti, da to jeste neka vrsta patnje koju sam ja imala već sa četiri/pet godina. Pisala sam da je najgore meni bilo što moji roditelji to nikada nisu ozbiljno shvatili,njima je to bio povod za šale, dobra fora... Time su hteli da mi prenesu da bi me voleli i da nisam njihovo biološko dete ali to ja naravno znam, nije u tome stvar... Mislim da je lepo opisala ona usvojena majka u članku... Nekako sakupi se "pleme" "Simonovića" i svi imaju neku zajedničku crtu po kojoj se to "pleme" izdvaja, neku sličnost zbog koje je to "pleme" još bliže, možda je lepo ona to uporedila sa životinjskim svetom, sa sigurnošću... Na tim skupovima ja sam se osećala kao crna ovca jer odjednom me svi pogledaju i kažu da ne ličim na njihovu familiju, ali me teše da ličim na majčinu, problem je što su me odbacivali na neki način i na skupovima majčine familije govoreći da ličim na očevu. E sad familija će biti obzirna u našim slučajevima, znajući da su deca usvojena neće ih odbacivati zbog nesličnosti. Ali moguće je da će se deca sama tako osećati...

Ja pokušavam što češće da poentiram da Vilenjak liči na sebe i da je to najvažnije. No znam da ne mogu da ga zaštitim. To je njegov put i ako nesličnost bude donosila neku patnju moraće da prodje kroz to kao što sam i ja prošla. Kad bude veći shvatiće da to nije toliko značajno ali mislim da mi ne treba da to relativizujemo jer za njih može biti značajno a može i ostati značajno. Uvek treba gledati ugao naše dece koliko možemo a ne naš ugao. Sem toga jasno je njima da mi volimo njih i ako smo im neslični, da mogu eto naći neke sličnosti i sa usvojenim roditeljima, ali mislim da je to eto neka potreba možda vezana za prirodni, uobičajeni tok koji u usvajanju izostaje (mada evo ja sama sam dokaz da može da izostane i u biološkom, možda će Vilenjaku biti donekle lakše zbog toga ali ne sasvim). Mi imamo informaciju od hraniteljice da Vilenjak jako liči na biološku majku. Čak i ako deca budu neslična biološkim majkama i ako su očevi nn lica biološka majka može pretvoriti za dete oca iz nn lica u poznato, čini mi se da je Daca pisala da je to kod nje slučaj... A ako to ne bude moguće moraće da žive sa nesličnošću...

Simona :: Nekako sakupi se "pleme" "Simonovića" i svi imaju neku zajedničku crtu po kojoj se to "pleme" izdvaja, neku sličnost zbog koje je to "pleme" još bliže, možda je lepo ona to uporedila sa životinjskim svetom, sa sigurnošću... Na tim skupovima ja sam se osećala kao crna ovca jer odjednom me svi pogledaju i kažu da ne ličim na njihovu familiju, ali me teše da ličim na majčinu, problem je što su me odbacivali na neki način i na skupovima majčine familije govoreći da ličim na očevu. E sad familija će biti obzirna u našim slučajevima, znajući da su deca usvojena neće ih odbacivati zbog nesličnosti. Ali moguće je da će se deca sama tako osećati...

Ja pokušavam što češće da poentiram da Vilenjak liči na sebe i da je to najvažnije. No znam da ne mogu da ga zaštitim. To je njegov put i ako nesličnost bude donosila neku patnju moraće da prodje kroz to kao što sam i ja prošla. Kad bude veći shvatiće da to nije toliko značajno ali mislim da mi ne treba da to relativizujemo jer za njih može biti značajno a može i ostati značajno. Uvek treba gledati ugao naše dece koliko možemo a ne naš ugao. Sem toga jasno je njima da mi volimo njih i ako smo im neslični, da mogu eto naći neke sličnosti i sa usvojenim roditeljima, ali mislim da je to eto neka potreba možda vezana za prirodni, uobičajeni tok koji u usvajanju izostaje..... Čak i ako deca budu neslična biološkim majkama i ako su očevi nn lica biološka majka može pretvoriti za dete oca iz nn lica u poznato, čini mi se da je Daca pisala da je to kod nje slučaj... A ako to ne bude moguće moraće da žive sa nesličnošću...

Slažem se i svesna sam svega nego sam ja bolećiva mama koju boli da moje dete boli, da pati (iako svesna da je i ta patnja deo priče, puta).


Što se tiče mog posta o finesama u značenju....možda sam zazvučala grubo i nevešto objasnila šta sam htela reći....Ja prosto ne mogu zvati njihove biološke majke "mame"....To mi je ipak stav, izgrađen odnos koji ja nemam sa njima.... Ako ga moja deca budu imala sa njima i imala takav, neka ih tako zovu.

Saro, baš sam se nasmejala... Kakva mala mudrica i pametnica... Drž volan, šta da ti kažem !

