Usvajanje vs hraniteljstvo

Mi smo danas sa mojom majkom gledali album za slike i Vilenjak se nije sećao ni imena drugara preko hranitelja koji su mu bili na rodjendanu, samo se sećao imena hraniteljice. Moja majka oduševljena, gura me da ne pričam. Ja sam ipak rekla imena kad je dete pitalo. Takodje se i sećao da je hraniteljica drugom dečaku... nešto. Ja kažem prvo mama pa hraniteljica. Malo sam se i ja zbunila jer to dete je zaista zove mama a onda kažem da on ima dve mame (to dete isto tako govori). Medjutim i dalje nikakvog sećanja na njegov život tamo, ni spomena da je uopšte postojao... Mislim ne žudim za tim, dosta mi je bilo  Nego ova mi je amnezija isto nekako preterana, mada možda je to normalno...

super sto se neseca njih vise ili se namerno pravi
a sto se tice mikija to je nekad katastrofa odnosno meni nista ne govori ali cujem razgovor izmedju njih dvoje i prepricavaju sta su sve radili kod hraniteljice kad smo mi bili tamo i cak sta su jeli bukvalno ta dva susreta prepricavaju cesto i kad pitam nesto u vezi tog zacute oboje i nece nista vise da pricaju.
neznam sta je gore da je sve to zaboravio ili sto se prisecaju svakih detalja do pre neki dan nisu videli ni jedno slike sto smo slikali prvi put kad su se videli a to je bilo kod mikija osmeh od uveta do uveta kad je video krevetic gde je spavao sa 4.5 g sto je meni uzasno da dete toliki spava u kreveticu a marija sa godinu ipo presla na krevet sama da spava

nina :) ::super sto se neseca njih vise ili se namerno pravi
a sto se tice mikija to je nekad katastrofa odnosno meni nista ne govori ali cujem razgovor izmedju njih dvoje i prepricavaju sta su sve radili kod hraniteljice kad smo mi bili tamo i cak sta su jeli bukvalno ta dva susreta prepricavaju cesto i kad pitam nesto u vezi tog zacute oboje i nece nista vise da pricaju.

Nina,
da li si pokušala da I sa tobom pričaju ono što pričaju međusobno?
Možda su primetili, pogotovo Miki, tvoj ne puno pozitivan stav o hraniteljima pa ne želi sa tobom da priča o njima, o tom periodu tamo.

Simona,
ja bih rekla da to kod Vilenjaka nije tek tako.... Toliko ondašnje price o hraniteljima, selu, čak i svinjama a sad ni reč.... Na prvi pogled, mogli bismo reći da ste napokon postigli da neki novi događaji, tok života učine svoje, da potisnu prošlost ali kod takvog pronicljivog deteta kao što je on ne verujem da je samo puki zaborav.

Nina,
kao što smo već pričale - lakše je što imaju jedno drugo. No kao što i Struzzo kaže,možda da pokušaš i ti da se uključiš u taj razgovor.

Struzzo,
upravo to što kažeš. Nekako mi je nagli prelaz iz stalnog spominjanja hranitelja i starog života do totalnog nepostojanja svega predjašnjeg. Nekako je preterano i jedno i drugo.

