Usvajanje vs hraniteljstvo

Link dnevnog lista "Alo" gde jedna hraniteljica iznosi svoju pricu:

http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/za-svako-dete-bih-dala-poslednju-koru-hleba/84159

Nije loša priča, nema previše patetike Jedino što se ne radi o usvojiteljima nego o RODITELJIMA. A kako je ona kao hraniteljica procenjivala da li dete može da se vidja sa biološkim roditeljima valjda roditelji imaju još više prava da procenjuju da li da se deca vidjaju sa bivšim hraniteljima.

Ja još nisam odlučila da li je za Vilenjaka kontakt sa njima dobar ili ne (kažem ja jer za mm to nije neko pitanje, on je za vidjanje sa hraniteljima)... I zaista se divim roditeljima koji prelome za nevidjanje ili za vidjanje. Meni je sve drugo u usvajanju lakše sem pitanja hranitelja. Sreća te niti oni zovu niti ih Vilenjak pominje pa će mi se valjda to pitanje rešiti samo od sebe... nadam se...

Mi smo prosle nedelje bili kod hranitelja, drugi put od kad je nasa malena dosla kuci. Oba puta je ona trazila da idemo. Pre dve godine mi se cinilo da je bila srecna sto ih vidi,i posle posete su skoro prestale nase svakodnevne price o usvajanju, kao da se tek tad sve sleglo. Prosle nedelje je trazila da joj ispricam nasu pricu, i na kraju sam rekla ono sto i uvek kazem, ako hoce da posetimo hranitelje, bilo kad, treba samo da kaze. Rasplakala se, ogromne suze su posle, valjda iz dubine duse, i mada nikada ne trazi da ih vidi-cuje, shvatila sam da ih voli, i ma kako nama bilo tesko, zauvek ce ostati deo naseg zivota.
Kod hranitelja je samo cutala, sve razgledala, slikala se sa njima, i trazila da sedne izmedju mm i mene ...
Ako bude trazila, naravno da cemo opet ici kod hranitelja, mada sumnjam da ce to biti uskoro...

saro znajuci tvoju princezu licno nece ona opet traziti da ih poseti.samo je dokazala da je starija i svesnija da ste joj vi sve u zivotu
mi smo rekli da cemo mikija pustiti kod hranitelja kad pozeli ili oni da dodju do nas,ali sad ce u partu biti 3 g jos se ni jednom nisu culi a ni videla ,ja se povreemeno cujem sa njima i oni isistiraju da ga dam da ga cuju alion ih jos netrazi i zato nismo ni pokrenuli tu pricu da se vide i cuju,ima vece od godinu da ih cak ni marija nije spomenula jer koliko znate ona kad je ljuta na njega namerno ga dira sa njima pricom,znas oni i imenuje ih samo imenima i kaze koji su te cuvali jel tako da su te oni cuvali dok mi nismo dosli i tu se zavrsi cela prica.

Saro, Nina,
hvala na podeljenim iskustvima...

Saro,
sjajno preneseš emocije, baš me je potresla tuga tvoje ćerke. I ja bih rekla da ste dobro postupili što ste otišli.

I ja sam iz tog razloga bila za ostajanje u odnosu sa hraniteljima. Vilenjak je bio jako vezan za njih, često ih je spominjao, adaptacija nam je bila duga i teška. U početku smo ih vidjali češće a sada je to jednom do dva puta godišnje. Sada ih redje pominje, ali i kada ih ne pominje vidim ja po nekim detaljima da misli na njih, npr gleda u daljinu sa naše terase pa kaže da je tamo selo. To nastavljanje odnosa su uostalom savetovali i socijalni radnici. Ono što je mene pomelo i bacilo me u razmišljanje je što su i Daca i Njegoš (na blogu) bili izričito protiv ostajanja u vezi sa hraniteljima. Ja vrlo uvažavam glas usvojene dece jer su oni u nekoj situaciji u kojoj mi nismo bili. Ipak Daca i Njegoš su bili samo u domu ali ne i kod hranitelja, ali kada sam pitala i Dražena koji je odrastao na hraniteljstvu ali nije nikad bio usvojen bio je protiv. Do duše on je bio nešto blaži. Daca i Njegoš su smatrali da su hranitelji nebitni a da mi ostajanjem u kontaktu sa njima deci pravimo konfuzijju u glavi, da otežavamo inače težak put dolaska do identiteta. Dražen je smatrao da nema potrebe za ostankom u vezi sa njima ali da će Vilenjak svakako i bez te veze nekad potražiti naročito drugog dečaka, u teen danima i slično... Pa ako će ih svejedno potražiti onda tek moramo da budemo pažljivi u vezi sa njima. Opet nismo čuli nijedno mišljenje odraslog usvojenog deteta a da je bilo na hraniteljstvu. Koliko vidim na zapadu, deca uglavnom ostaju u odnosu sa hraniteljima, prijatelji su na fb npr i slično.

