Stihovi koje volimo

STREPNJA

Ne, nemoj mi prici! Hocu izdaleka
da volim i zelim oka tvoja dva.
Jer sreca je lepa samo dok se ceka,
dok od sebe samo nagovestaj da.

Ne, nemoj mi prici! Ima vise drazi
ova slatka strepnja, cekanje i stra'.
Sve je mnogo lepse donde dok se trazi,
o cemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prici! Nasto to, i cemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne pridju oka tvoja dva.

Desanka Maksimovic



(preuzeto sa: http://a3.sphotos.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc6/200297_118921554849911_117332701675463_138133_3864401_n.jpg)

kad sam videla temu koju si otvorila,prvo što mi palo na pamet su baš ti stihovi-eto,ne moraš verovati,ali tako je.
Ja ne bih njih kačila,ali sam pomislila da su prvo oni osvanuli...

Вилијам Батлер Јејтс: КАД БУДЕШ СТАРА







Кад будеш стара, седа – пред спавање снена
Дремала крај ватре; ову књигу тада
Узми, читај и сањај како си била млада,
Очију топлог сјаја као васељена.

И како многи у лепоту ти заљубљени бише
Крај тебе искрени и лажни знаше да се сјате
Док је само један волео ти душу, мислио на те
Кад лепоту твог лица бриге осенчише.

И док се свијаш крај топлог ватриног гнезда
Промрмори сетно како љубав брзонога мину,
Преко високих гора како се ка небу вину
Скривши своје лице у роју од звезда.

Јован Дучић: ПЕСМА ЖЕНИ








Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
моја реч у шуму; мој корак и блудња;
само си лепота колико си тајна
и само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека
јер је сан о срећи више него срећа.
Буди бесповратна, као младост, нека
твоја сен и ехо буду све што сећа.

Срце има повест у сузи што лева,
у великом болу љубав своју мету.
Истина је само што душа проснева.
Пољубац је сусрет најлепши на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,
твој плашт сунчани од мог сна испреден.
Ти беше мисао моја очарана,
симбол свих таштина, поразан и леден.

А ти не постојиш, нит си постојала.
Рођена у мојој тишини и чами,
на Сунцу мог срца ти си само сјала
јер све што љубимо - створили смо сами.

Мика Антић: ЕКСПРЕС ЗА СЕВЕР

Можда нико није умео да те жели овако
као ја ноћас.

Твоје руке беле као самоћа.
Твоја бедра са укусом платна и воћа.
Твој мало шуштави глас.

Са носом дечачким прилепљеним
уз окно вагона,

нејасан самом себи
као опроштајно писмо падавичара,

и чудно узнемирен топлином
као размажен пас,

путујем, ево, путујем
да натрпам у главу још неслућене пределе,
да дрвећу пожелим најлепшу лаку ноћ
на свету,

да се вртим као лишће,
као ветар по травњацима,
као звезде и птице.

Да мало немам план.

Да имитирам клавијатуре,
лифтове
и океан.

Да заборавим руку на твом струку.
И лице уз твоје лице.

Branko Miljković:

UZALUD JE BUDIM

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku.

dr mali pariz ::kad sam videla temu koju si otvorila,prvo što mi palo na pamet su baš ti stihovi-eto,ne moraš verovati,ali tako je.
Ja ne bih njih kačila,ali sam pomislila da su prvo oni osvanuli...

Verujem ti, mila . Meni je Desanka od malena idol, kada je poezija u pitanju. Utripovala sam da su i moji, koje sad vec jako dugo ne pisem, bar malo licili na njene, jer mi je ta zena zaista uzor bila i ostala .

Алекса Шантић



EMINA

Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покраj баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу jасмина,
С' ибриком у руци стаjаше Емина.

Jа каква jе, пуста! Тако ми имана,
Стид jе не би било да jе код султана!
Па jош када шеће и плећима креће... —
Ни хоџин ми запис више помоћ неће!

Jа jоj назвах селам ал' мога ми дина
Не шће ни да чуjе лиjепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти џуле заливати оде;

С грана вjетар духну па низ плећи пусте
Расплете jоj оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!