Struzzo, naše dete još nema nikakav stav o (ne)sličnosti sa nama, nismo stigli dotle. A ne liči na nas, iako pojedinci tvrde da liči, uglavnom na tatu, a ponekad i na mene  (a nas dvoje dva sveta što se fizičkog izgleda tiče)... Ako joj to bude važno, ja ne mogu da posegnem ni za trepavicama... mogu da izmislim nešto, stopala ili leđa npr. Šala, naravno. Ali ona je tako posebna, nije što je moja, majke mi ... I tako bih volela da bude ponosna što je svoja. A vidim iz vaših primera da će joj verovatno više značiti da liči na nas. Mislim, ne bih ja imala ništa protiv i da liči da je stvarno tako. Mada ja ne vidim fizičke sličnosti sa nama dvoma. Ali liči na decu iz familije, to moram i sama da priznam, pa neće valjda imati taj osećaj crne ovce o kojem piše Simona.

Struzzo ::...
Slažem se i svesna sam svega nego sam ja bolećiva mama koju boli da moje dete boli, da pati (iako svesna da je i ta patnja deo priče, puta).


Što se tiče mog posta o finesama u značenju....možda sam zazvučala grubo i nevešto objasnila šta sam htela reći....Ja prosto ne mogu zvati njihove biološke majke "mame"....To mi je ipak stav, izgrađen odnos koji ja nemam sa njima.... Ako ga moja deca budu imala sa njima i imala takav, neka ih tako zovu.

I ja isto... To što ja tako napišem to je onaj razumni deo a sve to je mnogo teže proživljavati.

Slažem se oko definisanja 'biološka majka/mama', i ja sam slično pisala već, ipak to su finese u značenjima koje ne moraju važiti u drugim jezicima. Ne znam, samo pretpostavljam da može biti i do toga. U svakom slučaju i da nije tako mislim da je Sara napravila pravu odluku i da je i 'biološka mama' svakako bolje nego 'teta'.

Kod nas se biološka majka ne spominje, mislim dete ne pita ama baš ništa oko toga... Ja sam jedno vreme mislila da kažem ime a sad mislim bolje da je reći biološka majka, u svakom slučaju sve je bolje od tete, a šta će biti videćemo kad dodje do razgovora, zavisi kako i on bude tekao. Javiću vam...

Struzzo, ne mogu ni ja da kazem bioloska mama, nego kazem bioloska majka, sasvim se slazem sa tobom u vezi toga. Dobro se Simona setila , jednom sam pisala kako ne mogu uopste bio majku cak ni tako nazvati, teta mi je sasvim ok naziv, ali eto moram, doslo je vreme da zna .Moja malena je tako rekla  - mama - , pa je nisam htela ispravljati... Jos ne...
Ispravih i gore   

Vilenjak nas je sve zapanjio u jednoj situaciji koju ne mogu da opišem baš zbog eventualnog prepoznavanja... Ali suština je da se roditelji jednog njegovog drugara razvode i da je on pokazao zadivljujuću brigu i pružio pomoć tom detetu. I ja i drugi smo ga toliko hvalili što je pravi drugar. Ja sam ga dodatno hvalila da je zreliji sa svojih pet godina od mnogih odraslih osoba. A nekako ne mogu a da to ne povežem sa njegovim putem, sa svim teškim situacijama koje je prošao... Ne verujem da bi mogao da ima tu moć sagledavanja situacija i saživljavanja sa njima u tako ranom dobu da nije i sam prošao težak put. Ali ono što je meni uvek bilo fantastično je kada ljudi uspeju da svoj bol pretvore u pomoć drugima, kad god spasu nekog na dobrom su putu da spasu i sebe. Zato sam dodatno ishvalila mog mališana mada se on čudi tolikoj hvali, činio je samo što je smatrao normalnim u tim okolnostima, i nije očekivao ni pohvale ni zahvalnost... Samo da tako nastavi :)

I kod nas su se pojavile tri mame ali na crtežu!!!

Do duše muž koji je Vilenjaku pomagao je jednu mamu pretvorio u muškarca, zasujetio, kaže kako to tri mame a nijedan tata   E svašta se od muškaraca može doživeti... Uglavnom likovi su tako pogodjeni da ja nemam uopšte iluziju ko je ko, Vilenjak inače sjajno crta. U sredini je biološka majka, njen lik liči na Vilenjaka pa je po tome prepoznajem, sem toga ima tamnu kosu (ja imam svetlu). Ona je ljuta, ja sam sva srećna i nasmejana sa jedne njene strane, to liči na mene baš baš, a treći lik iako ga je muž prepravio sasvim liči na hraniteljicu, ona nema nikakav izraz na licu. Pored nas su i brojevi, i to tačno kako smo se pojavljivale u njegovom životu, pored biološke majke jedan, pored hraniteljice dva i pored mene tri... Ali ispod mene je put, valjda ka njemu a ka ostalim dvema nema... Oko nas je sve ljubičasto i narandžasto... E prvo je rekao da su to tri mame, pa kad je video da mu je tata prepravio jednu mamu (na sreću hraniteljicu) u sebe onda dve mame. Ali onda je rekao da sam ipak to ja kao ljuta i kao srećna... No meni se ipak čini da je to trebalo da budu tri mame a i zbog boje kose,ne potamni mi kosa od ljutnje... Možda je ljutnja na liku biološke majke ustvari njegova ljutnja na nju ali mislim da je to što se pojavila na crtežu i to na centralnom mestu dobar znak, mogu da očekujem i pitanja uskoro ako ja dobro predvidjam... Inače crtež je bio iznenadjenje za mene, nije hteo da mi ga pokaže dok god nije završen, ja sam sedela malo dalje i bojila dok je on crtao...