Ne znam, nisam pametna kažem... Moram da priznam da ja ne vidim nikakvu konfuziju kod Vilenjaka vezano za njih. Možda u početku ali sada ne. Njemu je jasno da hranitelji nisu roditelji, da je hraniteljstvo posao ali to ne menja njegovu vezanost za njih. Vezan je za njih na način ko što može biti vezan za neku vaspitačicu npr ili daleke rodjake. Naravno tu je život koji je proveo kod njih ali sada već retko pomene neku uspomenu, no seti se. Baš razmišljam da smo ih i vremenski sustigli. Vilenjak je kod njih proveo tri godine a kroz par meseci mi stižemo do naše zajedničke tri godine. U tom smislu mi je taj neki strah za identitet u našem slučaju preteran, što bi sad kao tinejdžer odjednom se zbunio kad ih je već sad kao dete postavio hranitelje na neko odredjeno mesto? Ali šta znam, kažem, opet ja nisam usvojena... Samo da mi se to nekako razreši samo od sebe, vremenom

Veoma potresan tekst o hraniteljstvu u SAD.
http://www.eschrade.com/page/what-being-a-foster-parent-is-really-like/
Kod njih, hranitelj moze da aplicira da usvoji decu, kao u clanku koji je Simona ostavila u temi o Usvajanju. Autor ovog bloga je sa suprugom usvojio troje dece koja su bila kod njih na hraniteljstvu.
Mislim da su poucni cak i mnogi komentari ispod teksta.

Pošto je ovih dana na fb bilo dosta rasprava o hraniteljstvu zbog slučaja hraniteljice iz Zrenjanina to je neko stavio link za pravilnik o hraniteljstvu. Mislim da može da bude koristan pa ga evo i ovde http://www.paragraf.rs/propisi/pravilnik_o_hraniteljstvu.html

Da se ne zaboravi...

Članak o mestu Miloševac nadomak Velike Plane u kome se već 85 godina odgajaju deca u hraniteljskim porodicama. Neke od mojih rođaka - baba tetka, rođena tetka i ujna su bile hraniteljice desetinama dece. Svaka vam čast!

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:613555-Podigli-5000-napustene-dece#.V3ybMAde9li.facebook

Znam ja jednu osobu koja je odrasla u Miloševcu...

Mislim da je taj susret sa hraniteljstvom koji si imala odranije možda odredio tvoj pozitivan odnos i toleranciju prema hraniteljima Snedra.

Nije prirodna ni normalna situacija da (biološki) roditelji ostave decu ili da im budu oduzeta. Kad se već tako dogodi onda je dobro da usvojena porodica bude prava za dete. Ako nema usvajanja onda hraniteljska. Samo sam ja uvek za ozbiljan pristup prema životima naše dece pa i našem sopstvenom. Naravno, ima prostora da budemo i srećni i veseli ali to nije ni srećan ni veseo početak života, niti je suočenje sa njim kad dodje do njega veselo.

Pa da, meni su ta deca koja su odrastala na hraniteljstvu kod moje rodjene tetke bila kao braća i sestre, družila sam se sa njima kad god sam boravila na selu kod tetke. Moja tetka ih nije odvajala od svoje biološke dece ni od nas. Bilo mi je uvek krivo kada druga deca ili odrasli za njih koriste termin "kolonci". To je nešto kao "domci", samo što tamo nije postojao dom za decu već kako sam čula "dečija kolonija" iz koje su deca upućivana na hraniteljstvo.

