Uloge

simona sto se tice price hraniteljice to je i meni poznato jer je rekla mikiju da su njega mama i tata ostavili kod nje dok nemaju para da ga izdrzavaju i cim dobiju para da ce doci po njega i kad smo se mi pojavili ona mu rekla eto sad imaju para i docice po tebe a sad smo mi ostali bez para pa moras da ides kod njih i lepo su par puta namerno gasili struju u osiguracu da mu dokazu da neaj uda plate struju i da su ih iskljucili a i za vodu se desilo da nemaju u celom mestu ali su oni rekli da je to zato sto nisu mogli da plate.ali sad kad ga god pitamo dali bi i so kod njih on kaze ne ali se nasmeje ali se bojimo da on neracuna da ce sad preci opet kod njih jer ako ih poseti da je to da su dobili pare ali kad pricamo o tome on sve negira da oce da ih cuje i vidi.za tu pricu sam u pocetku rekla da mi se opste ne svidja a i kad sam pricala mom maticnom centru oni su se sokirali do koje je granice hraniteljica isla

Meni je strasno da to tako cine... Mislim da time zele da malo podignu sebe izjednacavajuci nas a takodje brisu bioloske roditelje, pogresno skroz... Meni je hraniteljica rekla pa kako je mogla da objasni detetu da ide kod nas, sto ne ostane kod nje, pa mi je tako "prisila" Vilenjakovo radjanje pa ja sad moram da vodim bitku za postojanje njegove bioloske majke... Malo dete kako malo zna tako ne zna ni da se radjanje vezuje za majku, a cak i da zna mogla je da mu objasni kao sto sam mu ja objasnila da neke majke radjaju a neke usvajaju decu. Takodje je sebe mogla da opise kao tetu koja cuva decu dok im socijalni radnici ne nadju (nove) roditelje. Ali sa neke ljudske strane je razumem da nije mogla svoju ulogu da svede na posao i da je verovatno i sebe zavarala time sto kao dete ne moze da shvati pa mu ona prica neku izmisljenu pricu... Tu se opet vracamo na pitanje hraniteljstva i koliko je ono srecno resenje i za decu i za te ljude. Kod hraniteljice su bili neki rodjaci koji su isto hranitelji. Oni bebu koju su dobili iz Zvecanske nisu ispustali iz ruku, donosili su joj prinosili flasice, pa da li ce da spava pa gde da spava... Ja ne pamtim da sam videla roditelje koji sa tolikom paznjom bdiju nad detetom. Ali kad su otisli prvo sto mi je hraniteljica rekla je da ce ti ljudi imati problem kada dete ode na usvajanje, ona ih upozorava ali oni uopste nisu svesni koliko su se predali toj bebi. Oni kazu da su hranitelji i da je beba iz Zvecanske ali kazem vam njihovo ponasanje deluje kao ponasanje najposvecenijih roditelja.

Inace nas malisan je odlicno. Nase iskustvo je i dalje da sto smo mu vise dopustali da se cuje i vidi sa hraniteljima vise je bio vezan za nas. Inace i muz i ja smo drzali novu bebu na hraniteljstvu. Vilenjak nije pokazivao ljubomoru tamo cak ni zbog toga sto vise nema kreveta gde je spavao nego je tu bebin krevetac i kao hteo je i on da drzi bebu igrali smo se sa njom... Medjutim jos sinoc a i danas pravi scene muzu zasto je on drzao bebu i sta ima on nju da drzi. Zanimljivo da meni nije pravio scene uopste. A kad ga je moja majka upitala kako se beba zove rekao je - prase Ipak ljubomora, kritikovala sam ga sto je bebu tako nazvao ali kaze salio se, no zna on da bude i duhovitiji

Simona ::Tu se opet vracamo na pitanje hraniteljstva i koliko je ono srecno resenje i za decu i za te ljude. Kod hraniteljice su bili neki rodjaci koji su isto hranitelji. Oni bebu koju su dobili iz Zvecanske nisu ispustali iz ruku, donosili su joj prinosili flasice, pa da li ce da spava pa gde da spava... Ja ne pamtim da sam videla roditelje koji sa tolikom paznjom bdiju nad detetom. Ali kad su otisli prvo sto mi je hraniteljica rekla je da ce ti ljudi imati problem kada dete ode na usvajanje, ona ih upozorava ali oni uopste nisu svesni koliko su se predali toj bebi. Oni kazu da su hranitelji i da je beba iz Zvecanske ali kazem vam njihovo ponasanje deluje kao ponasanje najposvecenijih roditelja.

Otprilike ovako se ponašala naša hraniteljka...

Simona,
ipak je odlazak kod hranitelja bio koristan. Saznala si šta je ona pričala Vilenjaku, a to je očigledno važna informacija...slažem se da je priča totalno neprimerena, ali je sad bar znaš...Drugo, dobro je i za Vilenjaka..Ubeđena sam da će splasnuti njegovo pominjanje hranitelja...
Slažem se da hraniteljstvo nije baš najbolje sprovedeno kod nas...Pitanje je kakve su im obuke, mahom se za to prijavljuju ljudi iz seoskih sredina, nevisokog obrazovanja koji se ne bave previše psihologijom ličnosti određenog deteta i kojima na kraju taj novac koji primaju je najverovatniji bio jedan od ključnih razloga da budu hranitelji...naravno sad generalizujem...možda ima i hranitelja u gradskim sredinama, obrazovanih, možda i sličnih zanimanja npr, vaspitač, učitelj, pedagog itd pa sva svoja znanja i saznanja mogu primeniti kao hranitelji...
Mojoj hraniteljki se zahvaljujem što je neosporno potrebnu toplinu i emotivnu vezu pružila mom sinu (u trenutku kad ga je preuzela iz porodilišta imao je tek 5 dana) i što je na kraju ipak uspela da se "odveže" i prepusti ga meni, mami....ne znam kako bi bilo da je bio Vilenjakov uzrast...verovatno problematično.