Dirnuo me je ovaj post o brizi za drugara kome se roditelji razvode... Bravo za Vilenjaka, za njegov senzibilitet! Opet se pokazuje da usvojeno dete na nekom nesvesnom nivou prepoznaje one koji su drugačiji, koji imaju neku muku...

Hvala Milkyway. Vilenjak je mali veliki dečak kao pretpostavljam i druga naša usvojena deca. Razume mnogo toga što ne bi razumeo neko njegovih godina a opet mali je...

Vilenjak, divan dečak!

Simona,
pročitala sam kod Snedre komentare Jamajke i nje pa me zanima (mada je to sada ono suvišno pitanje šta bi bilo kad bi bilo) da li bi bilo drugačije Vilenjakovo ponašanje da ste od prvog dana svima i otvoreno govorili da je usvojen?
Ja se još uvek pitam šta je bolje....Da ćemo ih zaštiti od budućih zluradih komentara to je nemoguće, jasno je. Moja deca su još mala i kad su tek došla, bila su mala, oni sami nisu znali da su usvojeni tako da meni lično nije bilo u redu da ja pričam o njima ono što možda njima ne prija. Ali Vilenjak je bio svestan da je usvojen. Zato te i pitam... Da li bi mu možda više prijalo da se otvoreno o tome govori? On je jako pronicljivo dete, kao što primećuje tvoje sitne promene na temu hraniteljke možda primećuje i tvoje strahove vezane za predrasude i neprimerene, zlurade reakcije onih koji poseduju predrasude. Možda otud ta njegova neborbenost u vrtiću.
Vezano za pesme, priče o radjanju, o biološkom/usvajanju... Ja razumem da ne može da se slavi nešto što je retko, izraženo u par procenata (ako i toliko) ali može različitost, bilo koja različitost....Sećam se kako se moj sestrić iskreno uplašio "crnog čoveka", tj. kad je prvi put video crnca. Mi smo nenaviknuti na različitosti i sve nam je u stereotipima, npr. taj crni čovek je sigurno prljav i smrdi kao Romi.

Opet da se vratim na prethodno. Razumem da ti ne možeš biti Snedra ili Jamajka niti tvoje dete kao njihova nego se ja čitajući vas pitam šta bi bio bolji model za nas...

Simona, bravo za Vilenjaka koji pomaže drugu čiji se roditelji razvode. Ja njega i doživljavam kao pametnog, senzibilnog i odraslog dečaka koji može mnogo toga da razume i prihvati.   

Simona,
Bravo i za crtež, dobro je da kroz crtanje vaš sin pokaže ono o čemu razmišlja. Podsetilo me je na to što je kod Nininog Mikija u predškolskom preporučio  psiholog ili pedagog, da deca kroz crtanje izraze osećanja. Mislim da si dobro analizirala crtež iako možda Vilenjak poriče da su to te osobe.

Stru, kao što svaka od nas ima svoj način i stil, uverena sam da ćeš i ti osetiti šta je najbolje za tvoju decu, koji je vaš model. Mislim da je važno da ste nedavno svi zajedno ponovo prošli kroz priču kako je to izgledalo kada ste prvi put videli vašeg sina, da nije bilo bajki već realna priča.  Možda ćete ponoviti tu priču sa nekim novim detaljima i pričom o osećanjima koja ste tom prilikom imali.

I mi povremeno sa Lepotanom ponavljamo opis tog dana kada smo se upoznali i perioda prilagođavanja. Mm je smatrao da to nije potrebno, ali ja mislim da jeste, da bi se Lepotanu napravila jasna razlika između perioda hraniteljstva i usvajanja i da bismo mu podigli samopouzdanje pričom o našim osećanjima kada smo ga upoznali.

