USVAJANjE od prikupljanja dokumenata do dobijanja podobnosti

Miksa hvala na lepim zeljama,zelimo jako i puno da i mi postanemo MAMA I TATA a nadam se uz BOZIJU POMOC da ce nam se zelja ispuniti

Dorinta,
čestitam!

Dorinta cestitam!

Dorinta, cestitke, da sto pre dobijete i sudbonosni poziv!

Dorinta moje cestitke,uspecete siguran sam .Nisam bio dugo na kutku i jako mi je zao zbog toga,tako da neznam ko je jos od starosedeoca na kutku imao tu cast da nas obraduje  lepim vestima.Izvinjavam se svima koji su iscekivali bilo kave vesti od nas ali i sami...same znate kako je u prvim danima i mesecima roditeljstva....ma carobno samim tim imajuci u vidu da smo mi na naseg misa cekali poprilicno za malo pa 4 godine  nasa sreca i radost koju nam je doneo je bukvalno izmenilo sve pa i ta sitna zadovoljstva ,listanja i caskanja na kutku i uopste na inernetu.ZNATE STA AKO SMO CEKALI I TOLIKO DUGO VALA SMO I DOCEKALI.Sve je pocelo u martu prosle godine kada smo dobili i prvi poziv posle tri godine cekanja da da toliko dugo nam je   trbalo da probijemo led ,nazalost nije nam bilo sudjeno.Na drugi poziv nismo dugo cekali i negde jula odlazimo na drugi razgovor  i jos jedno razocarenje nebi da pisem o detaljima jer sada iz ovog ugla verujem da je trbalo da se desi ovako i nikako drugacije.Inace posle uskrsa prosle godine u nama pocinje da se budi neopisiv predosecaj da ce se nesto lepo desiti taman toliko jak i dobar osecaj da smo odlucili bukvalno jedne veceri da sutra krenemo sa sredjivanjem decije sobe koju inace prethodnih godina cekanja nismo ni spominjali.Prosle godine sam inace vrlo cesto poslom bio van kuce oli osecaj da cese nesto lepo desit je bio sve jaci i jaci.Avgusta odlazimo na odmor vracamo se pocinjem da radim i sudbonosni poziv me zatice van kuce kao i prethodna dva .Kada me je supruga pozvala ispricala da su nas pozvali za decaka od cetri godina znao sam da je vec sve gotova stvar verovali vi ili ne ,sve to u tom trenutku kao da sam  doziveo ,pricu, okruzenje gde sam  se tad nalazio,sreca i steh koji do tada u prethodna dva slucaja nisam imao ni ja ni moja supruga,jedinstven osecaj kada ste srecni, uzbudjeni, uplaseni kada vas emocije kidaju a ni sami neznate zbog cega.Naravno moji iz firme mi izlaze u susret i mi za  4 dana odlazimo na sudbonosni razgovor.Razgovor je protekao nesvakidasnje,opusteno uz smeh salu i vidno uz obostrano zadovoljstvo da je izgleda na pomolu kraj nasim mukama.Kroz razgovor saznajemo da je poprilicno parova bilo pre nas a da smo mi zadnji ili predzadnj sto se konacne odluke tice tako da nam je receno da nas nece dugo drzati u neizvesni.Ali da nas nece bukvalno drzati uneizvesnosti nisu bile prazne price nego ziva istina jedan od clanova nas je zamolio da budemo u gradu do dva i da ce nas do tada verovatno vec pozvati i reci njihovu odluku jer posle nas su imali zakazan jos jedan razgovur pa ukoliku se budu odlucil za nas da nemoramo opet da putujemo nego da procedura krene sto je pre moguce .Tih tri ili cetri sata cekanja da nas pozovu u nasim zivotima ze ostati duboko urezani i verovatno osecaj kji smo tada imali se nece vise nikad ponoviti,najzad  je zazvonio glas mi se utanjio toliko da nisam mogao da cujem sebe o sa druge strane reci hvale,poziv da jos jednom odemo do centra, nisam insistirao da mi kazu sta su odlucili vec sam sam sav zbunjen reko mojoj suprugi ajmo da vidimo izgleda da su doneli odluku.penjemo se na sprat do kancelarije usput srecemo jednog clana komisike koji nas hvali ali nagovestava nam da nam nije dala glas.Optimizam nas ne napusta dok nam drugo clan komisije na ulazu u kancelariju ne bas radosnim licem govori da sednemo i sacekamo jos malo....mozete zamisliti kako smo se osecali da bi posle desetak minuta dosli dvojica i uz njihov smeh a nase suze saopstili da su nas izabrali....Boze moj osecaj koji ste vecina vas na kutku dozivela je neopisiv,pun naboja, emocuje koje su nemerljive sa bilo cim pre i posle toga.Posle pozitivnog soka koji smo doziveli obavestili su nas o daljim procesu a mi pomalo izgubljeni posle nenadanog toka i razvoja situacije krecemo da obavestavamo sve redom da smo postali MAMA I TATA.Nastavak sledi evo malisan se okrece po krevetu nastavicu sa pisanjem sto pre mogu jer nisam dotakao ono najbitnije ,naseg malog misa..

