Usvajanje vs hraniteljstvo

I ja se slažem sa vama samo sam malo više na strani socijalnih radnika, možda zato što ih nisam toliko upoznala kao Struzzo, ko zna... Uglavnom meni su oni pričali to sam već navodila da imaju veliki problem sa hraniteljima najčešće. Pričali su mi primere da su decu morali da otimaju sa policijom, hranitelj koji je bio upoznat od početka da će dete ići na usvajanje izvadio pušku kad su došli socijalni radnici... pa su zvali policiju. E sad zamislite kakav je to šok za decu. Verovatno su procenili da bi ova hraniteljica mogla napraviti slične probleme i prevarili su je. Nije idealno za dete, daleko od toga ali ako je bilo ovako kao u ovom primeru ili bez policije valjda je bolje ovako... Ja imam jednu dozu saosećanja sa hraniteljima ali od nas svih moram da priznam da njih najmanje razumem, ja taj posao ne bih mogla da obavljam pa ga i ne obavljam... Zamislite kada bi vaspitačice u vrtićima otimale decu jer su se vezale za njih ili nastavnice u školama, ili bolničarke u bolnicama gde su pretpostavimo deca provela duže vreme... Znam da ovo nije isto, dete je u kući vezali su se itd - ali oni su potpisali da su spremni za to. Šta je sa biološkim majkama kojima se deca oduzmu? Takve su sudbine meni teške njihov bol ne mogu ni da zamislim i sa njima na neki način saosećam. Za hranitelje koji imaju svoju biološku decu, unuke pa su odjednom shvatili da bi još neko dete, pomešali posao i emocije imam manje saosećanja... Pa socijalni radnici da se rukovode emocijama onda prvo tu decu ne bi oduzeli od bioloških roditelja u mnogim slučajevima. Oni valjda gledaju najbolji interes deteta a ne ko se i koliko vezao za njega... Ja sam već pisala da mislim da hraniteljstvo nije najbolji oblik i da eto možda to mogu da razumem da zbog ovih slučajeva koje znamo da su se hranitelji previše vezali za decu a tu su opet i slučajevi gde decu zapostavljaju ili zlostavljaju socijalni radnici nadju neko drugo rešenje za decu bez roditeljskog staranja...

Da me ne shvatite pogrešno - ne stajem ni na čiju stranu ni samo jedne pljujem.
Sve je tu uzročno-posledično povezano. Kakva država, kakav sistem, kakvi socijalni radnici takvi i hranitelji. I hranitelji prolaze obuku u centru. Kako stručnom psihologu u czrs može da promakne konfliktna (u najmanju ruku) ličnost koja će sutra da uperi pušku ili seksualno devijatna ili kakva već ali će recimo isti taj psiholog pitati usvojiteljski par koja kola voze i tome slično.
Čast izuzecima..... ima ih, ne da ih nema....ali u ovoj konkretnoj priči ja vidim uzrok najpre u centru....žalosno je što dete plaća posledice.

Ma sve je u ovoj priči naopako. Sve. Počevši od toga da je dete, pošto ga se majka ako sam dobro razumela odrekla odmah po rođenju, po zakonu moglo biti usvojeno sa tri meseca. A sad ima preko dve godine i traumu za koju su zaslužni svi učesnici.

Ne bih da budem braniteljka socijalnih radnika  Kod mnoge naše dece su otaljavali posao, puštali ih da čekaju godinama kao da se radi o stvarima, do duše meni su oni pričali da su sudovi spori itd... Ali verovatno je to kako Struzzo reče čitav jedan lanac u ovoj državi gde svi rade tako. Ali u ovom konkretnom slučaju imaju možda i opravdanje za svoju sporost u tome što su hteli i devojčicu i njenu mladju biološku sestru da daju na usvajanje u istu porodicu, pa je morao da bude završen i njen proces.

Ne branim ni ja ni jedne ni druge, naprotiv. Dovoljno je primera o neažurnosti i otaljavanju jednih i pogrešno shvaćene uloge drugih. Ovo je samo isplivalo na površinu, jer je hraniteljka pokrenula medije.