pokusavala sam ja 100 puta da se ukljucim u razgovor i uvek onda krenu negativno da pricaju o hraniteljima jer je on mariji puno prico sto sam i ja naravno cula i namerno to uvucem urazgovor ali on bukvalno sve negativno prica o njima,kako su ga tukli sa kasikom jedva sam svatila na sta je mislio i kad je video meni u ruci varnjacu ali onu kao kasika onda mi je reko eto sa ti su me tukli jer ja inace slabo te koristim nego volim one ravne a siroke znate na koju varnjacu mislim.kad sam to rekla hraniteljima oni u cudu otkud mu to pa mi ga nismo nikad takli i sve neke gluposti krenu da pricaju
sto se tice hranitelja m ise cujemo cesto ali ja jos nisam dala ni jednom da pricaju.bas smo se culi pre 2 nedelje kad je bilo ovde kod mene uzasno vreme sa silnim smetovima covek odma zovno da vidi kako smo dali smo zavejani a mi samo sto smo dosli iz skitnje i pricam m u kako smo isli po tom nevremenu da se druzimo sa prijateljima gde su oni zavejani samo je reko vi niste normalni sto sam i ja rekla da je u pravu.kao sto sam ovde i pisala dogodovstine sa tog puta dugog samo 8 km sto stignemo za par min a sad nam trebalo preko pola sata
miki je inace tip koji je jako zatvoren i kad oce onda prica nije vazno o cemu je rec dali usvajanje ili nesto nevazno.primer da mi nikad iz zabavista neprica desavanja i kad ga pitamo slabo oce da kaze nego kad mu dune ili kakao mariji prepricava dogodovstine.ali smo primetili vaspitacica i ja da se od nove godine malo promenuo i da je poceo vise da nam prica sto nama kakao je biulo u zabavistu a i vaspitacici i da manje bude te barijere izmedju njega i druge osobe pored njega ako je za nesto kriv tad cuti i nabije glavu u pod ali bukvalno.ali sad to slabije se desava makar ja kuci to nisam primetila od nove godine a i ona kaze da se i njoj to slabije desava,zato sam i trazila da ide kod pishologa njihovog jer inace oni imaju taj program da ona svake nedelje ide u odeljenje i da se druzi sa decom i da kasnije oni idu kod nje pojedinacno.tu crtaju pricaju sa njom i od tad smo svi primetili da ima pomaka u komunikaciji sa njim.kao da mu je nesto falilo da se opusti ,ali koliko znate i sami on ni jednom nije trazio da ide kod njih ili da se cuje sa njima kad god ga pitam dali oce da prica sa njima kaze da nece .ali zato hranitelji kazu da je on i dalje ljut na njih sto su se razdvojili da zato ima taj zid kakao ja kazem izmedju njega i odraslih vise komunicira sa decom,
ja mislim da on ima strah da cemo ga mi ostaviti opet jer su mu tako pricalai da smo ga ostavili da bi zaradili para pa smo zato sad dosli po njega kad imamo a da oni sad nemaju para da ga cuvaju,mozda se zato bolji da ga mi ne ostavimo kao sto su ga oni
jos malo pa ce ravno 2 g kakao smo zajedno sledeci mesec ce biti.nadam se da ce sve biti super kad krene u skolu i kad vidi da ce biti tu vezan sa svoje drugare a ne ko sto je bio tamo za decu vezan pa je moro da ih ostavi
sad sam vas udavila sigurno i mozda sam promasila deo teme gde ovo da pisem

Nina,
ne daviš nas sigurno. Bar meni je uvek drago da pročitam druga iskustva a uvek mogu nešto da primenim i na sebe/nas. Evo i u ovom tvom odgovoru mi je značilo to što kažeš da Mikiju pomaže razgovor sa psihologom. Ja stalno oklevam da se mi obratimo nadajući se da probleme možemo da rešimo sami i strahujući da li bi to bilo pomaganje ili odmaganje za nas i dete. Ali tvoj Miki je primer kako razgovor sa psihologom pomaže.