За мал` не посрнух, моjега ми дина,
Но мени не дође лиjепа Емина.
Само ме jе jедном погледала мрко,
Нити хаjе, алчак, што за њом црко'!..[/color]

******************************
Ех... Још ми је дража кад се отпева... За душу свима који је воле...

https://www.youtube.com/watch?v=sR8OFT6Tifs

Ma'at,okači svoje stihove,rado bih ih čitala,a verujem i još neki sa našeg Foruma

SAVRŠENSTVO VATRE

Miroslav Antić


Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?



Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

Čarobna pesma,
Mika Antić


1.

Često te tako vidim.

Istina, kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.

Na nogama ti čizme
od sedam svetlosnih milja.

U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaraš
obrise večitog vremena.

I čujem, šapućeš: sezame.
I svet se pred tobom rasklapa.



2.

Dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju.

Dužina tvog vida
tinja i pokreće krvotok
još nenačetih svetova.

Letiš na čarobnom ćilimu
i dižeš se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na dečijem crtežu,
al ima nečeg ljudskog,
dubljeg od čovečanstva.

Tamo te čekam budan
u svom kosmičkom snu.



3.

Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju tršavu glavu
koja u sumrak miriše
na sapun i jesenji vetar.

Glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostižne,

sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji će krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obično puzanje.



4.

Sine moj, i ja letim.

Kao sto ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krećem
verujući u ono
što bih hteo da vidim,
a ne što stvarno vidim.

Možda to znači ući
u unutrašnjost tišine.

Možda to znači postići
ono sto ne može svako:

da zivot ne bira nas,
vec mi njega da biramo.



5.

Ja sam svoja najčudnija,
najlepša putovanja,
prevalio kroz pustoš
ove vetrovite glave.

I tu su stali beskraji
o kojima i ne slutiš.

Biti putnik kroz mudrost,
to znači: baviti se
vratolomijom bezumlja.

Ne srljajući, već - drhtavo,
dostojanstvenom nežnošću
jedne predivne lude.



6.

Zato bežim od kuće.

Nađes me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mučim se da oljuštim
sa čela i sa misli
zemljinu težu čamotinje,
jednolikost života
i otupelost zanosa.

U bestežinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim.

Lebdim nad samim sobom.
Tako zamišljam nebo.



7.

Onda priđeš i kažeš mi :
tata, idemo kući.

Ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila.

Otvaram vrata i ulazim.
Ne u svet, već u sebe.

I ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem.



8.

Kažu: još ništa ne shvataš
sa svojih trinaest godina.

Oslonjen o zid kiše,
sisam koštice vazduha
i smeškam se u sebi.

Znam mnoge roditelje,
potpuno lišene one
izuzetne ozbiljnosti
kojom se svom sinu
može postati sin.

Ne boj se. Ja te poštujem.

Evo ti ruka i vodi me,
pazljivo, da se ne uplase
pegave oci lisca
u baricama oktobra.



9.

I dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonačnost,
prestigni vreme i maštu,

al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Početak početka je svuda.
Kraj kraja je u nama.



10.

Posle zvezdanih letova
valja imati mesto
gde možeš da se spustiš.

Jer ljudska srca su niska,
zasađena ko jagode.

U redu, idemo kući,
gde su svici komete
našeg malenog kosmosa,

gde smo načinili sebi
milimetarske beskraje,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima, nepažnjom,
jedan od drugoga, zauvek,
otkinemo i skliznemo
svako u svome pravcu.

Ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura.
Ti daleko od mene
kao sazvežđe Vlašića.



11.

Pronađi nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da žive i da dišu.

Al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Samo se tako možemo
jedan drugom približiti.

Četiri ulice tamo,
i tri ulice ovamo,
i jedva primetan osmeh,
i iste, iskrene oči,

to je prostranstvo bezdana
koje bih hteo da premostim

od moje zvezde do tvoje.

a pro po Desanke Maximović,jedne i jedine...ali vesna joj je tik uz rame,poslušaj:
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

Vesna Parun

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih

i koja si mudra kao bezbrižnost.