Inače ja, za razliku od Simone, ipak imam malo više saosećanja za hranitelje (možda i zato što su hranitelji našeg Sunašca divni ljudi). Mislim da često nisu ni svesni u šta se upuštaju, potpišu neke papire ne pročitavši ni šta piše u njima, nisu dobro pripremljeni, retko ih obilaze soc. radnici. Pa se vežu za decu i onda dolazi do problema o kojima je Simona pisala - interveniše policija i potežu se puške - ovu su, nadam se, ipak izolovani slučajevi... No, za razliku od bioloških roditelja kojima su deca oduzeta ovakvi hranitelji su makar detetu pružali toplinu i ljubav. Sudovi ako se ne varam roditeljima oduzimaju roditeljska prava vrlo nevoljno i tek u slučajevima ekstremnog zanemarivanja ili zlostavljanja. Za takve biološke roditelje nemam nikakvo saosećanje.

No, da se vratim na ovaj konkretan slučaj. Ono što je meni ovde još posebno strašno su te silne slike deteta svuda po internetu. Pola Srbije zna kako dete izgleda i grozim se pomisli da će je prepoznavati i upirati prstom u nju kada konačno bude usvojena. Iako se iskreno nadam da će soc. radnici makar sada ubrzano odraditi posao, naći detetu porodicu i staviti tačku na ovu ujdurmu koju su sami zakuvali, bojim se posledica po devojčicu i njenu novu porodicu.

Milkyway,
ja sam čitala po netu izveštaje o ljudskim pravima iz Srbije upućene da li Helsinškom odboru ili nekim evropskim organizacijama, neke radove na tu temu i sl... U Srbiji se mnogo češće oduzima poslovna sposobnost, a ukoliko ima deteta tu spadaju i roditeljska prava, ljudima sa invaliditetom, duševnim bolestima, osobama sa mentalnim retardacijama i sl nego što je to praksa u Evropi. U Evropi se tu ide na delimično oduzimanje roditeljskih prava a kod nas vrlo često na potpuno. Ne mora da znači da sva ta deca odu na usvajanje,mi imamo u okolini biološku majku koja sama odgaja dete a ocu su oduzeli roditeljska prava jer je duševni bolesnik (prema njenoj priči nikad nije udario dete a nju jednom zbog čega se razvela ali eto i to je bilo dovoljno uz dijagnozu koju ima da mu potpuno oduzmu roditeljska prava). Ali u nekim slučajevima deca idu na usvajanje i na te ljude sam prvenstveno mislila. Mada možda mogu da razumem i ljude koji su zavisnici ili osudjeni na duge zatvorske kazne u nekim slučajevima, sve zavisi kakva je priča. Ko zna kakvi su jadi njih naterali te ljude da takvi postanu i da sebe uništavaju ili počine neki zločin. Nije da se ne slažem sa odlukom da deca budu oduzeta ali kažem mogu i da razumem bol, to što osoba nije "podobna" za roditelja ne znači da nema sva ljudska osećanja...

Simona,
stvarno si ogroman izvor informacija; to sam već jednom rekla i mogu samo da ponovim.

Ja sam znala i za kategoriju koju pominješ, ali sam mislila da se radi o neznatnom broju u odnosu na zlostavljače i sl, najpre zato što nam je tako objašnjeno u školici roditeljstva. Uopšte nisam znala da oni u stvari preovladavaju. Tako da moram da revidiram ono što sam napisala ili makar da ograničim na (ne)ljude koje sam pominjala. I da, razumem onda i tvoj stav da sa njima saosećaš. Naročito bih izdvojila deo u kome kažeš da to što nisu podobni kao roditelji ne znači da nemaju ljudska osećanja. Ti je nesumnjivo istina i jako je lepo rečeno.

Milkyway,
hvala :)

Mada se nismo razumele, ja nisam rekla da ti ljudi preovladavaju u ukupnom broju bioloških roditelja kojima se deca oduzimaju. To ne znam. Nama nisu pominjali u školi roditeljstva ko preovladava, a zlostavljače su nam slabo spominjali, mada svakako znam da ima i njih. Neljudi kao što kažeš, kod nekih bića svako razumevanje prestaje...

