Genetika
+22
Sirijus
Bobac
Ambra
micam
Gabriela
snedra
trkosoca
lilymar
JocY
MAAKKI
noja
majat
Sara
Daca88
Ema78
Tangerine
menora72
Shizika
milkyway
nina :)
lilya
Struzzo
26 posters
Strana 7 od 10
Strana 7 od 10 • 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10
Re: Genetika
Daco,
možda bi sa ocem bolje mogla da pričaš pa da on bude posrednik za razgovor i sa majkom... Izvini što sam ja zapela oko roditelja, evo neću više Nekako je tužno da se postavi takav zid nerazumevanja izmedju vas. Ti jesi odrasla osoba sada ali roditelji ostanu bitne figure i kad odrastemo a jednom ih nema i tek tad bude pretpostavljam bolno ono sve što smo rekli i nismo rekli. Zato sam ja da se izgrade kakvi takvi mostovi, bar da se pokuša...
Hvala ti za informacije o dosijeu. Ja sam mislila da se on pogleda i ostavi u czsr. To mi je novost da se nosi sa sobom, ali dobro je ako je tako, pa može da se prouči i pročita više puta.
možda bi sa ocem bolje mogla da pričaš pa da on bude posrednik za razgovor i sa majkom... Izvini što sam ja zapela oko roditelja, evo neću više Nekako je tužno da se postavi takav zid nerazumevanja izmedju vas. Ti jesi odrasla osoba sada ali roditelji ostanu bitne figure i kad odrastemo a jednom ih nema i tek tad bude pretpostavljam bolno ono sve što smo rekli i nismo rekli. Zato sam ja da se izgrade kakvi takvi mostovi, bar da se pokuša...
Hvala ti za informacije o dosijeu. Ja sam mislila da se on pogleda i ostavi u czsr. To mi je novost da se nosi sa sobom, ali dobro je ako je tako, pa može da se prouči i pročita više puta.
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
Nosi se kopija, original ostaje. Gde moze samo da se pogleda, pa znas koliko detalja ima da se pročita, ko bi stigao sve to u Stacionaru da prouči.
Re: Genetika
Struzzo,
i za posete Vilenjaku je slično bilo kao kod tvoje dece... I isto su ga slabo poznavali. Pisala sam da je meni rekla hraniteljica da je za svu decu uglavnom tako, da ih centri gde pripadaju ne posećuju Za Beograd postoji taj neki gradski centar koji kontroliše hranitelje pa su bar oni redovni u dolascima i strogi ali za ostatak Srbije valjda nema ni njih, već smo pričale o tome... To je strašno da su deca prepuštena na milost i nemilost hraniteljima.
i za posete Vilenjaku je slično bilo kao kod tvoje dece... I isto su ga slabo poznavali. Pisala sam da je meni rekla hraniteljica da je za svu decu uglavnom tako, da ih centri gde pripadaju ne posećuju Za Beograd postoji taj neki gradski centar koji kontroliše hranitelje pa su bar oni redovni u dolascima i strogi ali za ostatak Srbije valjda nema ni njih, već smo pričale o tome... To je strašno da su deca prepuštena na milost i nemilost hraniteljima.
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
Hvala ti, eto nisam znala, kad su govorili uvid u dosije ja sam mislila samo se prelista, pročita u samom centru, ali ovo je svakako bolje. Ma ja bih bila zadovoljna da su mi dali i da pogledam...Daca88 ::Nosi se kopija, original ostaje. Gde moze samo da se pogleda, pa znas koliko detalja ima da se pročita, ko bi stigao sve to u Stacionaru da prouči.
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
Daca88 ::Ja neću previše da se mešam u ovu vašu zanimljivu diskusiju, samo to da vam iz iskustva tvrdim da ne verujete previše socijalnim radnicima u opisu b-majki. Prvo jer su skloni ulepšavanju, drugo često nisu saglasni. A sve to na videlo izađe kad se otvori dosije, gde je procena i opis sociologa b-majke jedna, psihologa druga, pravnika treća. Obično su svi kontradiktorni. A pogotovo su nemarni kod opisa odnosa b-majke prema detetu. Npr ja u jednom delu imam gde stoji da mi je tepala, dojila, pokazivala emocije, a negde stoji da me pogledala nije.
Toliko o njihovoj proceni i valjanosti te dokumentacije... I šta mi ili naše dete da zaključimo jednog dana iz tog dosijea, ako ni oni nemaju usaglašena mišljenja? Jeste to u nekoj potencijalnoj potrazi samo prvi korak, ali bi makar on morao dati neku realnu sliku.
milkyway- Broj poruka : 151
Datum upisa : 05.11.2012
Re: Genetika
http://www.mojpedijatar.co.rs/kako-da-uticete-na-temperament-deteta/
Kako da utičete na temperament deteta?
MojPedijatar Roditeljstvo, Vesti bez komentara
kako-da-uticete-na-temperament-deteta-1165.jpg
Koliko roditelji zaista imaju uticaja na temperament svog deteta? Još uvek traje debata o tome koliko je toga urođenog, a koliko stečenog. Mnoge studije o blizancima, koji su gajeni odvojeno, sugerišu da su mnoga ponašanja koja pripisujemo okruženju u stvari urođena. Da li to umanjuje ulogu roditelja?
Ispostavilo se da pola toga može da se prati do naših gena. Druga polovina, po rečima naučnika, može da se pripiše našem okruženju. Okruženje uključuje svet vršnjaka i školu, tako da se nešto od toga što naša deca postanu može pripisati uticaju spoljnog sveta. Međutim, najvažnije osobine – sposobnost da se pruži i primi ljubav, da se održi unutrašnja sreća, bez obzira na udare sudbine – određuju detetovi najraniji odnosi.
Svako ko je imao više od jednog deteta zna da su deca rođena sa određenim temperamentom. Kao roditelji ne možemo kontrolisati sirovi materijal, ali možemo da pokušamo da deci pružimo okruženje, koje će im najbolje pomoći da izvuku najviše iz potencijala koje poseduju.
Uzmimo za primer stidljivost kao osobinu, za koju genetičari veruju da je u velikoj meri genetska. Stidljiva deca gube prednost u današnjem užurbanom društvu, jer su osetljivija na stimulanse i teže se opuštaju i povezuju sa drugima.
Za svaku od osobina deca se rangiraju između vrednosti visoko i nisko rangirana i misli se da je malo verovatno da će se promeniti tokom života. Ono što se može promeniti je način na koji se osobina manifestuje, u zavisnosti od toga kako je osoba naučila da je modifikuje.
Svako je rođen sa snagom i slabostima. Glavni zadatak sazrevanja je da se nauči kako da se kontroliše slabost, kako bi se što više izvuklo iz onoga što je njegova snaga i to ostaje izazov za mnoge odrasle. Svako dete je rođeno sa jedinstvenim darovima, a naš izazov kao roditelja je da pomognemo deci da razumeju, cene i modifikuju i svoju snagu i svoje slabosti tako da se razviju u zdravu, srećnu i uspešnu odraslu osobu.
Jedan od pogleda koji pomaže roditeljijma da prihvate „slabost“ svog deteta je shvatanje da se gotovo svaka slabost može posmatrati kao druga strana snage. Na primer, dete može biti izuzetno tvrdoglavo, da se svađa sa roditeljima kako bi dobilo sve što želi, sve dok ih jednostavno ne istroši. Dok je ta osobina jedna od onih sa kojima je teško živeti i može dovesti do otuđenja sa drugima, prijateljima, nastavnicima ili poslodavcima, sa druge strane ta osobina može biti i izuzetna upornost. To je vrsta upornosti, koja će detetu dobro poslužiti ako postane detektiv, naučnik, spisatelj – u stvari, takva upornost dobra je u gotovo bilo kojoj profesiji.
Roditelji takvog deteta mogu da pomognu tako što će mu pomoći da razme da ta osobina, iako je njemu sredstvo, može da dovede druge do ludila i naljuti ih. Dete mora da nauči da modifikuje tu osobinu i iskoristi je, umesto da dozvoli da preuzme kontrolu nad njim. Pomaganje detetu da bolje razume sebe i kontroliše se što bolje, kako bi postiglo svoje ciljeve je jedan od najkorisnijih poklona koji roditelji mogu da daju.
Evo nekih pravila:
1. Upoznajte svoje dete.
Obratite pažnju na ono što volite kod deteta i na ono što vas izluđuje. Te „negativnosti“ mogu da se prevaziđu samo sa vama – roditelji ipak imaju posebne privilegije – ali će se verovatno zadržati do kraja detetovog života.
2. Prihvatite detetove slabosti.
Svako ima slabosti. Mislite o ovim „negativnostima“ u kontekstu hipoteze da su to samo suprotne strane snage. Ako dete ima problem sa kontrolisanjem ljutine kada iskusi nepravdu, da li jednako strastveno reaguje na svaku od njih?