Slažem se da je za tu decu bolje rešenje bilo usvajanje ali koliko sam tada kao dete razumela, deci koja su bila na hraniteljstvu kod moje tetke nisu bili "rešeni" papiri, a ja se kao dete nisam upuštala šta to tada znači.

Takođe, moji dalji rođaci iz Miloševca su usvojili jednog dečaka koji je bio kod njih na hraniteljstvu.

Sve u svemu, kada se spomene Miloševac i hraniteljstvo, meni se uvek probude lepa sećanja na  moje rođake i njihove komšinice koje su bile predane i posvećene deci!  

Naravno, ne idealizujem njihov boravak na hraniteljstvu niti smatram da je to bilo lepše ni bolje nego da su odrastali u biološkoj porodici ili kod roditelja koji su ih usvojili, ali poznajući decu koja su odrastala kod moje tetke znam sa koliko se ljubavi i radosti vraćaju u Miloševac, tj. dolaze mojoj tetki u posetu.

Naravno, Snedra nisam ni mislila da ti zaboravljaš na to, nadam se ni drugi roditelji. Nego znam da na forum dolaze ljudi koji tek planiraju da se upuste u usvojenje ili su tek u procesu pa zato ponovim. I ja sam na početku usvajanja mislila da je sve sjajno i sa strane usvojenih onako kako je sa naše. A onda sam polako kroz čitanje raznih blogova i stranica i razgovor sa usvojenim odraslim osobama shvatala da se uglovi razlikuju. Ljudi koji sada usvajaju imaju i više stvari na blogu pored foruma pa mogu da čitaju i na našem jeziku. Dobro, kad su deca manja neće to toliko zatrebati koliko kad odrastu ali po meni tokom čitavog odrastanja ima momenata kad je potrebno da budemo roditelj plus, tj da imamo više strpljenja, snage, razumevanja... Dobro, sve zavisi i od pojedinačnih uslova, karaktera samog deteta, kako sve obradjuje u svojoj glavici, kakva je bila hraniteljska porodica, kakvi smo mi, šira porodica, koliko podrške nadjemo u vaspitačicama i učiteljicama kasnije...