Što se moje hraniteljice tiče, nije divna daleko od toga... Ali je racionalna, zna u šta se upustila. Kada je čula da Vilenjak ide na usvajanje kaže da je plakala ali da je razmišljala da je za dete to bolje. S jedne strane je razmišljala prema njenim rečima o pravdi, ako ona ima decu, unuke, što da neko nema dece... A s druge strane pošto je materijalistički tip da kod nje ne nasledjuje ništa a kod roditelja sve, i sem toga o pažnji svih okolo koju kao jedinče ima. Koliko god da ja možda imam neke druge zamerke kad vidim kakvih hranitelja ima - imali smo sreće i mi.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=10&dd=09&nav_id=763301

Simona ::Da li razmisljate o usvajanju ili hraniteljstvu ili ste se vec opredelili za jedno ili za drugo? Zasto ste odabrali bas to? Sta mislite o usvajanju a sta o hraniteljstvu, sta su mane a sta prednosti? I kada i jedno i drugo uporedite sa bioloskim roditeljstvom kako izgleda ta slika, opet sta su mane a sta prednosti jednog, drugog, treceg? Da li postoje neke situacije za koje mislite da je bolje hraniteljstvo od usvajanja?

Ja cu da odgovorim u sledecem postu, da ne mesam pitanja sa mojim razmisljanjima...

Priznajem, ne volim hraniteljstvo. Iako to ne znači da se ne slažem sa njegovim postojanjem. Zašto ne volim hraniteljstvo? Na osnovu dugogodišnjeg posmatranja i praćenja takvih priča shvatila sam da se hraniteljstvo dešava na dva načina:

1) Koristoljubivi hranitelji - oni koji to čine zbog mateirjalne dobiti. Oni koji i ne obraćaju previše pažnje na štićenika, posebno ako imaju već svoju biološku decu. Za Miloševac ste svi čuli. Kažu ljudi, na muci dece iz doma, izgrađene su silne kuće i kućerine. Činjenica je da se dešavaju i maltretiranja. Taj vid hraniteljstva rekla bih pogubniji je od doma.

2) Dobri hranitelji - oni koji se trude da zamene roditelje. Mana ovog vida je momenat kada hraniteljstvo prestaje. Momenat odvajanja deteta od hranitelja. Iako lično nisma bila u hraniteljskoj proodici, ne smem ni da zamislim kako bih podnela takvo odvajanje, posebno ako je višegodišnji period u pitanju. Sa druge strane ni hranitelje tu baš ne razumem, kako imaju srca kasnije prepustiti dete dalje.

Ipak, stručniji od mene kažu, svaka porodica je bolja od doma. Nisam sigurna da se u potpunosti slažem sa tim, ali definitivno dajem prednost usvajanju.

Daca88 ::

Simona ::Da li razmisljate o usvajanju ili hraniteljstvu ili ste se vec opredelili za jedno ili za drugo? Zasto ste odabrali bas to? Sta mislite o usvajanju a sta o hraniteljstvu, sta su mane a sta prednosti? I kada i jedno i drugo uporedite sa bioloskim roditeljstvom kako izgleda ta slika, opet sta su mane a sta prednosti jednog, drugog, treceg? Da li postoje neke situacije za koje mislite da je bolje hraniteljstvo od usvajanja?

Ja cu da odgovorim u sledecem postu, da ne mesam pitanja sa mojim razmisljanjima...

Priznajem, ne volim hraniteljstvo. Iako to ne znači da se ne slažem sa njegovim postojanjem. Zašto ne volim hraniteljstvo? Na osnovu dugogodišnjeg posmatranja i praćenja takvih priča shvatila sam da se hraniteljstvo dešava na dva načina:

1) Koristoljubivi hranitelji - oni koji to čine zbog mateirjalne dobiti. Oni koji i ne obraćaju previše pažnje na štićenika, posebno ako imaju već svoju biološku decu. Za Miloševac ste svi čuli. Kažu ljudi, na muci dece iz doma, izgrađene su silne kuće i kućerine. Činjenica je da se dešavaju i maltretiranja. Taj vid hraniteljstva rekla bih pogubniji je od doma.