Da, mene je jako cudilo sto je dete tako pogresno povezalo stvari... Sad mi je jasnije. Ali hraniteljici ni to nije bio dovoljan argument da je to sto je pricala pogresno. Mi mu jesmo objasnili da smo ga tada prvi put videli, ali mozda je on mislio da lazemo, stidimo se sto smo ga ostavili. I prkos koji nam pokazuje, da je njemu bilo dobro kod hranitelja itd moze se povezati sa takvom pricom. Moj muz cesto ponavlja ovo sto ti kazes Struzzo kad ja dam neku zamerku ili mu prenesem neke zamerke na hraniteljice usvojenih mama sa Kutka. No ja isto vidim neke dobre osobine "moje" hraniteljice. Za mene je dobro bilo sto ona nije bila vezana za Vilenjaka na nacin majke, ima svoju decu i unuke... Tako da smo mi odmah uspostavili odnos majke i sina. Ali da je vezan za nju i ostale to stoji, eno ga sa mojom majkom pa cujem da ih opet spominje... Uskoro ce vrtic pa sport pa cemo videti da li ce to potisnuti stare uspomene... Mi se vec duze nadamo da je tako i zbog uspomena a i sto je Vilenjak postao pravo razmazeno jedince... Sad smo na korak bar od vrtica tako da cemo videti.

Danas pričam nešto za ručkom mužu i spomenem osobu koja se zove isto kao Vilenjakova biološka majka... U stvari spomenula sam nekoliko imena i Vilenjak ne pita ni za jednu od tih drugih osoba već samo za tu pita "Koja ..........?". Bilo mi je neobično ali možda je i slučajnost. Objasnila sam na koga sam mislila i nije pokazivao dalje interesovanje za taj razgovor...

Bilo je slučajno. Sigurna sam.

Anak,
ne znam ni sama... Vilenjak upamti neke neverovatne stvari koje smo usput rekli ili neke koje ne znamo ni da je čuo a ispostavi se da jeste... Mi mu nismo spominjali ime biološke majke niti je pitao ali ga je više puta čuo na konačnom usvajanju dok je pravnica čitala rešenje... Mada može biti i slučajnost svakako.

Kod mene se javljaju neke stvari koje nam u teoriji nisu spominjali pa nisam sigurna kako ih najbolje rešiti...

Vilenjak mi je najzad uspeo sastaviti jednu od njegovih noćnih mora (a da nije mama pere sudove, opisivala sam to na pametnjakovićima ). Kad sam mu rekla da je to samo san, a on upitao zašto je to samo san a ja odgovorila jer se nije desilo stvarno... pomislim, pa to je nalik na situaciju koja je zadesila njegovu biološku majku... E sad tu se mislim javlja više problema. Deca naročito tako mala nisu svesna da se roditeljima može nešto loše desiti. Ali usvojena deca znaju da može jer se desilo njihovim biološkim roditeljima... ko garantuje da se neće desiti i usvojenim? Ako kažemo - meni to ne može da se desi jer sam jaka, odgovorna, stabilna ili već nešto slično... indirektno govorimo da je biološka majka slaba, neodgovorna, nestabilna, a ne smemo to da činimo niti pričamo išta loše. A opet kako detetu uliti neko spokojstvo da se nama neće desiti isto/slično kao biološkim roditeljima, da ćemo biti uz njega?

Drugo, nije hteo da čuje hraniteljicu kad je zvala. Spominje je i dalje često, sad su to neke realne stvari često i smešne. Npr rekao je da oni nisu nikad menjali posteljinu... Pošto on menja sa ocem svoju posteljinu ja onda kažem da verovatno kod hraniteljice nije on sam menjao pa zato ne zna ali morali su menjati... On kaže jeste, promenili su jednom Ili mi kaže da kod hraniteljice nije trzao ruke i noge kad mu seče nokte (mučimo se sa tim). Ja mu kažem da mi je to jasno i da tako postupa što smo ga mi razmazili (što mi u slučaju noktiju biva muka ali valjda je to celokupan proces dete se oseća sigurnije pa je i teže postići disciplinu). I tako, sećanja su mu uglavnom realna ali spominje ih... Medjutim kaže da je opet neće uzeti na telefon kad se javi, zbog toga što se stidi E sad hraniteljica će verovatno kad se to ponovi misliti da mi pričamo nešto protiv nje i neće više zvati... što je meni i prijatnije ali ne mislim na mene, nisam ja ni ostala u kontaktu sa njima zbog mene. Ako dete ima neka sećanja na njih i razmišlja o njima pretpostavljam da i želi da bude u kontaktu ali sa druge strane on više ne želi da priča sa hraniteljicom...

