Genetika

Daco,

hvala ti (i opet ) na osvrtu i objašnjenjima! Stvarno uživam da čitam ova tvoja razmišljanja i (samo)analize. Svako dobro, draga Daco i pišemo se uskoro opet, nadam se!

Daco,
nadam se da nećeš zameriti malo odbrane za biološke majke

Meni u usvajanju smeta što se na neki način zasniva na onome "dok jednom ne smrkne drugom ne svane". Ali se trudim da verujem da zapravo nije tako, da je odluka o davanju dece kako Struzzo reče prava odluka. Mi ne možemo da pričamo priče naše dece (ti si drugo, ti pričaš svoju priču a nama deca nisu odobrila) ali zato sam ja o nekim mojim dilemama pričala sa socijalnim radnicima koji su je znali. I prilično me je umirilo kad mi je jednom socijalna radnica rekla "'Simona' Vilenjakova biološka majka bi bila srećna kada bi videla vas i vašu porodicu i sa koliko pažnje i ljubavi je okružen Vilenjak."

Ne poznajem tvoju biološku majku, možda su njena osećanja baš takva kakva ti opisuješ. Ali nekako sam sklonija da verujem da su uglavnom biološke majke na nekom nivou, bar po toj vezi radjanja i genetike - majke - i da susret sa njihovom decom, uspešnom i zadovoljnom životom može kako i ova Vilenjakova socijalna radnica reče da ih ispuni samo srećom. Teško da tvoja biološka majka nije svesna šta je izgubila odranije, sada to može biti samo pojačano, i od tog bola i osude sebe same, od slike da nije dovoljno sposobna, jaka, da je učinila ono što se uvek osudjuje dala dete - možda ona beži. Takodje mi se čini da i ta pozicija u kojoj se vi i za tvoju usvojenu majku vidjate tajno i da tvoja biološka majka oseća/zna da je i ona osudjuje nije dobro ni za tebe a ni za njih. Mi jesmo razdvojene priče ali se preko naše dece naši životi povezuju i zapravo jesmo ista priča. Ja ako ne u toku godine a ono uvek oko Vilenjakovog rodjendana vodim zamišljeni razgovor sa Vilenjakovom biološkom majkom. I svakako nije nezamislivo da se jednom i fizički nadjemo na istom mestu. To bi i bilo pravo izlečenje za sve nas. A kod tebe to izostaje i to je najteže za tebe ali gubitak i za usvojenu i biološku majku.

Ne verujem da ćeš zakopati prošlost kad dobiješ svoju decu, ali verujem da će ti se otvoriti novo i ponešto drugačije razumevanje cele situacije, ovog puta iz ugla tebe kao majke.

Daco ljudi su skloni da beze od proslosti, pogotovo ako je tamo bilo nesto sramno (kao kod tvoje b majke ostavljanje deteta), prijateljica o kojoj sam pisala danas ima dete, veruj mi da ne prodje dan da gledajuci njega se ne seti i onog koje je ostavila, tesko je to breme koje zena mora da nosi ukoliko je odlucila da ostavi dete, pogotovo ako je to bilo protiv njene volje, a ocigledno da jeste. Tesko je staviti tacku na takve zivotne dogadjaje, pogotovo tebi koja si zelela i zelis nesto da dokazes zeni koja te je rodila, a sigurna sam da jesi dokazala samo sto od nje nisi dobila povratnu informaciju tipa "dobro si ipala, lepo su te gajili i vaspitali". Proslost je tu i prati nas kao senka, moguce je samo je potisnuti, ali ne i pobeci od nje, mislim da ce ti situacija biti i malo teza kada dobijes svoju decu, jer tada ce sigurno biti ono razmisljanje kako je mogla da ostavi ovako nesto.

Divan post, Simona....  

Naravno, mi ovde ne možemo da pišemo priče naše dece niti ono što znamo o njihovim biološkim majkama...Možda otud i izvesne nejasnoće u komunikaciji ovde...Svako polazi od sebe i od svog "slučaja" pa tako i percipira. Recimo, moja deca imaju sasvim različite priče, njihove majke nisu slične, okolnosti takođe pa ja shodno tome moram i da postupam u budućnosti... Ne osuđujem njihove bio.m. I jedna i druga su vrlo svesno donele u tom trenutku racionalne odluke - da daju decu na usvajanje. Ja ne pripadam njihovim svetovima ali kad malo bolje razmislim, da sam one, da sam u njihovoj koži najverovatnije bih učinila isto.
Priča Vilenjakova je opet drugačija, Dacina takođe... i neke druge dece ovde.... Zato ne volim da nagađam.
Slažem se sa Simonom u onom delu kada piše da su bio.majka-dete-usvojena majka povezani i da ma koliko nam bile različite pozicije činimo jednu priču. Zato bih volela da budem u svakom trenutku deo nje. Pogotovo kad moja deca se budu suočila sa bolom zbog svoje prošlosti, traženja sebe, otkrivanja svog identiteta...