2) Dobri hranitelji - oni koji se trude da zamene roditelje. Mana ovog vida je momenat kada hraniteljstvo prestaje. Momenat odvajanja deteta od hranitelja. Iako lično nisma bila u hraniteljskoj proodici, ne smem ni da zamislim kako bih podnela takvo odvajanje, posebno ako je višegodišnji period u pitanju. Sa druge strane ni hranitelje tu baš ne razumem, kako imaju srca kasnije prepustiti dete dalje.

Ipak, stručniji od mene kažu, svaka porodica je bolja od doma. Nisam sigurna da se u potpunosti slažem sa tim, ali definitivno dajem prednost usvajanju.

Ja zato uvek i kažem da nema težeg posla. Jer to je, ako ćemo po zakonu, na kraju posao. Ako ga doživljavaju kao puki posao, onda imamo prvi slučaj, koji je za mene i tebe i za većinu neprihvatljiv. Ako se doživljavaju kao zamenu za roditelje, onda imamo drugi slučaj. A oni nisu roditelji niti zamena za roditelje. I oni moraju da budu svesni da je njihova uloga privremena. I, nažalost, ne radi se o tome da oni "imaju (ili nemaju) srca da ih prepuste dalje", oni to moraju da urade, obavezali su se potpisom. I upravo zbog toga ja to nikada ne bih mogla da "radim". Druga stvar je što nekada deca zauvek ostanu kod hranitelja zato što nemaju rešene papire za usvajanje pa njihovi hranitelji koji se doživljavaju kao roditelji imaju "sreće".
Ja i hranitelje razumem, zavole dete, odgajaju ga, ali ne smeju svoje potrebe da stave ispred detetovih. Ima taj jedan slučaj, pisali smo o tome baš na ovoj temi, šta se desi kad hraniteljica sebe doživi kao majku (mada je taj slučaj još složeniji zbog javašluka Centra za soc. rad).

Na kraju je ipak bolje da budu hranitelji koji su vrlo svesni da je to posao i da im je materijalni interes (kao u svakom poslu) bitan.
To govorim iz ličnog iskustva, iz pozicije mame koja je usvojila decu iz dve različite hraniteljske porodice.
Meni je lično više muke zadala ona prva, "dobra hraniteljka" koja je umislila da je našem sinu mama. Evo i juče kad smo se čule telefonom da čestitamo Novu godinu pita me za Struzzolina da li je progovorio, da li lepo priča. I opet njena teorija da je on toliko pričao ("pričao") kod njih (znači do 15 mes) ali je prešao kod nas, doživeo veliku traumu i prestao da priča. Ja se uopšte sa tim ne slažem i dosadno mi više da slušam o tome ali sam kurtoazna pa neću da joj protivrečim i raspravljam se.
On je onih nekoliko dana kod njih kad je bila adaptacija pričao identično kao i kad je prešao kod nas. Tatu je po prelasku nazvao tata, mene mama iako je tamo imao mamu i tatu. Jeo, spavao uredno. Nigde ja tu nisao zapazila neku traumu. To su potvrdili stručni iz centra. A "pričao" kao mnogi dečačići tog uzrasta. Ne mnogo, više se izražavao neverbalno. I kad je počeo da priča to čini dosta čisto, gramatički tačno. Kad nešto ne može da izgovori kako valja, preskoči tu reč, bukvalno ima autocenzuru. Takvo je dete. Ali ne vredi, hraniteljka je ubeđena da je toliko toga zbog rastanka od njih. I to je meni opterećujuće. Srećom, čujemo se jednom u...
U tom smislu, ova druga, koristoljubiva hraniteljka je mnogo bolja. Njoj je najveća frka bila da će dugo čekati na sledeće dete, znači ostati bez primanja i doprinosa. Pošto je dobila novu bebu, svi srećni i zadovoljni.