Simona, mi smo prosli bas sad kroz slicnu situaciju sa hraniteljkom . Moja malena je kako je vreme prolazilo, sve manje pitala i pricala o njoj. Nije vise trazila da je odvedemo kod nje . Mislili smo da je ovo kraj price , i da posle 3 godine smo najzad mirni . ali onda sam primetila nesto sto pre nisam : izraz lica moje devojcice kad gleda hraniteljicine slike ( nije trazila da ih gleda , gledala je sve redom i dosla do njih - u stvari, trazila ih je ...), sve vise nam je trazila da pricamo jezik koji je hraniteljica govorila , da ona ne zaboravi , i ponekad kad je sanja u snu se smeje i place ( posle mi uvek isprica da je sanjala hraniteljicu, ali nikad ne sta je sanjala ) , i neka tuga u ocima kad je spominjemo...
Ja sam rekla da necu hraniteljicu u nasim zivotima ,i imam razloge za to . Mi pricamo samo lepe stvari o hraniteljici, i uvek kazemo da je u redu da je voli, pa ipak je ona cuvala i volela dok mi nismo dosli po nju .Ali obuzeo me je neki nemir, dusa me bolela zbog moje devojcice , osecala sam kao da ona hoce postedeti nas necega kad je ne spominje vise , osecala sam da misli da ce nas izdati ...
Pre nove godine smo odveli nasu malenu kod hraniteljice . Usla je bez reci, nije smela ni da pogleda u hraniteljicu , sedela je i gledala okolo , u jednom momentu mi se cinilo kao da ce da se rasplace. Nije htela da nam pridje, sedela je sama, naj dalje od svih sto je mogla. I tu sam znala da nisam pogresila, ona jos pati . Ostavili smo je malo, pa sam je zamolila da sedne kod hraniteljice u krilo da ih slikam . Nije htela, pa sam je opet zamolila ali energicnije , prisla joj je , sela kod nje. Zamolila sam je da je zagrli , uradila je to odmah - izraz olaksanja na njenom licu nikad necu zaboraviti ... U momentu se malo opustila, isla u razgledanje sa hraniteljicinom cerkom , farbali nokte,ali nije htela nista da uzme ni da pojede ni da popije. Bili smo tamo oko sat i po, kad smo krenuli kuci , dobila je paketic. Dozvolila je da je hraniteljica izljubi. Kad je sela u kola, dozvala me i rekla : mama, kazi joj da je volim. E, tu sam se rasplakala , ali najzad od olaksanja i srece. Rekla sam joj, i zena se rasplakala . Na putu kuci je otvorila paketic, pored slatkisa je dobila jedan jastuk u obliku srca , na kome pise LOVE . Pitala je sta pise, rekla sam da pise da je hraniteljica voli. Spava sa tim jastukom , kad zaboravi (jako je pospana, inace nikad ) ja joj je donesem.
Promenila se moja malena jako od posete - vice MAMA JA TE OBOZAVAM , stalno nam prilazi da bi nas grlila i ljubila ( pre nije ovoliko) , i vidi se neka sreca , neko olaksanje na njenom licu ...
Nisam pogresila sto smo je odveli, i ici cemo bar jednom godisnje , dok god ona trazi. Moje misljenje o hraniteljici je ostalo isto, ali sad je postalo nevazno.
Simona, mozda i Vilenjak oseca nesto slicno, i nece da vas uvredi, izneveri, zato nece da prica sa hraniteljima. Ko zna sta je u njihovim malim glavama, i ma kako mi mislimo da ih poznajemo, nije bas tako. Zamoli ga da prica sa njima, pa ces videti da li je situacija kao kod nas. Hranitelji su bili i ostace deo nase dece, ma kako se to nama svidjalo ili ne.

potpuno te razumem i verujem da joj je doslo kako kazu da joj je pao kamen sa srca cak imam osecaj da bi imiki tako reagovao ko i nasa drugarica ali ja jos nisam spremna da ih spojim da prvo pricaju telefonom ili da se vide i sve odlazem do godine dana ali kako stvari stoje mozda cu ih i ranije pustiti da se cuju makar telefonom

Saro,
hvala ti na tom podeljenom iskustvu... Divno si to opisala a meni koju taj period tek čeka a verujem i drugim usvojiteljima to puno znači. Ja sam mislila da deca što vreme prolazi to zaboravljaju i manje pate. Negde me je malo i uplašilo dok sam čitala tvoj post i videla sva ta osećanja koja vaša devojčica ima i posle tri godine od odlaska od hranitelja. Ali će mi vaše iskustvo pomoći da ne budem zabrinuta kad učitam tugu kod Vilenjaka i kad prodje još vremena... Uh nije lak ovaj naš put... I moje je iskustvo takvo što se čujenja i vidjanja sa hraniteljima tiče. Što smo više dopuštali i hrabrili ga u kontaktu sa njima dete je bilo vezanije za nas. E šta se sad dogodilo ne znam. Ja ništa nisam pričala protiv hraniteljice, naprotiv trudim se da nadjem neke njene lepe strane i da pristupam sa pozicije razumevanja. Ali on ipak mene dobro poznaje pa oseća i ono što ne kažem a i babe ne kažu protiv ali se ipak oseća mi/oni. Kod moje majke u našu korist a kod sverkve čak u korist hraniteljice Nije to ništa izraženo kako sam ja sad ovde izvukla, možda je to neka reč ili rečenica ali naš Vilenjak je senzibilan i verovatno to oseti. Sad smo bili kod moje majke i ona je zadivljena kako on sve čini što misli da je meni po volji, kaže da ja nisam nikad činila tako za nju, pita kako sam to uspela Tako da ću morati ja da ga ohrabrim i za čujenje sa hraniteljicom, kao što i Sara reče.