Što se priče o hraniteljima tiče ne znam da li da mu veruješ. Ja dok nisam imala dete bila sam uverena u ono da deca ne lažu. A onda sam više puta Vilenjaka videla da sasvim izmisli nešto što znam da se nije dogodilo samo da bi privukao pažnju ili već nešto slično. I on je pričao kako su ga hranitelji tukli, mučili, vezivali i tome slično pa posle to negira. I ja mislim kao što otprilike i Struzzo reče da možda Miki oseća tvoju negativnost prema hraniteljima i priča nešto što misli da ti želiš da čuješ. Ne mora da bude da si ti zaista negativna, ni da si rekla tako nešto. Npr meni je Vilenjak jednom prebacio da ja ne volim hraniteljicu iako ja strogo pazim da ne kažem nešto protiv nje. Kad sam ga pitala odakle mu to kaže po izrazu lica, po načinu kako stisnem usne kad je spomene. Ja sam mu onda rekla da nije da je ne volim ali ne moram da je ja ni volim, nismo mi jedno pa da mi sve moramo da radimo i osećamo isto. On je proveo neki deo života kod njih i ako želi da ih čuje, vidi, spominje on to može. Medjutim majka ima veliki uticaj i ja nisam sigurna da ovo nespominjanje nema delimično uzrok u tome što Vilenjak misli da ja ne volim hraniteljicu iako govorim drugačije. E sad pitanje je da li je to dobro. S jedne strane jeste, dete se potpuno naviklo na novi identitet, novi život. Sa druge strane kako se naviklo kad stalno imamo napade besa, neposlušnost i sl. Možda je to tako kod dece inače ali činjenica je da je put usvojene dece teži i da oni moraju da se izbore sa raznim situacijama u sebi i oko sebe koje daleko nadilaze njihove godine.

Kod nas je ista priča da su hranitelji pričali da mi gradimo kuću, pripisali nam ostavljanje koje mi nikada nismo učinili. Mislim da je to velika greška i naših i vaših hranitelja i da nam ništa dobro nije donelo.

Takodje mi Miki i Vilenjak liče i u tome što imaju kako ti kažeš zid prema odraslima a dobro komuniciraju sa decom. Vilenjak i dalje uporno ne govori ni "hvala" ni "dobar dan", ponekad nešto promrmlja i inače sem nas najbližih sa odraslima jedva da komunicira. Opet meni je najvažnije da je sa decom lepo, tu bih se tek zabrinula da nije...

Za strahove moguće da ih imaju koliko god mi pominjali da ćemo ostati zajedno itd. Nama je najkrizniji period uveče, tada se bes i neposlušnost najčešće ispoljavaju. A to je opet period kad verovatno strahovi iskaču, strah ga je da ostane sam u sobi, od snova itd...

Sad ja opet sve uzimam Vilenjaka za primer ali nekako mislim da ako mogu da nešto pomognem to je opet sopstvenim iskustvom...

sto se tice ponasanja i vaspitanja mikija mislim hvala dobar dan i svwga toga on sam se svima javja cak i ruku pruzi koga nezna a sretnemo i vidi da mu se samo nasmejo on pruzi ruku.tu stvarno nemamo problema sa ni jednim jer su oboje druzejubivi i vole da pricaju ali jedino miki nevoli da prica sa odraslima kad ga ispituju bilo sta nevazne teme,do nedavno nije teo obicnu pricu da preprica ako ga pitas ili crtani ili sta god gleda na tv a sad oce
a sto se tice psihologa to je u zabavistu kodnas normalno da pisoholog radi sa svom decom ali sam primetila da miki ode 2-3 puta mesecno do nje i to mi je super sto imaju taj rad sa deco a da nisu oni to uveli mozda bi ja trazila sama da imaju malo razgovor i da ga malo prati.kad mi je vaspitacica rekla da je imala problem sa mikijem u odeljenju ida ce reci to psihologu ja sam samo rekla da moze i da joj dajem dozvolu da malo vise obrati paznju mozda nesto i urodi plodom,da smo nakraju dosle do zakljucka obe kad smo pricale pre neki dan da je super sto ide cesce kod nje nego ostala deca u grupi jer oni odu jednom mesecno odnosno kad im dodje red

Što se tiče manira, korišćenja reči: dobar dan, hvala, izvini... Baš mi je kuma pre neki dan pričala kako im se učiteljica žalila ( u pitanju je predškolski uzrast) koliko dece ne zna i ne koristi takve reči, prosto to ne čine. E, sad, moja kuma se žali na to koliko je jak vršnjački uticaj jer kumić je vrlo kulturno i uviđajno dete. On se zaista tako obraća ali u školici ćuti, ne primenjuje jer ne želi da bude drugačiji, da mu se smeju.
Mislim da je definitivno do sredine. I da u malim sredinama poput vaše, Nina je to vrlo uobičajena stvar, npr. reći svakom odraslom dobar dan.
E, sad, kao što rekoh kumi mislim da ono što dete nauči u kući, od roditelja ne može tek tako da se izbriše, nestane. Tako da kumić neće postati nekulturan zato što mu je takva trenutna vršnjačka grupa. Kao što će vrlo teško naučiti naučiti učtivo obraćanje dete koje nikad od svojih roditelja nije čulo da izgovaraju "dobar dan", hvala, pardon, izvolte itd, itd.
I skrenusmo sa teme...