Simona ::Daco,
nadam se da nećeš zameriti malo odbrane za biološke majke

Meni u usvajanju smeta što se na neki način zasniva na onome "dok jednom ne smrkne drugom ne svane". Ali se trudim da verujem da zapravo nije tako, da je odluka o davanju dece kako Struzzo reče prava odluka. Mi ne možemo da pričamo priče naše dece (ti si drugo, ti pričaš svoju priču a nama deca nisu odobrila) ali zato sam ja o nekim mojim dilemama pričala sa socijalnim radnicima koji su je znali. I prilično me je umirilo kad mi je jednom socijalna radnica rekla "'Simona' Vilenjakova biološka majka bi bila srećna kada bi videla vas i vašu porodicu i sa koliko pažnje i ljubavi je okružen Vilenjak."

Ne poznajem tvoju biološku majku, možda su njena osećanja baš takva kakva ti opisuješ. Ali nekako sam sklonija da verujem da su uglavnom biološke majke na nekom nivou, bar po toj vezi radjanja i genetike - majke - i da susret sa njihovom decom, uspešnom i zadovoljnom životom može kako i ova Vilenjakova socijalna radnica reče da ih ispuni samo srećom. Teško da tvoja biološka majka nije svesna šta je izgubila odranije, sada to može biti samo pojačano, i od tog bola i osude sebe same, od slike da nije dovoljno sposobna, jaka, da je učinila ono što se uvek osudjuje dala dete - možda ona beži. Takodje mi se čini da i ta pozicija u kojoj se vi i za tvoju usvojenu majku vidjate tajno i da tvoja biološka majka oseća/zna da je i ona osudjuje nije dobro ni za tebe a ni za njih. Mi jesmo razdvojene priče ali se preko naše dece naši životi povezuju i zapravo jesmo ista priča. Ja ako ne u toku godine a ono uvek oko Vilenjakovog rodjendana vodim zamišljeni razgovor sa Vilenjakovom biološkom majkom. I svakako nije nezamislivo da se jednom i fizički nadjemo na istom mestu. To bi i bilo pravo izlečenje za sve nas. A kod tebe to izostaje i to je najteže za tebe ali gubitak i za usvojenu i biološku majku.

Ne verujem da ćeš zakopati prošlost kad dobiješ svoju decu, ali verujem da će ti se otvoriti novo i ponešto drugačije razumevanje cele situacije, ovog puta iz ugla tebe kao majke.

Ne zameram. Koliko vama znači moj ugao gledanja, toliko je i za mene dobro da čujem vaš. A uzimam u obzir da imate više u glavi od mene, kao starije   

Takodje mi se čini da i ta pozicija u kojoj se vi i za tvoju usvojenu majku vidjate tajno i da tvoja biološka majka oseća/zna da je i ona osudjuje nije dobro ni za tebe a ni za njih.

B-majka zna da sam mami rekla za nju. Ali verujem da se osetila moja potreba da se te dve priče ne mešaju, s obzirom da je ona prvo postavila pitanja o mojim roditeljima, pa tek o meni. To me je i iznenadilo i razočaralo. Smatrala sam da ona nema pravo da zna ništa o njima, te su moji odgovori bili vrlo šturi.  Da, kad vi ovako postavite stvari, svesna sam da je to bilo nezrelo i detinjasto i da je možda njoj to bio signal da nema šta da traži u priči samnom. Istina i dalje sam sklonija da verujem da nju jednostavno ne zanima. A kada sam dugo analizirala to moje shvatanje, shvatila sam da ću lakše prevazići njenu iskrenu nezainteresovanost ( koliko god to kontradiktorno zvučalo) nego da znam da ona želi, ali je neki, samo njoj znani razlozi, sprečavaju.

MAAKKI ::Daco ljudi su skloni da beze od proslosti, pogotovo ako je tamo bilo nesto sramno (kao kod tvoje b majke ostavljanje deteta), prijateljica o kojoj sam pisala danas ima dete, veruj mi da ne prodje dan da gledajuci njega se ne seti i onog koje je ostavila, tesko je to breme koje zena mora da nosi ukoliko je odlucila da ostavi dete, pogotovo ako je to bilo protiv njene volje, a ocigledno da jeste. Tesko je staviti tacku na takve zivotne dogadjaje, pogotovo tebi koja si zelela i zelis nesto da dokazes zeni koja te je rodila, a sigurna sam da jesi dokazala samo sto od nje nisi dobila povratnu informaciju tipa "dobro si ipala, lepo su te gajili i vaspitali". Proslost je tu i prati nas kao senka, moguce je samo je potisnuti, ali ne i pobeci od nje, mislim da ce ti situacija biti i malo teza kada dobijes svoju decu, jer tada ce sigurno biti ono razmisljanje kako je mogla da ostavi ovako nesto.