miksa jedva cekam nastavak price,taman bi ovo mogo staviti i na blog gde su nase price kako je dirljiv tekst a tek mogu misliti kakav je bio susret,sad cu svaki cas gledati dali si nastavio pricu

Miksa divno... podsetilo me je na naš početak i naravno uvek se raznežim i rasplačem... I ja jedva čekam da čujem kako je prošlo navikavanje i kako ste sada. Svakako bih rado prihvatila Ninin predlog ali naravno ako se i ti složiš. Na sledećem linku je naš blog koji možeš takodje da iščitaš i učestvuješ ako želiš. A za početak možemo svakako da objavimo tvoju/vašu priču :)

https://usvajanje.wordpress.com/

Miksa, divno! I ja jedva cekam nastavak! I cestitam!

Novim parovima u registru zelim da sto krace cekaju!

Bak,
čestitke i tebi, obradovah se sad skroz kad iščitah malo postove... Navijam da beta raste i raste i raste...

Hvala ti, ima jos puuuno do pobede. Videcemo, za sad cekamo

Miksa, diiiiivnoooooo, sva sam se najezila!



Kad stignes, pisi nam dalje, a Simona ili ja mozemo uz tvoju saglasnost da tvoje pisanje prenesemo na blog kada budes zeleo!

I ja jedva cekam nastavak! Obozavam kad se neko raspise!

Biksi,
i ja :)

Naročito kad je muškarac, zato što i na zapadu retko pišu bilo usvojeni očevi, bilo usvojeni, o biološkim i da ne pričam (mada ima jedan koji je napisao knjigu o otvorenom usvajanju do duše). Ali uglavnom žene, devojke tamo neprestano pišu, iskustva sa usvajanjem su neiscrpna tema. Kod nas (sem izuzetaka poput mene ) i žene retko pišu ali čini mi se da se muškarci čak češće odvaže nego na zapadu.

Oduševila sam se kad sam videla da ima kod nas udruženje očeva, da se udruženo bore za decu koju su izgubili uglavnom razvodom ali ponekad i oduzimanjem i odvodjenjem na hraniteljstvo. Imali su skoro skup u Beogradu, pa emisiju na vojvodjanskoj tv. U SAD je tek sad trend da se pitanje muškaraca i u usvajanju otvara, da se biološki očevi bore na sudovima i čak dobijaju slučajeve i decu. I diže se velika prašina i tek se podiže svest da su muškarci onda kada žele da brinu o deci i dobiju starateljstvo ugroženi. Eto u tome smo sasvim na liniji sa SAD, zanimljive su mi te razlike u mentalitetu. U svakom slučaju - bravo za muškarce, pravda za tate

Zanela sam se malo, eto kad neko voli da piše Napisah Miksi i privatnu poruku pa se nadam da će nam dopustiti da priča ide i na blog... ali u svakom slučaju je super da je imamo i ovde :)

Miksa predivno ...