Struzzo,

razumem te. Iz tvoje perspektive je bolja ova "koristoljubiva", pod uslovom da dete kod nje provede relativno kratko vreme. Ali iz perspektive deteta koje kod takvih ljudi živi dugi niz godina i koji ga posmatraju kao "izvor zarade"  , ne znam...

Da, naravno. Naglasila sam iz mog ugla.
Mada ako su ti hranitelji isključivo koristoljubivi, pa pritom uzimaju i više dece odjednom da bi više zaradili još su sa izvesnim da li psihičkim, sociološkim ili kakvim već problemima (ostavljala je ovde Simona delove novinskih priča o hraniteljskim porodicama u kojima su zlostavljana deca) onda tu nije više reč samo o hraniteljima kao hraniteljima već o radu centra za socijalni rad (i opet se vraćamo na njih) a iznad njih Ministarstvo, čitavo jedno ustrojstvo koje je zakazalo.
Ako pričamo o normalnim osobama, mislim da nije loše da imaju taj zdravorazumni pogled na svoj posao (pričam o hraniteljima) jer to JESTE posao. I možda je reč "koristoljublje" prejaka reč jer smo onda svi mi koji radimo i na kraju meseca očekujemo da smo nešto zaradili takođe koristoljubivi. A da se ne lažemo i te "dobre" hraniteljke koje su umišljale da su mame su zarađivale, nisu sigurno odbijale novac koji im je sledovao.
Drugo je pitanje da li su ta deca koja ostanu do 18 god. zaista, zaista izjednačena sa njihovom biološkom decom. I ona moja, patetična hraniteljka koja se klela da ga je čuvala i volela kao svoje najrođenije dete nije kupila (od novca koji je dobijala a uporno je negirala taj materijalni faktor) ništa novo mom detetu. Možda neke krpice ali ništa krupnije. On je imao neka razdrdana kolica, duša me zabolela kad sam ih videla, krevetac takođe, neke šć flašice, pelene takođe...Da ne pominjem da nije kupila foto-aparat i slikala to "svoje" dete kako raste i menja se. Ja nemam nijednu njegovu bebeću, iz par meseci uzrasta, sliku... Izvini, molim te...
U tom smislu, nisam sigurna koliko je koncept hraniteljstva dobar. Dobro je usvajanje. I treba da centri i sudovi budu ažurniji, da deci budu "čisti papiri", da se podstiče usvajanje starije dece, da smo povezaniji sa inostranstvom, ne toliko rigorozni prema vanbračnim i single osobama - da bi se što više dece usvajalo, usvajalo....išlo u svoje PRAVE porodice.

Struzzo ::...
U tom smislu, nisam sigurna koliko je koncept hraniteljstva dobar. Dobro je usvajanje. I treba da centri i sudovi budu ažurniji, da deci budu "čisti papiri", da se podstiče usvajanje starije dece, da smo povezaniji sa inostranstvom, ne toliko rigorozni prema vanbračnim i single osobama - da bi se što više dece usvajalo, usvajalo....išlo u svoje PRAVE porodice.

Slažem se.