Ona je , zapravo, nešto slično ovom boldovanom rekla.    Citiram: Vidim prema tebi da su te dobri ljudi odgajili.Ipak ja sam kasnije to interpretirala kao njenu kurtoaziju, ne istinsko priznanje da je zadovoljna onim što je videla.  

Što se toga tiče da će mi biti teže kad dobijem decu...Moguće je, ali u ovom momentu tvrdoglavo želim da verujem da će biti bolje. Takva zamisao me teši...Čist odbrambeni mehanizam.

Struzzo ::Divan post, Simona....  

Naravno, mi ovde ne možemo da pišemo priče naše dece niti ono što znamo o njihovim biološkim majkama...Možda otud i izvesne nejasnoće u komunikaciji ovde...Svako polazi od sebe i od svog "slučaja" pa tako i percipira. Recimo, moja deca imaju sasvim različite priče, njihove majke nisu slične, okolnosti takođe pa ja shodno tome moram i da postupam u budućnosti... Ne osuđujem njihove bio.m. I jedna i druga su vrlo svesno donele u tom trenutku racionalne odluke - da daju decu na usvajanje. Ja ne pripadam njihovim svetovima ali kad malo bolje razmislim, da sam one, da sam u njihovoj koži najverovatnije bih učinila isto.
Priča Vilenjakova je opet drugačija, Dacina takođe... i neke druge dece ovde.... Zato ne volim da nagađam.
Slažem se sa Simonom u onom delu kada piše da su bio.majka-dete-usvojena majka povezani i da ma koliko nam bile različite pozicije činimo jednu priču. Zato bih volela da budem u svakom trenutku deo nje. Pogotovo kad moja deca se budu suočila sa bolom zbog svoje prošlosti, traženja sebe, otkrivanja svog identiteta...

Struzo ja podržavam vašu želju i potrebu da jednog dana, ako vaša deca potraže b-majku, budete uz njih. Milsim da je to mnogo lakše za dete. Volela bih i ja da sam tako mogla, sigurna sam da bih mnogo lakše podnela ceo taj period. Ali, nažalost, pored svih divnih osobina koje moja mama ima, ima tu jednu negativnu stranu - averzija prema mom poreklu.  Čak vam mogu reći da me to više pogađa, nego nezainteresovanost b-majke.  I ja to ne mogu promeniti koliko god želela. I strašano bih volela da sa njom o tome mogu da pričam na ovom nivou na kom sa vama ovde pričam. No, to se neće desiti. Zatt ja verovatno i imam dosta grešaka u razmišljanju ili pogrešnih pretpostavki, jer prosto nemam prilike čuti stariju i hladniju glavu od moje, kada su ove stvari u pitanju.  

Hvala Struzzo :)

Daco,
kako i ti i ja rekosmo na drugoj temi, stav tvoje majke uslovljen je time što nije prošla školu roditeljstva koju smo mi prošle. Ko zna šta su tada socijalni radnici savetovali. Možda je ona i postupala prema tome a sa aspekta današnje psihologije to je totalni promašaj. Takodje tada nije bilo interneta pa da može da razmenjuje mišljenja sa drugim usvojenim mamama i eventualno se koriguje. Tužno da je ipak podigla takav zid izmedju vas po tom tako važnom pitanju. Da li možeš da indirektno dopreš do nje npr da je uputiš na ovaj forum ili ako ne koristi net da joj odštampaš neke postove. Ili da joj daš/preporučiš neke knjige, filmove sa temom usvajanja? To sudim po mojoj majci koja nije baš tako značajan lik kao tvoja majka ali ipak i kao baba trebalo bi da razume priču. A isto je često ne razume, npr često kaže da voli Vilenjaka kao da sam ga rodila, iako joj ja govorim da je to iritantna izjava, sklona je da zanemari da uopšte postoji neko drugačije Vilenjakovo poreklo sem nas. A onda drugi put sklona je da preceni to, da strahuje da će neki Oni doći po njega ili da će on otići kod njih. Ali čita knjige, gleda filmove sa ovom tematikom. Neke joj ja dam a do nekih ona slučajno dodje. I vidim da kroz to mnogo bolje shvati nego od mog prepričavanja šta smo pričale na forumu, susretima ili ranije u školi roditeljstva. Jednom mi je pričala o nekom filmu sa temom otvorenog usvajanja što je i kod nas još neshvatljivo ali me je s obzirom da ona ne ide na net pa ne čita inače o tome pozitivno iznenadila koliko je to lepo shvatila. Stoga sam pomislila da bi neki sličan metod delovao i na tvoju majku, možda još više jer je baš ona direktno u pitanju. Ono što je meni strašnije je što su nam pričali u školi roditeljstva da ljudi koji prodju školu roditeljstva ništa iz nje ne primene pa čak i ne kažu deci da su usvojena   Psiholog nam je pričao za više takvih slučajeva i koliko je to prećutkivanje štete deci nanelo.