Ali moram da pohvalim moju majku za rešenje druge situacije koju sam postavila... Prepričavam ja njoj pred Vilenjakom njegovu noćnu moru da bih ga još jednom uverila da se meni neće ništa loše desiti. Za razliku od mene kojoj je biološka majka i njena situacija pala na pamet tek kad je dete upitalo zašto je to samo san moja majka je istog trenutka povezala noćnu moru sa njom. I rekla je detetu da to može da se dogodi ali da se dogadja jako retko i onda možemo biti prilično sigurni da se neće dogoditi meni. Ne znam kako se vama čini ali meni se to čini kao sjajno rešenje. Ne mogu da kažem detetu da se ne dogadja, inteligentno dete, a ja bez obzira što je mali ne volim da mu stvaram lažnu sliku sveta. On zna da se neka takva situacija iz njegove noćne more desila biološkoj majci ali ako je jako retko dešava ne mora da ima neku toliku strepnju da će se desiti i meni. Sem toga kad bude malo veći mislila sam da pokušam sa verovatnoćom, da nije verovatno da se nekom dva puta ista situacija u životu desi... Pokušala sam kad smo se vraćali da ga pitam šta je verovatnije da tata radi dok mi nismo tu i dala neke dve mogućnosti, da spava ili da sredjuje kuću. Vidim da već shvata pojam verovatnog, što je iznenadjujuće za njegov uzrast. Na tom primeru je tačno znao da je verovatnije da tata spava a možda je to primer na kome se verovatnoća lako shvata Neću to još ipak primenjivati...

Hvala vam puno sto delite svoja iskustva sa nama. Morala sam da prekidam citanje da se ne bih rasplakala, neo od tuge nego od jacine emocija koju ste prenele.
Deca su vam divna, ako znaju da vole one koji su deo proslosti, imace puno ljubavi i za vas i druge koji budu u njihovom zivotu.

ciklama ::Hvala vam puno sto delite svoja iskustva sa nama. Morala sam da prekidam citanje da se ne bih rasplakala, neo od tuge nego od jacine emocija koju ste prenele.
Deca su vam divna, ako znaju da vole one koji su deo proslosti, imace puno ljubavi i za vas i druge koji budu u njihovom zivotu.

Potpisujem... bukvalno sam nešto slično htela i sama napisati. Uh, toliko emocija...
Ja shvatim kako je našim dušicama od dece kad i sama sebe zateknem u situaciji kako se još uvek menjam, postajem drugačija shodno svojoj novoj životnoj ulozi, kako nekad imam i krize što nemam više ličnog prostora, vremena, pa i izbora...tek onda razmišljajući o sebi, baš sebi razumem da i mom detetu nije lako... iako je bio mali, bio je uziman iz ruku u ruke...negde je on to osetio, nije znao da objasni ali je osećao te promene...

Simona,
nije loša ideja o verovatnoći...mada mislim da će Vilenjak kao svako drugo usvojeno dete najbolje razumeti priču o biološkoj majci otprilike posle dobi kad i samo bude imalo uvid u dokumentaciju...Do tada treba da ih volimo i uveravamo da smo njihovi, samo njihovi i da smo uvek tu, zbog njih...

Saro, volim tvoje postove jer su tako emotivno nabijeni i uvek mi je u glavi fotka tvoje curice...i onda se sva raznežim...i poželim devojčicu...šalim se, mada i ne...Divna si mama...i odlično si postupila...

Grlim vas sve...

I kod nas kao da je krenula ta duboka tuga... Baš kad sam ja mislila da nekako krećemo negde. Mislim svakako i krećemo, ja nekako sve mislim da protiv tuge nema boljeg leka od dnevnog ritma i novih iskustava. Sa druge strane gledam da mu to sve ne bude previše pa da se oseti još tužnije. Ali nekako mi je najteže to stanje bespomoćnosti, da tu ne mogu da ništa uradim... Ne spominje Vilenjak ni da je tužan, hranitelje ne spominje, nikog odatle čak i kad ja pomenem. Samo nekad dobije napad besa bez razloga a pretpostavljam da je ispod besa tuga... Ili po nekim znacima zaključujem da se odnosi na hranitelje ipak tj možda mu dečak sa kojim je odrastao najviše nedostaje. Sreća naša da u vrtiću nadje isto romskog dečaka. Ja sam se plašila da je to samo njegova projekcija, žal za drugim dečakom sa kojim je nekad živeo pa da mu taj mali neće uzvratiti prijateljstvo. No na sreću to dete Vilenjaka obožava, videla sam pogled koji mu upućuje. Kažu mi u vrtiću da su vrlo bliski i slični. Ali valjda se vikendom seti onog drugog dečaka... I vrtić voli to je moj spas. Jako se trudi da ostavi tamo dobar utisak. I uči, uči baš je prilježan... Uskoro će biti duže u vrtiću pa će i ručati tamo, kažu da tamo jede... Nadam se da je tako. Kući je strašno, čak i kad mu spremim viršle ne jede ili imamo pasulj njegovo omiljeno jelo neće da jede... Pokušam kaznu slatkišima, nekad je to delovalo, sad ni to, ne mora da jede ni slatkiše... Juče je toliko slabo jeo da sinoć zaspi od iscrpljenosti a možete da zamislite moju izbezumljenost... Nekako je večerao nakon toga. Danas krv iz nosa, opisivala sam na drugoj temi. Mislim slučajno je nebrižan pa čapa nos iako mu govorimo da to ne čini ali sad mi se javlja muž od svekrve da ni tamo neće da ruča a koristi izgovor da mu teče krv iz nosa (na sreću ne teče). Pa sam pomislila da i to namerno izaziva... Slabo i tamo jede a i kod moje majke, ranije su i to bili načini da unese hranu,kod baka je jeo. Onda decu neće da vidja, dosta su deca iz vrtića. To mi liči na ranije momente kad su mu bili dosta drugari iz hraniteljske porodice pa ovde nije hteo nikog da upozna. Ne teramo ga mi nešto preterano ali ponekad, jednom mesečno da se vidi sa drugaricom iz naselja ili kumčićima sa kojima se druži... Neće ni sa njima da se vidja a kad ga ubedimo nekako ipak to bude lepa zabava. Danas idemo na dečiji rodjendan i unapred je rekao da će sedeti sa nama, neće sa decom, videćemo... I tako, možda je to samo tuga koja mora da prodje ili da se nauči da se živi sa njom... Ali lakše bi mi bilo da priča, ko bi rekao da ću žaliti za onim vremenima kad je malo malo pa pominjao hranitelje... I lakše bi mi bilo da išta mogu da uradim da tu tugu smanjim a ne mogu ništa... Jedino ja mislim da taj ritam života vuče, sad će ostajati duže u vrtiću, pa sport, tu će moći da iskali bes... Novi ljudi za koje će se vezivati ili jačanje vezivanja koja je sad uspostavio, sad mi priča neke priče iz vrtića kao što je nekad o hraniteljskoj deci... Muž i ja mu posvećujemo dosta vremena, mislim da nije ništa iz naših odnosa...

