Genetika

Uh svašta ispisaste, mada volim kada je ovako zanimljivo na Kutku i kad ne pišemo samo Struzzo i ja... a Dacina iskustva su kao i uvek dragocena za nas. Neću moći verovatno dugo da pišem jer je Vilenjak sa mm ali svi su izgledi da će uskoro da dodje, no bar da počnem...

I ja sam čitala da priča o biološkim roditeljima nema veze sa našom i da možemo samo da budemo uz dete a nikako da preuzmemo taj teret. Pošto je moje dete nešto veće od Struzzitine dece i ćerke od Milkyway a i imao je duži period bez nas ja sam već i dosad imala neke teške momente... Tuga vezano za hranitelje koju je imao nekad. Veliki i česti napadi besa, imaju ih mnoga deca ali nemaju sigurno toliko besa... i ispod tuga, koju i on sam registruje. Ja je ne vidim često uživo jer je uglavnom veselo i nasmejano dete (sem kad je besan ) ali je učitam na slikama. I ne možete tu ništa da uradite i taj osećaj bespomoćnosti je najgori. I ne smete da dozvolite da prenese na vas. PIsala sam već da sam mu ja rekla da ne može nas da udara i grebe bez razloga (naravno ni sa razlogom), ako je besan na nekoga ko nije prisutan neka udara jastuke. Kad krene da ruši i baca i šutira ne biste voleli da vidite kako to izgleda. Već sad mi je jasno koliko će ovo biti dug i težak put.

Čitala sam da o onome što ne znate, najbolje je da kažete tako. Onda ako znate da postoji osoba iz biološke porodice za koju je dete bilo voljeno i željeno da govorite to detetu, da odrasta sa tim. Mi ipak znamo ponešto o njihovim pričama pa možemo da ih pripremimo za ono što ih čeka na eventualnom susretu. Ono što mene plaši je ono što ne znam, to sam već pisala. Neko iznenadjenje koje može da iskoči nakon otvaranja dosijea... Ali i za to ću da pripremam Vilenjaka. No mislim da ne možemo da ih zaštitimo i sasvim spasemo od bola i razočarenja, to jeste teško za nas...

Daco,
mislim da ukoliko tvoji biološki roditelji imaju bračne partnere, to je glavni problem. Ako su njima prećutali postojanje deteta to je ozbiljan "prestup". Verovatno se plaše da će izgubiti sadašnji život a život sa tobom opet ne mogu da nadoknade...

Evo kako sam i mislila stigao Vilenjak pa moram da prekinem, pisaću kasnije...

Simona čak, verovala ili ne, ni bračni partneri nisu dovoljno jak razlog u mom slučaju. On nije znao, mogaa je reći da je hteo, dakle nije prevara u pitanju,nije je lagao godinama, posebno to što ja nisam rođena u vreme njegovog braka. Iole ozbiljna, samosvesna i savesna žena bi to prihvatila bez problema. Što se nje tiče - tvrdi da muž zna, ne verujem joj, ali sve i da je tako, ona je čak i razvedena i njen muž je uveliko osnovao novu porodicu. Dakle objektivno, ma koliko i ja i vi želeli da im nađem opravdanje za ovoliku dozu kukavičluka i sebičluka, jednostavno nema ga. Možda sam subjetivna, ali protiv sebe ne mogu. Dva put u životu izabrati svoju zadnjicu na uštrb mene je za mene previše i tu više nikakve okolnosti ne pomažu.

Teret ne treba da preuzimate apsolutno, ali ne ni da namećete pritisak sa pitanjima zašto se uopšte u to upuštati ( mada ja ne sumnjam u vas da će te vi to odlično izneti, s obzirom da ste u tom pogledu mnogo naprednije, nego usvojitelji nekada ) Jednostavno neke stvari se u životu moraju proći, ma koliko bolne bile, jer to jesu stvari koje su uticale na život i karakter osoba i ostavile u dubini posledice. I mislim da za nekim pravdanjima nema potrebe. Prosto paralela mora postojati. Vaša deca jesu vaša i uvek će to ostati, ali bar 1% njihovog uma i duše jeste ostao u toj priči, ne zato što hoće, već im je takava životna uloga zapala. Taj 1% je mali, ali sadržajan. I mora se i on shvatiti, proći, kako god, da bi se poklopile neke kockice u životu. To je i razlog zašto sma se upustila baš u ovom periodu svog života ( pre osnivanja porodice, a ni toliko mlada i nezrela, da ne mogu izneti sve to ). I prizanajem nije lako, stvarno nije lako, u životu veću krizu ( na svim nivoima ) nisam imala nego u periodu svega ovoga, obrneš sopstveni emotivno - psihološki sistem naglavačke i treba puno vremena i snage da se svari. Ali ne kajem se. Da se opet rodim i sve isto bude, hiljadu puta bih isto učinila. Prosto ja to vidim kao deo svoje sudbine.A ima ona izreka, parafraziraću je, jer se ne mogu precizno setiti: u životu ne dobijaš više od onoga što ne možeš da podneseš.