Simona veruj mi sve bih dala da mami mogu promeniti mišljenje, ali ona je jedna jako tvrdoglava osoba i žena koja kad ima o nečemu čvrst stav, ne menja ga, ni po cenu da jednom shvati da greši. Ona net ne koristi, žena je starijeg kova, ali sve i da joj ja odštampam vaše postove, sigurna sam da time ne bih ništa postigla. Sve što je ona primenila od saveta socijalnih radnika je da ne krije istinu. Međutim tu počinje i završava se sva njena umešnost i interesovanje o mom poreklu. Ona je jednostavno nepromenjiva za to. Veruj mi omutavila sam objašnjavajući do najsitnijih detalja, ne vredi. Ja sam i digla ruke što se toga tiče. Prosto je to tema koja se više ne pominje.

A da, gledala si su i filmovi sa temom usvajanja, ali ona je uvek nekako ostrašćeno gledala te filmove, maltene ''navijački'' , gde usvojitelji zaslužuju happy end, dok ova druga strana treba da ''nestane''. Ja sam zaista donekle razumela njen ostrašćen stav, međutim preteran je i nepotreban. Mislim da je kod nje u pitnaju čist strah proistekao iz neznanja i nemanja želje da pogleda sliku malo šire. Prosto u njenim očima to ide otrpilike ovako: tvoja b-majka je sve najgore ( ovde možete mašti pustiti na volju i smisliti sve negativne osobine koje postoje ) jer je uradila to što je uradila, da je iole čovek i da vredi ne bi te tako povredila i dozvolila sebi da se njeno dete potuca po domovima.. S toga ti nema šta da se zanimaš za nju, jer ona ne zaslužuje od tebe ništa. Kod nje nikakvu ulogu ne igraju ni njena mladost, ni njen zaista objektivno težak porodičan položaj u trenutku mog rođenja ( njena majka je bezkompromisno insistirala da me ostavi u dom ) Za nju je jednostavno to što sam ja b-majklu upoznala, poniženje koje mi u životu nije trebalo.I sve što je zanimalo da čuje kada se to desilo je da li me je oterala/opsovala/povredila samo da bi sebi dokazala, ukoliko jeste, da je svih ovih godina bila u pravu.

Struzzo ::Divan post, Simona....  

Naravno, mi ovde ne možemo da pišemo priče naše dece niti ono što znamo o njihovim biološkim majkama...Možda otud i izvesne nejasnoće u komunikaciji ovde...Svako polazi od sebe i od svog "slučaja" pa tako i percipira. Recimo, moja deca imaju sasvim različite priče, njihove majke nisu slične, okolnosti takođe pa ja shodno tome moram i da postupam u budućnosti... Ne osuđujem njihove bio.m. I jedna i druga su vrlo svesno donele u tom trenutku racionalne odluke - da daju decu na usvajanje. Ja ne pripadam njihovim svetovima ali kad malo bolje razmislim, da sam one, da sam u njihovoj koži najverovatnije bih učinila isto.
Priča Vilenjakova je opet drugačija, Dacina takođe... i neke druge dece ovde.... Zato ne volim da nagađam.
Slažem se sa Simonom u onom delu kada piše da su bio.majka-dete-usvojena majka povezani i da ma koliko nam bile različite pozicije činimo jednu priču. Zato bih volela da budem u svakom trenutku deo nje. Pogotovo kad moja deca se budu suočila sa bolom zbog svoje prošlosti, traženja sebe, otkrivanja svog identiteta...

Ovo boldovano mi je jako interesantno, nikad o tome nisam na taj način razmišljala... Ja razloge "naše" bio-mame razumem i ne osuđujem je; ali nikad nisam razmišljala šta bih ja uradila u njenoj koži. Teško mi je da zamislim da bih učinila isto, sa ovim iskustvom i ovolikom borbom za dete, ali ako pokušam da to zanemarim i u potpunosti sagledam nju, njene životne okolnosti, celu priču, hm, verovatno bih... Mada opet ne znam... Teško mi je to... Ali jako često mislim na nju, priznajem. Gledam ovo naše divno dete i setim je se, sa nekom nežnošću i tugom i zahvalnošću i sažaljenjem i, i, i... I pitam se da li pomisli na nju i volela bih jako da zna koliko je ovo dete voljeno  ...