3. Pomozite detetu da razume svoje jake strane kao i oblasti u kojima mora da nauči kako da se kontroliše.
Pričajte sa detetom o onome što vidite. Budite sigurni da priču smestite u pozitivan okvir, počinjući sa divnim stvarima koje ste primetili kod deteta. Budite iskreni u pogledu toga kako je suprotna strana tih osobina izazov tokom života. Naglasite kako to završava kao problem kod deteta, kada negativno odreaguje ka drugim ljudima.
Pitajte dete da li ima ideju kako da kontroliše te osobine kako bi izvuklo korist iz njih, umesto da je koče. Ukoliko vi ili supružnik imate istu osobinu recite to detetu i pričajte sa njim o kontrolisanju te osobine. Pričajte u pozitivnom smislu koji pruža nadu. To će detetu pomoći da se manje oseća samo i da bude optimističnije oko tog izazova i nošenja sa njim.
Vaš cilj je da dete primeti nešto o sebi i nauči da to kontroliše, a ne da ga etiketirate tako da ima osećaj da mora da se ponaša prema vašim očekivanjima. Budite sigurni da ste razjasnili da se svako menja i da, kako rastemo, postaje sve lakše da kontrolišemo sebe.
4. Kontorlišite svoje reakcije.
Ponekad mislite da je očigledno da je ličnost vašeg deteta teška, ali ono što muči jednog roditelja ne mora da muči drugog. Dete puno energije može odlično da se uklopi u neke porodice, ali u isto vreme da iscrpljuje neke druge. Umesto da stalno kritikujete dete, postavljajte svoje zahteve u prvom licu, kao na primer „Vidim da ti se skakuće unaokolo. Osećam se malo umorno i buka mi smeta. Hoćeš da izađeš napolje i igraš se?“.
5. Pogledajte se u ogledalu.
Ono što nas izluđuje kod deteta obično je nešto što ne možemo da prepoznamo o sebi. Ako mislite da je vaše dete tvrdoglavo možda bi trebalo da obratite pažnju na to protiv koga je upereno. Da bi se dobila jaka borba potrebno je dvoje. Možda ste prepoznali nešto iz svog detinjstva. Ublažite reakciju prema detetu i zalečite i sebe. To je obično u vezi.
6. Sve stavljajte u kontekst.
Deci je potrebno da znaju da ne greše zbog toga što su loša, već zato što su ljudska bića i, u mnogim slučajevima, zato što su deca. Ovo je naročito važno kada dete posrne i oseća se loše zbog svoje reakcije. Koristite rečenice tipa „I meni je bilo teško da kontrolišem svoju narav sa osam godina. Biće lakše kako budeš odrastao.“
7. Budite strpljivi.
Možete biti zapanjeni promenama koje mogu nastupiti nakon razgovora o temperamentu. Ponekad je samosvesnost i jasnost namera dovoljna da se postignu efektivne promene. Ima slučajeva kada treba stalno da pričate, podsećate i objašnjavate načine kako izaći na kraj sa izazovima u detetovom ponašanju. Ono što pomaže stalno će se razvijati, ali jednom kada nađete pravi način da pomognete detetu da sebe vidi u pozitivnom svetlu, ono će biti na pravom putu da nauči da se nosi i sa najvećim izazovima svog karaktera. Što je još važnije, dete će se osećati voljenim zbog toga kakvo je stvarno.
Radujte se svakom koraku u pravom smeru.
Izvor: Superdete.com
Kako da utičete na temperament deteta?
MojPedijatar Roditeljstvo, Vesti bez komentara
kako-da-uticete-na-temperament-deteta-1165.jpg
Koliko roditelji zaista imaju uticaja na temperament svog deteta? Još uvek traje debata o tome koliko je toga urođenog, a koliko stečenog. Mnoge studije o blizancima, koji su gajeni odvojeno, sugerišu da su mnoga ponašanja koja pripisujemo okruženju u stvari urođena. Da li to umanjuje ulogu roditelja?
Ispostavilo se da pola toga može da se prati do naših gena. Druga polovina, po rečima naučnika, može da se pripiše našem okruženju. Okruženje uključuje svet vršnjaka i školu, tako da se nešto od toga što naša deca postanu može pripisati uticaju spoljnog sveta. Međutim, najvažnije osobine – sposobnost da se pruži i primi ljubav, da se održi unutrašnja sreća, bez obzira na udare sudbine – određuju detetovi najraniji odnosi.
Svako ko je imao više od jednog deteta zna da su deca rođena sa određenim temperamentom. Kao roditelji ne možemo kontrolisati sirovi materijal, ali možemo da pokušamo da deci pružimo okruženje, koje će im najbolje pomoći da izvuku najviše iz potencijala koje poseduju.
Uzmimo za primer stidljivost kao osobinu, za koju genetičari veruju da je u velikoj meri genetska. Stidljiva deca gube prednost u današnjem užurbanom društvu, jer su osetljivija na stimulanse i teže se opuštaju i povezuju sa drugima.
Za svaku od osobina deca se rangiraju između vrednosti visoko i nisko rangirana i misli se da je malo verovatno da će se promeniti tokom života. Ono što se može promeniti je način na koji se osobina manifestuje, u zavisnosti od toga kako je osoba naučila da je modifikuje.
Svako je rođen sa snagom i slabostima. Glavni zadatak sazrevanja je da se nauči kako da se kontroliše slabost, kako bi se što više izvuklo iz onoga što je njegova snaga i to ostaje izazov za mnoge odrasle. Svako dete je rođeno sa jedinstvenim darovima, a naš izazov kao roditelja je da pomognemo deci da razumeju, cene i modifikuju i svoju snagu i svoje slabosti tako da se razviju u zdravu, srećnu i uspešnu odraslu osobu.
Jedan od pogleda koji pomaže roditeljijma da prihvate „slabost“ svog deteta je shvatanje da se gotovo svaka slabost može posmatrati kao druga strana snage. Na primer, dete može biti izuzetno tvrdoglavo, da se svađa sa roditeljima kako bi dobilo sve što želi, sve dok ih jednostavno ne istroši. Dok je ta osobina jedna od onih sa kojima je teško živeti i može dovesti do otuđenja sa drugima, prijateljima, nastavnicima ili poslodavcima, sa druge strane ta osobina može biti i izuzetna upornost. To je vrsta upornosti, koja će detetu dobro poslužiti ako postane detektiv, naučnik, spisatelj – u stvari, takva upornost dobra je u gotovo bilo kojoj profesiji.
Roditelji takvog deteta mogu da pomognu tako što će mu pomoći da razme da ta osobina, iako je njemu sredstvo, može da dovede druge do ludila i naljuti ih. Dete mora da nauči da modifikuje tu osobinu i iskoristi je, umesto da dozvoli da preuzme kontrolu nad njim. Pomaganje detetu da bolje razume sebe i kontroliše se što bolje, kako bi postiglo svoje ciljeve je jedan od najkorisnijih poklona koji roditelji mogu da daju.
Evo nekih pravila:
1. Upoznajte svoje dete.
Obratite pažnju na ono što volite kod deteta i na ono što vas izluđuje. Te „negativnosti“ mogu da se prevaziđu samo sa vama – roditelji ipak imaju posebne privilegije – ali će se verovatno zadržati do kraja detetovog života.
2. Prihvatite detetove slabosti.
Svako ima slabosti. Mislite o ovim „negativnostima“ u kontekstu hipoteze da su to samo suprotne strane snage. Ako dete ima problem sa kontrolisanjem ljutine kada iskusi nepravdu, da li jednako strastveno reaguje na svaku od njih?
3. Pomozite detetu da razume svoje jake strane kao i oblasti u kojima mora da nauči kako da se kontroliše.
Pričajte sa detetom o onome što vidite. Budite sigurni da priču smestite u pozitivan okvir, počinjući sa divnim stvarima koje ste primetili kod deteta. Budite iskreni u pogledu toga kako je suprotna strana tih osobina izazov tokom života. Naglasite kako to završava kao problem kod deteta, kada negativno odreaguje ka drugim ljudima.
Pitajte dete da li ima ideju kako da kontroliše te osobine kako bi izvuklo korist iz njih, umesto da je koče. Ukoliko vi ili supružnik imate istu osobinu recite to detetu i pričajte sa njim o kontrolisanju te osobine. Pričajte u pozitivnom smislu koji pruža nadu. To će detetu pomoći da se manje oseća samo i da bude optimističnije oko tog izazova i nošenja sa njim.
Vaš cilj je da dete primeti nešto o sebi i nauči da to kontroliše, a ne da ga etiketirate tako da ima osećaj da mora da se ponaša prema vašim očekivanjima. Budite sigurni da ste razjasnili da se svako menja i da, kako rastemo, postaje sve lakše da kontrolišemo sebe.