Daco meni je mnogo zao sto sve ovo moras da prolazis i to sama koliko sam shvatila, ja da sam ti majka nikada ne bih dozvolila da pronalazenje svoje bioloske porodice prolazis sama, jer veliki je to korak ili ka razocarenju ili ka delu srece. Sigurna sam da ti je uvek falio taj deo slagalice, ali nekada ta slagalica nije lepa kako joj se nadamo.

Veruj lakše mi je bez nje, jer i kad sam probala, samo mi je otežala. Ali dobro, preživeću. Imam ja tu puno koristi za sebe ( sazri se još više, očvrsne, )  

Daco,
želim ti da u novom gradu sa novim okolnostima počne i novo, lepše poglavlje u tvom životu...


Da li se sećaš Andrićeve priče "Most na Žepi"...Eto, ja poput vezira iz priče sam ti najpre napisala dug post koji sam polako brisala pasus po pasus, rečenicu po rečenicu....na kraju sam ostavila samo ovu iznad....a možda bi bilo najbolje da i nju izbrišem i umesto nje pošaljem ti jedan veliki
  

Hvala...   

Daco,
nisam želela da biološkim roditeljima pronadjem opravdanje. Opet mislim da ti zaslužuješ svoj mir a da ga nećeš naći dok ne izlečiš na neki način taj odnos sa njima. Možda da se prisetiš one indijanske izreke da nikog ne poznajemo dok tri dana ne hodamo u njegovim mokasinama. Bez obzira što si ih upoznala i što ovo sve kako i ti kažeš ne deluje dobro ti ipak ne znaš sve detalje njihovih života, sve razloge, motive koji ih vode. Da znaš možda bi ti izgledali još lošije a možda i bolje... Opet zahvaljujući takvom njihovom postupanju i takvim karakterima ti si došla do svojih (usvojenih) roditelja. Tako da je sve verovatno onako kako je trebalo da bude samo će trebati možda vreme da to prihvatiš.

Ja ću svakako podržati Vilenjaka u potrazi. U tom smislu će njemu pretpostavljam biti lakše nego tebi. Ono što je mene malo iznenadilo prvo čitajući knjigu koju sam spomenula a onda i pričajući sada sa tobom je dubina krize, njeno trajanje. Nama su predočavali buduću potragu naše dece za biološkim roditeljima u školi roditeljstva ali to je sad vidim bilo nešto površno. Delovalo je kao jedan trenutak u kome dete ima potrebu da zaokruži svoju priču, otvori dosije ili susretne biološke roditelje i na tome se završava. Naravno,nisam ja mislila da je to baš tako ali nisam mislila ni da ti susreti ili njihovo odsustvo proizvode toliko duboke i vremenski dugačke krize. No kako nam bude biće...

Za sada imam utisak da smo kilometrima daleko i od pitanja o biološkoj majci a kamoli šta drugo. Iako smo skoro gledali čak dva filma sa usvajanjem jedina reakcija koju sam nakon toga videla je da je sinoć pomenuta hraniteljica što se ne dešava već dugo sem kad ju je video na slici. Pričao je nešto pred spavanje da sam ja dobra, pa onda da je hraniteljica dobra, svi su ljudi dobri, samo je mama ipak najbolja na svetu. Ja sam potvrdila dobrotu hraniteljice, šta ću...   

Moram ti reći da dubina nije iznenadila samo tebe, već i mene lično. Da, čak sam i ja bila uverena da je to opisani trenutak koji si navela. I mnogo sam se prevarila u tom pogledu. Možda ni ovi sami ljudi iz ustanove to ne znaju, jer ipak to nije njihova životna priča.

Što se Vilenjaka tiče...Da, mali je. Uživaj, sad je najslađi   I ne moraš sebi pritisak da namećeš da ga previše forsiraš sa tim objašnjavanjem i uvođenjem u priču. Zna on sve, pusti da vreme i podsvest urade svoje.   

Hvala Daco :)

Da, tako je... Nego nije lako odrediti tu meru, ako ne pominjemo može postati tabu tema a ako spominjemo može biti isuviše. Sem toga mnogi naši problemi su povezani sa usvajanjem a opet ne bi trebalo usvajanje uvek prikačiti uz sva ponašanja deteta, a naročito ne bi smelo to da bude izgovor.