Naša hraniteljica je bila neka mešavina, više materijalistički tip ali od onih koje to ne bi priznale bar ne sasvim (govorila je da je hraniteljstvo unosan posao). Vilenjak isto nije imao nijednu novu stvar, sve starudija... Do duše bile su lepe stvari, inostrane uglavnom, i nema ih kod nas... Biološki roditelji drugog deteta su u inostranstvu pa mislim da su oni donosili njemu odeću a kasnije je tu iznošenu odeću nosio naš mališan. Ali dobro, vidim da i sve majke ne kupuju deci obavezno nove stvari pa sam se smirila malo što se toga tiče. Verovatno je bila samo praktična, ona je i socijalnim radnicima govorila da ne kupuje ništa novo a i da ja to ne treba da činim   deca brzo izrastaju. I slikala ga je ne mogu da kažem, često... Imam sliku sa svakog njegovog rodjendana, vidim da je uvek imao tortu, slavlje... I razne druge slike iz trenutaka koje su imali... Imam i slike njega kao sasvim malog bebca. Ima tih stvari za koje sam stvarno zahvalna hraniteljici. Možda to i nije bio loš život problem je samo što smo mi različiti, mnogo različiti... Tako i naša hraniteljica nije propuštala priliku da svaki put kad smo se vidjali priča da kod nje dete nikad nije bolovalo, da je bilo poslušno,pored njega je moglo sve da se radi... a eto sad ima svu pažnju pa je razmažen, ma da upropastili smo dete pažnjom   Baš juče kad sam pisala neki post sam se setila koliko je sve sa hraniteljicom u početnom periodu uticalo na naš život, uglavnom negativno... em se dete teško navikava, spominje, hoće da se vraća, em se ona javi da priča kako je tamo bilo sve idealno... Inače sreća da je on bio tamo još mali, oni su u tim hraniteljskim porodicama gradjani drugog reda, čak je i tako malo dete kao Vilenjak znao da navede kako se hraniteljicina ćerka ponašala prema njemu. Kao da su želeli da su biološki roditelji dece propalice, kao da im je bilo krivo kad su deca bistrija od njihove dece/unuka... Hraniteljica mi je mnogo šta ispričala o biološkoj majci ali nikad nije rekla da se radi o obrazovanoj ženi, a socijalni radnici su rekli da se po njoj vidi koliko je načitana već kad priča... Baš to je promaklo hraniteljici kao što su joj promakli svi dobri momenti, zato je loše hvatala u letu... Nije to najbolja sredina za decu nikako. I ja sam protiv hraniteljstva već sam pisala...

Ja kapiram da je hraniteljstvo posao, ali me zanimaju oni slučajevi gde više godina imaju štićenika u svojoj kući. Sigurno je bilo situacija da je štičćenik, pravno gledano ''slobodno'' dete, e taj me deo zanima. Dakle, porodični zakon kaže štićenik može biti do 18 godine, eventualno u slučaju upisa fakulteta do 24/5 čini mi se ( davno učih porodično ). Pod pretpostavkom da je to bio jedan korektan odnos u kući, zanima me šta hranitelja sprečava da pokrene proceduru usvojenja, na koju sigurno ima pravo kada hraniteljstvo istekne. Kontam čak ni procedura u takvim slučajevima ne bi bila preduga i imali bi prednost. Dakle, ipak u glavama ljudi postoji bitna razlika između onog nosi moje prezime/ne nosi, bez obzira na vreme provedeno u kući.  

Zvala nas je hraniteljica a ja mislila neće više zvati  Dokle vi planirate da budete u kontaktu sa hraniteljima? Dok je dete spominjalo njih meni je imalo smisla da održavamo kontakt ali sad ih on više ne spominje i čini mi se da je dalji kontakt samo u funkciji njihove želje a nas može samo da uznemiri... Možda grešim.

Daca88 ::Ja kapiram da je hraniteljstvo posao, ali me zanimaju oni slučajevi gde više godina imaju štićenika u svojoj kući. Sigurno je bilo situacija da je štičćenik, pravno gledano ''slobodno'' dete, e taj me deo zanima. Dakle, porodični zakon kaže štićenik može biti do 18 godine, eventualno u slučaju upisa fakulteta do 24/5 čini mi se ( davno učih porodično ). Pod pretpostavkom da je to bio jedan korektan odnos u kući, zanima me šta hranitelja sprečava da pokrene proceduru usvojenja, na koju sigurno ima pravo kada hraniteljstvo istekne. Kontam čak ni procedura u takvim slučajevima ne bi bila preduga i imali bi prednost. Dakle, ipak u glavama ljudi postoji bitna razlika između onog nosi moje prezime/ne nosi, bez obzira na vreme provedeno u kući.  

Mislim da to nije ni tako retko. Čini mi se da je Snedra pisala nedavno o tome. Zapravo ne znam da li je često ili retko, samo da ima hranitelja koji na kraju usvoje decu koja su kod njih.