4. Kontorlišite svoje reakcije.
Ponekad mislite da je očigledno da je ličnost vašeg deteta teška, ali ono što muči jednog roditelja ne mora da muči drugog. Dete puno energije može odlično da se uklopi u neke porodice, ali u isto vreme da iscrpljuje neke druge. Umesto da stalno kritikujete dete, postavljajte svoje zahteve u prvom licu, kao na primer „Vidim da ti se skakuće unaokolo. Osećam se malo umorno i buka mi smeta. Hoćeš da izađeš napolje i igraš se?“.
5. Pogledajte se u ogledalu.
Ono što nas izluđuje kod deteta obično je nešto što ne možemo da prepoznamo o sebi. Ako mislite da je vaše dete tvrdoglavo možda bi trebalo da obratite pažnju na to protiv koga je upereno. Da bi se dobila jaka borba potrebno je dvoje. Možda ste prepoznali nešto iz svog detinjstva. Ublažite reakciju prema detetu i zalečite i sebe. To je obično u vezi.
6. Sve stavljajte u kontekst.
Deci je potrebno da znaju da ne greše zbog toga što su loša, već zato što su ljudska bića i, u mnogim slučajevima, zato što su deca. Ovo je naročito važno kada dete posrne i oseća se loše zbog svoje reakcije. Koristite rečenice tipa „I meni je bilo teško da kontrolišem svoju narav sa osam godina. Biće lakše kako budeš odrastao.“
7. Budite strpljivi.
Možete biti zapanjeni promenama koje mogu nastupiti nakon razgovora o temperamentu. Ponekad je samosvesnost i jasnost namera dovoljna da se postignu efektivne promene. Ima slučajeva kada treba stalno da pričate, podsećate i objašnjavate načine kako izaći na kraj sa izazovima u detetovom ponašanju. Ono što pomaže stalno će se razvijati, ali jednom kada nađete pravi način da pomognete detetu da sebe vidi u pozitivnom svetlu, ono će biti na pravom putu da nauči da se nosi i sa najvećim izazovima svog karaktera. Što je još važnije, dete će se osećati voljenim zbog toga kakvo je stvarno.
Radujte se svakom koraku u pravom smeru.
Izvor: Superdete.com
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
Rekoh na drugoj temi da ne širim temu tamo oko Vilenjakove posebnosti mislim da je najviše za ovu temu, mada možda može da se podvede i pod neku drugu... Elem, pisala sam već da po meni usvojena deca možda češće imaju veće predispozicije za originalnost, posebnost, umetnost i sl. To je neka moja "teorija" i uopšte ne mora biti tačna. Ali to mi je nešto vezano za genetiku... Iako ne znamo priče druge dece svi njihovi biološki roditelji nisu pratili uobičajena pravila društva a to se već vidi u tome što su se odrekli roditeljskih prava kojih se najveći broj ljudi ne odriče, a opet ako su im deca oduzeta napravili su neki veliki prekršaj koji društvo kažnjava oduzimanjem dece, opet su drugačiji od većine. E sad pitanje je koliko se bilo šta od toga nasledjuje zato je ova moja "teorija" sporna. Ali možete da napišete koliko mislite da bi mogla da se odnosi na vašu decu. A na Vilenjaka se odnosi u punom smislu reči, on mi ju je potvrdjivao na svakom koraku... Sa njim je bio problem što je sve ali sve hteo da radi na poseban, samo na njegov način... E sad možete samo da zamislite ili ne možete kako to izgleda u svakodnevnom životu. Ponekad je to bilo samo u kreativnim postupcima, kad nešto pravi ali vrlo često bi se proširilo na sve i svašta, neće da radi što uobičajeno rade dečaci, pa ni deca, hteo je da jede, spava, oblači se na posebne načine... Sa svakim pravilom, disciplinom, autoritetom je imao problem Mi mnogo šta prihvatimo od društva i ne primećujemo da smo to prihvatili. To u nekom smislu jeste osiromašenje ali to prosto mora da bude tako jer ako bismo svi sve radili na posebne načine dan bi trebalo da nam traje mnogo duže. E sad ja sam gledala gde mogu da tipiziram Vilenjaka, uglavnom samo tamo gde baš mora, a da opet ostane originalan, poseban kakav jeste... Često sam mu i pričala ovo što sam napisala, da mora da prihvati osnovne radnje, disciplinu, a da ćemo ga svugde pustiti sem osnovnog. I tako smo se negde našli, na pola puta... I dalje uvek u tim rutinskim radnjama Vilenjak unese neko svoje pravilo, pa se trudi da smisli neko drugo, ali uglavnom je prihvatio posle mnogo truda osnovnu rutinu što mislim da je vrlo važno. Ali i mi smo prihvatili njegove neke uslove.
I tu dolazim do druge stvari koju sam htela da vas pitam... Koliko mislite da je vaspitanje usvojene dece ponešto različito od biološke dece? Da li mislite da je dobro da napravimo malo razlike i da im damo malo više slobode, da ih smatramo za nijansu više našim partnerima, ravnopravnijima nego što bismo smatrali našu biološku decu ili mislite da je to pogrešno? Na to me je navelo malo i čitanje gde su odrasla usvojena deca navodila da se osećaju kao da nigde ne pripadaju, koliko god su se usvojeni roditelji trudili da oni nisu sasvim svoji na svome u toj porodici... Ne znam da li mogu da vam sasvim prenesem, ako budete zainteresovane mogu da nadjem i prenesem originalne postove. To je mene navodilo na brigu i razmišljanje - zašto... Čini mi se da je možda tajna pustiti da sve ide svojim tokom, da ne mislimo da smo srećna porodica samo zato što mi jako želimo da to bude tako, puštanje da dete razvija sasvim različite osobine od naših, tako da nam bude malo više partner... Možda grešim, mada se kod nas za sada to pokazalo kao najuspešniji model. Npr pre neki dan Vilenjak i mm prave nešto i Vilenjak počinje da kuka kako je mm smotan, ima tako nespretne ruke za razliku od njegovih ručica koje su već sada skroz spretne. Ja mu onda kažem da smo svi mi posebni, hajde da uživamo u tome što je tata smotan a on spretan, zašto on ne bi bio bolji u nečemu od roditelja već sada... Bio je nekako sav zadovoljan time i nastavio da se zabavlja sa mm ne obraćajući više pažnju na to što je on spretniji od oca, odnosno prihvatajući to kao deo naše kuće, naših odnosa...
I tu dolazim do druge stvari koju sam htela da vas pitam... Koliko mislite da je vaspitanje usvojene dece ponešto različito od biološke dece? Da li mislite da je dobro da napravimo malo razlike i da im damo malo više slobode, da ih smatramo za nijansu više našim partnerima, ravnopravnijima nego što bismo smatrali našu biološku decu ili mislite da je to pogrešno? Na to me je navelo malo i čitanje gde su odrasla usvojena deca navodila da se osećaju kao da nigde ne pripadaju, koliko god su se usvojeni roditelji trudili da oni nisu sasvim svoji na svome u toj porodici... Ne znam da li mogu da vam sasvim prenesem, ako budete zainteresovane mogu da nadjem i prenesem originalne postove. To je mene navodilo na brigu i razmišljanje - zašto... Čini mi se da je možda tajna pustiti da sve ide svojim tokom, da ne mislimo da smo srećna porodica samo zato što mi jako želimo da to bude tako, puštanje da dete razvija sasvim različite osobine od naših, tako da nam bude malo više partner... Možda grešim, mada se kod nas za sada to pokazalo kao najuspešniji model. Npr pre neki dan Vilenjak i mm prave nešto i Vilenjak počinje da kuka kako je mm smotan, ima tako nespretne ruke za razliku od njegovih ručica koje su već sada skroz spretne. Ja mu onda kažem da smo svi mi posebni, hajde da uživamo u tome što je tata smotan a on spretan, zašto on ne bi bio bolji u nečemu od roditelja već sada... Bio je nekako sav zadovoljan time i nastavio da se zabavlja sa mm ne obraćajući više pažnju na to što je on spretniji od oca, odnosno prihvatajući to kao deo naše kuće, naših odnosa...
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
Koliko mislite da je vaspitanje usvojene dece ponešto različito od biološke dece? Da li mislite da je dobro da napravimo malo razlike i da im damo malo više slobode, da ih smatramo za nijansu više našim partnerima, ravnopravnijima nego što bismo smatrali našu biološku decu ili mislite da je to pogrešno?