Što se socijalnih radnika, psihologa tiče, slažem se sa tim, to nije njihova priča. Ta škola roditeljstva i ostalo što su nam pričali jeste korisno. Ali oni ipak ljude i priče dožive spolja a mi taj život živimo svaki dan. Zato su naši razgovori ovde dragoceni :)

I ja sam ostala zatečena dubinom Dacine krize.
Nije mi tako delovalo kad se tek pojavila ovde. Sećam se da je pisala o susretu sa b-majkom i b-ocem kao nečemu što se desilo, ona to varila, svarila i nastavila svoj život. Tako da me delom iznenadila ova priča sa babom, i gorčina i sve...
Daco,
slično Simoni htela sam ti napisati juče. Pa sam sve obrisala. U mojoj poruci nisam tražila nikakvo opravdanje za bio-roditelje...već smo utvrdili da to što su uradili ih ne čini dobrim i plemenitim. Više sam se bavila tobom, da se trgneš, da voliš sebe i svoj život jer imaš toliko razloga za to. Da toliko lepog možda propuštaš sad i u nekim budućim danima bivajući u toj "senci"... A onda sam obrisala sve jer nisam bila niti sam u tvojoj koži...i možda ti sad, u ovom trenutku treba ta "senka" i da uroniš u tugu, bol, jed, ljutnju da bi bila spremna za buduće sunčane dane (koji će biti, ne sumnjam) pa sam sve obrisala i samo sam te zagrlila.

Ti si bitna, ti.... Hvala tvojim bio-roditeljima što su ovakvom ili onakvom odlukom odlučili da te rode i daju ti šansu da živiš neki lepši život...I taj život je najvažniji.

Sve se slažem sa ovim što je Struzzo napisala.

Priča neurologa čiju sam knjigu čitala podseća na Dacinu samo je još neverovatnije što biološki roditelji nisu hteli da ga vide. Naime oni su isto dobili njega kao jako mladi i zato je dat na usvajanje. Tada su se rastali medjutim nekoliko godina kasnije su se ponovo sastali, venčali i imali nekoliko dece. Deca su znala za njegovo postojanje. Kada ih je on kontaktirao tj socijalni radnici rekli su da ne mogu da ga vide u tom trenutku jer im je umrla ćerka. Ali on je ostavio telefon a oni se nisu javili ni narednih sedam godina. On je prolazio kroz tu krizu ali nije uvek bio svestan da je to povezano sa biološkim roditeljima. Tek kad ih je video, uspostavio kontakt, našao neki mir onda je shvatio da je kriza sve vreme bila povezana sa tim. Inače njegova sestra iz usvojene porodice ga je nagovorila da piše biološkoj sestri pa je ona pristala da ga vidi pa tek onda biološki roditelji. E sad ja baš razmišljam o tim likovima bioloških roditelja, u ovoj situaciji tek nije bilo nikakvih tajni, nikakvih prepreka... Kad je video biološku majku rekla je da nije prošao dan da nije pomislila na njega. Pa što se onda nije javila sedam godina? To se u knjizi ne spominje ali ja bih joj postavila to pitanje. Možda je biološkim roditeljima teško da se suoče sa samim sobom, možda im je lakše da tu neku priču ostave sasvim za sobom, da misle da je to "dete" sad iz neke druge porodice (kao što i jeste), možda se oni plaše susreta sa usvojenim roditeljima podjednako koliko mi strahujemo od susreta sa njima, možda bi im ti susreti doneli svest šta su sve propustili i lakše je da pobegnu...

Vec sam napisala da poznajem zenu koja je dete dala na usvajanje, ne da je poznajem nego smo vrlo bliske, poznato mi je sta je ona prolazila sve te godine, i verujete nije joj ni malo lako. Naime ne svojom voljom dala je dete na usvajanje, bila je maloletna, u njenoj porodici se o tome nije pricalo, a znalo se itekako, ne prica se ni danas (boze moj sramota o tome se ne govori). Ona sama kaze da ne prodje dan da ne pomisli na njega, a da isto tako ne zna sta bi ona njemu sada bila, jeste ga rodila, ali nikakav kontakt nema sa njim, na kraju krajeva ne poznaje ga. Kada je dosao momenat da bi trebalo da se donese odluka stupiti u kontakt ili ne, ona je bila za to da dodje do susreta, a svi mi oko nje da ne (dete je bolesno mentalno), na kraju je rekla da je bolje sto nas je poslusala, jer on tamo ima svoje roditelje, svoj zivot, porodica je ok, a ona bi u toj celoj prici bila samo uljez.
Daco ovo pisem zbog tebe mozda shvatis bio roditelje zasto ne zele neki dalji kontakt, i oni imaju svoje formirane zivote i verovatno bi im dosla kao nesto sto bas nije neophodno. Shvatam tvoju potrebu da bar nekom iz tih porodica pokazes da si odrasla u jednu pametnu i kulturnu devojku, bez obzira sto su te oni ostavili, da imas ambicije postici nesto u zivotu, a prvenstveno imati porodicu, i mislim da su tvoji bio roditelji to i videli i da ih je pomalo i sramota. Daj sebi vremena da sve ovo prevaris, da poslozis sve u svojoj glavi, a ako te bas toliko izjeda taj kontakt sa babom, pa pocni ti taj kontakt i zavrsi tu svoju krizu, kako bi sebi sto pre dala sansu da nastavis dalje.   