Da, dobar psiholog, da.... treba pronaći takvog.

Što se tiče hranitelja, ja ne pamtim kad sam čula naše... oni su zaista prošlost.

I kod nas deca Vilenjakovog uzrasta uglavnom ne govore "dobar dan" i slično pa ja nisam zabrinuta oko toga. Sasvim je uklopljen u kolektiv

Za psihologa i ja mislim da može biti korisno i nama i deci, no problem je pronaći tog dobrog. Ja sam odavno postavila temu oko toga pa ako neko zna nekog dobrog tj bez predrasuda prema usvajanju i sa poznavanjem ove tematike valjda će se javiti. Ja se nekad nerviram što otežem sa tim a nekad kad vidim šta reče onaj psihoterapeut Senci sunca npr drago mi je da nisam otišla. Ne mogu ja naročito sa detetom da eksperimentišem pa da naletim na nekog ko će još da nam produbi probleme :/

simona sto neprobas sa psihologom u zabavistu vilenjakovom ili u nekoj ustanovi decijoj da radi psiholog mozda ce ti pomoci.nama je eto pomogao bas deciji.ja sam bila jednom i lepo smo popricale i rekla joj sve u vezi mikija da ipak ona zna da je usvojen.posle mi je ona pricaLA sta joj je sve miki reko i to je uvek ta prica zadnji dan kod hranitelja kad je bio odnosno kad smo mi otisli po njega sto on i marija prepricavaju taj dan zajedno.cak joj je reko da je hraniteljica donela svima po pljeskavicu i sa cim je koja punjena jer inace oni imaju svoju radnju odnosno rostilj a nije tela nista da sprema jer zna da imamo puno da putuljemo ikontala da cemo biti gladni pre nego sto krenemo kuci ,jedva smo mi prihvatili jer smo jeli usput mislim nas troje svratili da doruckujemo
gledacu sledeci mesec da opet odem do nje da cujem sta ona misli oko svega i dali ima promene ali smo jos primetili otkad on cesce nju posecuje crta mene trudnu sa bebom u stomaku a dotle me je normalno crto i to lepo nacrta malo dete.moracu jednom da slikam pa da zakacim ovde sliku da vidite ,a inace to je i njoj crto isto

Nina,
hvala ti. Videćemo. Ako se budemo obraćali možda ćemo prvo Familiji oni su valjda specijalizovani za usvajanje/hraniteljstvo, to mi je neka garancija da se u to razumeju pa da neću morati još ja da psihologa "lečim" od predrasuda...

Da, svakako ako Miki razgovara sa psihologom ti povremeno otidji pa vidi šta će ti reći. Ali je svakako pozitivno da i uočavate poboljšanje.

Struzzo ::...

Što se tiče hranitelja, ja ne pamtim kad sam čula naše... oni su zaista prošlost.

Eh da je tako... Nikad ne znamo da li će deca u nekim svojim previranjima/traženjima želeti da vide/vidjaju i njih. No to smo valjda prihvatili sa usvajanjem.