Nisam baš kompetentna da pričam kako treba vaspitavati decu ni usvojenu ni biološku, jer još to iskusila nisam.No, javih se više zbog ove slobode...Ako sam dobro razumela, tvoj koncept slobode u ovom smislu bi bio otprilike: pusti dete da se razvija kako mu priroda nalaže, bez da namećem neka svoja pravila ili barem neke svoje osobine ( naravno ne mislim za sve bukvalno, ali mislim da me kontaš šta hoću reći ).Ispravi me ako grešim. U svakom slučaju, ja sam za malo više slobode iz prostog razloga što priroda uvek pobedi nametnuno. Mada i dalje nisam sigurna da li na isto mislimo, ali nastaviću, naravno kroz svoj primer. Recimo ranije sam dosta mislila da je moja mama imala želju od mene stvoriti njenu malu kopiju - da imam neke navike kao ona, prioritete kao ona ( ovo je uvek kategorički odbijala da prizna i vodila se onim to je najbolje za mene, u šta ne sumnjam, ali ipak, ono što je dobro za jednu osobu, ne znači da je i za drugu...), Iako sam neke stvari opšte prihvatila kao deo odrastanja, najveći deo njene zamisli nije uspeo. Prosto su u nečemu naše razlike ogromne i sve što je tu moguće jeste pomiriti se sa njima i prihvatiti ih takvim kakve jesu. A za tu sam slobodu, jer malo više nametanja biti ovakav ili onakav ume prilično neprijatno biti. Prosto voliš nekog takav kakav je i nemaš potrebu da to drastično menjaš zar ne? Ovde razdvajam ono klasično vaspitanje koje je neophodno, ovde govorim više o usađivanju navika i sklonosti/osobina koje dete jednostavno u sebi nema. Da ti navedem kroz najbanalniji mogući primer: ja sam recimo veliki kafeman i oduvek mi je veeelika želja bila sa mamom popiti jednu pravu žensku kafu, ali, eto, ona ne pije kafu i ne voli je i nikad mi to nije ispunila, a istina ni ja je ne teram kad joj već to ne čini zadovoljstvo. Dakle ja to prihvatam, žao mi pomalo, ali dobro, šta da se radi. Sa druge strane, recimo, ona je veliki ljubitelj cveća, onoliko koliko ga ona voli, toliko ga ja ne podnosim. Njoj je to nepojmljivo. Istina ljubav prema cveću nije pokušavala da usadi ( mada je kritikovala moju averziju prema njemu ) ali jeste te neke navike koje ona ima i prioritete, koji su, istini za volju, meni skoro zadnja rupa na svirali. Prosto ne gledamo prostor i svet oko sebe istim očima. E to je veći deo detinjstva pokušavala usaditi, nije uspelo.
Na to me je navelo malo i čitanje gde su odrasla usvojena deca navodila da se osećaju kao da nigde ne pripadaju, koliko god su se usvojeni roditelji trudili da oni nisu sasvim svoji na svome u toj porodici...
Ja ovaj osećaj imam sa familijom, dakle rođacima roditelja, pa i onim bliskim ( ujaci, tetke, stričevi, njihova deca ). Zašto je to tako? Ne znam, osim mog večnog osećaja da ja njihova nisam. Da na svakom familijarnom okupljanju ja se osećam kao zalutala, eto tu sam radi reda. Niko meni nikad ništa nije rekao, niti prebacio, da ne grešim dušu, ali taj osećaj je tu oduvek i ne menja se. Prosto mislim da sam ja prihvaćena zbog roditelja , a ne zbog mene same i živim u uverenju ( mama se prenerazila živa kad sam joj ovo rekla ) da će sve njih boleti uvo za mene kad njih ne bude. Pomalo možda nezahvalna istina je i da sam ja na tu eventualnu mogućnost potpuno hladna i sve i da se ostvari ne bi me ni najmanje pogodilo . Evidentno je da familiju ja nisam prihvatila istinski iz meni svesno nepoznatih razloga. Dakle taj sećaj nepripadnosti postoji uvek, ali bar u mom slučaju ne u porodičnoj kući, već u familiji.
Nisam baš kompetentna da pričam kako treba vaspitavati decu ni usvojenu ni biološku, jer još to iskusila nisam.No, javih se više zbog ove slobode...Ako sam dobro razumela, tvoj koncept slobode u ovom smislu bi bio otprilike: pusti dete da se razvija kako mu priroda nalaže, bez da namećem neka svoja pravila ili barem neke svoje osobine ( naravno ne mislim za sve bukvalno, ali mislim da me kontaš šta hoću reći ).Ispravi me ako grešim. U svakom slučaju, ja sam za malo više slobode iz prostog razloga što priroda uvek pobedi nametnuno. Mada i dalje nisam sigurna da li na isto mislimo, ali nastaviću, naravno kroz svoj primer. Recimo ranije sam dosta mislila da je moja mama imala želju od mene stvoriti njenu malu kopiju - da imam neke navike kao ona, prioritete kao ona ( ovo je uvek kategorički odbijala da prizna i vodila se onim to je najbolje za mene, u šta ne sumnjam, ali ipak, ono što je dobro za jednu osobu, ne znači da je i za drugu...), Iako sam neke stvari opšte prihvatila kao deo odrastanja, najveći deo njene zamisli nije uspeo. Prosto su u nečemu naše razlike ogromne i sve što je tu moguće jeste pomiriti se sa njima i prihvatiti ih takvim kakve jesu. A za tu sam slobodu, jer malo više nametanja biti ovakav ili onakav ume prilično neprijatno biti. Prosto voliš nekog takav kakav je i nemaš potrebu da to drastično menjaš zar ne? Ovde razdvajam ono klasično vaspitanje koje je neophodno, ovde govorim više o usađivanju navika i sklonosti/osobina koje dete jednostavno u sebi nema. Da ti navedem kroz najbanalniji mogući primer: ja sam recimo veliki kafeman i oduvek mi je veeelika želja bila sa mamom popiti jednu pravu žensku kafu, ali, eto, ona ne pije kafu i ne voli je i nikad mi to nije ispunila, a istina ni ja je ne teram kad joj već to ne čini zadovoljstvo. Dakle ja to prihvatam, žao mi pomalo, ali dobro, šta da se radi. Sa druge strane, recimo, ona je veliki ljubitelj cveća, onoliko koliko ga ona voli, toliko ga ja ne podnosim. Njoj je to nepojmljivo. Istina ljubav prema cveću nije pokušavala da usadi ( mada je kritikovala moju averziju prema njemu ) ali jeste te neke navike koje ona ima i prioritete, koji su, istini za volju, meni skoro zadnja rupa na svirali. Prosto ne gledamo prostor i svet oko sebe istim očima. E to je veći deo detinjstva pokušavala usaditi, nije uspelo.
Na to me je navelo malo i čitanje gde su odrasla usvojena deca navodila da se osećaju kao da nigde ne pripadaju, koliko god su se usvojeni roditelji trudili da oni nisu sasvim svoji na svome u toj porodici...
Ja ovaj osećaj imam sa familijom, dakle rođacima roditelja, pa i onim bliskim ( ujaci, tetke, stričevi, njihova deca ). Zašto je to tako? Ne znam, osim mog večnog osećaja da ja njihova nisam. Da na svakom familijarnom okupljanju ja se osećam kao zalutala, eto tu sam radi reda. Niko meni nikad ništa nije rekao, niti prebacio, da ne grešim dušu, ali taj osećaj je tu oduvek i ne menja se. Prosto mislim da sam ja prihvaćena zbog roditelja , a ne zbog mene same i živim u uverenju ( mama se prenerazila živa kad sam joj ovo rekla ) da će sve njih boleti uvo za mene kad njih ne bude. Pomalo možda nezahvalna istina je i da sam ja na tu eventualnu mogućnost potpuno hladna i sve i da se ostvari ne bi me ni najmanje pogodilo . Evidentno je da familiju ja nisam prihvatila istinski iz meni svesno nepoznatih razloga. Dakle taj sećaj nepripadnosti postoji uvek, ali bar u mom slučaju ne u porodičnoj kući, već u familiji.
Re: Genetika
Simona,
rekla bih da ti je malčice sporna ta teorija upravo iz razloga koje I sama navodiš. Mislim da usvojenu decu najverovatnije karakteriše izvesna ambicioznost (da se pokažu, dokažu sredini) o kojoj je pisala Daca a to nije stvar genetike, naprotiv.
Što se tiče vaspitanja usvojene dece, ja sam taj koncept da ne budem roditelj koji će da steže, ograničava, nameće imala u glavi pre nego što sam ušla u priču da rađam ili usvajam dete. Verovatno zato što sam imala upravo takav model - moju majku koja mi je uvek nametala svoju volju, određivala mi po sebi I moj bunt nazivala ohološću I nevaspitanošću. Zato sam uvek zamišljala da ću biti drugačiji roditelj.