Ja ne znam lično nijednu osobu koja je dala dete na usvajanje. Ali znala sam npr više muškaraca koji nisu imali nikakav kontakt sa decom iz prvog braka. Činilo mi se da ne mogu da budu dobri očevi ni deci koju su odgajali. Naravno, sve je to uopšteno,ima raznih (ne)ljudi i raznih sudbina...

Struzzo ::I ja sam ostala zatečena dubinom Dacine krize.
Nije mi tako delovalo kad se tek pojavila ovde. Sećam se da je pisala o susretu sa b-majkom i b-ocem kao nečemu što se desilo, ona to varila, svarila i nastavila svoj život. Tako da me delom iznenadila ova priča sa babom, i gorčina i sve...
Daco,
slično Simoni htela sam ti napisati juče. Pa sam sve obrisala. U mojoj poruci nisam tražila nikakvo opravdanje za bio-roditelje...već smo utvrdili da to što su uradili ih ne čini dobrim i plemenitim. Više sam se bavila tobom, da se trgneš, da voliš sebe i svoj život jer imaš toliko razloga za to. Da toliko lepog možda propuštaš sad i u nekim budućim danima bivajući u toj "senci"... A onda sam obrisala sve jer nisam bila niti sam u tvojoj koži...i možda ti sad, u ovom trenutku treba ta "senka" i da uroniš u tugu, bol, jed, ljutnju da bi bila spremna za buduće sunčane dane (koji će biti, ne sumnjam) pa sam sve obrisala i samo sam te zagrlila.

Ti si bitna, ti.... Hvala tvojim bio-roditeljima što su ovakvom ili onakvom odlukom odlučili da te rode i daju ti šansu da živiš neki lepši život...I taj život je najvažniji.

Na kontu ovog nisi znala da je bilo krize i da sam delovala ok. Normalno je da ja pričam, kad o tome govorim, kao nešto najnormalnije što je bilo i prošlo. Mene zaista ne prati neka drama dok o tome govorim. Bilo onda kad je baš bilo aktuelno. Sada ne. Ja zaista i jesam svarila i nastavila u jednom određenom smislu. Situacija sa babom je rep svega toga, svakako da mi je sve to ostalo u podsvesti i svakako da nisam izbrisala sve to. Ovo sa babom više je na bazi radoznaolosti, bar 90% i nema tu ni približno nekog emotivno - duhovnog stanja koje je bilo onda kad sam ušla u to. Ovo ti je više ono kad ti đavo ne da mira, pa eto i tu jednu sitnicu da isteraš na čistač.   

Simona ::Sve se slažem sa ovim što je Struzzo napisala.

Priča neurologa čiju sam knjigu čitala podseća na Dacinu samo je još neverovatnije što biološki roditelji nisu hteli da ga vide. Naime oni su isto dobili njega kao jako mladi i zato je dat na usvajanje. Tada su se rastali medjutim nekoliko godina kasnije su se ponovo sastali, venčali i imali nekoliko dece. Deca su znala za njegovo postojanje. Kada ih je on kontaktirao tj socijalni radnici rekli su da ne mogu da ga vide u tom trenutku jer im je umrla ćerka. Ali on je ostavio telefon a oni se nisu javili ni narednih sedam godina. On je prolazio kroz tu krizu ali nije uvek bio svestan da je to povezano sa biološkim roditeljima. Tek kad ih je video, uspostavio kontakt, našao neki mir onda je shvatio da je kriza sve vreme bila povezana sa tim. Inače njegova sestra iz usvojene porodice ga je nagovorila da piše biološkoj sestri pa je ona pristala da ga vidi pa tek onda biološki roditelji. E sad ja baš razmišljam o tim likovima bioloških roditelja, u ovoj situaciji tek nije bilo nikakvih tajni, nikakvih prepreka... Kad je video biološku majku rekla je da nije prošao dan da nije pomislila na njega. Pa što se onda nije javila sedam godina? To se u knjizi ne spominje ali ja bih joj postavila to pitanje. Možda je biološkim roditeljima teško da se suoče sa samim sobom, možda im je lakše da tu neku priču ostave sasvim za sobom, da misle da je to "dete" sad iz neke druge porodice (kao što i jeste), možda se oni plaše susreta sa usvojenim roditeljima podjednako koliko mi strahujemo od susreta sa njima, možda bi im ti susreti doneli svest šta su sve propustili i lakše je da pobegnu...