Simona,
otkucah dug post koji nestade .... pokušaću kasnije.
Naravno, u pravu si ali kod nas je tako da tema o hraniteljima i previranjima u vezi sa njima je zapravo moja lična.
Što se dece tiče , u njihovim životićima oni su zaista nepoznati likovi. Oni nisu mogli sa svojih 15 i 12 meseci imati oformljeno sećanje...ma naš sin se ne seća stvari od pre par meseci.
Tako da moguća previranja kod njih ne očekujem na ravni hranitelja. Pre će to biti u vezi sa njihovim pričama, biološkim majkama. A hranitelji kao hranitelji, nema tu bogznašta. Upoznaće ih jednog dana, naravno i to je to. Ne verujem da tu može biti bilo kakve drame.
Drugo je to što ja moram da bi moja deca u budućnosti, ako bi hteli da ih upoznaju, do te budućnosti da ostanem u kontaktu sa njima, "družim" a nije mi baš do druženja.
Tako da me ne bi pogrešno shvatila, ja suštinski kad pišem o hraniteljima uvek pišem vrlo lično, iz moje pozicije...pa kad rekoh prošlost, pomislila sam na nelagodu i neprijatnost koju ja osećam prema njima.
Pretpostavljam da kod vas je to nešto sasvim drugo, mislim na Vilenjakovu priču.

Struzzo,
upravo sam to mislila što pišeš. I kod mene je ta tema o hraniteljima lična. Naravno, i Vilenjak pošto ih se seća je imao svoju opet dramu. Ja za sebe nekad mislim da sam pala na tom ispitu ali nisam nikad mislila ni da ću da prodjem Još u školi roditeljstva meni nije bilo jasno zašto nam se savetuje da ostajemo u vezi sa njima. S jedne strane jeste to, dete je bilo tamo kontinuitet bla bla. Jeste žalosno i za te ljude ako gaje decu, vežu se, ali opet nisu li oni prihvatili da mogu da obavljaju taj posao? To stvara konfuziju, i ovako je teško detetu objasniti sve a onda dodju hranitelji sa svojim pričama. Taman se dete učvrsti u novom identitetu a onda se prodrma ponovo. Ja sam jedno vreme mislila da je to čak i dobro, novi identitet je uvek bio jači nakon tih susreta ali šta sada kada ih dete više ne spominje? Meni je zapravo teško to što ti kažeš, da se ja družim sa njima. To je razlika u odnosu na biološke roditelje koji se pojavljuju u fizičkom obliku kad dete odraste, ako hoće ono može da ih vidja ali nisam ja obavezna. Meni inače jako teško pada da se družim sa osobama koje mi ne leže. Mogu ovako da pričam po forumima, fb i slično ali nikako ne da se čujem telefonom, da se vidjamo i zbližavamo. Pogotovo što hranitelji po meni imaju ozbiljnih grešaka zbog čega mi imamo sada i fizičkih i psihičkih teškoća sa detetom. A hraniteljica misli za sebe da je savršena   I veliki mi je napor da se izdignem iznad toga i ne izredjam šta sve mislim, jer to više i nema svrhe. Mm naravno sasvim drugačije gleda, on nekad nije hteo da čuje da se ne čujemo sa njima. Ali sad kad dete uopšte njih ne spominje i on se slaže da za njega možda nije dobro da ih sada vidja a ako kasnije poželi, može. I uopšte nisam sigurna da je to insistiranje socijalnih radnika na kontinuitetu ispravno, činjenica je da deca imaju diskontinuitet i ne vidim zašto da veštački stvaramo nešto drugo. Naravno da oni u sebi moraju da objedine i usvojenu porodicu i biološku i hraniteljsku eto, ali imaju čitav život za to. Sada dok su mali te slike bolje da su jasnije, evo meni je Vilenjak juče tražio da mu promenimo ime. No pisaću to na drugoj temi...