Struzzo, Snedra,
hvala vam :)

Struzzo,
mislim da je teško tu naći pravi odgovor. I jedan i drugi pristup imaju svoje prednosti i mane. Nekad situacija nametne kako moramo da postupamo, npr ako je malo mesto i već deca znaju da je naše dete usvojeno onda i nemamo izbora... Ja sam isto razmišljala i kolebala se pre nego što smo Vilenjaka upisivali u vrtić, reći ili ne... Socijalni radnici su nam savetovali da ne govorimo i to mi je bilo u prilog takvog pristupa a dodatno mi je bilo u prilog tome kad sam pročitala jedan Sarin post kako to izgleda kada vaspitačice i deca znaju i koliko je njena divna devojčica imala raznih problema zbog tog znanja. Stalno su njene postupke vaspitačice tumačile kroz usvajanje, to je ono što sam ja htela da izbegnem.

Ali naravno problemi su i ovako. Dete zna jednu priču kod kuće a čuje nešto drugo u vrtiću, vaspitačice ne znaju da mu pomognu niti da mu pomoć treba. Mi smo se ipak opredelili da ne kažemo ali nikada Vilenjaku nismo rekli da ne priča, čak mu ne pričam skoro uopšte o predrasudama prema usvajanju upravo da ne bi izgledalo da mu ja sugerišem da ne priča o tome. Pričam mu da je ovo konzervativna sredina i da ljudi imaju razne predrasude, da tako vaspitavaju i decu, da razne kategorije ljudi mogu imati probleme zbog toga. Pričam mu koje su to kategorije ljudi, prema čemu se sve imaju predrasude, ponekad provučem i usvajanje, najčešće ne. Učim ga da bude borben. Eto, izgleda da moje učenje u tom pogledu za sada ne uspeva. Gledam da ga ne kritikujem mnogo, ja kažem da je to moje mišljenje, moji saveti a da on postupa prema sebi.

Tvoja situacija je kako i sama kažeš različita, tvoja deca se ne sećaju perioda kod hranitelja dok su Jamajkina deca, Snedrin Lepotan i moj Vilenjak bili veći. Ono što mislim razlika i kod naše "veće" dece, bar kako se meni čini je da su Jamajkina deca i Snedrin Lepotan imali hranitelje koji su se sličnije postavljali roditeljima. Vilenjak je kod hranitelja bio prepušten sam sebi uglavnom. Vilenjak me nekad podseća na Moglija, kao da je prethodno bio u džungli. Sećam se da je Lepotan znao kako se ponaša za praznik a Vilenjak nije znao šta je praznik, šta znači kad se nekom poklanja poklon, šta je uopšte poklon... Isto za tu borbenost, nije da on mene ne sluša, sećaš se da je on nekad pokazivao borbenost. Nego on tek upoznaje pravila društva i slabije ih još zna nego deca njegovog uzrasta, tako da ja mislim da on često ne zna koje su to situacije kad treba da pokaže borbenost. Tako da mislim da je bio u situacijama da treba da odreaguje i odgovori nešto vezano za usvajanje ko zna da li bi umeo da se snadje. Takodje ni njegova emotivna stabilnost nije tolika kao što bi bilo da je tih prvih nekoliko godina proveo u toplijoj sredini.

Elem, sve to je bilo nešto što je nas opredeljivalo za ovakav put, tj da nam se činio da je malo bolji od onog drugog. Naravno jasno je meni da to ne može da traje dugo, i ovoliko dug period mi je iznenadjenje... Ali sam gledala da dobijemo vreme i dobili smo ga.

Ne znam da li sam ti pomogla, ali eto raspisah se po običaju... U svakom slučaju, možeš ako ne budeš sigurna šta je najbolje, da odabereš i neki srednji put, da ne kažeš u vrtiću u prvom trenutku, pa onda kada stekneš poverenja u vaspitačice kažeš, čitala sam i takve pristupe.

snedra ::Simona,
Bravo i za crtež, dobro je da kroz crtanje vaš sin pokaže ono o čemu razmišlja. Podsetilo me je na to što je kod Nininog Mikija u predškolskom preporučio  psiholog ili pedagog, da deca kroz crtanje izraze osećanja. Mislim da si dobro analizirala crtež iako možda Vilenjak poriče da su to te osobe.

Stru, kao što svaka od nas ima svoj način i stil, uverena sam da ćeš i ti osetiti šta je najbolje za tvoju decu, koji je vaš model. Mislim da je važno da ste nedavno svi zajedno ponovo prošli kroz priču kako je to izgledalo kada ste prvi put videli vašeg sina, da nije bilo bajki već realna priča.  Možda ćete ponoviti tu priču sa nekim novim detaljima i pričom o osećanjima koja ste tom prilikom imali.

I mi povremeno sa Lepotanom ponavljamo opis tog dana kada smo se upoznali i perioda prilagođavanja. Mm je smatrao da to nije potrebno, ali ja mislim da jeste, da bi se Lepotanu napravila jasna razlika između perioda hraniteljstva i usvajanja i da bismo mu podigli samopouzdanje pričom o našim osećanjima kada smo ga upoznali.