Ti koja umiješ s njegova čela čitati

bolje od mene njegovu samoću,

i koja otklanjaš spore sjenke

kolebanja s njegova lica

kao što proljetni vjetar otklanja

sjene oblaka koje plove nad brijegom.



Ako tvoj zagrljaj hrabri srce

i tvoja bedra zaustavljaju bol,

ako je tvoje ime počinak

njegovim mislima, i tvoje grlo

hladovina njegovu ležaju,

i noć tvojega glasa voćnjak

još nedodirnut olujama.



Onda ostani pokraj njega

i budi pobožnija od sviju koliko je ovo jako !!

koje su ga ljubile prije tebe.

Boj se jeka što se približuju

nedužnim posteljama ljubavi.

I blaga budi njegovu snu,

pod nevidljivom planinom

na rubu mora koje huči.



Šeći njegovim žalom. Neka te susreću

ožalošćene pliskavice.

Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri

neće ti učiniti zla.

I žedne zmije koje ja ukrotih

pred tobom biti će ponizne.



Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah

u noćima oštrih mrazova.

Neka te miluje dječak kojega zaštitih
p.s.tako bi samo Desanka mogla govoriti

od uhoda na pustom drumu.

Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah

svojim suzama.



Ja ne dočekah naljepše doba

njegove muškosti. Njegovu plodnost

ne primih u svoja njedra

koja su pustošili pogledi

goniča stoke na sajmovima

i pohlepnih razbojnika.



Ja neću nikad voditi za ruku

njegovu djecu. I priče

koje za njih davno pripremih

možda ću ispričati plačući

malim ubogim medvjedima

ostavljenoj crnoj šumi.



Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

budi blaga njegovu snu

koji je ostao bezazlen.

Ali mi dopusti da vidim

njegovo lice dok na njega budu

silazile nepoznate godine. ja uvek plačem dok čitam ovu pesmu!



I reci mi katkad nešto o njemu,

da ne moram pitati strance

koji mi se čude, i susjede

koji žale moju strpljivost.



Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

ostani kraj njegova uzglavlja

i budi blaga njegovu snu!

za one koje mrzi da čitaju...nek poslušaju

Maat - Emina je pesma koju je moj tata, koji vise nije medju nama, narucivao u kafani, najvise je volim u izvedbi Himze Polovine, zato - hvala na podsecanju!
Pari imamo isti ukus...dacu doprinos ovoj temi narednih dana, ali dodacu da su mi omiljeni Federiko Pesoa i Branko Miljkovic

Čekamo Caty



Велимир Рајић,


НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА
И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји-
Проста ти била моја љубав жива!

Честит'о сам ти. И ти рече “Хвала!”…
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп’о расу?

Ал’ не! Не видим од тога ни сена;
По твом лицу радост се разлива...
И свршено је! Ти си сада жена-
Проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива...
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис’о њој, к’о жени,
Нек’ мимоиђе њу, и нек падне
На онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!

И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
»Проста ти била моја љубав жива!”

Evo i mene kod vas
Ko bi rekao da matematičar voli književnost
Stihove koje najviše volim i koje mi uvek napune oči suzama ne mogu ovde da postavim...Sve vas volim...

Jedna od Mike za početak

Govor

Smatram velikom slaboscu i stvarno bih bio
potisten kada bih sve ovo sto osecam,
morao da ti objasnjavam hudim jezikom
coveka: recima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obicne stvari,
koje su mnogima tajna.

"Najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena,
kaze jedan prastari zapis sa Tibeta.

Postoji govor koji ce neko otkriti sutra, a
mozda niko nece ni pokusavati da ga
otkrije. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci.
Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.

Sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer
uvek znace drugo nego sto ja to zelim.
Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem
u sumovima beskraja.

Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Saljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reci odgovora. Znaci da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem.

Pozdrav za matematicarku sa knjizevnim sklonostima i sve ostale koji vole poeziju .