Apsolutno se razumemo, Simona.
Pretpostavljam da je tebi utoliko komplikovanije jer i Vilenjak ima svoju dramu u vezi sa hraniteljima. I utoliko što su realno napravili štetu sa određenim postupcima, npr. priča o gradnji kuće.
Ja ništa od toga nemam tako da su možda moje nelagodnosti u vezi sa hraniteljima negde banalne u odnosu na tvoje. Često se pitam zašto se uopšte tako osećam kao što se često zapitam (poput tebe) zašto bismo uopšte bili u kontaktu sa njima? Znam da i sad kad se budemo čuli preko Skajpa sa Struzzolinovim hraniteljima da tu prave konverzacije između Struzzolina i njih neće biti. Njega mrzi da mirno sedi ispred monitora i priča sa dedom, babom, tetkom ili mojim sestrićem koje realno mnogo voli i baš im se obraduje a kamoli sa nekima koje je zaboravio posle 3 meseca. S vremena na vreme gledamo fotke hranitelja, njihove dece, on ne reaguje. Umem čak da ga nekad nazovem imenom kojim su ga oni zvali, on me pogleda začuđeno...
I pretpostavljam da će njemu (kao i njoj) biti ok što su upoznali te ljude o kojima su pričali mama i tata i to je to. Ne verujem da će oni i kao tinejdžeri moći da sagledaju ulogu hranitelja niti će biti naročito uzbuđeni.
Ali ja ipak ostajem u kontaktu zbog tog "dela slagalice" moje dece koji će im možda značiti možda ne. Ostajem i zbog izvesne zahvalnosti što su ipak dobro čuvali našu decu (mada im je to posao, ne). I to je to. Uopšte, emotivno reagujem na svaku osobu koja je imala veze sa mojom decom, banalizujem ali bih npr. bila uzbuđena da upoznam pedijatrijsku sestru koja se najviše brinula o mojoj curi (ona je zbog godišnjih odmora socijalnih radnika ostala u bolnici neko vreme da čeka njih da je udome).

Ne znam kako bih tek da sam u tvojoj koži. Osećala bih buru verovatno. Ali mi se čini jedno - mislim da će i Vilenjak za par godina reagovati slično na hranitelje. U smislu: ok, to su ti ljudi, dobro, idemo dalje.

Struzzo , evo da ti odgovorim ovde . Mi smo hteli da usvojimo vec pomenutu devojcicu , koju pretimo jos iz perioda kad je bila u maminoj utrobi , zbog nje je najvise i bila obuka za usvojenje , mada smo u picetku , dok smo bili neupuceni mislili da uzmemo dete u hraniteljstvo pa da ga onda posle nekog vremena usvojimo , kad se steknu zakonski uslovi za to , kao sto je to nekada bilo . Medjutim , taj je zakon promenjen .Posto smo sada vec jako stari nemamo sanse da usvojimo neko mladje dete , jer je maksimalna starosna razlika vec poznatih 45 godina . Ni oznacavanje od strane majke za ovu devojcicu nam nije moglo pomoci , a toliko smo se nadali. Jos njene slikice i videozapise drzim u mom telefonu i najbolje bi bilo da ih sto pre izbrisem . U medjuvremenu mi je nudjeno samo 1 dete lako ometeno u razvoju i to je sve . Ja znam da je malo zdrave dece srpske nacionalnost koja su za usvajanje , zato sam i stavila da moze dete uzrasta do 6 godina . Ocigledno da cu , ako mi ni ovaj poslednji ET sam u martu ne uspe morati da potrazim mozda i starije dete .

S obzirom da sam ja jos uvek u VTO postupcima/ na to me je primoralo ponasanje ljudi iz mog socijalnog/ zato sam i pisala na izlaznoj strategiji , jer to u mom slucaju i jeste izlazna strategija .

Pročitala sam tvoju priču.
Moram priznati da sam prvi put čula za ovde (znam da je u Americi to regularni postupak) za označavanje budućeg usvojitelja od strane biološke majke. Nisam pravnik, ne znam da li je to zakonski moguće ili ne, samo zapažam da nisam tako nešto čula dosada.
Žao mi je što niste imali više poziva. Činjenica je da je mnogo, zaista mnogo parova koji bi usvojili dete (čini mi se sve više, evo dovoljno je pogledati samo na Kutku koliko novih usvojitelja u odnosu na pre 3-4 godine) a sa druge strane, vrlo malo dece za usvajanje.
Nadam se da će ti uspeti VTO u martu ali ako ne....mislim da ne treba da imaš toliku bojazan od nešto starijeg deteta. Pisale smo mi o tome (ima posebna tema)...ima to itekako prednosti....