Hvala svima nisam se nadao da je kutak jos ovako ziv ,drago mi je zbig toga i nadam se da iskustva nas starosedeoco mogu biti od pomoci vama koji krecete u ovu predivnu pustolovinu....naravno u najpozitivnijem smislu.Sto se tice bloga naravno da se slazem da nasu pricu postavite ako smatrate da tako trebe jer iskreno nisam do sada imao zadovoljstvo da posetim i te stranice,,ali obecavam da hocu samo kada malo budem imao vremena.Pa da nastavim tamo gde sam stao...  Napomenua sam da prva dva razgovora verovatno nisu bila sudjena vec da su bili signal za ono pravo sto sam pokusao da vam prenesem u prethodnom postu.Da se vratim na razgovor za naseg misa tek da vam predocim neke detalje koji su zanimljivi.Na samom pocetk razgovora nisam mogao da ne uocim da nas ceo tim gleda sa nekom cudnom nevericom u ocima,da bi na polovini razgovora socijalni radnik inace tada staratelj naseg malio misa ..onako nicim izazvan bez nekog razloga,prekida razgovor izmedju nas i drugog clana komisije recima..VERUJTE UKOLIKO SE ODLUCIMO ZA VAS NIKO NECE NI NAJMANJE POSUMLJATI DA MU NISTE RODITELJI.Ostajemo pomalo zateceni i ja i moja supruga jer to nije uobicajno za tok razgovora ,od tog trenutka krecu da se bude leptirici u stomako i krece da bude u nama pozitivna signale.Posto su nas obavestili da smo mi ti koji smo izabrani  posle nekoliko minuta i naseg pozitivnog soka ukratko su nam obrazlozili njihovu odluku zasto su se bas za nas odlucili.Jedan od clanova komisije kaze ovako....za mnogo godina radnog iskustva do sada nisam video da dete i buduci roditelji imaju ovoliko slicnosti,prosto neverovatno cak gestikulacija pri govoru mimika pri razgovoru fizicki izgled
pa cak i karakteri se malte ne poklapaju.Nemogu verovatno da vam opisem koliko je bio u pravu ,kaze jedan od clanov kad sam vas vide bilo mi je sve jasno a kad ste progovorili znao sam da ste to vi...BUDUCI RODITELJI.Vrlo brzo smo se dogovorili oko prvog susreta sa nasim misem,posto se padao vikend morali smo da se strpimo 5 ogromnih najduzih dana u nasim zivotima.sedamo u kola odlazimo u nas grad i krecemo sa prelepim obavezama opremanje sobe za naseg malisana.Nista lepse i emotivnije nam se nije dogodilo do tada sve ono sto smo mislili da je bitno postalo je preko noci nebitno.Iscekivanje,neizvesnost strah,uzbudjenje u iscekivanj naseg prvog susreta je bio jos veci imajuci u vidu da osim reci hvale o nasem malom misu koji su nam preneli socijalni radnici ,sliku malisana nam nisu pokazali jer je nisu imali tako da i masta o tome kako izgleda nas malisan je bila tema razgovora mene i supruge bukvalno prisutna non stop.Vreme kao da je stalo dan je bio kao godina ali nekako je proslo,zahvaljujuci opremanju sobe i cascavanjem mnogobrojnih prijatelja i rodbine po starom dobrom obicaju.Nismo ga samo mi iscekivali vec i mnogi nama dragi ljudi kojima smo neizmerno zahvalni na podrsci koji su nam pruzali svih ovih godina.Dosao je i taj dan ,sastajemo se sa socijalnim radnicima u odredjeno vreme i krecemo kod hranitelja u njihovoj kuci na prvo upoznavanje.Stizemo pritisak u grudima i knedla u grlu stoji ,pogledom se trazimo sa suprugom ispred kuce hranitelja i dajemo jedan drugom podrsku kao i svih ovih godina ,nekako medju mnostvom  ljudi, socijalni radnici,hranitelji ,komsije ljudi kojisu se tu zatekli kada smo naisli pokusavamo da ga pogledom nadjemo,ja ostajem zadnji na vratima , moja supruga prva ulazi i...sok ,lep...lep..preslikan nas mali mis nas docekuje sa ogromnm osmehom i izrazom lica kao da je i njemu laknulo i svanulo.Na ivici smo suza i ja i moja supruga ali pogledom resavoma da to ostavimo za kasnije a pogledi izmedju nas troje su u prvim trenucima govorili vise od reci.LJubav na prvi pogled osim njega u tih 3 ili 4 sata nista vise nismo videli,nadalismo se da ce biti kao sto su nam socijalni radnici rekli ali nismo se nadali da ce nas mali mis prevazici sva nasa ocekivanja u svakom smislu te reci .Ako smo cekali vala smo i dicekali .izcinjavam se moram da spavam nastavak sledi vrlo brzo...