Pisale smo u isto vreme... Ja sam na poslu pa me prekidaju u pisanju na Kutku sa poslovnim pitanjima i ometaju me, bezobrazluk   

I ja sam se jako obradovala tom crtežu. Kao da mi je biološka majka najprisnija prijateljica pa sam sva srećna bila što je na centralnom mestu crteža   Šalim se malo ali jesam bila zaista srećna jer mislim da je važno za usvojeno dete da razvrsta tu svoju priču, makar osnovne stvari a nama je i to teško išlo. Takodje Vilenjak je zatvoreno dete. Svi moji pokušaji da primenim metod sa crtežima koji Nina primenjuje na Mikija i za koji mislim da je sjajan nisu uspevali, nije hteo da mi crta ni razloge za bes ni za radost, niti često hoće da mi priča... Neću ništa postići ni teranjem, poverenje se stiče vremenom i kroz razne situacije a njemu je izgleda mnogo vremena potrebno. A možda me nikad neće ni prepoznavati kao blisku osobu kao što ja moju majku nisam prepoznavala i uvek sam svoje situacije sama razrešavala, tek kao odrasla osoba sam joj neke ispričala. A kada bih je ipak upitala njeni saveti su bili neprimenljivi za mene.

Što se prvog susreta tiče, nama su u školi roditeljstva savetovali da ga učinimo što posebnijim, da ne štedimo reči oduševljenja i sreće. Tako da je to baš školski ali vidim da kod Vilenjaka deluje. Uvek pričam isto ali malo i drugačije, uvek smislim neke nove reči pa je on sav ponosan i samo raste. A to što sam ja plakala mu je nešto takodje posebno, valjda što me zna sada i zna koliko sam teška na suzama, pa kad mm i ja potvrdjujemo kako sam ja neprestano plakala (tako je i bilo) to njemu isto prenosi ta sva moja majčinska osećanja koja sam već tada imala za njega.

Videh Dacu na drugoj temi pa ću je upitati na ovoj...

Čitajući razne tekstove naišla sam na jedan koji me je uznemirio prilično, nisam upravo htela da objavim na Kutku da ne bih i vas još uznemirila ali sam ipak htela da upitam Dacu... Kakvi su po tvom iskustvu odnosi dece i usvojenih roditelja? Koliko su to skladni odnosi? Da li deca često prebacuju nešto usvojenim roditeljima ili je to samo u teen dobu a u odraslom se menja?

Naime članak je bio o tome kako na fb postoje čitave grupe u kojima već usvojena odrasla deca govore protiv usvojenih roditelja   Onda sam čitala komentare na fb na taj članak i ispadalo je da usvojeni roditelji često postanu "krivci" za stvari za koje uopšte nisu krivi... Mislim jasno mi je da moje dete od pet godina može prebacivati krivicu bioloških roditelja na nas ali teško mi je da poverujem da to odrasla osoba ne može da razgraniči... Sigurno ima nesrećnih i usvojenih porodica kad ima i bioloških ali ono što je mene uplašilo je da nije to neka češća pojava (cela fb grupa protiv usvojenih roditelja, svašta...) pa zato pitam... Ako budete želele mogu da nadjem opet taj članak pa da stavim link, ali eto da upozorim da je mene prilično uznemirio...

Simona,
je l' se opet radi o američkom sajtu i otvorenom, poluotvorenom usvajanju?

I ja se radujem Dacinom odgovoru....meni se čini neverovatno da je to neka opšta stvar za svu usvojenu decu ili je opšta onoliko koliko bi se svako dete u porodici u kojoj nisu najsjajniji odnosi pobunilo...bez obzira da li je usvojeno ili biološko.

neznam za druge dali oce a meni posalji na pp ako neces ovde da okacis

Evo navešću vam prvo taj članak na koji sam mislila pa druga dva, sve uznemirujuće za nas... čitate na sopstvenu odgovornost

http://www.adoption.net/adoptees/blog/am-i-the-only-adoptee-that-believes-in-adoption?vnc=r4gO0dglFtLSTKkwQcEnPfBeFPr9tjz9PpodW0IT6yI&vnp=0

http://humanistadoptee.blogspot.jp/2013/12/13-reasons-why-adopted-children-are-not.html

http://www.thenotsosecretlifeofanadoptee.com/2012/03/10-things-i-hate-about-adoption.html

Otvorio mi se ovaj treći link.

Ja se u ovome ne nalazim i ne verujem da će i moja deca... Prosto mi uz nas ne ide pominjanje laži, tajni, bola, novca i ostalog.

Da, i ja se ne nalazim, nadam se da neće ni moje dete... No ipak me je uznemirilo.