Zasada nemam dug staž, mislim kao roditelj ali uviđam da moram biti itekako fleksibilna, inovativna, spremna da reagujem, menjam se shodno određenom detetu I određenoj situaciji (moja mama je ceo život mene, mlađu ćerku poredila sa starijom I to je takođe bilo vrlo frustrirajuće). Kad mislim na određeno dete, mislim na moja dva kompletno različita deteta... Nemoguće je pristupati jednako, nekad I neke osnovne radnje ne možemo raditi na isti način. Da ne pričam o različitim prirodama, naravima, senzibilitetu, tu mislim na njih dvoje I nas dvoje, MM I mene. Koliko takta treba da sve te različitosti ne sporimo, ne "gušimo" I da takvi budemo skladna celina.
Kod mene to nema veze sa "usvojeno" ili "neusvojeno". Ja bih se podjednako, kao što rekoh, držala svog koncepta. Možda bi jedino razlika bila u tome što bi da su mi deca biološka pre imala šanse da se "upecam" u prepoznavanju nekih mojih osobina pa bih se prevarila da nešto činim po inerciji. Ovako toga nema. No svejedno ja se polako "prepoznajem" u svojoj usvojenoj deci, I tek ću, najverovatnije. S druge strane, uvek će biti različiti, svoji - svesna sam toga I volim njihovu različitost. Npr. volim kod naše ćerke njenu blagu narav, društvenost i bezrezervnu veselost, ja sam za razliku od nje bila mali namćor. Kod sina volim osećaj za red (u svemu), da stvari budu na svom mestu, urednost (niko mu to ne nameće, prosto je on takav), ja se sećam kako sam kao mala često bila lenja po tom pitanju I mama se silno nervirala zbog toga. Suštinski su drugačiji I ja ih ne menjam.
rekla bih da ti je malčice sporna ta teorija upravo iz razloga koje I sama navodiš. Mislim da usvojenu decu najverovatnije karakteriše izvesna ambicioznost (da se pokažu, dokažu sredini) o kojoj je pisala Daca a to nije stvar genetike, naprotiv.
Što se tiče vaspitanja usvojene dece, ja sam taj koncept da ne budem roditelj koji će da steže, ograničava, nameće imala u glavi pre nego što sam ušla u priču da rađam ili usvajam dete. Verovatno zato što sam imala upravo takav model - moju majku koja mi je uvek nametala svoju volju, određivala mi po sebi I moj bunt nazivala ohološću I nevaspitanošću. Zato sam uvek zamišljala da ću biti drugačiji roditelj.
Zasada nemam dug staž, mislim kao roditelj ali uviđam da moram biti itekako fleksibilna, inovativna, spremna da reagujem, menjam se shodno određenom detetu I određenoj situaciji (moja mama je ceo život mene, mlađu ćerku poredila sa starijom I to je takođe bilo vrlo frustrirajuće). Kad mislim na određeno dete, mislim na moja dva kompletno različita deteta... Nemoguće je pristupati jednako, nekad I neke osnovne radnje ne možemo raditi na isti način. Da ne pričam o različitim prirodama, naravima, senzibilitetu, tu mislim na njih dvoje I nas dvoje, MM I mene. Koliko takta treba da sve te različitosti ne sporimo, ne "gušimo" I da takvi budemo skladna celina.
Kod mene to nema veze sa "usvojeno" ili "neusvojeno". Ja bih se podjednako, kao što rekoh, držala svog koncepta. Možda bi jedino razlika bila u tome što bi da su mi deca biološka pre imala šanse da se "upecam" u prepoznavanju nekih mojih osobina pa bih se prevarila da nešto činim po inerciji. Ovako toga nema. No svejedno ja se polako "prepoznajem" u svojoj usvojenoj deci, I tek ću, najverovatnije. S druge strane, uvek će biti različiti, svoji - svesna sam toga I volim njihovu različitost. Npr. volim kod naše ćerke njenu blagu narav, društvenost i bezrezervnu veselost, ja sam za razliku od nje bila mali namćor. Kod sina volim osećaj za red (u svemu), da stvari budu na svom mestu, urednost (niko mu to ne nameće, prosto je on takav), ja se sećam kako sam kao mala često bila lenja po tom pitanju I mama se silno nervirala zbog toga. Suštinski su drugačiji I ja ih ne menjam.
Struzzo- Broj poruka : 7041
Godina : 49
Location : Beograd
Datum upisa : 27.09.2008
Re: Genetika
Ovo mi je poslala jedna naša Kutanjka koja nije dugo dolazila
http://alternativa-za-vas.com/index.php/clanak/article/epigenetika
http://alternativa-za-vas.com/index.php/clanak/article/epigenetika
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
Daco,
razumela si me. Ja opet nisam najbolji primer jer ja sa mojim (biološkim) roditeljima nemam ni fizičke a jedva da imam i ikakve psihičke sličnosti. Slično je i sa rodbinom, i ja mislim da kad mojih više ne bude nećemo biti ni u kakvom kontaktu. Tako da se dosta pronalazim u tvojoj priči. Ali ja nisam neki tipičan slučaj, naprotiv sam atipičan. Baš mi moj muž kaže da nije video nikog da toliko ne liči ni u čemu na roditelje i da je to bila neka moja predodredjenost za usvojenu majku. Kod njega nije tako, liči i fizički na roditelje a vidi se i po osobinama, sklonostima, talentima ili odsustva istih. Iako nisu nešto posebno bliski nema sumnje da liče. E sad koliko je to bilo dobro za samu želju za usvajanjem toliko bi bilo loše da ja tvrdim da ako ja nemam veze sa mojim biološkim roditeljima ili ih imam vrlo malo (naročito s obzirom da sam ja i odgojena od strane njih ) da i Vilenjak ne bi imao nikakve veze sa svojim biološkim roditeljima... To će on prosuditi jednog dana. Ono što ja vidim a to sam baš pisala u mom dnevniku ali on nije vidljiv svima, da ja imam jako veliki uticaj na njega. Stoga se i neke možda osobine koje bi imao menjaju jer se on saglašava da ih menja. Pisala sam tamo da razgovaramo i kroz to on dolazi do toga šta da učini u nekoj situaciji. Ali dosta toga usvoji od mene i samo čujem moje izreke i doskočice.
Za rodbinu, meni je žao što mi nemamo bliske veze sa njima... ali opet mislim da je pogrešno da sad stvaram neku veštačku vezu što mi sada imamo dete. Vilenjaku je to nekad nedostajalo jer kod hranitelja je rodbina igrala veliku ulogu, stalno su dolazili i odlazili... Sad se navikao ovako, no vidim da se baš nekako smirio, nasmejao kad sam ja komentarisala mužu pred njim to za rodbinu. Verovatno mu ta razlika izmedju naše i hraniteljske kuće nije jasna. Mislim upoznao ih je on u nekim zvaničnim prilikama poput slavi, svadbi i rodjendana ali nemamo neki stalni kontakt.
razumela si me. Ja opet nisam najbolji primer jer ja sa mojim (biološkim) roditeljima nemam ni fizičke a jedva da imam i ikakve psihičke sličnosti. Slično je i sa rodbinom, i ja mislim da kad mojih više ne bude nećemo biti ni u kakvom kontaktu. Tako da se dosta pronalazim u tvojoj priči. Ali ja nisam neki tipičan slučaj, naprotiv sam atipičan. Baš mi moj muž kaže da nije video nikog da toliko ne liči ni u čemu na roditelje i da je to bila neka moja predodredjenost za usvojenu majku. Kod njega nije tako, liči i fizički na roditelje a vidi se i po osobinama, sklonostima, talentima ili odsustva istih. Iako nisu nešto posebno bliski nema sumnje da liče. E sad koliko je to bilo dobro za samu želju za usvajanjem toliko bi bilo loše da ja tvrdim da ako ja nemam veze sa mojim biološkim roditeljima ili ih imam vrlo malo (naročito s obzirom da sam ja i odgojena od strane njih ) da i Vilenjak ne bi imao nikakve veze sa svojim biološkim roditeljima... To će on prosuditi jednog dana. Ono što ja vidim a to sam baš pisala u mom dnevniku ali on nije vidljiv svima, da ja imam jako veliki uticaj na njega. Stoga se i neke možda osobine koje bi imao menjaju jer se on saglašava da ih menja. Pisala sam tamo da razgovaramo i kroz to on dolazi do toga šta da učini u nekoj situaciji. Ali dosta toga usvoji od mene i samo čujem moje izreke i doskočice.
Za rodbinu, meni je žao što mi nemamo bliske veze sa njima... ali opet mislim da je pogrešno da sad stvaram neku veštačku vezu što mi sada imamo dete. Vilenjaku je to nekad nedostajalo jer kod hranitelja je rodbina igrala veliku ulogu, stalno su dolazili i odlazili... Sad se navikao ovako, no vidim da se baš nekako smirio, nasmejao kad sam ja komentarisala mužu pred njim to za rodbinu. Verovatno mu ta razlika izmedju naše i hraniteljske kuće nije jasna. Mislim upoznao ih je on u nekim zvaničnim prilikama poput slavi, svadbi i rodjendana ali nemamo neki stalni kontakt.