Topim se , kakav izvor emocija ...ljubite lepog misa

Miksa - divno

Hvala i na odobrenju za blog. Evo priča je objavljena i na sledećem je linku https://usvajanje.wordpress.com/2015/04/22/iz-tatinog-ugla-miksa/

Bravo Miksa, hvala ti mnogo na priči i ovde i na blogu!

Tako si verno sve opisao… Divno!

Posebne pohvale što si jedan od malobrojnih očeva koji piše.

I mene je tvoja priča vratila u period tokom kog smo išćekivali našeg sina Lepotana. Do duše mi i i dalje imamo tu vrstu uzbuđenja pošto smo reaktivirani pre dve godine u Registru usvojitelja i povremeno idemo na razgovore. Ali o tom – kada budem imala divne vesti… Nadam se uskoro!

A za sličnost... šta da ti kažem, osim da sam na susretu usvojiteljske zajednice koji smo organizovali 23.11.2014. u Beogradu još više uočila da usvojena deca liče na svoje usvojene roditelje, ni mislim isključivo u fizičkom smislu, već i u psihičkom, energetskom...

Nadam se da ćeš nam se sa svojim mišom pridružiti na nekom budućem susretu!

:D:D

snedra ::Bravo Miksa, hvala ti mnogo na priči i ovde i na blogu!  

... Ali o tom – kada budem imala divne vesti… Nadam se uskoro!

Za ličenje... Liče svakako, slažem se sa tobom Snedra... Mada sam ja protivnica da se kasnije kad smo već dugo roditelji a deca velika i spoznaju svet potencira ličenje. Ali na ovim prvim susretima i u početku dok su deca mala druga je priča. Jovan je isto uživao u početku kad bi rekli da je sin isti on i da nisu videli da dete tako liči na oca... Ali smo se i smejali, gde nas nadjoše

Ja sam u početku oblačila Viktora i mene u slične boje za važnije dogadjaje i tako postizala vizuelnu sličnost. Zanimljivo je da on sad povremeno traži da se obučemo tako pa se obučemo na njegovu inicijativu. Inače zna da deca liče na svoje biološke roditelje i bar kad smo sami ja ne dozvoljavam više da pričamo da fizički liči na nas, dovoljno je veliki, ne možemo živeti u lažima i nema razloga. Ako mu napolju kažu opet da liči na mm ne demantujemo.

Hvala Simona na bodrenju!


...

I mi ne potenciramo ličenje, ali ni ne demantujemo, naročito kada Lepotan ima potrebu da to istakne.

Inače, neverovatno i ja sam kao i ti (možda i nesvesno) ponekad kad idemo na neku svečanost oblačila odeću sličnih boja kao što nosi Lepotan!