Ja se nekako rastužih čitajući tvoj post, Simona.
Iskreno se nadam da će novi sadržaji potisnuti tugu...Nema ništa bolnije nego videti setno dete.
Ne znam da vas posavetujem, šaljem vam samo veliki zagrljaj...i našem drugaru i tebi...

Mi smo se čuli sa našom hraniteljkom posle dugo vremena. Ona zvala. Oduševila se mojom pričom o Struzzolinu ali je opet, sad već manje, dodavala kako je isto to radio i kad je bio kod nje. I nešto što nije moguće jer je prosto tad bio mali. Onda mi bi smešno koliko sam se nervirala pre par meseci na takve njene komentare...Ona je jednostavno takva, malo prosta žena i od onih osoba koje imaju stalnu potrebu da se izjednačavaju sa nekim pa ponavljaju banalno: i ja isto, i meni tako...i kad ima smisla i kad nema.
Baš sam sve to prebolela, tj. ojačala sam ja kao mama. Eto, to htedoh reći.

simona stvarno neznam sta da ti kazem u vezi tuge sto osecam kod vilenjaka da nije tuzan sto ce duze ostati u zabavistu ili sto nevidja hranitelje mozda mu to fali a nece da ti kaze .zato ja nisam tela mikiju da pustim da prica sa njima i da ih vidimo nego cekacemo jos jedno vreme pa cemo videti ali veruj mi mm je protiv toga da se oni skoro vide ja sam i m dala granicu od godinu ali to se priblizilo i neznam dali ce sad vise navaljivati da se vide ili cuju jer jos par dana i bice 11 meseci kako je kod nas.ali on ih jako slabo pominje a znam njenu pricu da mu je pricala ko tvom vilenjaku isto da mama i tata grade kucu i danemaju para da ga cuvamo nego cim dodjemo do para docicemo po njega jer onda oni nece imati para .ali da ce ga oni posetiti cim oni dobiju pare ali nikad nije teo da mi kaze dali oce da idemo do njih jednom se sam otako slatko nasmejao kad sam ga pitala dali bi teo da se cuje sa njima i da se vide a nije teo da odgovori ali je imo onaj vragolasti osmeh na licu,kako hraniteljica kaze smekerski i da je sa tim pogledom sve dobijo kod nje jer je obori sa nogu pa zato mi izbegavamo da mu bas tad ispunimo sto on oce u tom momentu.mislim da nejede nego ga nateram da mora sesti da jede,ili da mu kupimo neku igracku koju on zamisli i nezna opste da je to preskupo ali mu samo kazem da nemam toliko para i onda predjemo odma na drugu temu .jer kod nje su svi padali na to i cak kako sam svatila da su ljudi koje je sreco po ulicama ,radnjama trgovci ma mislim bukvalno gde su se vrtili u krug svi padali na njegov osmeh i ispunjavali mu i bizarne zelje i govorili da je veliki smeker,koliko puta mu mi to uzmemo sta je teo ali mu nedamo odma nego tek posle par dana kad zaboravi da je to teo na taj fazon da dobije
jedno vreme me je izludjivo i nije teo da okusi nista od hrane nego odma u dreku ali ima par dana da samo trazi da jede sto nas je jako iznenadilo jer uvek ko je bio inicijator da jedu to je marija jer ona samo kaze moras jesti kad ja ocu i on mora da sedne za sto.ali to nas je mucilo posle bozica da nije teo nista da jede nego samo place ali video je da sam ja toliko uporna i da nepadam na te fazone sa suzama jer po njemu sam videla da je folira jer cim neko kaze rucak on odma u plac uzasan da sam morala njima dvoma davati ranije da jedu da bi ostali mogli sesti na miru da jedu jer svi se unervozimo kad on place i sto nece makar ni jednu kasiku da pojede a kamoli nesto drugo.ali sad samo trazi ali mu nista od vitamina nisam davala .izgleda da mu je to bila neka faza ili je teo da nas isproba dali cemo pasti na tu foru njegovu.zato sam i trazila od dr da mu vadim krv za analizu da vidimo dali je sve uredu ali kaze da je malo anemican a i marija isto sto znam od prvog dana za nju a za njega nisam znala.tad mu je dr rekla da mora sve da jede i da ako oce popije 1-2 gutljaja vina sto se obradovao i od tad kad vidi da ja uzmem uvek trazi par kapi da mu dam.jer znam da je zdravo jer i ja sam kad sam bila dete uvek uzimala od mojih jer crveno vino jaca krv i preporucuju po pola case dnevno ali uzmem kad mi se pije a ne svaki dan
izgleda da sam pogresila mesto i temu ili sam vas udavila sa postom