Cao svima :) Ovo je moj prvi post ovde a ova tema mozda jedina u koju se uklapam. Ja sam mama jedne male devojcice i nadamo se da cemo biti porodica bar jos jednom detetu. Celu prethodnu godinu smo suprug i ja proveli citajuci, istrazujuci, razmatrajuci da li je sad vreme da se opet uhvatimo u kostac sa borbom sa neplodnoscu, prijavimo kao hranitelji ili prijavimo kao usvojitelji. Nasa motivacija nije bila iskljuciva i nismo lako mogli da stavimo svoje motive u jednu fioku. Na kraju smo se opredelili da se prijavimo za hraniteljstvo i sada smo pri kraju procesa dobijanja podobnosti i nadamo se da cemo do leta imati jos jedno dete.
Mislim da muz i ja upadamo u kategoriju hranitelja sa usvojiteljskim motivima i u nasem slucaju hraniteljstvo i usvojenje ne deli rec vs nego bi zamenili za & :)
Odluka zasto hraniteljstvo a ne usvojenje je dosla iz vise razloga. Jedan od najvaznijih je to sto smo muz i ja proveli nekoliko godina radeci sa ljudima koji su marginalizovani i borili smo se za njihova prava. U tom procesu smo upoznali decu u domovima, roditelje cija deca su na hraniteljstvu i socijalne radnike. Jako smo se radovali ideji hraniteljstva. Videli smo koliko pate deca po domovima i to upravo deca koja nisu imala status za usvajanje. A videli smo i ljude koji prolaze teske zivotne krize i trenutno ne mogu da brinu o svojoj deci. Videli smo koliko ih vole, cak i kad nemaju kapaciteta da adekvatno brinu o njima. Cak i pre nego sto smo poceli da se zabavljamo muz i ja smo znali da cemo biti roditelji bar jednom detetu koje nije nase biolosko.
Hraniteljstvom su se nakada bavili samo CSR. Znali smo neke sjajne ljude koji rade tamo, i neke ne tako sjajne. Srecom, poslednjih nekoliko godina su poceli da rade Centri za porodicni smestaj/hraniteljstvo. U nasoj opstini u tom centru su se zaposlili neki nasi dragi prijatelji i kolege, kao i strucnjakinje ciji rad jako cenimo. Kada se to desilo, bili smo sigurni da su to ljudi sa kojima smemo da se upustimo u saradnju i kojima verujemo da rade u najboljem interesu dece.
Takodje smo saznali da ukoliko je dete vec starije od 3 godine i provelo je bar par godina na hraniteljstvu, kada je dobije status za usvojenje, pise se preporuka da ti hranitelji imaju prednost za usvojenje (pod uslovom da se naravno proceni da je ta porodica najbolja za dete). Hranitelji tada mislim da, kao i bilo koji drugi usvojitelji ,prolaze preceduru dobijanja podobnosti da budu usvojitelji.
Hraniteljstvo je uvek privremeno. To je prva recenica sa kojom smo se susreli i deluje bas strasno...ali sa druge strane, savetnici i ljudi iz csr mogu da naslute da li ce neko dete biti na kratkorocnom ili dugorocnom smestaju, da li postoji sansa da dete dete dobije status za usvajanje. Niko ne moze nista da vam garantuje. Mi se jako nadamo da ce dete koje dodje u nasu porodicu ostati sa nama, ali znamo da nema garancija.
Zeleli smo da na pijedastal stavimo dete koje prolazi kroz krizu i da udjemo zajedno u taj vrtlog i budemo sigurna luka. Takodje vidimo sebe kao porodicu koja zeli da detetu pomogne da sacuva svoje nasledje i identitet koje je dobilo od primarne porodice. Vidimo i sebe kao porodicu koja intezivno i iskreno saradnjuje sa socijalnim radnicima, voditeljima slucaja i savetnicima.
Iako u ovom trenutku se nadamo detetu na hraniteljstvu koje ce uvek ostati sa nama...mi zaista razumemo vaznost hraniteljstva kao privremenog i dugorocno. Kad budemo stariji i nasa deca odraslija bi voleli da budemo i hranitelji skolskoj deci koja imaju perspektivu za kratkorocni smestaj. Znamo da sva deca vole svoje bioloske roditelje i ako su stariji i secaju ih se, cesto navijaju za njih da se oporave i srede i da ponovo zive zajedno.
Imali smo i sami ranije predrasude o hraniteljima. Medijska slika je dosta losa. To su u medijima cesto stariji ljudi iz ruralnih podneblja, siromasniji ,ciji motivi su finansijski, lose brinu o deci... Muz i ja smo imali priliku da na jednoj obuci (pre zvanicne obuke za hranitelje) upoznamo jednu grupu vec iskusnih hranitelja. Prvo smo se malo rastuzili jer svi su bili stariji od nas, drugacijih vrednosti, mahom iz ruralnih podneblja, slabije obrazovani...ali kako je obuka odmicala i kako su se njihove price nizale, osetili smo veliko postovanje prema tim ljudima. Ti ljudi su puni ljubavi, topline, optimizma i ogromne snage. Mislim da mozemo puno toga da naucimo od tih ljudi. Na samoj nasoj obuci za hranitelje smo upoznali nekoliko parova poput nas, sa slicnim motivima, mladih, sa bioloskom decom...i jako smo se obradovali sto cemo imati nekog s kim delimo iskustva.
Eto toliko...udavila sam :) Jako sam ponosna sto cu biti hraniteljka. Mislim da smo doneli dobar izbor za nasu porodicu i mastam o jednoj crnoj romskoj devojcici (mozda i decak...a mozda i ne bude romkinja) koja je negde vec rodjena a uskoro cemo je puno voleti. Nadam se da nase iskustvo moze nekom biti od koristi <3

Panda Mom,
oduševio me je tvoj post. Hraniteljstvo jeste jedan fantastičan poziv i nekako je tužno da se kod nas izrodi vrlo često u nešto drugo. Kao da nešto u mentalitetu ljudi sprečava da shvate hraniteljstvo na pravi način pa ili nisu zainteresovani dovoljno za decu ili su zainteresovani previše i onda ometaju usvajanje umesto da pomognu. Možda je upravo profil ljudi koji si i ti pominjala da se prijavljuje za hraniteljstvo jedan od razloga za takvo mimoilaženje sa onim što bi taj poziv trebalo da bude. Naravno, daleko da je uvek tako, sretala sam i ja hranitelje koji su vrlo predano i odgovorno to radili. Ali kažem suviše često se dešavaju ti promašaji. A to ne bi trebalo a ni smelo da je tako. Deca koja dođu na hraniteljstvo su već ranjena jer su izgubila svoje biološke porodice. I trebalo bi te njihove rane olakšati i pomoći im da ne dožive još veće traume prelaskom na usvajanje. Deca bi trebalo da su u središtvu hraniteljstva (kao i usvajanja svakako).