Kada smo išli na njegovo krštenje namerno smo se svi troje obukli u belo, čak je i mm imao belo bež odelo. Bilo je baš lepo.

Miksa, divna prica... jedva cekam nastavak!

Snedra, drzim fige da uskoro dobijete onaj pravi poziv!

Sto se licenja tice, ja mislim da mi i sa nasim partnerima pocemo da licimo posle nekog vremena, to zakljucujem gledaju biolosku decu, koja mi cas lice na jednog, cas na drugog roditelja, a kamoli deca, koja oponasaju svoje roditelje u svemu. A fizicka strana sama dodje do izrazaja, posle imitiranja roditelja. Mislim da donekle to usvojenoj deci i znaci, bar do nekog uzrasta, da se tako lakse identifikuju sa rodtieljima. Mada, sigurna sam i da centri biraju roditleje po slicnosti, jer sigurno imaju ili slike ili ideje kako izgledaju bioloski roditelji.

Miksa, divnooooo, hocemo jos, hocemo jos, hocemo jos!

KoMetaK ::Miksa, divna prica... jedva cekam nastavak!

Snedra, drzim fige da uskoro dobijete onaj pravi poziv!

Sto se licenja tice, ja mislim da mi i sa nasim partnerima pocemo da licimo posle nekog vremena, to zakljucujem gledaju biolosku decu, koja mi cas lice na jednog, cas na drugog roditelja, a kamoli deca, koja oponasaju svoje roditelje u svemu. A fizicka strana sama dodje do izrazaja, posle imitiranja roditelja. Mislim da donekle to usvojenoj deci i znaci, bar do nekog uzrasta, da se tako lakse identifikuju sa rodtieljima. Mada, sigurna sam i da centri biraju roditleje po slicnosti, jer sigurno imaju ili slike ili ideje kako izgledaju bioloski roditelji.

Kometak,
svako od nas će živeti sa posledicama svog vaspitanja... Nekad deca mogu biti fizički slična roditeljima a nekad ne (recimo deca romskog porekla ukoliko usvojeni roditelji nisu Romi). Deca će sutra krenuti u školu, učiće biologiju i ne treba od nas da čuju neke sasvim druge teorije. Mi možemo eventualno što ja za sada činim da kažemo da dete liči na svoje biološke roditelje ali liči svakako i na nas, jer sa nama odrasta bliski smo... Ali mislim da mi ne treba da izigravamo kopije bioloških porodica i da se trudimo da što više ličimo na njih. Taj pokušaj je po meni unapred osudjen na neuspeh. Mi treba da volimo što smo usvojeni jer to je način na koji je nastala naša porodica, dakle možemo se voleti beskrajno i ako smo sasvim fizički neslični.

Moje biološko dete neliči ništa na mene. Pa šta? Ima krupne plave oči, a ja crne. Doživela sam čak da mi žena prodavačica kaže:''Ovo dete kao da nije tvoje.'' Nije me ni zabolelo ni povredilo, samo sam se nasmejala i rekla:''Pa i nije''. Bila je šokirana. Onda sam rekla:''To je dete moga muža.'' Tek tu se šokirala. Više ništa nisam rekla već sam se nasmejala okrenula i otišla. Ko zna šta je jadnica mislila posle u svojoj glavici. Moja komšinica izrazita crnka ima plavušicu sa plavim okicama. Sve liči na njenu svekrvu. To je ženi treće dete i stalno drugi komentarišu na koga liči. Moje sestre komšije imaju blizance od 20god. dečak plav i visok, a devojčica niska i crna. Roditelji niski i crni. Eto i nama biološkim roditeljima dele ''komplimente'' pileći mozgići. Jedina prava i važna stvar je da volite svoju decu. Glupih i primitivnih ljudi će uvek biti,ali ih treba ignorisati. Moja mama je rodila nas četvoro, a svi ličimo na oca.