Drage moje,

Sve imate jako lep izbor pesama. Jos mi je koza "najezena" posle citanja stihova koje ste odabrale

ČEKAJ ME (Konstantin Simonov)

Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu stizati iz daleka.
Cekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek rekne tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...

****************************

A ovako to radi nezaboravni Rade Serbedzija..

https://www.youtube.com/watch?v=T3_-EHNTLfE

aaaaaa,da...neko je ta pesma redovni repertoar na Smotrama recitatora, pa mi već pomalo počinje da bledi njen lik...
Volim malo težu poeziju.Ona mi nekako lako legne:

Mizera , Miloš Crnjanski

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.



Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Ceo dan mi oko osta na jednoj ženskoj nozi

Ispustih Bebka da pozdravim! Ljub draga,sviđa mi se izbor!

Znakovi pored puta
Što ne boli - to nije život, što ne prolazi - to nije sreća.
*
Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život
napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota
održavaju i čine mogućnim i podnošljivim.
*
Ljudi koji ne
paze šta govore i ne vode računa kad šta govore ni pred kim govore, a
mnogo više misle o tome kako izgledaju i kakav utisak ostavljaju dok
govore, nisu ni prijatni ni korisni, i sa priličnom verovatnošću može se
kazati da će celog života biti i sebi i drugima nezgodni i teški. Ali, s
druge strane, ljudi koji samo na to paze i samo o tome vode računa, a
ni o čemu drugom – nisu ništa bolji. Naprotiv. U ovom slučaju pravi put
je zaista – u sredini.
*
Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše
razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili pretjeranu
osjetljivost za ličnu čast i dostojanstvo, uvijek sam, gotovo po
pravilu, nailazio i na ograničen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce
i grubu, kratkovidu sebičnost.
*
Znatan broj nesporazuma, sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog
naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osjećaju
potrebu da brinu narodnu brigu, da ‘strijepe’
za budućnost naroda, da ga brane od opasnosi koje samo oni vide. To su
ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti
prenose na opšti plan, u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti, a s
njom prenose i svoje kratke mjere i bijedne račune. Od takvih, duhom
malih ljudi, postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji
ljudi.





Pravda!
Koliko je puta izgovorena i napisana ta zvučna riječ koja uistinu i
nema svog sopstvenog smisla i značenja. jer postoji samo u odnosu prema
riječi ‘nepravda’,
kao njen opozit i korektiv. Postoje onolike pravde koliko su puta tu
riječ izgovorili ili napisali oni koji su trpjeli (ili mislili da trpe)
nepravdu. Pravda – to nema sadržine, to označava želju i potrebu onih
koji nemaju snage i ne vide načina da se sami brane i zaštićuju, u
svemu, vazda, i na svakom mestu.
*


Drevna
je istina koju svi znamo, a o kojoj nikad ne vodimo dovoljno računa, da
narodi posle pobede često teže stradaju nego posle poraza. To nije samo
stoga što je posle uspona lakši pad a posle pada verovatniji uspon,
nego i stoga što ljudi i narodi obično ne ispituju stvarne uzroke svojih
pobeda, lako zaboravljaju prilike i uslove pod kojima su pobedili, i
tako padaju u sudbonosnu grešku da svoje osećanje pobede protežu i na
nove događaje i nove opasnosti, koje zahtevaju nove napore. Tako se može
kazati da je jedan narod najteže ugrožen u trenutku kad je ceo prožet
svešću o svojoj pobedi. Oslabljen naprezanjima koja je od njega tražila
stečena pobeda, narod je tada najmanje sposoban za nove žrtve i napore, a
njegovo pobedničko osećanje koje ga još drži, zavodi ga na shvatanja i
postupke koji traže i jedno i drugo.