Ti mi deluješ po ovome što si napisala kao neko ko će se sjajno snači u tome i u svakom slučaju ti želim da bude tako. Možda ćete uspeti da usvojite ali čak i ako ne, to je jedan vrlo vredan put.

Ne znam koliko dobro govoriš engleski ali ako je dobro preporučila bih ti sajt jedne hraniteljke koja je odgajila stotine dece. Ima dvoje svoje biološke dece a na kraju je i usvojila jednu devojčicu koja je sada devojka. Ona je napisala niz knjiga sve su istinite, vezane za decu koju je odgajala i mogu da se nabave preko njenog sajta a ima i nekih odgovora na pitanja. Ja sam slučajno naletela na njenu knjigu kad sam bila u inostranstvu i kupila je i to je fantastično za čitanje. Knjiga koju sam kupila je Nobody's Son i govori o dečaku koji je bio kratko kod nje na hraniteljstvu pa je otišao na usvajanje da bi usvajanje propalo i on opet bio vraćen kod nje. To je ukratko sadržaj ali njena profesionalnost i poznavanje psihologije deteta, način kako prihvata dete, uklapa sa svojom porodicom, način kako reaguje na razne situacije, kako ona balansira svoja osećanja, pa to treba pročitati... Verujem da su i ostale knjige takođe sjajne, ima i priča devojčice koja joj je postala ćerka. I svaka knjiga se završava nekim upoznavanjem čitaoca šta se sa tim detetom desilo kasnije. Eto sad ja odoh na nešto drugo ali ta Cathy mi je isto bila neki podsetnik koliko je zapravo hraniteljstvo nešto sjajno zamišljeno a ljudski faktor ga pretvori u nešto drugo. A opet koliko je dobro i pomoć deci i sistemu, i socijalnim radnicima i onima koji usvajaju, onda kada hraniteljica baš bude neko ko je sposoban/rodjena za tako nešto.

http://cathyglass.co.uk/

Hranitelji su uvek spremni na transplataciju srca...Jer onog trenutka kada dete ode mi zapravo dajemo ono najdragocjenije sto imamo a to je SRCE...

Kad je naša mala , koja je od rođenja pa do dve godine bila kod hranitelja, polazila sa nama hraniteljima je srce htelo da pukne od bola. Svi smo plakali. Tako da svako ko se prijavi za poziv hranitelja unapred mora da se pripremi za to da ce verovatno dete da ode na usvajanje.

Draga Danara usvajanje nije kraj usvajanje je novi početak novi život suzama nema mesta . Nikada detetu nisam pokazala da se kidam iznutra kada odlazi, teško jeste , ali najbitnije je da oseti moju sigurnost. Osoba bez emocija i nije sposobna da bude hranitelj.
Hranitelj ima jako tešku ulogu treba uci u cipele deteta, u cipele bio roditelja i cipele usvojitelja.
Neko ko prosto razume važnost detetovog interesa u celoj situaciji .

Kucastuca ::
Neko ko prosto razume važnost detetovog interesa u celoj situaciji.

To je to!

Draga PandaMom, dobrodošla na Kutak.

Čestitam ti na odluci da budeš hraniteljica. Nadam se da ćeš pisati ovde o svim koracima na tom putu.

Evo našla sam na sajtu Centra za porodični smeštaj Beograd stranu na kojoj se nalaze linkovi medija u kojima se govorilo ili pisalo o hraniteljstvu.

http://www.hraniteljstvocps.gov.rs/kampanja.htm

Prilog o hraniteljstvu sinoc, 21.1.2018. u Dnevniku, RTS 1

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/3010172/starijim-hraniteljima-potrebni-mladji-naslednici.html