Malo mi je konfuzan ovaj post, ali nadam se da ste shvatile šta je pisac hteo reći.

milkyway ::

Struzzo ::Divan post, Simona....  

Naravno, mi ovde ne možemo da pišemo priče naše dece niti ono što znamo o njihovim biološkim majkama...Možda otud i izvesne nejasnoće u komunikaciji ovde...Svako polazi od sebe i od svog "slučaja" pa tako i percipira. Recimo, moja deca imaju sasvim različite priče, njihove majke nisu slične, okolnosti takođe pa ja shodno tome moram i da postupam u budućnosti... Ne osuđujem njihove bio.m. I jedna i druga su vrlo svesno donele u tom trenutku racionalne odluke - da daju decu na usvajanje. Ja ne pripadam njihovim svetovima ali kad malo bolje razmislim, da sam one, da sam u njihovoj koži najverovatnije bih učinila isto.
Priča Vilenjakova je opet drugačija, Dacina takođe... i neke druge dece ovde.... Zato ne volim da nagađam.
Slažem se sa Simonom u onom delu kada piše da su bio.majka-dete-usvojena majka povezani i da ma koliko nam bile različite pozicije činimo jednu priču. Zato bih volela da budem u svakom trenutku deo nje. Pogotovo kad moja deca se budu suočila sa bolom zbog svoje prošlosti, traženja sebe, otkrivanja svog identiteta...

Ovo boldovano mi je jako interesantno, nikad o tome nisam na taj način razmišljala... Ja razloge "naše" bio-mame razumem i ne osuđujem je; ali nikad nisam razmišljala šta bih ja uradila u njenoj koži. Teško mi je da zamislim da bih učinila isto, sa ovim iskustvom i ovolikom borbom za dete, ali ako pokušam da to zanemarim i u potpunosti sagledam nju, njene životne okolnosti, celu priču, hm, verovatno bih... Mada opet ne znam... Teško mi je to... Ali jako često mislim na nju, priznajem. Gledam ovo naše divno dete i setim je se, sa nekom nežnošću i tugom i zahvalnošću i sažaljenjem i, i, i... I pitam se da li pomisli na nju i volela bih jako da zna koliko je ovo dete voljeno  ...

Sva ova osećanja koja opisuje Milkyway mi nalikuju na moja. I baš mi je drago što sam to pročitala. Druge usvojene mame mi deluju nekako mnogo ravnodušnije prema biološkim majkama pa skoro pomislim da nije sa mnom sve u redu   Ali kad je tako i kod Milkyway valjda se može i tako gledati/osećati A da li bih ja postupala isto? Ne znam, možda da a možda i ne, ne mogu da se stavim u njenu ulogu sasvim. Čini mi se da je nežnija i idealističnija od mene. Ne samo da mi se po priči ona čini tako nego sam sličnu sklonost prepoznavala i kod Vilenjaka naravno na nivou deteta. Ali pošto ja mislim da je praktičnost mnogo bolja za ovaj i ovakav svet već sad sam uspela da ga preusmerim. Npr i hraniteljica mi je pričala da je u vrtiću u koji je išao jedno vreme tamo imao jednog najboljeg druga, pa je tražio od nje da donese za njih nešto (to je za hraniteljicu bilo neobično jer on nije smeo da traži ni za sebe, kakva hrabrost da traži još za nekog). Tako je i krenuo i ovde, i to krene sa nekom idealizacijom, divan, krasan, pa neće da se druži sa drugima već samo sa njim... Ja sam ga podržala u tome što ima najboljeg druga ali sam mu sugerisala da je uvek bolje da ima više najboljih drugova i drugarica. Pošto ja imam veliki uticaj na njega vidim da je krenuo tako, nikad samo jedan najbolji drug. Sad ćete vi opet reći da je on mali ali mislim da što je manji to će mu praktičnost postati više druga priroda. Sem toga razočaranja će morati da doživljava ali bolje da su manja, da krene sa pravilnim usmerenjem što ranije...