Struzo . otvori porodicni zakon , clan devedeset i neki, ne znam tacno koji , gde kaze da majka moze dati dete na usvojenje sa ili bez oznacavanja usvojitelja ,,ja sam igrala na tu kartu. Ja sam godinu dana potrosila da ove mojmune u mom Socojalnom ubedim da to moze i da su tek posle ne znam tacno koliko zvanja i maltretiranja te devojke uzeli joj takvu izjavu , naravno na moje insistiranje .

Inace , mi smo od prosle godine na IVF u PFC gde ste i vi trebali da idete , pa ste u medjuvremenu usvojili Strugerona i kada ste to javili Danici ona je rekla da jedva ceka da dodjete kod njih da upozna veseli trojac . Sve sam zapamtila , a davno je bio taj post .
Znam da u Srbiji ima oko 6/7 000 dece koja su u hranitaljskim porodicama , da ima preko 800 parova i pojedinaca koji cekaju da usvoje i da je zdrave dece tek oko 30/40 . Mislim da su ta tolika deca u hraniteljstvu iz razloga lenjosti i nesposobnosti , neazurnosti zaposlenih u pravosudju , centrima za Socijalni rad . N e moze me niko ubediti da se od tolike dece u hraniteljstvu ne mogu brze zavrsiti papiri bar za 1000 ili 2000 dece koja bi mogla odmah na usvajanje . Nego iz vec pomenutih razloga deca prerastaju uzrast kad bi ih vecina ljudi htela usvojiti , a posle toga ih niko nece . Zato bih ja igrala na kartu starijeg deteta , kao vecu mogucnost za brze usvojenje .

Izvionjavam se zbog stamparskih gresaka ,kucam s laptopa , bez misa , koji je preosetljiv da bih se vracala unazad da proverim tekst, cesto mi se onda sve izbrise .

Ja isto nisam znala da je moguće da biološka majka označava usvojitelje po našem zakonu.No svakako to je značajna informacija za buduće usvojitelje.

Ganedina,
žao mi je što vam se to izjalovilo. Za dalje - nadam se da će vam uspeti vto. Ukoliko ne, biće to ipak druga pozicija nego sada. I ja se slažem sa Struzzo da usvajanje starije dece ima i prednosti pored težine. Inače sada mislim da nisu godine presudne nego karakter/ličnost deteta. Naravno, i godine kao i prethodna iskustva znače nešto svakako, ne eliminišem ih skroz. No ličnost ipak oblikuje sve što joj se dogodilo, pa neko dete može da ima teži put a da ga prihvata sa lakoćom i opet lakši a da njemu/njoj sve izaziva traumu. No opet je tu roditelj da sve to usmerava i utiče da se menja ono što misli da je loše kod deteta,naravno tu treba mnogo prvenstveno ljubavi a i poverenja i rada da se stigne do te tačke da dete želi da se menja. No ja bar imam stav da se menjamo celog života, velika sam protivnica onih stavova da je dete formirano do pet/sedam/bilo koliko godina. A mislim da je sa drugačijim stavom i prilično besmisleno usvajati starije dete. Jedino što je lakše odmah formirati dobre navike u odnosu na menjanje stečenih to je jedan od razloga što je usvajanje roditeljstvo plus. No sve je to tebi sada nepotrebno jer možda i ne budeš u toj situaciji. No ako budeš prepoznaćeš da je to tvoj put i da je baš tako trebalo da bude. Meni se nekad desi da uživam baš u toj težini, naravno ne dok traje i dok mi dete pravi probleme i čini mi se skoro da nema izlaza da se neko negativno ponašanje reši. Ali to je kao neki rebus, izazov, odjednom prepoznam u Vilenjaku nit, način kako mogu da mu izazovem motivaciju i želju da sam menja nešto negativno. A veza koja se stvara izmedju roditelja i deteta nakon svake rešene situacije i ponovnog uspostavljanja razumevanja je sve jača. :)