Veruj mi SImona ovo je mene pitanje najviše mučilo. Dakle i ja sam dobila neki sličan odgovor, u stilu: ovaj dan sanjam 20 godina. I posle nestanak. Jaaako kontradiktorno i mene je više ta kontradikcija bacila u neku krizu i milion tripova, da sam sto put rekla čoveče lakše bi mi bilo da me oterala u tri lepe, nego ovako. I najverovatnije je tako kako ti kažeš, mada volela bih da sam imala prilike to čuti iz prve ruke.

MAAKKI ::Vec sam napisala da poznajem zenu koja je dete dala na usvajanje, ne da je poznajem nego smo vrlo bliske, poznato mi je sta je ona prolazila sve te godine, i verujete nije joj ni malo lako. Naime ne svojom voljom dala je dete na usvajanje, bila je maloletna, u njenoj porodici se o tome nije pricalo, a znalo se itekako, ne prica se ni danas (boze moj sramota o tome se ne govori). Ona sama kaze da ne prodje dan da ne pomisli na njega, a da isto tako ne zna sta bi ona njemu sada bila, jeste ga rodila, ali nikakav kontakt nema sa njim, na kraju krajeva ne poznaje ga. Kada je dosao momenat da bi trebalo da se donese odluka stupiti u kontakt ili ne, ona je bila za to da dodje do susreta, a svi mi oko nje da ne (dete je bolesno mentalno), na kraju je rekla da je bolje sto nas je poslusala, jer on tamo ima svoje roditelje, svoj zivot, porodica je ok, a ona bi u toj celoj prici bila samo uljez.
Daco ovo pisem zbog tebe mozda shvatis bio roditelje zasto ne zele neki dalji kontakt, i oni imaju svoje formirane zivote i verovatno bi im dosla kao nesto sto bas nije neophodno. Shvatam tvoju potrebu da bar nekom iz tih porodica pokazes da si odrasla u jednu pametnu i kulturnu devojku, bez obzira sto su te oni ostavili, da imas ambicije postici nesto u zivotu, a prvenstveno imati porodicu, i mislim da su tvoji bio roditelji to i videli i da ih je pomalo i sramota. Daj sebi vremena da sve ovo prevaris, da poslozis sve u svojoj glavi, a ako te bas toliko izjeda taj kontakt sa babom, pa pocni ti taj kontakt i zavrsi tu svoju krizu, kako bi sebi sto pre dala sansu da nastavis dalje.   

Da, lepo si ovo pogodila. Istina je da sam između ostalog i želela da vide da ništa lošija nisma ispala zato što sam uskraćena za njihovo prihvaćanje i vapsitanje. Onako merak mi je to posebno bio njoj da pokažem ( a posebno jer se ona nije proslavila kao majka ni kasnije, jer ima jako problematičnu decu i na njoj se uopšte vidi nezadoovljstvo ). Možda malo detinjasto s moje strane, ali dobro...  

Daca88 ::... Istina je da sam između ostalog i želela da vide da ništa lošija nisma ispala zato što sam uskraćena za njihovo prihvaćanje i vapsitanje. Onako merak mi je to posebno bio njoj da pokažem ( a posebno jer se ona nije proslavila kao majka ni kasnije, jer ima jako problematičnu decu i na njoj se uopšte vidi nezadoovljstvo ). Možda malo detinjasto s moje strane, ali dobro...  

Meni ovo što si rekla je sama suština usvajanja. Ljudi procenjuju da nisu spremni/sposobni za roditeljstvo pa ga se odriču. Ili državni službenici procenjuju da neko nije "podoban" za roditelja pa mu roditeljska prava oduzmu. Istovremeno neke druge ljude procene kao "podobne" i dodele im decu. Očekivani scenario i jeste da će deca postići mnogo više nego što bi mogla da su ostala u biološkim porodicama. Konkretno kod tebe imam utisak da nije velika razlika izmedju načina života/obrazovanja bioloških i usvojenih roditelja. Jedino što se pojavljuje i tu kako kažeš da se biološka majka nije pokazala uspešnom u roditeljstvu čak i onda kada je procenila da može da bude roditelj. Ali u mnogim slučajevima naše dece će se pojaviti znatna razlika izmedju načina života koji vode biološki srodnici i onog koje je dete imalo u usvojenoj porodici. Ali to je samo jedan nivo, onaj spoljašnji, značajan za društvo, državu... Zato sam tu podobnost stavila pod znake navoda. "Put duše" je sasvim drugi od "podobnog puta", mogu da se preklope i ne moraju. Ja sam i stoga velika protivnica označavanja bioloških roditelja kao loših a usvojenih kao dobrih a već kad nas označe kao humaniste tri dana sreće nemam  