Negde sam vec napisala, da razloge "nase" bio-majke ja licno ne razumem, ali opet, nisam bila u njenoj kozi. Znam samo da joj zahvaljujem do groba zbog tog cina. Nije mlada, sta vise, starija je od mene, sto je van proseka onih zena-devojaka koje ostavljaju decu.
Kada je dosla u centar da potpise papire, soc.radnica je pitala da li zeli da vidi sliku malene, na sta je ona odgovorila da je ne zanima ni ona ni njena slika.
Nekako mi je to tesko palo, ali bih volela da se sa godinama njen stav promeni, ako moje dete pozeli da je jednoga dana upozna.
Tako da ja ne mogu, kao milkyway, da sa neznoscu i sazaljenjem setim bio-majke, ali sa sahvalnoscu da. Uvek.
I ne, ne verujem da misli na nju, prosto iz prica koje sam cula, sto od centra, sto od hranitelja.
Ali sta je tu je, nase dete je jedno veselo, pametno, zrelo i jaaako voljeno i razmazeno deriste, tako da ako ikad bude zelela da zaokruzi svoju pricu, bicu uz nju, da je tesim i nasmesim, kao i do sad.

Sve zavisi koliko znate o toj ženi I kako su vam interpretili socijalni radnici njen "slučaj", nju samu...Npr. tebi su, Simona, odmah rekli kako je ona divno biće I time ti sugerisali u kom pravcu da idu tvoja razmišljanja.
Ja vrlo malo znam o bio. m. Na razgovorima je to bilo šturo. Kad to kažem, mislim na to da nam niko nije pričao o njima samima, o njihovim osobinama već ono što je najvažnije: koliko imaju godina, čime se bave, iz koje sredine potiču, bračno stanje, razlozi zašto su dale dete na usvojenje i to je to. Obe komisije su rekle da je to bila racionalna, svesna I dobropromišljena odluka.
Tako I ja kad sam ovo napisala racionalno razmišljajući I stavljajući se u njihovu kožu (iz mog ugla naravno ja nikad ne bih ostavila dete, pogotovo što sam ga toliko silno želela) ali ponavljam kad bih bila XX iz takve porodice, sredine, u takvim okolnostima, sa tim razlozima verovatno bih upravo za dobrobit tog deteta učinila isto.
Simona,
nije ravnodušnost....daleko od toga...Mislim da nijedna od nas ne može biti ravnodušna I na pomisao o bio.m. već se ja trudim da racionalizujem stvari... meni je tako lakše... U stvari, u svim stvarima gde je pregršt emocija ja se pozivam na Racio...(takva mi valjda horoskopska kombinacija Strelac-Jarac, hehe)...

Tačno, sve zavisi koliko koja od nas zna o bio-majkama, njihovim razlozima i uopšte o celoj priči i okolnostima. Jasno mi je da posle lilymar ne može prema njoj da oseća nežnost posle onakve izjave... A pitanje je i koliko sam ja objektivna imajući u vidu ipak samo osnovne informacije koje smo o njoj dobili i poneku koju sam iščitala između redova i možda je samo interpretirala kako mi odgovara. Ali, sa onim što znam (i onim što je možda samo plod moje interpretacije), osećam baš onako kako sam pokušala da opišem. I drago mi je što je tako.

Naravno, u pravu ste. Trenutno ne mogu da osecam nista drugo osim zahvalnosti zbog njenog cina. Znam u kakvim je okolnostima bila, ne osudjujem(ko sam ja da bih bilo koga osudila), u njenim cipelama nisam hodala, Zenu ne poznajem i ne mogu da donosim nikakve zakljucke, ali boli me to, sto mom detetu sutra necu moci da kazem celu istinu, a da je bar malo ne povredim. Ne mogu je lagati i govoriti neke druge stvari da bih je opravdala, jer moje dete ucim da ne laze, da je najgora istina daleko bolja od najlepse lazi. Nikad joj nisam nesto obecala, a da nisam ispunila. Kako su mene vaspitavali, tako ja prenosim njoj.
I samo zbog cele istine o njenom poreklu i razlozima ostavljanja, zelela bih da bio-majka promeni vremenom stav i ona joj licno objasni zasto i kako.
Sud ostavljam svom detetu...

Da, svakako i taj odnos prema biološkoj majci zavisi od priče... Što Struzzo reče u nekom prethodnom odgovoru zato se ponekad i slabije razumemo jer svako priča iz svog ugla, svoje priče o kojoj ne pričamo Ja nisam sigurna da je ovaj moj emotivni odnos i najbolji a možda baš jeste. Mislim da Vilenjaka delimično ostavlja u zabludi, tj da produžava njegovo neverovanje da ta žena uopšte postoji. Vidi moje stiskanje usana kako on kaže kad spomenem hraniteljicu a ovamo skoro mi zasuze oči kad spomenem biološku majku pa mislim da on na nekom nivou pomisli da sam to ipak bila ja samo se nešto izvlačim. Poslednjih dana ima običaj da uperi prstić u mene i kaže "ti si kriva" za razne stvari sa kojima uopšte veze nemam. Ja prebacim na šalu i samo kažem - ma da mama je kriva za sve, tako je najlakše proglasiti i sve smo rešili... Možda i nema veze sa svim ovim ali samo da ga vidite kako izgleda tako sa uperenim prstićem i optužbom prema meni... Ali za budući život je to emotivno doživljavanje pozitivno, valjda... Da, meni su socijalni radnici sugerisali da je reč o predivnoj osobi. Takodje i svi oni drugi službenici koji su ulazili na konačnom usvajanju u centru za socijalni rad, da vide majku tj mene. Pa ako ne udju sa suzama onda dok se upoznajemo i pozdravljamo počnu da plaču... Vi ne možete da zamislite kako je to izgledalo, kao u onim španskim serijama, bukvalno i uživo...