Ok je ako usvoje. Problem je kad hranitelji naprave haos detetu koje ide na usvajanje, ometaju adaptaciju jer su oni zamislili da ce usvojiti to dete. Ja se divim roditeljima koji uspeju da sa takvim hraniteljima ostanu u kontaktu. I ovako kad su ljudi i odnosi manje vise korektni meni taj kontakt sa hraniteljima tesko pada a kamoli kad znas da ti je neko namerno ometao roditeljstvo, bas treba biti plemenit da se preko toga predje...

Daca88 ::Ja kapiram da je hraniteljstvo posao, ali me zanimaju oni slučajevi gde više godina imaju štićenika u svojoj kući. Sigurno je bilo situacija da je štičćenik, pravno gledano ''slobodno'' dete, e taj me deo zanima. Dakle, porodični zakon kaže štićenik može biti do 18 godine, eventualno u slučaju upisa fakulteta do 24/5 čini mi se ( davno učih porodično ). Pod pretpostavkom da je to bio jedan korektan odnos u kući, zanima me šta hranitelja sprečava da pokrene proceduru usvojenja, na koju sigurno ima pravo kada hraniteljstvo istekne. Kontam čak ni procedura u takvim slučajevima ne bi bila preduga i imali bi prednost. Dakle, ipak u glavama ljudi postoji bitna razlika između onog nosi moje prezime/ne nosi, bez obzira na vreme provedeno u kući.  

Da, mogu da usvoje, naravno. I ja pretpostavljam da u njihovom slučaju procedura ne bi bila komplikovana... Ali ipak mislim da je to retko jer se to ne uklapa u tipične profile hranitelja.
Meni uvek pomalo smešno što prost svet neupućen u ove teme izjednačava hraniteljstvo i usvojenje pa smo npr. za takve u sokaku naših prvih hranitelja mi bili zli Beograđani u crnom autu koji otimaju dete dobrim ljudima (hranitelji) ili su zapravo znali da im usvajanjem Struzzolina "oduzimamo" zaradu. Neke sam mrske poglede komšinica "uhvatila" onako u letu. I onda tek kad smo pričali i posle dosta dugo sa hraniteljkom naslušah se patetičnog lamenta. Između ostalog komentarisala je i komšiluk i njihovo čuđenje "šta to bi". Došlo mi je par puta da je pitam: zašto prosto nije usvojila Struzzolina? Ali nisam, ostala sam pristojna. Ali da se ne lažemo - ko želi da usvoji, on to učini bez velikih reči.
Simona,
ta moja hraniteljka je izrazila želju (baš juče) da se "viđa", čuje preko Skypa. Nabavila, jelte, u međuvremenu. Pravo govoreći, nemam želju za tim. Mom detetu to savršeno ne bi značilo. Njega mrzi i sa bliskim osobama (baba, deda, tetka) tako da komunicira. Ona je za njega stranac (a to je bilo jasno posle 3 meseca) i zapravo bi i takva komunikacija (kao bilo kakva dosada) bila na mojoj dobroj volji. I sve me goni ta misao da je to dobro za njega. U budućnosti. A pitanje je koliko je neophodno da se družim sa osobom koja mi ne prija jer će možda Struzzolino (naglašavam možda) u budućnosti poželeti da upozna osobu sa kojom je proveo prvih 15 meseca. Ali ma koliko lično meni bilo bezveze, ja ipak nastavljam kontakt sa njima zbog mog deteta.
Ipak da....

Hvala Struzzo. Videcu, meni su mucni ti susreti, cujenja, jos otkako Vilenjak ne spominje jos mucniji. Opet na nekom nivou ti si u pravu, mozda bi trebalo da odrzavamo kakav takav kontakt zbog nase dece...