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
Struzzo,
Vilenjak nije naročito ambiciozan, a ni mi nismo ambiciozni roditelji... videćemo kad bude veći, kad krene u školu da li će se ta neka ambicioznost razviti. Što se sredine tiče mislim da on i dalje nije svestan da ona ima nešto protiv usvajanja, mada ja njemu govorim da živimo u konzervativnoj sredini, sa puno predrasuda pa ga neće začuditi. Što se prepoznavanja tiče, pretpostavljam da će i kod vas biti upravo tako, sve više vremenom... naročito su interesantni kad sa njima može da se više priča, kad oni sad malo više razmišljaju, bave se raznim pitanjima. Npr Vilenjak i ja smo juče pričali o tajnama, šta je tajna, ko je njemu rekao neku tajnu, kome on, da li se sme reći nekom tajna, da li je to što je on meni rekao neke tajne izneveravanje itd... I tu smo se raspričali i ja zaboravila da treba da spavamo pa umesto u devet je zaspao u deset. Mm otišao u grad a mi onako opušteno i Vilenjak konstatovao da mu je baš lepo veče... Da njemu treba mnogo te slobode, a opet mora i da se ograniči jer nekad pretera sve granice, mada je uglavnom to sa mužem. E sad da li je to "formula" za vaspitanje usvojene dece uopšte ne znam... U svakom slučaju treba obratiti pažnju da oni mogu imati neke talente koje mi nemamo ili nemati neke koje mi imamo. Mislim isto se može desiti i kod bioloških roditelja ali ovde može biti baš drastično, čak i u mom slučaju gde ima velike nesličnosti sa roditeljima nije se desilo da su roditelji sportski antitalenti a ja talenat i slično, koliko god me nisu razumeli nisu mogli baš sasvim da promaše, a u usvajanju to realno može da se desi. Npr na nekom forumu sam čitala da je neka usvojena devojka koja je imala puno smisla za sport imala roditelje intelektualce koji ništa u sportu nisu videli, nisu prepoznali njene talente, uvek su je gurali da bude ono što su oni, da uči, studira, a ona je tu pokazivala osrednje ili loše rezultate a tamo gde je mogla da zablista nije bila, kad je odrasla i sama mogla da krene na sport bilo je kasno za bilo kakve vrhunske rezultate... U tom smislu neka sloboda bi bila dragocena... Ustvari ti si to divno rekla u ovoj rečenici - "Suštinski su drugačiji I ja ih ne menjam."
Vilenjak nije naročito ambiciozan, a ni mi nismo ambiciozni roditelji... videćemo kad bude veći, kad krene u školu da li će se ta neka ambicioznost razviti. Što se sredine tiče mislim da on i dalje nije svestan da ona ima nešto protiv usvajanja, mada ja njemu govorim da živimo u konzervativnoj sredini, sa puno predrasuda pa ga neće začuditi. Što se prepoznavanja tiče, pretpostavljam da će i kod vas biti upravo tako, sve više vremenom... naročito su interesantni kad sa njima može da se više priča, kad oni sad malo više razmišljaju, bave se raznim pitanjima. Npr Vilenjak i ja smo juče pričali o tajnama, šta je tajna, ko je njemu rekao neku tajnu, kome on, da li se sme reći nekom tajna, da li je to što je on meni rekao neke tajne izneveravanje itd... I tu smo se raspričali i ja zaboravila da treba da spavamo pa umesto u devet je zaspao u deset. Mm otišao u grad a mi onako opušteno i Vilenjak konstatovao da mu je baš lepo veče... Da njemu treba mnogo te slobode, a opet mora i da se ograniči jer nekad pretera sve granice, mada je uglavnom to sa mužem. E sad da li je to "formula" za vaspitanje usvojene dece uopšte ne znam... U svakom slučaju treba obratiti pažnju da oni mogu imati neke talente koje mi nemamo ili nemati neke koje mi imamo. Mislim isto se može desiti i kod bioloških roditelja ali ovde može biti baš drastično, čak i u mom slučaju gde ima velike nesličnosti sa roditeljima nije se desilo da su roditelji sportski antitalenti a ja talenat i slično, koliko god me nisu razumeli nisu mogli baš sasvim da promaše, a u usvajanju to realno može da se desi. Npr na nekom forumu sam čitala da je neka usvojena devojka koja je imala puno smisla za sport imala roditelje intelektualce koji ništa u sportu nisu videli, nisu prepoznali njene talente, uvek su je gurali da bude ono što su oni, da uči, studira, a ona je tu pokazivala osrednje ili loše rezultate a tamo gde je mogla da zablista nije bila, kad je odrasla i sama mogla da krene na sport bilo je kasno za bilo kakve vrhunske rezultate... U tom smislu neka sloboda bi bila dragocena... Ustvari ti si to divno rekla u ovoj rečenici - "Suštinski su drugačiji I ja ih ne menjam."
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
http://tinkturedrsulca.com/2014/04/21/geni/
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
menora72 ::Genetika odnosno genetske bolesti prakticno "ne postoje" ...to su "utvrdili" odavno ali nije proslo u "javnosti" ... jedan geneticar biolog koji se medju prvima bavio kloniranjem (70'tih cini mi se ) celija utvrdio je da kada se "lose celije -recimo celije raka " prebace iz lose sredine u dobru sredinu da se menjaju i postaju zdrave celije tj. potpuno zdravo tkivo ... dao je otkaz (morao je jer mainstream nije prihvatao to) i posvetio se tome ... SVE JE U OKRUZENJU !!! ... e sad ipak "genetika" postoji na taj nacin sto svaka porodica nosi svoj kod ponasanja i svega sto uz to ide pa se na taj nacin prenose oblici ponasanja tj. stvaraju se ista slaba mesta za razvoj bolesti pa ispada da je to "genetika" j. da je nesto zapisano u genima ... najlakse je osuditi genetiku za sve -tu onda nema sopstvene odgovornosti ... tako da deca koja su usvojena imaju veliku sansu da izadju iz svog "vekovnog koda " i preuzmu kod svojih usvojenih roditelja ... ili pak ljudi koji uspeju da prevazidju te kodove nece obolevati od istih bolesti kao njihovi roditelji ... nadam se da je ovo razumljivo :) ...
PS posto sam prilicno izlapela zaboravih i ime tog naucnika i gde sam to citala , kada se setim stavicu link :) ...
nasla sam ga , genetika i epigenetika : https://www.youtube.com/watch?v=VYYXq1Ox4sk
https://www.brucelipton.com/
Nadam se da ste svi dobro
menora72- Broj poruka : 857
Godina : 52
Location : Novi Sad
Datum upisa : 18.01.2012
Re: Genetika
Menora72, hvala na tome što misliš na nas, usvojene roditelje i usvojenu decu!
Intuitivno sam uvek smatrala da u usvojiteljskim porodicama dolazi do ekspresije onih gena deteta koji su bliskiji genetici usvojiteljske porodice!
Poljupci!
Intuitivno sam uvek smatrala da u usvojiteljskim porodicama dolazi do ekspresije onih gena deteta koji su bliskiji genetici usvojiteljske porodice!
Poljupci!
snedra- Broj poruka : 1932
Godina : 56
Location : Beograd
Datum upisa : 22.05.2012
Re: Genetika
snedra ::
Intuitivno sam uvek smatrala da u usvojiteljskim porodicama dolazi do ekspresije onih gena deteta koji su bliskiji genetici usvojiteljske porodice!
Mislim da bi najbolje bilo kada bi postojala neka poklapanja biološke i usvojene porodice...
Kažem to i iz iskustva. Jedna od retkih stvari koje sam od socijalnih radnika čula o Vilenjakovoj biološkoj majci je da je obrazovana i da teži učenju a to se poklapa sa nama. Možda je to i neka nit i kod socijalnih radnika bila po kojoj su nas povezali, ne znam... Do skoro nisam baš primećivala neko ispoljavanje i eventualne genetičke sklonosti i sredinske i kod Vilenjaka... Ali poslednjih dana baš primećujem. Kako znaš da idem na neka dogadjanja, pa idemo sa njim, pa smo sve u radu na sebi i tome slično... I prosto dok pričam ili im pokazujem neke stvari vidim kod Vilenjaka iz dubine pogleda onaj plam ljudi koji vole da saznaju, vole to duhovno kretanje i to ih inspiriše... To je neko dubinsko prepoznavanje onoga čime je i okružen i povezivanje opet sa onim datim u nekomm njegovom kretanju i interesovanju.