Ja neću previše da se mešam u ovu vašu zanimljivu diskusiju, samo to da vam iz iskustva tvrdim da ne verujete previše socijalnim radnicima u opisu b-majki. Prvo jer su skloni ulepšavanju, drugo često nisu saglasni. A sve to na videlo izađe kad se otvori dosije, gde je procena i opis sociologa b-majke jedna, psihologa druga, pravnika treća. Obično su svi kontradiktorni. A pogotovo su nemarni kod opisa odnosa b-majke prema detetu. Npr ja u jednom delu imam gde stoji da mi je tepala, dojila, pokazivala emocije, a negde stoji da me pogledala nije.

Daco u pravu si, sta reci a ne zaplakati. Toliko kontradiktornosti oko samo jednog slucaja.
Medjutim, u svemu ovome ni ja ni mm nismo ni malo bitni. Meni je bitno samo moje dete i njeni osecaji. Plasim se njenog ogorcenja, mozda besa ili ljutnje na bio-roditelje. Ne zelim joj to. Ne zelim da ni u jednom segmentu svog zivota oseti to prema nekome, pogotovo prema ljudima koji su joj podarili zivot.
Bice tesko, ne sumnjam, pa ako osine bicemo spremni da ublazimo koliko god mozemo. A ako ne osine, jos bolje.
Ali to tome cu misliti sutra, danas uzivamo i zahvaljujemo se svima koji su nam omogucili to.

Lilymar nemoj svoju energiju i volju crpeti u smeru da tvom detetu SPREČIŠ eventualna takva osećanja, već da joj pomogneš da prođe kroz to. Ionako je nemoguće to sve izbeći, prosto u biti čoveka je tako kako je. Ali kao majka možeš biti od ogromne podrške i značaja i možeš OLAKŠATI sve to.  

Daca88 ::Ja neću previše da se mešam u ovu vašu zanimljivu diskusiju, samo to da vam iz iskustva tvrdim da ne verujete previše socijalnim radnicima u opisu b-majki. Prvo jer su skloni ulepšavanju, drugo često nisu saglasni. A sve to na videlo izađe kad se otvori dosije, gde je procena i opis sociologa b-majke jedna, psihologa druga, pravnika treća. Obično su svi kontradiktorni. A pogotovo su nemarni kod opisa odnosa b-majke prema detetu. Npr ja u jednom delu imam gde stoji da mi je tepala, dojila, pokazivala emocije, a negde stoji da me pogledala nije.

I o ovome što ti kažeš sam ja razmišljala. Do duše ja imam utiske i od hraniteljice koja je nekad vodila Vilenjaka na susrete sa biološkom majkom, pričala sa njom, videla njen odnos prema njemu, i njegov prema njoj. No, i to naravno može biti subjektivno gledište. Hraniteljica je bila ipak ogorčena što joj odvodimo dete pa je stalno naglašavala kako je dete prvo prepoznalo oca tj mm a ne mene i kako je vezan za njega. Iako je to bilo samo u prvom trenutku i moglo se tumačiti i time da dete ne razlikuje likove biološke majke i mene pa je bilo ljutito što se nisam pojavljivala dugo. Sećate se da kod nas hraniteljica nije razdvojila likove bioloških i usvojenih roditelja nego pričala da smo sve to mi. Uglavnom hraniteljica je uživala da priča kako je Vilenjak odmah prepoznao biološku majku, zna dete ko je majka   a eto mene nije. Ne smem da stvorim ni suviše dobru sliku Vilenjaku pa da se razočara... U svakom slučaju i ja sam kao i Lilymar navikla da sa njim pričam istinu a tako nameravam i na dalje. Tako da ću mu pričati kao i vama, samo još detaljnije ali ću uvek naglasiti da su to moji utisci i utisci tih ljudi koji mogu i ne moraju biti tačni. A najbliže istini je ono što će videti u dosijeu, no eto zahvaljujući Daci upozoriću ga da i tu mogu da budu kontradiktorne informacije. Hvala Daco :)

Negde na nekom stranom sajtu pročitah da je problem usvojene dece kao odraslih ljudi što uvek i kada pročitaju dosije, i kada čak upoznaju biološke roditelje ostanu praznine, nepoznanice, priča nikad nije cela...