-ganedina ja sam cula da moze da majka obelezi potencionalne usvojitelje ali znam da kod nas to slabo prolazi jedino ako se angazuje ministarstgvo,dali si ti zvala njih da kazes da imate saglasnost majke da vi usvojite malenu trebali bi i to probati ili nek ona zove ako je zainteresovana da ti pomogne i sad

Ona ih sigurno nece zvati jer je na taj deo svog zivota stavila tacku . A i ja da zovem nema svrhe jer je onaj Vulevic u ministarstvu nevidjeni kreten i skot . To misle skoro svi u Socijalnom , a i sama sam imala verbalni duel s njim kad mi je rekao da ja nikad necu usvojiti dete jer sam uzasno matora , a tada sam imala 44 godine .
Ma ja sam se vec pomirila s tim da ako dodjem u situaciju da usvajam uzmem svakako neko starije dete , verovatno nekog decacica , iako obozavam devojcice . Eh sto nece Bog da se bar jednom smilije u mom zivotu na mene i da mi dozvoli da mi uspe sad ova VTO i rodim decaka i devojcicu ..................

Ganedina,
za Vulovića pretpostavljam da je bio neprijatan. Prema nama je u jednom trenutku bio jako fin a u drugom, kad nam je trebala jedna ključna informacija, bio je vrlo neljubazan, toliko drugačiji kao da se ne radi o istoj osobi.
Možda je kod tebe bio problem što si tad, sa tvojih 44 god i tek rođenom bebom koja tek treba da se u czrs "obradi" bila blizu te zakonske granice od 45 god razlike između roditelja i deteta.

Naravno, želim da ti uspe vantelesna uskoro....i valjda će, pa se nećeš baviti usvajanjem (gde, izvini ako sam direktna, imam utisak nisi dovoljno spremna, pogotovo ne starijeg deteta što ti se nameće kao realna mogućnost), ako sam te dobro razumela.
Nije mi jasno zašto bi usvojila dečačića ako obožavaš devojčice?

Struzzo ::...

Naravno, želim da ti uspe vantelesna uskoro....i valjda će, pa se nećeš baviti usvajanjem (gde, izvini ako sam direktna, imam utisak nisi dovoljno spremna,  pogotovo ne starijeg deteta što ti se nameće kao realna mogućnost),  ako sam te dobro razumela.
...

  

I ja imam takav utisak, ne osećam tu ushićenost u Ganedinim postovima koje mi imamo kad postajemo i trajemo kao (usvojene) mame. Opet to je možda zbog trenutka, spremanje za vto, želja da ona uspe.

Pa naravno da je to posledica moje trenutne situacije i priprema za VTO , koju inače radim sa doniranim jajnim ćelijama . Ja sam već rekla da sam htele ovu malu , da sam se već bila jako, jako vezala za nju i želela da budem njena mama . Ali to nije išlo , samo sam trošila svoje emocije i dragoceno vreme , možda se u tom periodu mogla još uvek nahvatati i neka moja jajna ćelija . Ali sad , štaje- tu je , ja hoću dete i ako ono izadje iz moje utrobe , ono je moje . Isto kao što će biti moje ono koje budem i usvojila , ali ću stalno strepeti i živeti u strahu da se ono kad poraste i pronadje eventualno svoje biološke roditelje opredeliti za njih . To bi me u ovom mom napaćenom životu skroz dotuklo . I ja sam od svojih 13 meseci rasla bez majke , koja nas je ostavila i otišla , tako da život koji sam kasnije imala ne bih nikom poželela . Jedino što sam ponosna na sebe je što mislim da sam od sebe izvukla maksimum u skladu sa okolnostima .

Ganedina,
ako si dobila podobnost, prošla si razgovore u czrs, školicu roditeljstva? Onda si verovatno upoznata koliko je retka situacija da usvojeno dete posle svoje 18 godine ako poželi da pronađe biološke roditelje tad se za njih opredeli, što znači odbaci svoje zakonske roditelje koji su ga gajili, vaspitavali, podarili mu mnogo ljubavi i pažnje.

Navijam za uspešan ET u martu!