Naravno, još je mali, sve će se to još menjati... ali sve mi se čini da ne bi trebalo potcenjivati ni jedno ni drugo... Moralo bi da bude neke biološke osnove da bi se nešto ispoljavalo a opet ako nema pogodnih sredinskih faktora ne vredi ni što osnova postoji...
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
https://www.youtube.com/watch?v=074eCgpjiQw&list=PL-8WO2B9AyIzzKkYilmtW42VnCjK2D49X
Bruce Lipton ,prevedeno na nas jezik , u prvom delu predavanja objasnjava genetiku, zablude itd.
Ljubimooooooooo sve
Bruce Lipton ,prevedeno na nas jezik , u prvom delu predavanja objasnjava genetiku, zablude itd.
Ljubimooooooooo sve
menora72- Broj poruka : 857
Godina : 52
Location : Novi Sad
Datum upisa : 18.01.2012
Re: Genetika
Hvala Menora. Odgledala sam prvi snimak i jako je zanimljivo. Odgledaću i sledeće. Postavila sam i na blog na temu o alternativnom shvatanju usvajanja.
Pozdravi za vas
Pozdravi za vas
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
Jedan članak koji govori o visini... To je tema koja Viktora često muči a nemamo odgovor. No uvek sam mislila da pomalo utiču i drugi faktori mada je genetika osnova naravno. To pod uticajem mog oca koji je imao više braće i svi su bili visoki samo je on srednje visine... Tvrdio je uvek da je za to krivo odrastanje posle rata i što je kao dete/tinejdžer nije imao dovoljno hrane. Evo i članka...
http://www.detinjarije.com/na-rast-ne-utice-samo-genetika/
http://www.detinjarije.com/na-rast-ne-utice-samo-genetika/
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
http://www.6yka.com/novost/113217/pametni-ljudi-treba-da-zahvale-svojim-majkama-na-inteligenciji
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
Ovo je korisno da pročitaju i biološki roditelji... Medjutim ima jedan deo teksta gde smo mi kritični a to je da ako je neko već bolovao onda se lakše posumnja na neku genetičku bolest. Mi naravno nemamo pojma od čega se bolovalo u biološkoj porodici...
http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.304.html:463834-Dug-put-do-otkrica-greske-na-genu
http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.304.html:463834-Dug-put-do-otkrica-greske-na-genu
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
menora72 ::menora72 ::Genetika odnosno genetske bolesti prakticno "ne postoje" ...to su "utvrdili" odavno ali nije proslo u "javnosti" ... jedan geneticar biolog koji se medju prvima bavio kloniranjem (70'tih cini mi se ) celija utvrdio je da kada se "lose celije -recimo celije raka " prebace iz lose sredine u dobru sredinu da se menjaju i postaju zdrave celije tj. potpuno zdravo tkivo ... dao je otkaz (morao je jer mainstream nije prihvatao to) i posvetio se tome ... SVE JE U OKRUZENJU !!! ... e sad ipak "genetika" postoji na taj nacin sto svaka porodica nosi svoj kod ponasanja i svega sto uz to ide pa se na taj nacin prenose oblici ponasanja tj. stvaraju se ista slaba mesta za razvoj bolesti pa ispada da je to "genetika" j. da je nesto zapisano u genima ... najlakse je osuditi genetiku za sve -tu onda nema sopstvene odgovornosti ... tako da deca koja su usvojena imaju veliku sansu da izadju iz svog "vekovnog koda " i preuzmu kod svojih usvojenih roditelja ... ili pak ljudi koji uspeju da prevazidju te kodove nece obolevati od istih bolesti kao njihovi roditelji ... nadam se da je ovo razumljivo :) ...
PS posto sam prilicno izlapela zaboravih i ime tog naucnika i gde sam to citala , kada se setim stavicu link :) ...
nasla sam ga , genetika i epigenetika : https://www.youtube.com/watch?v=VYYXq1Ox4sk
https://www.brucelipton.com/
Nadam se da ste svi dobro
Izašla je i knjiga. Nameravam da je kupim i pročitam a vi ako je pročitate pre toga - javljajte :)
https://www.leo.rs/biologija-verovanja-naucni-dokaz-o-nadmoci-uma-nad-materijom.html
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
Moja majka je gledala neku emisiju na tv i kaže da se kod nas rade analize kojom se mogu utvrditi nasledne genetske bolesti, sklonosti itd. To verujem da bi nama ovde bilo zanimljivo a i vrlo korisno s obzirom da nikakvu medicinsku istoriju nemamo. Ali moje pretrage ostaju bez rezultata, vidim da svašta može da se istraži, očinstvo, poreklo po muškoj liniji (što je isto interesantno za usvojenu decu naročito tamo gde je otac nepoznat) itd itd. Ali ne vidim ništa za odredjivanje naslednih bolesti i sklonosti... Da li možda neko od vas zna nešto više o tome?
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
Izgleda da sam našla... pa to se radi na biološkom fakultetu. Mada naravno trebalo bi pitati da li se radi za decu
http://dnkanaliza.bio.bg.ac.rs/geneticki-testovi-za-nasledne-bolesti.php
Inače Jovan i ja smo bili pre nekoliko meseci tamo zbog krpelja koji je ujeo Viktora pa smo ispitivali to. Šteta što nismo znali za ovo da ih pitamo. I za krpelja su radili da li je mislio da je krpelj kad se rodio, šalim se nego sve neke detaljne analize... Nego ja sam uvek nekako povezivala genetska istraživanja sa medicinom a eto varala se... Uglavnom divni ljudi rade tamo, mi dugo pričali svašta nešto, dobili neke prospekte ali oko krpelja... Tako da ćemo nekad zvati, ne sigurno sad početkom polugodišta, nikakav poseban stres nam sada ne treba Ali kad budemo zvali javiću, ako neko bude zvao pre toga isto javite...
http://dnkanaliza.bio.bg.ac.rs/geneticki-testovi-za-nasledne-bolesti.php
Inače Jovan i ja smo bili pre nekoliko meseci tamo zbog krpelja koji je ujeo Viktora pa smo ispitivali to. Šteta što nismo znali za ovo da ih pitamo. I za krpelja su radili da li je mislio da je krpelj kad se rodio, šalim se nego sve neke detaljne analize... Nego ja sam uvek nekako povezivala genetska istraživanja sa medicinom a eto varala se... Uglavnom divni ljudi rade tamo, mi dugo pričali svašta nešto, dobili neke prospekte ali oko krpelja... Tako da ćemo nekad zvati, ne sigurno sad početkom polugodišta, nikakav poseban stres nam sada ne treba Ali kad budemo zvali javiću, ako neko bude zvao pre toga isto javite...
Simona- Broj poruka : 8349
Godina : 55
Location : Beograd
Datum upisa : 14.11.2009
Re: Genetika
Draga Simona, dragi svi,
U poslednje vreme sam citala tekstove, novine i sajtove o usvajanju i zelela bih da podelim neka iskustva s vama. Samo da kazem to da sam citajuci ovaj i neke druge forume uvek ostala uskracena za neke informacije koje mi uvek prolaze kroz glavu, a to je ko su detetovi roditelji. Nekako sam uvek bila prekinuta nekim komentarom da to niej vazno, vazno je da dobijes dete. Nema iskustava o tome ko su ti ljudi, zasto su dali dete na usvajanje, ne pise se skoro nista od strane usvojenih koji su pronasli roditelje, kao ni od strane usvojilaca. Ja sam nekako svesna da odluka mora da se donosi tako da znas koje su pozitivne i negativne strane i kad znas moguce rizike, bar one koje mozes da pretpostavis, da razmislis da li si spreman za njega. Ima dosta sajtova i sa losim iskustvima i ponekad ti se cini da nema niceg pozitivnog. Verovatno nije tako, jer ima i mnogo lepih slucajeva. Ali, nije mi dovoljno to sto vidjam na forumima kao "bravo, drzim ti palceve", "vazno je samo da dovedete kuci vaseg andjela" i sl. Forumi stvaraju neku iluziju.
I nasla sam jedan tekst u novinama koji moze da bude poucan za one koji tek razmisljaju o usvajanju jer oni koji su ovde na forumu i vec su usvojili decu, kako vidim imaju dobra iskustva, a mozda I veliku srecu.