Dosije jeste najbliži istini u smislu da pruža neku širu sliku, ali je na takav način opiše, da usvojenom ostaje da sam donosi neke zaključke. Međutim najvalidniji je susret sa b-majkom, mada eto i on sam je pun kontradiktornosti i dosta zavisi od njene otvorenosti/zatvorenosti. Ali kao što Simona kažeš - praznine, nepoznanice uvek će postojati i ostati, ali ipak značajno se svest i znanje unapredi otvaranjem dosijea. Ako ništa, bar su jasno napisali okolnosti same priče. Ali već uzdati se u njihove procene ličnosti b-majke treba uzeti sa veeelikom rezervom.

Daco,
videćemo kako će biti kod nas. Meni je žao što mi nisu dali da pogledam dosije, to bi eto bio realniji pristup koji bi mogla da mu prenesem i da se poklapa sa onim što će on naći tamo jednog dana...

Odosmo na druge teme a zaboravih da kažem da razumem pristrasnost tvoje majke kada su filmovi u pitanju. I ja tragam za nekim filmovima iz ugla usvojene majke. Već sam pisala na temi o filmovima kako se moja majka oduševila filmom u kome biološka majka otima decu koja su usvojena... Nisam gledala ali sumnjam da bih mogla da se saživim sa njom ma kako da je prikazana. Ja bih samo razmišljala o bolu koji je ona nanela usvojenim roditeljima i deci tom otmicom. Sudbine bioloških roditelja mogu biti teške i neke odluke sporne ili nepravedne ali usvojeni roditelji nisu krivci zbog toga, niti deca... A moja majka ipak gleda iz drugog ugla, njoj je bliža uloga biološke majke jer je ona u toj ulozi a u usvajanju samo preko nas.

No sve to opet ne pravda tvoju majku što je loše govorila o biološkoj majci i ne shvata tvoju potragu. Ja bih opet našla neki način ponekad, ne da ti to bude stalna tema, nego bih povremeno pokušavala da koliko toliko promeni svoj stav, da te ipak čuje i razume... Kako se otac ponaša po tom pitanju?

Ma on je potpuno nezainteresovan za to, po principu tvoja lična stvar.

P.S. Izbrojah sad strane dosijea, ima ih okruglo 20. Tako da to kažem eto okvirno da imate uvid koliko je dosije opširan.
Sastoji se od sledećih celina:
1) Izveštaj soc. radnika GAK ( opisuje uglavnom porođaj, stanje deteta nakon porođaja i ponašanje b-majke u porodilištu )
2) Psihološki nalaz stacionara ( psiho opis deteta do moemnta usvajanja, psiho opis majke, njeni dijagnostički intervjui sa službenicima )
3) Izvod iz zdrastvenog kartona ( zdravlje deteta do momenta usvajanja, vlro je detaljan opis, svaka sitnica zabeležena, do tih detalja su išli da i pad deteta u stacionaru, zabeležavaju )
4) Izveštaj o kontaktima ( ovo je deo o usvojiteljima, njihov opis i lični podaci, upoznavanje s detetom i ceo taj proces )
5 ) Izveštaj pedagoga CSR ( njegovo stručno mišljenje o podobnosti deteta za usvajanje ili davanje u hraniteljsku porodicu )
6) Izveštaj psihologa ( za mene najbolji deo dosijea i rekla bih najobjektivnije odrađen , opis psihologa b-majke, njen razgovor sa nom i opis cele porodične situacije )
7) Izveštaj soc. radnika CSR ( uglavnom formalni deo o potpisu b-majke da daje saglasnost za usvajanje i o zaključenju usvajanja )

Daco,
hvala ti na ovako detaljnom opisu dosijea.
Ja recimo verujem da će deo o nama iz našeg centra biti detaljan jer je naš psiholog takav. Već mi njen kolega u centru naše curice ne odaje takav utisak kao i socijalni radnik. Oni su bili nemarni prema detetu, npr. nijednom je za godinu dana nisu posetili kod hraniteljke. To sam primetila postavljujući im pitanja, potpitanja o detetu na razgovoru, kad su nas izabrali, kad je bila adaptacija.... Možda su malčice profesionalniji u batinom centru ali su takođe imali vrlo slab uvid u razvoj deteta, naime posetili su ga za 15 meseci samo jedanput.