Možda što mi nije došlo u nekom trenutku. Moje dete ovih dana idealizuje opet hranitelje, ljude kod kojih je bilo zanemareno i koji su mu pružali toliko malo toga, čak čini mi se manje nego hranitelji ostale dečice ovde... Jedino što mogu da kažem da ta hraniteljica ima neka osećanja, neka... A nas kritikuje vrlo oštro bez ikakvog povoda i razloga, mi smo mu krivi bez ikakve krivice, besan je na nas isto bez vidljivog razloga često. Ovi tekstovi su me inspirisali da i ja budem oštrija nego obično. Nije pravedno. Znam da on ima pet godina tek i da će se mnogo toga menjati, ako je sada nešto postavio pogrešno valjda će kao odrasla osoba ili tokom vremena postavljati pravilno... ima oči da gleda, srce da oseća i ostalo... Ali ipak ove odrasle osobe koje su našle tolike zamerke svojim usvojenim roditeljima, koje su sve nekako izvrnule pa im je usvajanje krivo za sve - uznemirile su me...

Simona ::Evo navešću vam prvo taj članak na koji sam mislila pa druga dva, sve uznemirujuće za nas... čitate na sopstvenu odgovornost

http://www.adoption.net/adoptees/blog/am-i-the-only-adoptee-that-believes-in-adoption?vnc=r4gO0dglFtLSTKkwQcEnPfBeFPr9tjz9PpodW0IT6yI&vnp=0

http://humanistadoptee.blogspot.jp/2013/12/13-reasons-why-adopted-children-are-not.html

http://www.thenotsosecretlifeofanadoptee.com/2012/03/10-things-i-hate-about-adoption.html

Čitala malo... I baš mi je nekako tužno... Shvatam zašto si napisala da čitamo na sopstvenu odgovornost . Ali ja stvarno neću da krijem i da je lažem. Čitam kako su neki roditelji pričali detetu da je bio-majka neki genije, đak genereacije, a ona nije ni školu završila. Pa čemu npr. takve gluposti? Šta su hteli time da postignu? A dete će svakako saznati istinu!

U svakom slučaju, mislim da je važno čitati, i stručne knjige i iskustva drugih usvojenih roditelja, i usvojene dece. Pokušati izbeći makar njihove greške. A sigurno ćemo praviti i neke druge, nove. Ali mislim da se u mnogim stvarima treba osloniti i na sopstveni roditeljski instinkt i pratiti potrebe svog deteta, njegov razvoj, shvatiti šta mu treba, šta mu je i u kom trenutku važno. I biti iskren. Koliko je to moguće a da ga ne povredimo pre nego što je spremno za neke činjenice. Svaka od nas će, nadam se, osetiti kad je vreme za to.

Simona ::Videh Dacu na drugoj temi pa ću je upitati na ovoj...

Čitajući razne tekstove naišla sam na jedan koji me je uznemirio prilično, nisam upravo htela da objavim na Kutku da ne bih i vas još uznemirila ali sam ipak htela da upitam Dacu... Kakvi su po tvom iskustvu odnosi dece i usvojenih roditelja? Koliko su to skladni odnosi? Da li deca često prebacuju nešto usvojenim roditeljima ili je to samo u teen dobu a u odraslom se menja?

Naime članak je bio o tome kako na fb postoje čitave grupe u kojima već usvojena odrasla deca govore protiv usvojenih roditelja   Onda sam čitala komentare na fb na taj članak i ispadalo je da usvojeni roditelji često postanu "krivci" za stvari za koje uopšte nisu krivi... Mislim jasno mi je da moje dete od pet godina može prebacivati krivicu bioloških roditelja na nas ali teško mi je da poverujem da to odrasla osoba ne može da razgraniči... Sigurno ima nesrećnih i usvojenih porodica kad ima i bioloških ali ono što je mene uplašilo je da nije to neka češća pojava (cela fb grupa protiv usvojenih roditelja, svašta...) pa zato pitam... Ako budete želele mogu da nadjem opet taj članak pa da stavim link, ali eto da upozorim da je mene prilično uznemirio...