Hvala vam

Struzzo,
meni sve naše hraniteljice pomalo liče Meni je otpočetka bilo jasno da je "problem" sa hraniteljicom uglavnom u mojoj glavi. Sa druge strane, usvajanje je zahtevan proces na mnogo nivoa... Ja sam znala da će biti teško ali da će biti ovoliko teško nisam nekako bila pripremljena. A uvek pomišljam da je mom mališanu još teže nego nama. Negde u literatururi sam pročitala da bi hranitelji i usvojitelji trebalo da su slični po mestu življenja i po obrazovanju, stavovima... Kod nas i Vilenjakovih hranitelja sem istog jezika malo zajedničkih crta mogu da nadjem. I mogu samo da zamislim ili ne mogu kako može izgledati taj prelaz, dobro se on i uklopio, kao da je bačen u drugi svet... No, možda socijalni radnici nemaju prostora za neka uklapanja hranitelja i usvojitelja, kako rekoh čini mi se da se za hraniteljstvo uglavnom prijavljuje taj jedan tip žena kakav si i ti opisala...

Nina,
Ja nisam oduševljenja vidjanjem sa hraniteljima, što se mene tiče ja bih to preskočila ali smo ostali u kontaktu zbog Vilenjaka. Ne mislim da se želja za kontaktom sa njima ikako može podvesti pod neki hir ili da nam može biti nerazumljiva. Ako su ga hranitelji odgajali nekoliko godina sasvim je razumljivo da je vezan za njih. Stoji da mene podilazi jeza od te priče koju su ispričali detetu a i mnogih ostalih stvari ali verovatno oni nisu znali bolje... Ne znam, možda su i deca različita, ako Miki ne pokazuje želju za vidjanjem sa hraniteljima utoliko lakše za vas. Mada je mene dosta potresla Sarina priča. S jedne strane me je ustvari ohrabrila jer nije znači jedini naš Vilenjak sa tom tugom. Ali sam nekako mislila da ta tuga vremenom prolazi ali nisam mislila da je može biti i nakon tri godine od rastanka sa hraniteljima.

Inače Vilenjak je večeras iznenada spomenuo da bi voleo da hraniteljica dodje kod nas u posetu. Iznenada jer nije hteo da priča sa njima i jer ih skoro uopšte ne spominje sem što sam ja nekako tu tugu povezala sa njima, po ovome deluje pravilno. Pošto je muž bolestan rekla sam da ne možemo sad da je zovemo ali da ću je zvati kad ozdravi. Dok sam uspavala Vilenjaka muž zaspao a ne mogu sad ni bolesnog da ga time opterećujem ali tek sad ne znam šta ćemo raditi. Za moje pojmove kao da smo je juče videli Možda da je zovnem uz nadu da neće doći tako skoro Ili da ih ne zovemo za sad... Mada ne znam šta postižemo ako će se ta tuga nastaviti, a opet i vidjanjem sa njima ne znam koliko se rešava... Možda donekle, nedostaju mu, ima mogućnost da ih vidi. Ali on negde mora da prihvati sad stanje kakvo jeste, život kakav jeste, sa svim njegovim delovima počevši od bioloških roditelja, preko doma, hranitelja, do nas... sve mi se čini da će to biti dug put. O biološkim roditeljima ne pita apsolutno ništa, ni o hraniteljima ne pričamo, kad ih ja spomenem uglavnom ne komentariše... Pitala sam ga zašto nije pričao sa hraniteljicom kad sam mu je dala na telefon kaže stideo se. I kad smo bili kod njih bio je zalepljen za mene, kao da je svim svojim ponašanjem govorio - ja sad imam mamu a onda se igrao sa decom uglavnom, malo se opustio i prema njima ali nije to bio neki ne znam kako srdačan odnos... Tako da i te ljude verovatno zbunjuje njegovo ponašanje, mada i oni znaju da se radi o detetu. Ali i kad bi zovnuli hraniteljicu i ona dodje sumnjam da bi on bio nešto ne znam kako radostan, uglavnom bi mi pričali sa njom. Ako bi dovela stare drugare to je možda već druga situacija, za njih već pokazuje da mu je drago što ih vidi. Ne znam, nisu nas u školi roditeljstva pripremali za ovo... Socijalni radnici iz Vilenjakovog centra su se čudili kad kažem da je on još vezan za njih, nekako kao da očekuju da je otišao sa tatom i mamom procenili su da se dobro navikao i tu je kraj... Ja sam uvek mislila da nama najveće dileme i pitanja slede u vezi sa biološkim roditeljima a ono do njih i ne stižemo... Ili situacija vezana za hranitelje potencijalno u sebi nosi i potisnuta ostala pitanja...

vidis kako sam naslutela da je pitanju hraniteljica.mozda se stidi nju kad vidi ali ipak mu je drago da je vidi i iz prikrajka je posmatra a igra se sa decom jer znas kako su oni lukavi u svemu i posmatraju sve sta se desava a po njima nebi reko i da izgledaju da nisu zainteresovani za nesto.