Hraniteljica je pokusavala da zadrzi Vilenjaka tako sto je nagovarala nekog njegovog bliskog bioloskog rodjaka da ga vidi, preuzme starateljstvo. On to nikada nije hteo da ucini. Govorio je da i on sam tesko zivi, nema mogucnosti da usvoji Vilenjaka i da je za dete najbolje da ide na usvajanje. Hraniteljica je tog coveka opisivala kao sebicnog a ja sam i njemu zahvalna. Pa zar nije to zaista najbolje za dete? Ne znam, ja cesto vidim bioloske roditelje i srodnike kao nesebicnije od hranitelja. I nasa hraniteljica se ponasala kao da bi Vilenjaku bilo sjajno da je ostao kod njih, dobro da ne gresim dusu, znala je i ona da ponovi da je to sto je otisao kod nas ipak najbolje za njega. Ali sama ta ideja da "juri" bioloske srodnike i nalazi neka resenja mimo socijalnih radnika mi se uopste ne svidja. Meni to vise lici na nedovoljno cenjenje nase dece, kao da bi oni eto tako odbaceni trebalo da budu zadovoljni i polozajem drugorazrednih bica u hraniteljskim porodicama, tim nekim mrvicama koje tu mogu da dobiju. A zapravo je pravo resenje usvojenje u kome je dete mazeno, pazeno, centar sveta svojim roditeljima.

Moram da vam prenesem Vilenjakov i moj današnji razgovor. U tom trenutku je trebalo da ide kod svekrve odnosno bake, razvlači se i ne počinje da se sprema pa mu ja kažem...

Ja: Hajde, počni da se spremaš, ideš kod bake pa ćeš tamo da uživaš.
V.: Neću, ne volim da uživam...
Ja: Šta ti ne voliš da uživaš? Šta onda voliš - da se mučiš?
V.: Da, da se mučim. Ja sam hranitelj.
Ja: Hranitelj??? Tebe reč mučenje asocira na reč hranitelj?
V.: Da!
Ja: Ali reč hranitelj označava osobu koja gaji decu dok ne dodju mama i tata poput ****** (ime hraniteljice). Ne bi trebalo da je povezana sa rečju mučenje.

Vilenjak ne odgovara ništa, ustaje i odlazi da se sprema.

Hm...
Neobično. Implicira da hranitelji nisu bili dobri prema njemu.  

Meni ovo Vilenjakovo vise lici da je njemu hraniteljstvo (naravno od strane hranitelja) predstavljeno kao mucenje, jer oni se muce u tom poslu da vode brigu o deci koja su kod njih na smestaju.

Hvala vam   

Opisivala sam kakvi su bili hranitelji. Sve su ugadjali sebi a deca su mogla da rade šta hoće dok ih ne uznemiravaju, a tada bi bili jako strogi. Neke detalje sem onoga što sam videla ne mogu da znam a možda bi me to opredelilo da li da imamo kontakte sa njima. Meni se čini da mnogi problemi koje mi imamo u vaspitanju Vilenjaka potiču odatle. On nikako ne može da se navikne na pažnju koju sad ima, jako mu je teško postaviti granice. Iz deteta koje je bespogovorno slušalo i ćutalo pretvorio se u dete koje bi nama da naredjuje a to naravno ne može. Ali spominjala sam da je u vrtiću i dalje isti takav, ćutljiv, nemaju problema sa njim, to je možda signal da se kod hranitelja osećao kao u vrtiću. Kao da je boravak kod njih za njega bio neka vrsta šoka i ne može da skapira da je naše vaspitanje druga dimenzija nego ako se mi ne ponašamo prema njemu kao hranitelji on će tako prema nama. Naravno, ja idem na protok vremena u kome će se on prilagoditi na novo sasvim. Ali to ide sporije nego što sam ja mislila. Evo jedne epizode koju mi je napisao muž juče koja se dogodila kod svekrve, kako izgleda kad se Vilenjak opusti... Prethodno je terao baku da pravi dve vrste kolača sa njim (i to bavljenje kuhinjom je ostatak od hranitelja pretpostavljam).

Posle jednog sata gledanja crtaća i plesanja uz muziku Vilenjak se vratio u kuhinju i kaže:
V:Bako ti ćeš sada ovo ovde da čistiš!
Baka: Ja? Ma nemoj molim te, pa ceo dan sam kuvala, čistila i nešto radila. Sad je malo vreme odmora.
(Prođe 1 minuta).
V: Dosta je odmora! Sad da se čisti.