Odnosi usvojene dece i roditelja, u nekoj klasičnoj funkcionalnoj porodici, iz mog ugla su isti kao i u biološkim porodicama. Skaldnost zavisi od temperamenta roditelja, deteta, vaspitanja, okolnosti, jednostavno stilom života. Iz mog iskustva generalni sklad postoji.I mislim da je skoro nemoguće da ne postoji jer samim tim što odrastaš u jednoj porodici pokupio si ''mentalitet'' iste, pa ne mogu ti biti neke ekstremne razlike.
Prema mom iskustvu sukobi i nesuglasice su svakako postojali, posebno sa mamom, ali ja sam to i tad i sad pripisivala nekim opštim nesuglasicama koja postoje između roditelja i deteta koga drma pubertet i misli da je ''najpametnije''  . Moja mama je svojevremeno važila za izrazito strogu ženu i naravno da smo u pubertetu imale turbulentan odnos. Međutim moja prebacivanja nisu bila usmerena na bilo šta vezano za usvajanje, već čisto na to da sam želela da imam više slobode. To je nešto što i biološka deca u pubertetu žele od roditelja. Istina, međutim, to sam već negde i napisala, da je bilo momenata da sam u trenucima svađe umela u sebi da mislim ( nikad javno da to izgovorim ) da me ipak ''ne voli kao što bi volela svoje b - dete'' , jer da je tako pustila bi me više i imala bi više poverenja. No, opet takve misli su trajale vrlo kratko. Čim se pomirimo, dođemo do nekog kompromisa, opet bi bilo sve super i tako u krug ceo pubertet.   
Kad se izađe puberteta i zađe u kasnu adolescenciju, opet iz mog iskustva, ulazi se u period gde si preležao sve dečje bubice i možeš stvari gledati iz mnogo zrelijeg ugla. I mislim da se najbolji odnos tada razvija, jer pored vezanosti i ljubavi koja je odavno već tu, sada je je tu u nekom zrelijem obliku. Danas mogu reći da imam skladan odnos sa majkom, ako izuzmemo da imamo zid ''samo'' vezan za moje poreklo, sve ostalo je sasvim ok. Izuzetno smo vezane jedna za drugu, po principu '''život bih za tebe dala''   , može se i danas desiti da se oko nečega raspravljamo, jer smo obe temepramentne naravi, ali daleko je to od nekih prepirki koje dublje narušavaju odnos, prosto noramlna stvar za sve porodice.
Takav neki odnos mogu pomenuti i za druga, s tim što je on takav sa ocem, malo turbulentinij odnos je sa njim imao tokom puberteta ( mada i sam je on bio malo više problematičan u tom periodu, što danas otvoreno priznaje ), ali danas je to sve ok. Vezan je za roditelje, nešto je bliskiji sa majkom, dok sa ocem ima taj rivalitet, ali je svakako i za njega vrlo vezan.

Inače ja ta prebacivanja koja vi navodite stvarno mislim da se mogu desiti u porodicama koje su se u međuvremenu raspale ili znatno pogoršale odnose. Pazite jedan svež primer iz mog bliskog okruženja. Naime moja sestra iz familije već izvesno vreme se zabavlja sa čovekom koji je razveden i ima biološku ćerku i usvojenog sina. Vidite nakon razvoda , majka nije želela starateljstvo nad sinom, i ona već 4 godine ( koliko je prošlo od razvoda ) ne pita više za njega, a isto takvo ponašanje ima i sestra dečaka, koja je u potpunosti nakon razvoda odbacila svog brata. Naravno mali dosta pati, sad ima 13 godina, i već se jako vezao za moju sestru, da mislim da ako se ta veza kruniše brakom, da će on nju u potpunosti prihvatiti kao svoju majku. I jednog dana kada on odraste šta mislite da li će prebacivati svojoj majci što ga je napustila posle razvoda? Inače napominjem mali zna da je usvojen, tako da je to za njega ogroman udarac. Ja nisam imala prilike još da ga upoznam, no zaista sa njim saosećam i ako bih mu mogla makar razgovorom biti podrška, rado bih mu pomogla, onako kao neko ko  delimično shvata njegovu patnju.I u njegovom slučaju ja mnogo više osuđujem njegovu usvojenu majku nego b - majku.

Daco,
hvala na iscrpnom odgovoru. Nemam sad kad da pišem ali se javljam kad Vilenjak zaspi...

milkyway ::

Simona ::Evo navešću vam prvo taj članak na koji sam mislila pa druga dva, sve uznemirujuće za nas... čitate na sopstvenu odgovornost

http://www.adoption.net/adoptees/blog/am-i-the-only-adoptee-that-believes-in-adoption?vnc=r4gO0dglFtLSTKkwQcEnPfBeFPr9tjz9PpodW0IT6yI&vnp=0

http://humanistadoptee.blogspot.jp/2013/12/13-reasons-why-adopted-children-are-not.html

http://www.thenotsosecretlifeofanadoptee.com/2012/03/10-things-i-hate-about-adoption.html

Čitala malo... I baš mi je nekako tužno... Shvatam zašto si napisala da čitamo na sopstvenu odgovornost . Ali ja stvarno neću da krijem i da je lažem. Čitam kako su neki roditelji pričali detetu da je bio-majka neki genije, đak genereacije, a ona nije ni školu završila. Pa čemu npr. takve gluposti? Šta su hteli time da postignu? A dete će svakako saznati istinu!

U svakom slučaju, mislim da je važno čitati, i stručne knjige i iskustva drugih usvojenih roditelja, i usvojene dece. Pokušati izbeći makar njihove greške. A sigurno ćemo praviti i neke druge, nove. Ali mislim da se u mnogim stvarima treba osloniti i na sopstveni roditeljski instinkt i pratiti potrebe svog deteta, njegov razvoj, shvatiti šta mu treba, šta mu je i u kom trenutku važno. I biti iskren. Koliko je to moguće a da ga ne povredimo pre nego što je spremno za neke činjenice. Svaka od nas će, nadam se, osetiti kad je vreme za to.