Nina,
hvala. I ja sam pretpostavila za hraniteljicu. Ali si mi pomogla ovim odgovorom. Jeste verovatno tako.

Meni se to jasno neizražavanje želja ne dopada. U životu se uspeva samo ako se jasno traži ono što se želi, niko se neće upuštati u dešifrovanje šta je on mislio a nije rekao. Ja mu to i govorim mada nastojim da pročitam i često se prepadnem koliko on ne govori, ok što sam to pročitala a šta je sa onim što nisam? Npr u vrtiću nije bio siguran koje je njegova čaša i pitanje je koliko je pio ili nije vode. Ja vidim ujutru se naliva vodom pa upitam i saznam to i odnesem novu čašu. Ali šta da nisam pitala? Danas hoću da mu možda kupim nove duboke cipele pa pošto on u prodavnicama ne govori ja jutros pipam po njegovim cipelama da vidim treba li mu taj broj ili veći. A on se nešto šali, ne shvata da je za njega bitno da ne nosi cipele koje ga žuljaju. I to za hraniteljicu nije rekao direktno nego se uhvatio za neku stvar koju nam je ona dala pa ja kažem daće nam sledeći put kad odemo a on ne to neka pošalje pa neka pošalje... Da bi voleo da ona dodje je rekao tek kad sam ga ja upitala da li bi to on voleo. Mislim ko me je vukao za jezik Šalim se, ali nije mi ni do toga da dete bude tužno i da nešto želi a ne sme da iskaže. Možda ću mu reći da je zovnemo pa neka priča sa njom telefonom pa onda da je zovnemo da eventualno dodje. I ona žena ima svojih obaveza i ko zna da li želi, može da dolazi kod nas. A s obzirom da se ne javlja ko zna kakav joj je utisak ostavilo to što dete nije htelo da priča sa njom. A njemu bi možda i telefonski razgovor značio. Još nisam pričala sa mužem, na poslu sam, videću šta i on kaže...

Saro, prelep post. Uvek me nekako dirnu tvoji postovi.

Hvala , Anak . Ne pisem bas cesto , ali kad to uradim dolazi pravo iz srca ...
Ne smemo zaboraviti jednu stvar, a to je da mi usvojeni roditelji starije dece nasu decu ne znamo od prvih dana , i kad mislimo da smo ih upoznali sasvim, to nije bas tako ... Hocu da kazem , vezano za hranitelje : nasa deca nas vole, i znaju koliko ih mi volimo , i znaju koliko smo ih cekali i zeleli, i kazemo im to jako puno puta , jer to osecamo , jer nam se ispunio san , jer se trudimo do neba da USVAJANJE nekako izbledimo i budemo obicna porodica ... Oni to osecaju , i mozda , ovo je samo moje misljenje , mozda ne spominju hranitelje da nas ne povrede , jer vide koliko se trudimo . Ma kako mala nasa deca bila kad su dosla , ko zna sta su na nama videli spominjuci hranitelje , ja sam sama sebe par puta uhvatila da se skamenim, da mi se lice promeni. Naravno, u pocetku, sad vise ne , ali mozda je moje dete sve to povezalo nekako , pa nije htela-smela da spominje hraniteljicu. A patila je , pisala sam , i oslobodila se od posete , valjda sad kad vidi da moze bilo kad da ode kod nje.
Treba vremena za sve ...

Sara ::...Hocu da kazem , vezano za hranitelje : nasa deca nas vole, i znaju koliko ih mi volimo , i znaju koliko smo ih cekali i zeleli, i kazemo im to jako puno puta , jer to osecamo , jer nam se ispunio san , jer se trudimo do neba da USVAJANJE nekako izbledimo i budemo obicna porodica ...

I tu si nas vratila na početnu temu, da li smo mi ikada obična porodica, da li smo usvojene majke ili samo majke itd.

I meni sve teže da sebe doživim kao usvojenu majku a ne samo majku i imam priličan broj trenutaka kad zaboravim i biološku majku a i hraniteljicu... No ipak ostajem zastupnica toga da smo mi drugačija porodica, da to nije nikad isto, što ne mora da bude neka mana, ja ću i nastojati da to pretvorim u bogatstvo. Ne moramo čak ni u okviru porodice doživljavati isto stvari, moj suprug i dalje ima veću tendenciju "zaboravljanja" usvajanja od mene. Meni je nekad žao da ga podsetim, tako je srećan sa mnom i detetom ali ne može biti sreće u zaboravljanju... Na primer, pre neki dan ja sečem Vilenjaku nokte a pošto je to drama muž uvek čita knjigu dok ja to činim. Uzeo je da čita knjigu "Knjiga o džungli". I kad je došao do kraja gde Mogli napušta životinje i odlazi u ljudsko selo Vilenjak se ugušio od plača a neće da plače. Inače, zna tu knjigu, puno puta smo je čitali ali sad raste pa i sagledava stvari koje ranije nije. Kad je zaspao muž i ja pričamo i kad mu ja kažem da je Vilenjak bio takav jer ga je to podsetilo na njegovu situaciju a muž zapanjen, on je mislio da se dete samo potreslo zbog te same priče, pa je i sam morao da prizna da je reakcija bila ipak preterana da se može povezati samo sa pričom. Ili je u nekom našem razgovoru skoro zamerao Vilenjaku što je našao od sve vesele i bezbrižne dece u vrtiću za najboljeg prijatelja romskog dečaka koji je ne samo drugačiji zbog nacionalne pripadnosti već i porodica mu je rasturena, razne neke probleme ima pa i sam ispoljava neka teška ponašanja zbog čega naš mališan ponekad pati... A meni je to sasvim očekivano. Nije da je i muž protiv tog druženja, daleko od toga, i njemu je taj mali presladak i podržava to prijateljstvo. Nego bi verovatno da Vilenjak bude bezbrižniji, veseliji a ne da i kroz druženja proživljava patnju. No, on nosi svoja iskustva sa sobom i ne može se i da hoće identifikovati se bezazlenom decom koja su živela neki mnogo zaštićeniji život...