Pise jedna glumica koja drzi predavanja za buduce roditelje, ucestvuje u organizacijama koje se bave dobrotvornim radom, pomaze deci I roditeljima. Ona je ispricala veoma potresnu pricu. Naime, kad je bila ocajna zbog svojih propalih veza I usamljenosti, resila je da usvoji dete. Nikome nije rekla sve dok nije zavrsila ceo postupak. Opisuje sve do detalja, kako su joj dodelili decaka od 1.5 g., kako ga je prvo posecivala, onda su joj dozvolili da ga izvodi u setnju, kako je umoran od igranja zaspao na njenim rukama, kako je konacno doslo do usvajanja i bila je presrecna jer je on bio i vezan za nju i pametan i talentovan i dobar i poslusan i drugim recima idila. Sa 5 godina poceo je da krade, sa sedam godina vec je dobio pravo dlikventsko ponasanje. Sve je krao sto je moglo da se ukrade, krao je I od kuce i nosio u skolu da bi razmenjivao. Kad je pokusavala da razgovara s njim on je udarao glavom u zid, bacao se na pod, vristao I samopovredjivao se, onda odlazio u skolu I govorio da ga je ona tukla. To je isto radio I sa nastavnicima I onda su ga isterali iz svih skola, a nastavnici su se plasili da zbog njega ne zaglave u zatvoru. Bio je strasno manipulativan I zao. U pocetku je mislila da ce ga popraviti pricanjem, vaspitanjem, razgovorom, ali nista. Neko joj je jednom rekao da mora da ga vodi kod lekara. Sa 9 godina je hteo da je ubije nozem, postao neverovatno zao I agresivan, a doktori su joj savetovali da se zakljucava nocu. Zavrsio je u bolnici, posecivala ga je, a on joj je jednom rekao da sve razume, ali nista sa sobom ne moze da uradi. Suocila se sa njegovom strasnom dijagnozom, neka teska vrsta sizofrenije sa manijakalnom opsednutoscu hladnim oruzjem I jos necim. Lekovi nisu imali nikakvog efekta. Da ne pominjemo cenu lecenja. On je degradirao sve vise I na kraju joj je receno da ne sme da ga posecuje jer ga posete, kao I prisustvo ljudi razdrazuju I da je smesten u izolovanu prostoriju gde ce biti ubuduce jer je opasan po okolinu. Njegov otac je nepoznat, a majka narkomanka. Doktori su rekli da prilikom upotrebe droge dok je dete u stomaku, dolazi do necega sto izaziva lom kod deteta I ostecuje mu mozak. Jedan od najboljih psihijatara kod kojih je bila rekao je ga je dovela kad je bio mali, mogao je da prepozna simptome I otkrije bolest kad je moglo da se deluje I eventualno ublazi. Onda se ona setila I toga da je on imao nesto po telu na rodjenju, to je pisalo u izvestaju, ali kad je pitala nadlezne socijalne radnike pre usvajanja rekli su joj da to neka deca imaju kad se rode, nije nista I to je to. Na kraju, njena poruka je bila "vodite decu na medicinska ispitivanja na vreme". To znaci i pre usvajanja. Kad reagujemo emotivno ne vidimo sve. Potrebno je da se stavimo u ulogu neutralnog posmatraca I delujemo proaktivno. Jasno je da se ovde radi o roditeljima koji su ili narkomani, alkoholicari ili su vec psihijatrijski bolesnici. Vecina je takva. Neki su I poremecene licnosti, neodgovorni, prostituisu se, ne rade nista, asocijalnisu I problematicni, silovatelji, manijaci, kriminalci. Ja ne kazem da nema I normalnih koji su zapali u neku tesku zivotnu okolnost. Samo kazem da covek mora da pita sebe na sta je spreman I koliko moze da podnese. A blago onima koji nemaju nikakvih problema i sve bude OK. Meni jednostavno nedostaje vise takvih tekstova iz Srbije.
U poslednje vreme sam citala tekstove, novine i sajtove o usvajanju i zelela bih da podelim neka iskustva s vama. Samo da kazem to da sam citajuci ovaj i neke druge forume uvek ostala uskracena za neke informacije koje mi uvek prolaze kroz glavu, a to je ko su detetovi roditelji. Nekako sam uvek bila prekinuta nekim komentarom da to niej vazno, vazno je da dobijes dete. Nema iskustava o tome ko su ti ljudi, zasto su dali dete na usvajanje, ne pise se skoro nista od strane usvojenih koji su pronasli roditelje, kao ni od strane usvojilaca. Ja sam nekako svesna da odluka mora da se donosi tako da znas koje su pozitivne i negativne strane i kad znas moguce rizike, bar one koje mozes da pretpostavis, da razmislis da li si spreman za njega. Ima dosta sajtova i sa losim iskustvima i ponekad ti se cini da nema niceg pozitivnog. Verovatno nije tako, jer ima i mnogo lepih slucajeva. Ali, nije mi dovoljno to sto vidjam na forumima kao "bravo, drzim ti palceve", "vazno je samo da dovedete kuci vaseg andjela" i sl. Forumi stvaraju neku iluziju.
I nasla sam jedan tekst u novinama koji moze da bude poucan za one koji tek razmisljaju o usvajanju jer oni koji su ovde na forumu i vec su usvojili decu, kako vidim imaju dobra iskustva, a mozda I veliku srecu.
Pise jedna glumica koja drzi predavanja za buduce roditelje, ucestvuje u organizacijama koje se bave dobrotvornim radom, pomaze deci I roditeljima. Ona je ispricala veoma potresnu pricu. Naime, kad je bila ocajna zbog svojih propalih veza I usamljenosti, resila je da usvoji dete. Nikome nije rekla sve dok nije zavrsila ceo postupak. Opisuje sve do detalja, kako su joj dodelili decaka od 1.5 g., kako ga je prvo posecivala, onda su joj dozvolili da ga izvodi u setnju, kako je umoran od igranja zaspao na njenim rukama, kako je konacno doslo do usvajanja i bila je presrecna jer je on bio i vezan za nju i pametan i talentovan i dobar i poslusan i drugim recima idila. Sa 5 godina poceo je da krade, sa sedam godina vec je dobio pravo dlikventsko ponasanje. Sve je krao sto je moglo da se ukrade, krao je I od kuce i nosio u skolu da bi razmenjivao. Kad je pokusavala da razgovara s njim on je udarao glavom u zid, bacao se na pod, vristao I samopovredjivao se, onda odlazio u skolu I govorio da ga je ona tukla. To je isto radio I sa nastavnicima I onda su ga isterali iz svih skola, a nastavnici su se plasili da zbog njega ne zaglave u zatvoru. Bio je strasno manipulativan I zao. U pocetku je mislila da ce ga popraviti pricanjem, vaspitanjem, razgovorom, ali nista. Neko joj je jednom rekao da mora da ga vodi kod lekara. Sa 9 godina je hteo da je ubije nozem, postao neverovatno zao I agresivan, a doktori su joj savetovali da se zakljucava nocu. Zavrsio je u bolnici, posecivala ga je, a on joj je jednom rekao da sve razume, ali nista sa sobom ne moze da uradi. Suocila se sa njegovom strasnom dijagnozom, neka teska vrsta sizofrenije sa manijakalnom opsednutoscu hladnim oruzjem I jos necim. Lekovi nisu imali nikakvog efekta. Da ne pominjemo cenu lecenja. On je degradirao sve vise I na kraju joj je receno da ne sme da ga posecuje jer ga posete, kao I prisustvo ljudi razdrazuju I da je smesten u izolovanu prostoriju gde ce biti ubuduce jer je opasan po okolinu. Njegov otac je nepoznat, a majka narkomanka. Doktori su rekli da prilikom upotrebe droge dok je dete u stomaku, dolazi do necega sto izaziva lom kod deteta I ostecuje mu mozak. Jedan od najboljih psihijatara kod kojih je bila rekao je ga je dovela kad je bio mali, mogao je da prepozna simptome I otkrije bolest kad je moglo da se deluje I eventualno ublazi. Onda se ona setila I toga da je on imao nesto po telu na rodjenju, to je pisalo u izvestaju, ali kad je pitala nadlezne socijalne radnike pre usvajanja rekli su joj da to neka deca imaju kad se rode, nije nista I to je to. Na kraju, njena poruka je bila "vodite decu na medicinska ispitivanja na vreme". To znaci i pre usvajanja. Kad reagujemo emotivno ne vidimo sve. Potrebno je da se stavimo u ulogu neutralnog posmatraca I delujemo proaktivno. Jasno je da se ovde radi o roditeljima koji su ili narkomani, alkoholicari ili su vec psihijatrijski bolesnici. Vecina je takva. Neki su I poremecene licnosti, neodgovorni, prostituisu se, ne rade nista, asocijalnisu I problematicni, silovatelji, manijaci, kriminalci. Ja ne kazem da nema I normalnih koji su zapali u neku tesku zivotnu okolnost. Samo kazem da covek mora da pita sebe na sta je spreman I koliko moze da podnese. A blago onima koji nemaju nikakvih problema i sve bude OK. Meni jednostavno nedostaje vise takvih tekstova iz Srbije.
Gabriela- Broj poruka : 55
Datum upisa : 27.12.2015
Strana 7 od 10 • 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10
Strana 7 od 10
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu