Uloge

Ma tu sam ja, na poslu uletim procitam sta pisete ali je guzva ne ztizem da pisem

A sto se tice Cenra za soc rad ja iskreno nemam najpozitivnija iskusta sa njima- ni sa nasim a ni sa Medonjinim centrom. Jedino prijatno iskustvo je Centar za soc rad Savski Venac u Beogradu gde smo imali poziv pre Medonje. Nama su cak u nasem Centru objasnjavali da je za njih najbolji Americki sistem ovorenog usvajanja gde dete zivi sa usvojiteljima a redovno odrzava kontakte i odlazi kod bioloskih roditeljima. Moje misljenje je da to pre svega za dete ne moze da bude dobro, jer se onda mesaju likovi u detetovoj glavi, kome pripada, ko ga vaspitava. Posteno i meni bi to tesko palo. Psiholog sa kojim sam ja pricala nema veze sa Cenrom, tacnije tacan naziv je razvojni psiholog i radi samo sa decom

Da, čini mi se da je to sada praksa na zapadu, moja majka je nešto gledala na tv kako to izgleda pa mi je prepričavala. Ja ne mislim da je štetno za dete, naprotiv mislim da može da bude vrlo dobro, kao što i njemu kažem ja i mislim što više ljubavi to bolje. No pitanje je koliko bih se ja snašla u takvoj situaciji, pa samim tim ako ja ne bih dobro igrala ulogu majke onda pitanje je koliko bi bilo dobro i za njega. Verovatno neka priprema za otvoreno usvajanje ide drugačije. Muž smatra da je Vilenjak vrlo vezan za mene, da je on tip koji se vezuje za ono vidljivo, opipljivo, stoga je vezan za mene ili za hraniteljicu (a i to kad je video da ja nemam ništa protiv) a da neće tu ništa od pažnje koju stalno uzima rizikovati zbog nekog dalekog lika biološke majke... Tu misli na neko traženje da je vidi pre nego što bude odrastao i imao neko zakonsko pravo na to. Ali videćemo...

Što više ljubavi to bolje to si u pravu. Ali mislim da je to dosta kompleksnije. Znaš šta mene tu buni kod otvorenog oblika usvajanja .Naprimer usvojitelji imaju svoj model vaspitanja, onosa sa detetom, postavljanja vrednosti, navika života i usmeravaju dete u tom pravcu. Onda dete ode malo kod bioloskih roditelja i ostvaruje kontakt sa njima, a naprimer njihovi životni principi, uverenja u pogledu vaspitanja mogu da budu sasvim drugačiji i mislim da to stvara konfuziju. Naprimer razlika u pogledu na zivot Vilenjakove hraniteljice i vas i sad zamisli da on stalno odrzava odnos sa njima. Postavka života u vasoj i njihovoj kuci koje se skroz razlikuju stvarala bi haos kod Vilenjaka e zato ja smatram da to nije prihvatljivo.

To svakako jeste problem. Ali zato mislim da gde je to tako rešeno prolazi se drugačija obuka, uče se kako da te situacije razrešavaju. Kako sam ja shvatila majku, ona je gledala neki film pa neku emisiju na tu temu, (bilo na našoj tv ne znam što mi ne javi kad je tako nešto) kao i kod nas roditelji su usvojeni roditelji a biološkoj majci se omogućava kontakt šta znam nešto povremeno, kao što smo mi u kontaktu sa hraniteljima. Mada ja mislim da ni naša situacija u tom pogledu nije lišena opasnosti. Deca imaju pravo da vide dosije već kako beše sa 15 ili 16 godina uz našu saglasnost a od 18te i samostalno. Podrazumeva se kad vide podatke da mogu i da potraže biološke roditelje. A to su baš najosetljivije godine. Naravno, nije isto kao kada bi nam se pojavljivali sada kada su deca sasvim mala. Ono što ja mislim je da je u zemljama gde postoji otvoreno usvajanje drugačija i klima u mnogo čemu. Npr meni je drugarica koja je jedno vreme živela u SAD pričala da je usvajanje tamo jako rasprostranjeno i uočljivo, čak i ona se susretala stalno sa tom temom iako nije lično zainteresovana. To zato što deca sasvim drugačije izgledaju od roditelja, pa usvajaju masovno i ljudi koji imaju decu i sl. U takvoj klimi pretpostavljam da nema mnogih stvari sa kojima se mi ovde susrećemo, idealizacija biološkog roditeljstva, pa onda da mi nekako nismo "pravi", niko o toj temi ništa ne zna pa nas pitaju kojekakva nebulozna pitanja itd itd. Tako da i roditelji i dete mogu da budu opušteniji pa onda to omogućava valjda i te druge vrste porodičnih odnosa.

Simona :: Ono što ja mislim je da je u zemljama gde postoji otvoreno usvajanje drugačija i klima u mnogo čemu. Npr meni je drugarica koja je jedno vreme živela u SAD pričala da je usvajanje tamo jako rasprostranjeno i uočljivo, čak i ona se susretala stalno sa tom temom iako nije lično zainteresovana. To zato što deca sasvim drugačije izgledaju od roditelja, pa usvajaju masovno i ljudi koji imaju decu i sl. U takvoj klimi pretpostavljam da nema mnogih stvari sa kojima se mi ovde susrećemo, idealizacija biološkog roditeljstva, pa onda da mi nekako nismo "pravi", niko o toj temi ništa ne zna pa nas pitaju kojekakva nebulozna pitanja itd itd. Tako da i roditelji i dete mogu da budu opušteniji pa onda to omogućava valjda i te druge vrste porodičnih odnosa.

Nama definitivno fali malo "drugačije klime" ali bojim se da nikakve kozmetičke, političke, geopolitičke promene nam ne mogu to doneti ako mi sami, kao društvo nemamo svest i volju da neke stvari menjamo. Da se menjamo. Meni to lično jako fali. Ne volim da robujem nikome i ničemu. Pogotovo ne stereotipima, predrasudama...Ne volim da se osećam da sam samo stanovnik Beograda, Srbije...volela bih da i moja deca imaju kosmopolitski duh.
Nikad nisam razmišljala o takvoj vrsti usvojiteljstva. Moram priznati da nisam sigurna koliko bih bila spremna na to. Mislim bukvalno na sebe lično, ovakvu preemotivnu, blesavu...Drugo, slažem se sa Jabinim argumentom. Ipak mislim da bi bilo konfuzno za dete.
Ali ponavljam...ne moramo ići daleko, usvajati neke modele iz Amerike koji pitanje koliko bi bili primenjivi ovde...ali da malo više pričamo o usvajanju, da više usvajamo, da usvajamo i romsku, i kinesku, i muslimansku itd decu da, život bi bio lepši u ovoj našoj Srbijici.

Potpisujem Struzzo

Mnogima treba PRIHVATANJE razlicitosti i sve bi bilo lepse.

Slazem se Struzzo, jos uvek smo mi ovde zatvorena sredina. Prilikom jedne moje privatne posete Zvecanskoj, mnogo pre nego sto smo i razmisljali o usvajanju, provela sam dva sata tamo. Shvatila sam iz price da mnoga od te dece jednom ili dvaput godisnje napuste dvoriste Zvecanske. Plase se kazu tramvaja, autobusa, saobracajnih zvukova. Nemaju ljudstvo da ih izvedu napolje. Kakva smo mi to zemlja, zasto Ministarstvo ne organizuje kampanje da javne licnosti muzicari, glumci, politicari izvedu tu decu u setnju. To bi imalo odjek u javnosti, pokrenule bi se brojne kampanje i obicni gradjani bi se sigurno u velikom broju odazvali.

Uspavljujem večeras Vilenjaka i počinje da priča da on kod hraniteljice ima brata Objašnjavam da nema, da je hraniteljica bila teta koja ga je čuvala, da on ne može imati braću i sestre za koje mi ne znamo. Onda priča za drugog dečaka kako je on imao braću, ja kažem da on jeste ali da Vilenjak nije imao braću, možda će imati seku ako je usvojimo. Ali on vrišti da tamo ima braću, ja onda kažem pa dobro, neke bliske osobe nam mogu biti kao braća, vrlo važno da su baš braća... Iznenadjujuće da to deluje. Onda počinje da se plaši, boli ga glava, traži vode... I nekako zaspi.

Sad sam pričala sa mužem malo, mene u principu tu nervira to vraćanje... Nije mi teško da objašnjavam ko je ko, bilo kakve detalje, ali onda bih očekivala da je objašnjenje prihvaćeno i da postavlja dalja pitanja. Medjutim on retko postavlja direktna pitanja a često sam primorana da se vrtim u krug da ne znam koliko puta objašnjavam da je hraniteljica teta koja ga je čuvala, da ga ja nisam rodila, da se biološka majka nije upokojila, evo sad sam stigla do toga da objašnjavam da tamo nema braću i tako... Muž to bolje kapira. Ali kapirali, ne kapirali, nerviralo nas, ne nerviralo nas kod nas to tako ide...

Htela sam u medjuvremenu da pišem ali ne napisah, sve čekam pisaće još neko svoja iskustva, nekako ovo dodje kao moj lični dnevnik...

Elem, imali smo više razgovora od tada, sada je izgleda vreme za preispitivanje, možda je i dolazak sestre to potencirao donekle. Nekad mi se čini tako razuman, sve mu ja to pričam kako će ići za seku, kako je išlo za njega... On opet povremeno pita te da li će opet živeti kod hraniteljice, ja kažem da neće, što ne idemo sa njima na more, ja objasnim itd. Onda sam čula da je pričao celu svoju priču kod svekrve tj deo priče jer on nikad ne spominje da ga je rodila jedna teta nego priča kreće od hraniteljske porodice. Taj deo ćemo morati da dodamo nekako, iz nekog razloga tu ima otpor... Iako mu ja u poslednje vreme ponavljam da se može roditi iz stomaka i iz srca, da eto mi seku radjamo iz srca, tako smo i njega tražili, tražili a on se skrio u tom selu pa smo bili jako srećni da nadjemo našeg sina... E sad kod svekrve je bio i on srećan kod tog dela kad dodju mama i tata ali kad ga je svekrva pitala gde je lepše u gradu ili u selu, u selu... Mogu da zamislim svekrvino zaprepašćenje... E tu ga ja sve puštam neka mu je lepše neka i voli hraniteljicu, u tome ga i podržavam ali smo sinoć opet stigli do imanja brata

Opet on ima brata kod hraniteljice bla bla... A prethodno sam ja objašnjavala da neko ima brata, neko sestru, da je neko jedinac, to je tako nije ništa ni loše ni dobro... Sreća da u našoj široj porodici imamo dosta jedinaca, i muž i jedna baka i druga baka. I to mu pričam i da je on sad jedinac ali kad dodje seka onda neće biti... Hoće seku ali onda krene opet sa fantazijama brata kod hraniteljice. Tu se ja iznerviram i prekinem ga prilično oštro. Kažem da sam mu rekla da je hraniteljica teta koja ga je čuvala, da sam mu rekla da tamo nema brata. Zašto to ponavlja opet i kakav bih ja razlog imala da ga lažem oko toga, zašto bih to činila? Samo je promenio temu Ne znam da li ih treba ponekad tako i zaustaviti... Kod Vilenjaka je to tako delovalo već jednom kad je tvrdio da ga je rodila hraniteljica, objašnjavaj jednom da to nije tako, objašnjavaj drugi put... dok meni isto tako nije pukao film pa sam rekla da je njemu objašnjeno, ja ne želim više na tu temu da razgovaram niti to da slušam, može da postavi dalja pitanja ali ja da ponavljam jedno isto kao pokvarena ploča neću. Nikad više to nije ponovio, nadam se da je i ovo kraj epizode sa bratom...

Muž smatra da je najvažnije da je Vilenjak vezan za nas, da je sve to oko hraniteljice u dalekoj prošlosti... Šta se nerviram. Ali lako je njemu kad dete njega ništa ne pita. U početku je njega pitalo ali pošto mom suprugu nikad nije bilo vreme za odgovore, nekad je jutro, nekad veče, ili nisu kući dete je videlo da tu nema odgovora pa se sasvim prebacilo na mene... To vam je možda signal da ako niste dovoljno otvoreni onda deca neće ni postavljati pitanja... Meni je drago što je Vilenjak otvoren prema meni i ne volim što ponekad moram tako da mu stavim tačku na nešto, sve se plašim delovaće da ne pita dalje, ali opet ne mogu ni da ponavljam kao papagajka uvek jedno isto, prosto on mora da prihvata objašnjenja koja mu dajem.

Inače kako su meni govorili socijalni radnici dete u petoj godini moralo bi da zna ukratko da opiše celu svoju životnu priču, i da mu je sve u glavi razbistreno, kako je rodjeno tu i tu, zašto nije sa biološkom majkom, gde je posle bilo, kako smo mi došli po njega. Dobro, Vilenjak još nema pet godina ali uglavnom zna bar ovaj drugi deo priče iako ja stalno ponavljam bar kad pitanja idu u tom pravcu i ovaj deo sa biološkom majkom ali je njemu to nešto teško da prevali preko usana. Nadam se da će bar do dolaska socijalnih radnika uspeti da savlada tu priču. Tako ga malo motivišem, da on usvaja seku zajedno sa nama, on voli da se tako oseća važnim... Pa će valjda biti motivisan i za svoju priču.

Simona,
napredak je više nego očigledan. Sećam se onih prvih dana kad je sa tobom slabo ili nikako pričao o tim temama a sa TM imao "smušene" razgovore. Da ne pominjem izgradnju kuće koju je neprestano imao u glavici.
A to što ga nekad oštro prekineš, ponoviću ono što je meni rekla moja sestra: Roditelj si, sa svim manama i vrlinama, nekad ćeš uraditi i reći pravu stvar, nekad možda ne. Ne očekuj od sebe previše, savršeno...
Imaš zahtevno dete, normalno je da nekad i tako odreaguješ.
Ono što mene raduje, moram priznati i vrlo lično jer se pronalazim je što Vilenjak lepo reaguje na dolazak sestre, proživljava ga zajedno sa vama te i njegova priča dobija jasne okvire. I tek će.

Jeste, i ja mislim da je Vilenjakov napredak ogroman. Ponekad sebe podsećam kako je bilo a kako je sada, da ne očekujem previše... Što se sestre tiče, da lepo reaguje, raduje se... Pre neki dan je pričao pred mojim roditeljima o tome a oni - muk. Jednu reč nisu rekli, ja sam ga naravno podržala u priči.

Nekako imam utisak da druga deca u vrtiću nešto govore vezano za usvajanje, dete mi već dva puta govori da deca imaju predrasude a kada pitam vezano za šta neće da kaže. I još neke situacije mi govore u prilog tome, da ne detaljišem, to su neke sitnice koje primetim... Na drugom forumu sam čitala da je za usvojene roditelje najbolnija faza kad dete počinje da preispituje naše roditeljstvo... Ovde to niko nije spominjao. Ni kod nas se još ne dešava, sve se nadam da i neće, ali te predrasude dece nam samo fale pored svih naših muka... Uskoro idemo na more pa će to biti dodatni period za učvršćivanje naših odnosa i eventualne razgovore a bez uticaja druge dece. Vilenjak ima lošu osobinu da je povodljiv, ja mu i u drugim stvarima govorim da su porodice različite, da neko negativno ponašanje drugog deteta ne sme da kopira, u svakom slučaju ako njegovi roditelji to i tolerišu mi ne tolerišemo i sl... Zato malo strahujem od tih reakcija druge dece, ali biće kako će biti... Još nismo počeli da čitamo onu drugu knjigu o usvajanju, medvedića Srećka smo davno savladali, ali ova se baš detaljnije bavi ulogama bioloških roditelja, našim ulogama i sl. I dalje nema pitanja o biološkim roditeljima a i ova o nama nisu još čini mi se još konkretizovana tako da ta knjiga dodje na red, možda da je ostavim za posle mora...

Opet ja... ovaj put u lošem raspoloženju. Imala sam težak razgovor sa Vilenjakom. Ništa nije slutilo da će tako biti... Pre podne bili zajedno, pa bio sa mm na dečijem rodjendanu, pa dolazila moja majka. I večeras se udari o ivicu nekog ormana, malo tu otplakao... Nemiran je i ja vidim da taj nemir dolazi i od unutrašnjih misli. No, smirio se, ja mu čitala strip pošto je to hteo a ne knjigu. I onda počne, kako kod hraniteljice ima trava, ne svidja mu se njegova soba, ni igračke, ni naš stan... Ja kažem šta da radimo, eto kod nas je tako, žao mi je ako mu se ne svidja. Može li on da ide kod hraniteljice da spava nekad. Ja kažem pa videćemo ih nekad, ne znam za spavanje, tamo sad spava beba, on kaže spavaće sa drugim dečakom. Njemu je tamo lepo, voli da živi u selu a ne ovde. Ja krenem na ono što sam pričala u početku, pa šta će tata i mama, pa mi ćemo biti tužni itd. On kaže dolazio bi on kod nas i išao tamo svaki dan. Da bi krenuo još gore kako on voli hraniteljicu, voli drugog dečaka, mamu i tatu ne voli Ja opet kažem ono uobičajeno da se to ne isključuje, da može da voli i nas i njih... ali on kaže da nas ne voli, ja kažem opet žao mi je zbog toga, mi tebe volimo, ali na ljubav svakako ne možemo da se nateramo, ako nas ne voli to je tako. Pitam zašto nas ne voli... Kaže zato što ja vičem nekad na njega... Objašnjavam da mama i tata vole dete, da vaspitanje nije lako, da ako je neposlušan, ako nas udara i tome slično što je nedopustivo dešava se da vičemo ali to ne znači da ga ne volimo. Ako ja budem vikala na njega on će otići na selo... E tu sam već bila besna ali nisam ja ništa ni tu odgovorila drugačije nego sabrano, da je to ružno, da to tako ne može i da spava. Tu je zaspao. Naravno i tužna sam da nam dete tako kaže, sad sam pričala mužu, on misli da je to neki nalet nostalgije, da on tako ne misli i da smo ga mnogo razmazili... Moguće da je to ili neka loša faza, videćemo šta će nam sutra doneti...

Simona,
Nemoj biti tuzna. Moje dete kada je umorno zna da se ponasa nemoguce.
Ja verujem da je Vilenjak bio umoran, da ispituje granice i da su njegove reci posledica naleta nostalgije kako kaze tvoj muz.

Zvrkica ima fazon da kaze kada se naljuti meni ili MM : "Nisam ti vise drugarica." To je najstrasnija stvar koju zna da kaze. Da je vec kao velika dosla iz hraniteljske porodice i da se seca hraniteljske porodice verujem da bi imala slicne fazone kao i Vilenjak.

I zato glavu gore. Po meni se Vilenjak brzo i dobro prilagodio, a svi mi imamo nalete nostalgije, pa i Vilenjak.

Hvala Pudzo :)

Juče je bilo bolje, rekao je već ujutru da voli mamu i tatu. Ja sam mu kroz neku priču provukla da on zna da je hraniteljica teta koja ga je čuvala, da ona čuva decu bez roditelja te da neguje drugog dečaka, bebu, a ima svoju decu i unuke. To da ga podsetim da ne čeka ni hraniteljica samo da on dodje pa da se bavi sa njim. Čitala da deca nekako ne mogu da pojme drugu stranu stvari, ona vide samo svoju stranu, pa u našoj situaciji kad odu od hraniteljica samo verovatno zamišljaju u svojim glavama da hraniteljice neprestano plaču a ne da se njihov život nastavio. Stoga mislim da nije loše podsetiti ih, mada se nama dobro pokazivalo i da dodje do susreta sa hraniteljima, tada dete vidi realnu sliku stvari, posle nekog vremena počne opet da stvara neku idealističku sliku. No ja ipak ne bih da ti susreti budu prečesti, pokušavam da vežem za njegov rodjendan mada on traži da ih vidi pre, zato i spominjem izmedju ostalog da hraniteljica ima obaveze i da smo je već zvali da dodje kod nas. Kod njega još traje ta faza nostalgije, vidim i po nekim sitnim detaljima. Jutros je tražio da nosi neku knjigu u vrtić koju mu je poklonila komšinica u selu gde je živeo i terao me da pročitam šta je pisala. Ja sam mu dopustila ali je muž na sreću uspeo da ga izmanipuliše i da to ne ponese. To bi pokrenulo nove priče u vrtiću, a ko zna kako on interpretira sve to, pošto on ne spominje biološku majku onda možda ispada da je hraniteljica biološka majka, pa ko zna šta mu deca povratno kažu. Deca njegovog uzrasta ne bi to mogla da sagledaju ali ima tamo dece koja ove godine kreću u školu pa oni već mogu malo bolje da definišu stvari... No to je samo moja pretpostavka...

Vilenjak po meni ima dva nivoa karaktera, s jedne strane on se neverovatno dobro i brzo prilagodio, s druge on pokušava da upamti taj prethodni život, dodaje, menja kad se ne seća... Tako je i mojoj majci i svekrvi pričao više puta - ovo ili ono je radio kod hraniteljice, u selu... Moja majka je jednog dana opsovala hraniteljicu na šta sam joj ja zabranila da to čini, nije to bilo nešto ozbiljno nego u stilu - pa dokle ćeš da pričaš o njoj i o selu. Pisala sam već da je i moja psiha takva, okrenuta i sadašnjosti a eventualno budućnosti, o prošlosti ne razmišljam... Takva je i moja majka, tu smo iste, ona je odrasla bez oca i kada priča o tome a to priča samo ako je pitaš, kaže da je to za nju bilo normalno stanje, nikakvo nedostajanje oca nije osećala. Takodje je živela u selu pa u manjem gradu pre Beograda a ne spominje to kao da se nikada nije ni dogadjalo... Sa druge strane moj muž koji nikad nije boravio u selu sem preko leta, seća se toga i detinjstva često. Mislim da Vilenjakova psiha više nalikuje muževljevoj u tom pogledu i stoga iako nastojim da ga poguram i povremeno mu ponovim da je život pred njim, da je jako mali opet puštam ga da evocira uspomene ako za time ima potrebu... Mislim da bi mnogo bilo bolje da shvata svoju situaciju kao moja majka kojoj je stanje života bez oca normalno, da prihvata ovaj život sa nama i šanse koje mu takav život pruža nego da nešto pati za hraniteljima pa posle za biološkim roditeljima pa da se stalno pita i bavi time šta bi bilo da je bilo... No to će on morati sam da reši...

Maločas čitam jednu grupu na fb gde sam članica sa iskustvima. Zanimljivo i uglavnom pišu ono što i mi znamo, uvek istina, početi rano, knjige, priče, odgovarati na pitanja, proširivati priču... Staviću pri dnu link pa možete i same da iščitate ako ste na fb. Ali pošto smo ovde pisale i o otvorenom usvajanju bio mi je zanimljiv odgovor jedne biološke majke koja je dala dete na usvajanje na taj način da vidimo kako to izgleda iz prve ruke... Evo njenog odgovora

"I gave my baby up for open adoption to a very loving family. It was the hardest thing I ever had to do especially since I already had a three year old at the time. But for the situation I wanted the baby to have a safe environment. He is now with a very caring loving family and we do keep in contact. If course it is not all the time. We live within a couple hours from each other and he has been explained to by his adopted mother and he knows he is loved by me my daughter and his adoptive mother. Honesty is so good and I thank god he is where he is. It is always a happy time when we do see each other. He is still young and may not understand a 100% but he knows I and his half sister love him so much and did this for his safety and happiness. As he grows I will always in some way be there for him. I have a very good relationship with his momma and I love them all."


https://www.facebook.com/adoptionnetwork?fref=ts

Vilenjak je juce upitao zasto se zove tako. Na moju srecu bili smo u vodi pa nas je jedan ogroman talas preklopio, ovih dana su talasi tako da nam je kupanje borba sa njima... Tako da u ponovnom skakanju na njih Vilenjak zaboravi na pitanje a ja sam iskoristila priliku da i ja malo zaboravim No ne sumnjam da ce ponovo pitati. Odgovoricu mu za sada kratko ali istinito - da mu je ime dala teta koja ga je rodila (do njenog imena nismo jos stigli jer ne pita o tome). Zasto bas to ime reci cu opet kad priupita... Verovatno cu reci da smo mi mogli da promenimo ime ali nismo hteli jer je vec veliki, navikao je na svoje ime... I da mi mozemo svejedno uvek da imamo nase ime, tada ce shvatiti zasto ja tezim nekim drugim nadimcima... No ta prica dalje je isto upitna, zavisno kako bude tekao razgovor.

Simona, pisala sam vec da je nas Lepotan pitao ko mu je dao ime kada je bila ta tema aktuelna u vrticu. Rekla sam mu da mislim da mu je ime dala teta koja ga je rodila.
Kada me je drugom prilikom pitao kako se ona zove, rekla sam mu da ne znam i da cu pitati. Na moru me je opet to isto pitao, seretski me gledao i rakao: "Ti znas kako se ona zove..." Rekla sam da mislim da znam njeno prezime (a to je u stvari prezime koje je on nosio do zvanicnog usvajanja).

Stoga sam pitala u nasem CSR kada smo imali razgovore za dobijanje druge podobnosti, kakvo je njihovo misljenje o tome, da li da mu kazem ime njegove bioloske majke. Oni su mi odogovorili kontra pitanjem, da li bih ja imala problem da kazem to ime i ja sam rekla da ne bih, ali mislim da je sada jos mali, mozda kasnije. Onda tako i uradite, rekli su oni.

Hvala Snedra :)

Bas sam ti pisala poruku malocas posto nisam imala net konekciju, kao da sam znala da si mi odgovorila ovde. U medjuvremenu je stigla ali svakog casa cekam da se momci probude pa cu da budem kratka...

Kod nas je juce bio buran dan, opet pitanja oko radjanja i konstatacija da ga je rodila hraniteljica... jaooo... Rekla sam da ja vise na tu temu necu da pricam, da sam mu rekla da ga je rodila jedna druga teta kao i njene razloge zasto nije mogla da se brine o njemu i zasto je bio kod hraniteljice. Mi i dalje nismo stigli do price o domu, valjda zato sto smo "ponavljaci" ove lekcije. Konstatovao je da mu je hraniteljica dala ime a ja sam rekla da nije nego teta koja ga je rodila. Rekla sam da smo mi mogli da ga promenimo ali da nismo hteli jer je vec bio veliki, znao svoje ime... Takodje sam mu rekla da je to razlog sto bih ja volela da imamo neki nas nadimak, neko nase ime iako nije zvanicno. Poceo je da kuka zasto nismo promenili to ime, to je ruzno ime, on nece tako da se zove. Pa smo ga mi tesili da je ime lepo itd. Inace navikla sam na to ime i mislim da mu pristaje. E onda je bio besan sto muz nece da se igra sa njim pa je hteo da ide opet da zivi kod hranitelja, tamo su se sa njim igrali. Naravno niko se nije igrao sem dece. Mene nervira to, ne ucini se nesto detetu i odmah pretnja - necu da budem sica vama. Muz kaze da ne shvatam ozbiljno. Uglavnom opet sam mu malo objasnjavala ko su hranitelji a ko mi. Muz bi rado da mu oponira i kaze kako je zapravo bilo kod hranitelja ali ja sam protiv toga, ako zeli da ima idealisticku sliku tog perioda neka ima... Samo mu kazem da je lepo ako je taj period zivota bio tako lep, ali sad je ovaj... On ce imati prilike da vidi hranitelje pa se ta slika uvek izmeni kad ugleda stvarne osobe... Za ime biol. majke nije pitao. On nju nekako i dalje negira, mozda je cuo neka zadirkivanja o njoj kod hranitelja.

Nakon ovog posta htela sam još da pišem ali veza se prekinula i do kraja nismo ni imali net... A spominjanje hraniteljice se nastavlja. Imali smo nakon toga velikih problema sa zdravljem, pisaću o tome u mom dnevniku. Nakon dana provedenog u brizi za Vilenjaka, na klinikama, on uzme da se seća hraniteljice, pa toga da su oni njemu doneli pticu a mi smo je dali i sada to više nije njegova ptica. Nakon toga preplavio me je bes prema tim hraniteljima koji su nam došli na rodjendan bez konsultovanja sa nama donoseći ptičurinu. On im je rekao da donesu, što ja čisto sumnjam ali i da je rekao - valjda se o takvim stvarima konsultuje sa roditeljima a ne da se donosi živo biće jer je dete to poželelo. Upitala sam ga da li bi on voleo da gleda po ceo dan pticu u kavezu umesto da je ona slobodna i leti. A ako bi, ako je to lepo tako, da li bi on voleo možda da živi u kavezu. Na te argumente je zaćutao jer on vrlo voli slobodu i to mi je pokazalo da detetu bolje da dajemo istinite razloge (muž je nešto samo smutio za tu pticu). Onda je počeo da se seća hraniteljicine rodjake, kasnije sam pomislila da možda pomišlja da je ona biološka majka ali u tom prvom trenutku nije mi to ni palo na pamet pa sam samo rekla da je to mlada devojka, da nema ni muža ni decu. Kažem pisaću šta nas je sve snašlo na kraju letovanja, ali ono malo energije koja mi je ostala nakon tog teškog dana otišla je sa tom pričom, bila sam sasvim slomljena. I od onda skoro svaki dan slušam o hraniteljici, juče su dolazile moja majka i sestra pa je obukao kostim Spajdermena koji je jedino ostao od stvari koje je imao kod nje, jer je u tom kostimu došao. Kuvao se na ovoj vrućini... Onda ako smo spomenuli da ćemo da deo igračaka stavimo u podrum on kaže stavićemo u hraniteljicin podrum itd itd... Ja počnem da mu ponavljam - lepo što ti je bilo lepo tada, ali to je prošlo, sada živiš sa nama. A muž me ućutkuje. Smatra da će te priče o hraniteljici proći same od sebe. Ali meni je to preterano, prošlo je više od godinu dana kako je sa nama, to je i za odraslo biće doba kad prestaje intenzivno tugovanje za umrlim a kamoli za dete kome je godinu dana četvrtina života, kao meni jedanaest... Bila je faza kad ih uopšte nije spominjao. Zašto je sada krenula ova ja ne znam... Moj muž kaže da se opterećujem bezveze, da će to proći samo od sebe, spomene hraniteljicu, malo ga zamaješ i eto... Videla sam da se jako raduje kad smo došli do naše zgrade i to me je obradovalo. Ali nekako se plašim da će on biti od osoba koje su uvek na pogrešnoj nozi... Odemo na more, on se seća svinja i sela... Dobro možda nekoj osobi selo je lepše/draže od mora ali opet... pa vidi lepotu u onom što imaš, ne u nekoj prošlosti... Muž kaže da je dete malo tako mogu da razmišljam kad mu se svest proširi, bude zrelije, ali ja bih rado njega usmeravala i sada ka tome da nije dobro živeti i utapati se u nekim sećanjima i propuštati sadašnje trenutke. A i svoje roditeljstvo nisam zamišljala da svaki dan raspravljam o hraniteljici i da mi iskače ona što god da pomislim i kažem. Nemam ništa protiv da je deo detetovog života, da je vidjamo, ako hoće kad je stariji neka je vidja i češće... Ali da se ja svaki dan bavim njom, smeta mi... Možda sam sebična. Muž ima više saosećanja oko toga, ti hranitelji su deo detetovog života, on nema šta drugo da spominje (pa kako nema, niz naših uspomena se desio u medjuvremenu) i ako želi neka priča o njima i svakog dana... Tako on otprilike razmišlja. Ali se oboje slažemo da on ne shvata baš ulogu roditelja, da mi stoga imamo problema često i oko malih stvari. Tu sam ja opet daleko strpljivija, juče sam ja uzela da spremam večeru i samo čujem viku muža i tres odjuri u sobu. Dete zapanjeno kad sam izašla a i ja, kako odrasla osoba da sebi dozvoli takvu reakciju. Ali valjda se mužu smučilo, što god kaže detetu, najobičniju stvar, tipa da treba da se kupaju i da se skine, on pruža otpor. Izvodi, plezi se, naziva nas budalama, počne da grebe. Tu sam ja snalažljivija, oštro mu kažem da ne može da roditelje naziva budalama, za grebanje i to, odmah u kaznu bez mog nekog dodatnog nerviranja, ali da bi vremenom naučio da postoje stvari koje jednostavno ne smeju. Ili se na neki drugi način snadjem ako neće da se skida i slično. Napisala sam mislim u Snedrinom dnevniku da mislim da je problem sa usvajanjem oko treće godine što dete umesto da doživi da su došli roditelji doživi delimično da su došli uljezi da ga odvedu iz bezbrižnog života.Kako napisah i tamo, stariji dečak uzrasta od sedam godina već je mogao da sagleda mane njihovog položaja tamo, pa da pati što hraniteljica neće da ga vodi na sport što bi majka činila. A Vilenjakovo vidjenje njihovog nebavljenja njime je da je to odlično, nema nikakve obaveze a odjednom se mi tu sada pojavimo sa nekim zahtevima za njim. Čitala sam da usvojena deca pate ako su živela kod bioloških roditelja (ili u ovom slučaju kod hranitelja) pa čak i da su ti uslovi bili vrlo loši, da su ih zatvarali u orman i slično... Stoga ja ne govorim nikad protiv hranitelja, razumem da oni njemu nedostaju čak i ako ja mislim da dete od tri godine nije trebalo da radi po kući ili da bude toliko zapušteno da se ne bave ni da li priča ni da li je sasvim zdravo i sl... Samo mi smeta da sećanja na njih nakon godinu i više kod nas budu tako aktivna da živimo sa njima svakog dana kao i da ne vidi lepotu nekih naših trenutaka jer navodno je tamo bilo bolje. Ovo svakako ne spada u laka roditeljstva...

Bas tesko Simona, ali izdrzaces, sigurno... I ja sam u minus fazi posle proslave, opet krenuo otpor s Lepotanove strane posle susreta sa njima... sve znas i sama, sta da ti pricam...

Hvala Snedra :)

Šaljem uzvratno energiju, i ti/vi ćete izdržati, pa i nema nam druge, zar ne?!