No ja se opet vraćam na ideju psihologa, nismo krenuli kad imamo razne bitke i sa fizičkim zdravljem i sl. Ali neka dodatna pomoć u rasvetljavanju želja, htenja, gde se razumemo a gde se ne razumemo i na čemu treba da radimo bi verovatno značila. Ako sada dobro postavimo stvari oko nas, bioloških roditelja, hranitelja to će biti lakše i kasnije... Mi smo se trudili da dete slobodno priča, da vidja hranitelje, od početka je priča o biološkim roditeljima bila istinita. Ali postoji ono što Sara kaže i ta neverbalna komunikacija, jedno je priča a drugo izrazi lica, pokreti a dete sve to registruje. Čak mislim da i pored naše priče hraniteljicina priča kako smo ga mi ostavili kod nje gradeći kuću pa došli ostavlja traga, da dete na nekom nivou i dalje veruje u to, prosto jer je malo i njemu su ti likovi bioloških roditelja apstraktni, daleki a samim tim i nekako nepostojeći. I onda za bilo šta što mu ne ispunimo dobija napad besa, udara nas, grebe a onda vrišti i plače. Ja mu govorim da razumem njegov bes ali da uzme jastuče pa da ga udara, mi mu samo želimo najbolje i za eventualne neprilike u njegovom životu MI nismo krivi pa ne može ni da se ponaša tako prema nama... Onda on uzme jastuke pa ih šutira, udara, baca i tako... No mislim da bi stručna osoba tu bolje mogla da preusmeri/osvetli ta razna osećanja...

simona znas da sam 100 puta rekla da sebe sve manje imanje vidim kao usvojenu majku i da sve vise i vise imam osecaj da sam im prava mama pogotovo mariji sto sam je od malih nogu svemu naucila ja.i koliko puta sam rekla da mm i ja a i svi ostali od familije prijatelja imaju isti tak osecaj da smo mi njihovi roditelji a ne usvojeni i da sam toliko puta pomislila i rekla oboma cekajte ko je koga rodio vi mene ili ja vas i kasnije se setim pa ja njih nisam rodila nego usvojila ali se osecam kao prava majka a deca to sigurno i osecaju.juce sam bas komentarisala par puta sa raznim prijateljima i familijom da ce 2,2 biti 11 meseci kako je miki tu i da m ije to toliko brzo proslo kao da je juce bilo a mariji kad je bila godina meni je nesto sporo prolazilo vreme a ona je 3 godine i 3 meseca kod nas.

Ja kod radjanja nikad ne grešim. Jedan je razlog što je meni naš prvi susret prelep i ne bih ni želela nikakav drugačiji. Drugi je razlog što ja donekle znam tok života Vilenjakove biološke majke. Jako sam joj zahvalna što je donela na svet Vilenjaka i omogućila nam time sav ovaj život koji sada imamo. I osećala bih se kao nezasita da mi to nije dovoljno nego bih još da joj "ukradem" i taj mali deo života sa Vilenjakom koji je ona imala. Mada ne demantujem ako neko priča o tome a ne želim da kažem da je dete usvojeno a to se dešava nekad i pred detetom, ako upita objasniću mu što je to tako. Pre neki dan se desilo da neka žena priča "mi koje smo kasnije rodile" podrazumevajući ako je Vilenjak moje dete da sam ga ja i rodila. Vilenjak gleda i trepće, a ja ne kažem ni jeste ni nije. Ali desi mi se nekad u razgovoru da kažem kako sam mu ja jedina mama ili tome slično pa se ujedem za jezik.

Inače kod nas ima novih momenata... Jutros ja pričam sa Vilenjakom kako su pričali o selu u vrtiću a on mi kaže - pa oni ne poznaju hraniteljicu... Znači spominjao je tamo. Objasnim mu da ona živi daleko pa je ne poznaju. I iskoristim to da mu kažem da ćemo je sutra ili za vikend (danas posle posla odnosno vrtića idemo u grad) zvati telefonom. Ako mu nedostaje neka priča sa njom, možemo da je pozovemo da dodje ali mu napomenem da ona ima obaveze oko drugog dečaka i bebe pa možda neće moći odmah da dodje. A da on lepo priča telefonom, pa ćemo za vidjanje videti.... Tek on kaže kad bude dolazila da zovemo decu iz vrtića Kad ne padoh u nesvest, ali snašla sam se, kažem kad bude bilo to, dogovorićemo se... Dečija logika je drugačija, mi znamo da su oni hranitelji a kod njih je valjda to nekako izjednačeno, živeo je tamo pa sad živi ovde kako to da deca ne poznaju hraniteljicu. Mada je on tražio da i moja majka dodje po njega u vrtić tako da sam se u razgovoru sa mužem i majkom u medjuvremenu i umirila. Valjda hoće da pokaže da ima što više osoba koje ga vole.