Simona,
između mog "humanizma" i toga da decu sažaljevaju i nazivaju "jadne dušice" više se ježim na ovo drugo (mada je i prvo poprilično iritantno). Pritom, to izgovori neko ko nije upoznat sa usvajanjem, sa njihovim pričama....verovatno polaze od idealizovanja biološkog i da su bili ostavljeni pa im je to nešto strašno ili šta već.
Ali ja mislim da najpogrešnije usvojenu decu tako doživljavati.
Ja recimo ne znam puno detalja u vezi sa biološkim majkama moje dece ali mi je ostala urezana rečenica psihologa u Struzzolinovom centru - da je ona zapravo učinila pravu stvar što je donela odluku da da dete na usvajanje.
I ja se te misli držim. Šta god sama razmišljam o njoj ili u budućnosti kad budem pričala sa njima ta će mi misao biti početna i zaključna. Šta god bio razlog, kakve god bile okolnosti, karakterne osobine, slabosti, pritisci itd hvala joj, hvala im što su doneli takvu odluku....jer jeste bila prava - volela bih i da moja deca dođu do tog zaključka.

Daco,
ponajviše mi se svideo poslednji pasus (koji je izdvojila Simona). Neka si sebi priuštila taj plaisir, možda je detinjasto a možda i nije...jer zapravo u odnosu sa njom, bio-m. ti jesi dete...i to njeno dete u tebi je imalo potrebu da joj nešto pokaže.
Izvini što ja možda i emotivno reagujem na tvoje postove...kao što ti rekoh već, ne mogu da se oslobodim da čitajući tebe ne pravim paralele sa mojom decom.

Struzzo,
ja mislim da je to sa humanošću i jadnom decom nekako povezano, jedno povlači drugo.

Eto kako nam ono što socijalni radnici kažu ostavi traga. Moj post o "putu podobnosti" i "putu duše" takodje ima veze sa tim nego već sam pisala pa zato nisam ponavljala. To je onaj čas kad su mi socijalni radnici rekli da je biološka majka od Vilenjaka jedna predivna osoba i da on ne može biti drugačiji nego predivan. Uh šta sam ja sve tada pomislila samo im nisam rekla, ipak su mi ti ljudi dodelili dete. Ali sam obećala tada sebi da ću se pobrinuti da Vilenjak ne bude predivan, mislim ako je ovo svet u kome predivni ljudi ne odgajaju decu bolje da mu iskorenim to što pre Naravno, bilo je to pod uticajem te njihove izjave, opet nije sve ni crno ni belo... Nastojim da Vilenjak sačuva te lepe osobine koje zaista ima ali i da mu prenesem/razvijem snagu da se sačuva, da se izbori sa nedaćama koje će mu život doneti.

Jeste povezano ali se ja nekako više štrecnem na bilo kakav komentar direktno upućen mojoj deci. Šta ću, ponašam se kao mama lavica....
Da, ima i tu par detalja kojih se i ja držim. Npr. visina Struzzolina koju baš me je mm upozorio pre neki dan da je ne naglašavam toliko (u smislu da ću na kraju izbaksuzirati) jer je on je još uvek mali i da to što je sad visok ne znači da će biti uvek. Ali ja ne mogu da se oslobodim saznanja da je njegova bio-m. visoka žena, čak je i zamišljam sa sličnim osmehom (kao Struzzolinovim) jer mi se čini kroz magnovenje (bila sam tad previše uzbuđena) da je neko na proslavi konačnog usvojenja prokomentarisao da Struzzolino ima slično taj donji deo, usta/brada sa njom.
A za našu curu takođe je neko usput prokomentarisao da im se čini da je bio-m. blage naravi.... I Struzzolina je....i negde mi je drago što je tako.