Ko zna šta je uticalo na takve lažne informacije. Možda sami usvojeni roditelji nisu imali tačne. Npr meni su rekli da je Vilenjakova biološka majka obrazovana a kada sam ja upitala za stepen formalnog obrazovanja to nije bilo ono što sam ja mislila... Da nisam upitala moglo je da bude da ja podrazumevam nešto a to zapravo nije istina. Drugo možda je roditeljima bilo teško da demantuju dete kad se zanosilo. Npr moj Vilenjak priča sinoć kako je imao puno igračaka kod hraniteljice, i šta ja da kažem - "tamo jedva da je imala neka igračka, kad si došao kod nas mislio si da su igračke koje govore žive...". Mislim to je istina, ali kako detetu to da kažeš? I onda prodje taj trenutak i sledeći, dete se uljuljka u nekoj svojoj laži a roditelj puste, možda su nam svima potrebne neke iluzije... Ne znam, možda su usvojeni roditelji i lagali... Opet mi se čini da je to bilo iz neke najbolje namere, da zaštite dete, možda su mu govorili - tvoja je (biološka) majka propalitet, narkomanka, da ne nabrajam sad, ko zna šta sve deca mogu da izgovore. I onda su usvojeni roditelji smislili priču o dobroj učenici... U svakom slučaju prestrogo sudjenje. I svakako netačno. Ima nekih primedbi kao usvojeni roditelji su im krivi što su izgubili vezu sa svojim identitetom i tome slično... pa kao da su ih usvojeni roditelji oteli od bioloških roditelja a ne da su ih ti biološki roditelji ostavili ili su oduzeti od njih... Kao da bi da su bili kod hranitelja ili u domu imali vezu sa svojim identitetom, sve bi im bilo tamo sjajno samo su ih usvojitelji omeli u toj priči... Ma... Ima nekih stvari koje su i realne i od kojih ja imam zaista strah, npr da nigde ne pripadaju, to je ono "izgubljeni u transportu" ali neke izjave su mi čist bezobrazluk.

Moja majka je imala jedan dobar metod a to je da je smatrala da "dete" nakon dvadesetprve godine uopšte nema pravo da se izvlači na roditelje. Ako bih ja krenula da im nešto prebacujem, samo bi se pozvala na to. Rekla bi npr - 'dobro mi smo uticali da upišeš pogrešan fakultet, eto pogrešili smo. Oprosti nam greške učinjene iz ljubavi. A ti uzmi sada pa upiši onaj koji želiš.' Jednom sam i upisala i završila a i u svemu drugom sam prestala da se izvlačim na roditelje... A ima ljudi koji dočekaju i četrdeset i pedeset godina i još pričaju o krivici roditelja. Mislim da ću neki sličan ako ne i isti metod da primenim kod Vilenjaka.

Daco,
samo da poželim sebi i drugim usvojenim mamama da naši odnosi u budućnosti budu kao kod tvoje mame i tebe (s izuzetkom odnosa prema biološkoj majci). Moguće da su ovo pisali neki usvojeni ljudi koji se nisu uklopili ili čije su porodice bile disfunkcionalne. Svakako ja se možda malo više saživljavam sa usvojenim majkama ali činjenica je da i one mogu biti razne poput i bioloških majki. To za razvod mi je isto bilo loše kad sam pročitala. Šta sad usvojeni roditelji treba da su idealni pa da ne smeju da se razvedu za razliku od bioloških roditelja? Kad se setim koliko su deca bila podrška mojoj kumi kod razvoda a ovde je bila neka primedba, kao razveli se pa ostao sam sa majkom, maltene neka osuda te majke koja se brine za njega... To me je podsetilo na jedan film, zaboravih ime ali pričale smo na drugoj temi oko toga, i Milkyway ga je gledala. Roditelji belci usvajaju ćerku koja je crna i ona nikako ne može da se uklopi u kraju u kome žive. Usvojena majka želi da promeni kraj ali usvojeni otac ne, zbog toga se razvode. Ona ostaje sa ćerkom koja je nikad nije prihvatila, uvek je žalila za hraniteljicom a kasnije uspostavlja odnos sa biološkom majkom koja je isto belkinja ali koja nije imala tu snagu a rekla bih i ljubav usvojene majke. Ali ne samo da usvojena ćerka ne uspostavlja dobar kontakt sa usvojenom majkom nego kad se uda ne javlja joj se sedam godina. Ne mislim ja sad da usvojena deca treba da izražavaju neku posebnu zahvalnost roditeljima. Ali ne očekujem da Vilenjak bude i bezobziran prema nama... Naravno, to je rizik roditeljstva, ne znamo kako će biti... Što se razvoda tiče ako je to neki razvod u slučaju kako ti navodiš a ne kao u ovom filmu onda je svakako shvatljiva reakcija usvojene osobe...