Samo
jedno mudro vođstvo i zdrava kolektivna svest mogu obezbediti narodu
plodove pobede i sačuvati ga od opasnoti koje vrebaju na svakog
pobednika.
*
Ko u ovom svijetu ne umije da organizuje sam svoj život, nije vrijedan
da živi, a ko ga sa uspjehom organizuje, izgubi pri tome toliko snage i
svježine da mu i ne vrijedi mnogo što živi.
*
U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj
polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prođe u uzaludnim
pokušajima da se popravi ili bar zataška onošto se radilo u provoj. Tako
se na kraju sve potire i svodi na nulu. Ostaju samo kajanje i stid.
*
Ko nosi u sebi veliku, istinsku strast, taj je nesrećan i mučen više
nego stotina drugih ljudi zajedno, ali je pošteđen od mnogih sitnih
briga i nedaća koje muče većinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana
pomalo.
*
Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim, neprelaznim jazom koji je
godinama, polagano i nesvesno, sam sebi kopao. Napred ne može, natrag
nema kud. Reči nestalo, suze ne pomažu; sramota ga da jaukne; a i koga
da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. Tada vidi čovek da na zemlji
postoji samo jedno isninsko stradanje, to je: muka nemirne savesti.


*

U
izuzetnim i sudbonosnim događajima kao što su ova bombardovanja iz
vazduha, kao i u vremenima teških političkih progona, držanje većine
ljudi je slično. Plašljivima i samoživima se čini da je sve što se
dešava – svaka pojedinost – upereno protiv njih lično. Plitkoumni ljudi,
kao i oni koji su po prirodi lakomisleni i bezbrižni, ne misle o tim
događajima uopšte, sve dok ih ne osete na svojoj koži. Jedino razborit
čovek trudi se da sve promene u društvu i javnom životu posmatra
hladnokrvno i tumači pravilno, i da prvo uoči i oceni njihovo opšte
značenje, a tek posle toga ispituje u kojoj meri ti događaji mogu i
njega lično da pogode, i onda nastoji da se ukloni i zaštiti – ukoliko
mu je to mogućno i moralno dopušteno.

*

Duga
i duboka samoća nije tako mrtva i jednolična kao što može da izgleda
onima koji je ne poznaju. Kao i aktivni život, ona poznaje promene i
suprotnosti. Čas je gorka kao lek, od kojeg ne biva bolje, čas bljutava i
otužna kao svagdašnjica, od koje je čovek pobegao, čas slatka i opojna
kao nagoveštaj neke druge, još veće i zanosnije slasti koju samo
slutimo.
*

Dobro je i prirodno sećati se prošlosti i misliti na budućnost, ali živeti ma i delimično u budućnosti ili prošlosti -
nezdravo je, čak i opasno. To znači kočiti i potkradati svoj sadašnji
život, ne spasavajući ništa od prošlosti i ne čineći ništa za budućnost.
Glavnim delom svoga bića, najboljim snagama srca i razuma čovek treba
da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku, koji je jedini pravi i jedini
mogući život koji živimo.
*
Ono što je najgore kod tih malih kućnih tirana – malih samo po
prostranstvu njihove vlasti a nikako po težini i oštrini njihove
tiranije – to je njihova ćudljivost i samovolja. Nepredvidljivost
njihovih ćudi muči nas isto toliko koliko i te ćudi same. A najgori i
najteži su oni tirani koji su i sami, u sebi, mučeni i nesrećni. Oni
misle da bi, mučeći druge, mogli olakšati svoju muku, a to je kobna
zabluda i jalov posao, jer sve i da polovinu zemlje popale, zajedno sa
ljudima i svima živim stvorovima, njihova muka ne bi za dlaku manja
bila. Ali to oni ne mogu nikad uvideti.
*
Kad god posmatramo neki nov oblik života u njegovom nastajanju, nama
pada u oči najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama, ukusom i
shvatanjima, ono što nas odbija i sa čim ne možemo da se složimo. A tek
docnije uspevamo da uočimo sve ono što je razumno i korisno i što tu
novost čini opravdanom i neizbežnom.
*
Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih nepravdi.
*
Kad naiđe neka bolest na nas, mi se uvijek iznenadimo, i u tom
iznenađenju ima neke gorčine i pobune, kao protiv mučkog prepada i
nepravde. Upravo to iznenađenje i to ogorčenje pokazuju najbolje da se
nikad nismo izmirili sa životom ovakvim kakav je, i da negdje u
najdubljem dnu našem postoji i traje nada da bismo mogli nekako izbjeći
neumitnom toku života i uvjerenje da bi stvarno moralo biti tako. Jer
svaka, i najmanja, klica života nosi sa sobom i svijest o trajanju i
savršenstvu.
*