Ja oko visine ne znam ništa. Ali pisala sam da mi je hraniteljica rekla da Vilenjak liči na biološku majku. No sada mu se lik menja, i mm malo žali zbog toga jer više ne liči toliko na njega. Pretpostavljam da sada može više ličiti na biološkog oca. I sa karakterom se dešava slično, ali to možda ima veze sa vaspitanjem jer različita sredina pogoduje razvoju različitih osobina. Kod hranitelja gde su bili ili izrazito strogi ili ga nisu primećivali bio sav poslušan i tih, pun praštanja, samo bi nekad pokazao oštrinu kad bi video baš nepravdu. Kod nas koji smo mnogo blaži on stalno nastoji da on nama naredjuje pa se oko toga sporimo ali je mnogo ojačao. Vrlo brzo po dolasku kod nas je on dobio na sigurnosti u sebe što su primetili i socijalni radnici, prvi put kad su došli kod nas samo su se zgledali,bilo je i njima neverovatno da se za tako kratko vreme čitav stav,ponašanje deteta izmeni, naravno pored onog što je naučio. Pričala sam vam u to vreme kako je seo sa njima, počeo da priča, manje treme nego što sam ja imala, i mene je oduševio. A kad su dolazili kod hranitelja naravno deca su bila negde tamo a i ako bi ga nešto upitali stideo se i sl. Tek katkad po onome što mi kažu kako se ponaša u vrtiću zaliči mi na Vilenjaka kakav je nekad bio.

Za osobine da, neke će se modifikovati shodno vaspitanju i sredinskom uticaju, nešto podstaći, nešto potisnuti ali mislim da je narav nešto sa čime se rodiš.... Recimo, moja sestra i ja smo kompletno različite naravi i bez obzira što smo vrlo slično vaspitavane, imamo neke slične postavke, pa čak i osobine, dosta drugačije reagujemo u određenim situacijama, u sadejstvu sa određenim ljudima. To je uvek tako bilo, na to su se nadovezale drugačije škole, profesije, izbor životnog partnera, drugačije porodične slike (ona rodila troje dece, svaki put kad je bukvalno to poželela) pa su se produbile razlike.
Tako da su moja oba deteta vrlo energična (kao mm i ja)...Iz našeg stana se uvek čuje cika, vriska, tupkanje itd. Oboje su društveni, slobodni, radoznali, vole da menjaju, putuju, mogu da zaspe bilo gde, lako stupaju u kontakt sa decom i odraslima ali su ipak toliko različiti. To bih ja nazvala narav...
Za visinu nisam ni ja sigurna. Znam da je bio-m. visoka ali o bio. ocu ne znamo savršeno ništa. Niko ne zna. Ali ja ne bih rekla da će biti nizak ili srednje visine. Ne bih rekla gledajući njegovu građu, stopalo, šaku, glavu...

Da, time smo se vratile na početnu temu o genetici :)

Sem orijentacije koja je sjajna i što sam vrlo brzo primetila u poslednje vreme sam primetila da Vilenjak dobro pamti likove. On objašnjava mužu da se igrao sa nekim detetom već. To mi je mnogo drago jer sam ja i u pamćenju likova katastrofalna, nije ni mm mnogo bolji... To je onaj posebni spoj koji se stvori u porodici sa usvojenom decom, ti si Struzzo imala jedan divan post na tu temu. Takodje ne voli promene, teško se navikava, čak i na bolje... Putovanja su nam obično drama umesto uživanje. Iako je i on društven, bilo kakvi susreti su isto bili dramatični dok se ne krene. To mogu da povežem sa biološkim precima s obzirom da znam donekle njihovu ličnu istoriju. Ali mislim da taj deo mogu da izmenim, tj on ako bude želeo. Donekle smo već izmenili pa je malo lakše otići negde... Moram da prekinem, evo zovu me... a otprilike su i to neka nova zapažanja...

Što se visine tiče, Vilenjak je za sada medju višima od dece njegovog uzrasta u vrtiću i sa kojima se ovako družimo mada ne najviši. Npr već sad mu kupujem odeću za 6 do 7 godina, malo mu je veća ali ubrzo će biti taman... a on ima pet, pa po tome sudim da je viši za svoj uzrast, pogledaću malo i one prosečne podatke visine opet za pojedine godine. Ranije je bio na gornjoj granici po visini za neku godinu, ali zato težina... to ne smem ni da gledam, obično na donjoj  