Kod nas je nastala teška faza u fizičkom smislu, o tome ću pisati u dnevniku da ovde ne zatrpavam... Bili smo kod lekarke i odredila je i ove nedelje da Vilenjak ne ide u vrtić pa smo ostali i mi kući. A iskomplikovalo se pored mišića i svašta nešto, dobio alergiju, prst ga boli ma da ne pišem Osećam se opet kao medicinska sestra, samo mažem nešto, zavijam i stavljam i dajem lek. Ali u svemu tome loša faza psihički je prošla. Uživa u pažnji koju mu pružamo mi, babe, dede, moja sestra, pa smo bili kod moje lekarke na privatnoj klinici, ona ga uzela u krilo i ljubila, tako da je i kod lekarke bio mažen i pažen. I trenutno uživa u svoj toj pažnji, bebira se, razmazio se načisto. Pita me što ja toliko brinem o njemu. Pa ja kažem zato što ga volim i što sam mu mama a on blista. A juče me je oduševio, kao da moje stalno razgraničenje stvari i govorenje istine ima efekta do duše ne trenutno. Pisala sam već da je on jak u matematici i logičkom razmišljanju, ja sa njim rešavam zadatke iz raznih matematika za 4-5 god a on sve to rešava brzo i sa lakoćom, čak pomišljam da je već zreo za zbirke za stariji uzrast. I onda me uvek čudi kako mu u ovoj tematici logika zakazuje i kako se uvek iznova i iznova vraćamo na to da ga je hraniteljica rodila i ne odmičemo mnogo. Ali juče je bilo ovako - muž ima običaj da relativizuje ulogu hraniteljice govoreći da je ona kao čuvarke njegovih prijatelja (Vilenjakova dva najbolja prijatelja imaju čuvarke). Vilenjak obično ćuti a i te čuvarke naziva često njihovim mamama na šta se ta deca ljute i objašnjavaju mu da im to nisu mame. Juče medjutim odgovara Vilenjak mužu da ****** (ime hraniteljice) nije čuvarka. Ona je teta koja ga je čuvala. Muž kaže da je to isto čuvarka ili teta koja čuva. Vilenjak kaže da nije isto nego je teta koja je čuvala više od čuvarke... Ja se oduševim kako on to razdvaja sve i razmišlja i ubacim se i potvrdim da je naravno više i zašto i da je najpreciznija reč ona koja i jeste tj - hraniteljica.

Besna sam i tužna. Danas su nam bili hranitelji, doveli su i decu... Igrali su se sa Vilenjakom u njegovoj sobi i drugi dečak ga je gurnuo prema našem sinu namerno. Udario je nos i bradu baš gadno tekla mu je krv a sutra treba da nosi tortu u vrtić... Držala sam mu posle hladne obloge na licu da ne otekne. Inače mi je bilo teško da ih zovem a sad da mi još taj mali udari moje dete u mojoj kući, pobesnela sam. Hranitelji su bili mrtvi hladni, sama hraniteljica mi je pričala da je to dete bilo ljubomorno na Vilenjaka kad je još bio kod njih a kamoli sada a sad mi kaže ne, nije... Ne znam šta ću uopšte raditi kad ti ljudi predlože opet da se vidimo... Rekla sam da su i oni mogli da čuju da ako ga je namerno gurnuo to mu nije prijatelj. Pa tako i mislim. Mislim verovatno to dete ima pomešana osećanja prema Vilenjaku ali neću da moje dete ispašta zbog toga i da se štrecam kad god ih vidim...

Kod nas posle dugo, dugo vremena pitanja oko bioloških roditelja i to ne vezano za samog Vilenjaka nego za medvedića Srećka Odabere tu knjigu isto nakon dugog vremena. Kad sam došla do toga da roditelji od medvedića nisu mogli da brinu o njima pa su bili u domu i tražili su im nove roditelje Vilenjak pita a kako to su oni imali roditelje pa ih više nema i dobijaju nove. I pre nego što ja uspem da odgovorim pita jesu li umrli. Ja kažem da nisu mogli da brinu, samo su neki umrli ali neki ovo pa neki ono... E posle kad je prepričavao knjigu ja očekujem da će uvrstiti i to ali ne, medvedići su živeli u nekoj kući ali ne objašnjava kako su tu dospeli. E onda dok smo se uspavljivali pita da li će on i kao odrastao živeti sa mamom i tatom ja kažem da će on uvek živeti sa nama (nisam se upuštala u detalje jer s obzirom na prethodna pitanja mislim samo da mu je bila potrebna ponovo sigurnost da je kao u medvediću Srećku to sad roditeljstvo zauvek). E onda je počeo da se bavi temom smrti, pa me je ispitivao da li mora da se umre star, ja sam rekla da ne mora ali obično tako biva, vrlo, vrlo retko drugačije. Rekao mi je da zna šta je smrt, ja pitam šta, kaže to je prelazak u neki drugi svet. E to me je oduševilo :)

Evo na tv je upravo film sa Suzan Sarandon I Džuli Roberts...ne znam tačan naslov...I sita sam se isplakala...Dijalog između dve mame, mame koja umire I maćehe o ćerci..."ona ne mora da bira, ima nas obe. I zato će postati bolji čovek. Sa jednom ima prošlost, sa drugom budućnost"