Kad u bojažljivom čoveku obamre strah, onda se i takvog treba pribojavati isto kao i onog koji je prirodno hrabar. Možda i više.
*
Prokletstvo i pokor ovog svijeta su ljudi kratke pameti i tvrda srca.
Ljudi u kojima se sretnu oba ta nedostatka, to su pustinje u ljudskom
društvu i od njih dolazi najveća nesreća. Istina je da nesreće, često i
mnogo veće, mogu ponekad da dođu i od ljudi jakog razuma i dobra srca,
ali to su izdvojene tragedije koje se dešavaju povremeno i rijetko, dok
glupi i neosjećajni ljudi neprekidno šire oko sebe smrtonosan pustinjski
dah. Oni uporno i dosljedno svlače sve na niži plan. To obaranje
stepena vrijednosti svega oko sebe, to je njihova svagdašnja hrana. I
opšta muka i nesreća.
*
Mi bismo bili potpuno srećni, ili bar blizu sreće, kad bismo zaista
imali sve ono što zavidljivci koji nas okružuju misle da imamo, i kad
bismo sve to imali onako i pod onakvim uslovima kako to njima izgleda.
*
Onaj ko je moj prijatelj, taj mi ne postavlja pitanja. Onom kome sam prijatelj , ja i nepitan kazujem ono što želi da zna.
*
Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju
istinu, kako čovjek, uopšte, sporo uči i kako skupo plaća to malo što u
svom kratkom vijeku nauči.
*
Mudar je onaj koji pojave svijeta oko sebe ne gleda nikad izdvojene i
usamljene, nego povezane što je više i šire mogućno sa svim ostalim što
se u svijetu javlja i dešava. To, naravno, nije cijela mudrost života,
ali je svakako jedan od uslova za njeno postizanje.
*
Malo koja bolest unakazi tako čovjeka iznutra i pomeri njegove odnose
prema okolini kao hipohondrija; ona učini čovjeka samoživim, sebičnim i
sujetnim, i do te mjere sumnjičavim i nepoverljivim da postane
nepodnošljiv okolini, a nesposoban da primi ičiju pomoć, utjehu ili
saučešće. Takav čovek ne oseća život, ne vidi svijet, ne voli ljude, i
sav je usredsređen na svoje jadno tijelo i vezan za njega tucetom
bolesti kojima ga sam zaražava, sam ga liječi od njih, i sam opet
zaražava.

*
Video sam da mnogi rodoljubi koji slepo obožavaju svoju zemlju ne daju
nikom da riječ jednu nepovoljnu ili samo kritičnu kažu o njoj. Čudno je
samo kako ti isti rodoljupci, kad god se povede govor o ma kom od
njihovih sunarodnika, sude strogo, često i nepravedno, i kako
nemilosrdno i bezobzirno izražavaju taj svoj sud.

*
Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni
osećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često i neočekivano i
podmuklo napadaju.

Dobro veče cure!
Vasko Popa za početak....




VRATI MI MOJE KRPICE


Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2

Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3

Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

4

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5

Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6

Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7

Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš neceš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8

I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9

Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10

Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje

Divna tema.
Evo mali doprinos i od mene.

"Oči" - Paun Petronijević

Znam jedno predvečerje maja nezaboravno,
i jedno jutro jeseni sasvim davno.
Znam oči jedne tople koje ljubavlju plamte,
znam jedne zene tihe koje se do smrti pamte.

Te oči jedne su čiste toplotom neba
i mnogo draže od života, a mnogo lepše od hleba.
Te oči jedne nose čistotu verovanja
koje je mnogo veće od umiranja.

Bixi,kako su ti stihovi romantični...