Vikendom ne mogu da pišem jer smo svi na okupu... Pa da se sad osvrnem na vaša pisanija u protekla dva dana. Daco, mnoge su mi stvari sada jasnije od mog poslednjeg posta, i kroz tvoja objašnjenja i kroz misli ostalih Kutanjki na ovu temu. Istina je da, koliko god se trudile, nikako ne možemo se uđemo u tvoje cipele, pa samim tim ni u cipele naše dece. Naša polazišta su različita. Nama je odluka b-roditelja da vas daju na usvajanje donela ogromnu sreću. I vama, našoj deci, nadamo se, i trudimo da tako bude. Ti si takva kakva jesi, i kakvu te mi ovde doživljavamo i volimo  , zahvaljujući tvojoj mami i tvom tati i njihovom vaspitanju, ali i spletu okolnosti koji podrazumeva i tu nečiju odluku da te da na usvajanje, i ona je bolna i nosi tajne i nerazumevanje i posledice po te ljude i po tebe samu. I ne može se za tebe izbrisati pukim znanjem da je ona, ta odluka, uz sve ostalo tebe na kraju formirala tako pametnu i divnu. I naravno da nije radoznalost jedini razlog tvoje potrage, iako bismo mi voleli da je tako, eh to bi bilo jednostavno. Upoznaš ih, zadovoljiš radoznalost i ajmo dalje, svi srećni i zadovoljni. Ali nije tako jednostavno. U stvari to samo otvara niz drugih pitanja i nedoumica i razočarenja, ali se ipak nadam, zbog tebe i zbog sve naše dece, da ćete jednog dana moći iskreno, bez ogorčenja ili žaljenja, da to ostavite iza sebe. Do tada, tu smo, da ti makar malo olakšamo celu priču i rešimo "situaciju sa babom"    i ostale nedoumice.

I moram da se složim sa Struzzo... Želja da pokažeš b-majci kako si na kraju super ispala (uprkos ili baš zahvaljujući njenoj tadašnjoj odluci) da te da na usvajanje mi ne deluje detinjasto, već onako, čisto ljudski.   

Milkyway hvala   

Nama je odluka b-roditelja da vas daju na usvajanje donela ogromnu sreću. I vama, našoj deci, nadamo se, i trudimo da tako bude.

Da, vama je donela ogromnu sreću. Ali razlika između vašeg i mog ugla gledanja je u tome što čin ostavljanja nije direktno povezan sa tim da ja budem usvojena. Odnosno, usvojena sam jer sam imala sreće i lep splet okolnosti, a ne zato što me je b-majka ostavila. Dakle, u mojim očima, postojala je realna mogućnost i da odrastem u domu. E tu je glavna razlika. Vama je čista sreća, ali nama je koktel i sreće i bola. Da je b-majka našla moju mamu i direktno me predala i dala njoj na usvajanje, e onda bi to bilo drugačije. Ovako ona je dala sa savršenom svešću da ja mogu imati mamu i tatu, ali isto tako mogu i ostati bez igde ikog na svetu.

I ne može se za tebe izbrisati pukim znanjem da je ona, ta odluka, uz sve ostalo tebe na kraju formirala tako pametnu i divnu.

Iako dugujem roditeljima u najvećoj meri sve što jesam danas, ja ipak verujem i znam da neke moje osobine i shvatanja porizilaze i iz cele te priče. Navešću ti plastičan primer: Pošto sam znala oduvek da sam plod neželjene mladalačke trudnoće, kada sma imala godina koliko i b-majka kad je samnom zatrudnela, bila sam ekstremno oprezna da me ista stvar ne zadesi, upravo zato jer sam sama sebi bila najveći primer kakve posledice mogu iz toga da izađu.I ja stvarno mislim da b-majci mogu ''zahvaliti'' na tome, jer sam na njenom primeru to naučila. Eto, ja verujem da možda u prirodnim okolnostima ne bih imala toliku svest o tome i brigu, već bih možda i neozbiljnije tim stvarima pristupila.

I moram da se složim sa Struzzo... Želja da pokažeš b-majci kako si na kraju super ispala (uprkos ili baš zahvaljujući njenoj tadašnjoj odluci) da te da na usvajanje mi ne deluje detinjasto, već onako, čisto ljudski.  

Ne samo da ona to vidi, već po mogućstvu, da oseti da je na kraju ona ta koja je izgubila, a ne ja. Jer ja jesam dobila, ne podjenako dobru kompenzaciju za nju, već mnogo bolju od nje. Sa druge strane, nisam stekla utisak da je kod nje tako. Čak slutim da je ceo taj njen beg bio zbog toga što je uvidela ( iako ću možda zvučati prepotentno kad ovako kažem ) da sam ja ispala bolja što su me stranci podizali ( za nju stranci ) nego ona deca kojoj je pružila celu sebe. Ako ništa, bar je moralo u sujetu i ponos da joj udari. Pomalo osvetnički, pomalo detinjasto, ali eto..  

ali se ipak nadam, zbog tebe i zbog sve naše dece, da ćete jednog dana moći iskreno, bez ogorčenja ili žaljenja, da to ostavite iza sebe.

Ja verujem da hoću. Uostalom imam ja još da rastem i da sazrevam.   Ali moja neka teorija da ću i definitivno zakopati prošlost je kada budem imala svoje klince.