Kako se nosite s problemom steriliteta

Ok Djole, ja se malo zanela ...

Sorry

sori

Upravo htedoh i ja da vas opomenem..Ema, često se raspljinjuješ na temama...
nemojte zatrpavati teme!
Hvala

Dr Mali Pariz, nisam znala da je ovde ograniceno kako ce neko da iznosi svoj problem. Svi se mi razlicito nosimo sa svojim problmima, neko voli opsirno da ih opisuje, neko samo cita ovo. Stvar licnosti. Mislila sam da je ovo forum gde mozemo da diskutujemo o svemu, gde jedna drugu slusamo i pokusavamo da pruzimo podrsku. Neko malo vise prica, neko malo manje, neko voli da deli savete, neko ne...
Jedino mesto gde sam primetila da ne vole kada covek opisuje svoje muke, i da uglavnom ne slusaju , su lekarske ordinacije.... A svi mi ovde trazimo makar da nas neko saslusa, ako ne i pomogne.

Eto, opet sam se rasplinula.

Izvinjavam se administratorima.

Ema, ne vidim razlog da se samo meni obraćaš,ako su još dve cure pre mene skrenule pažnju na sdamu temu.
Ne hvataj na patetiku, ovde jesmo da pružimo jedna drugoj podršku,ali i nešto da saznamo...ali teško da ćemo išta saznati,ako kliknemo temu na kojoj je svakakvih informacija. Zato postoje teme-Korak po korak, i Klub +38, ili na Jutrima, gde stvarno o svemu svačemu pričamo.
Nema potrebe da se ljutiš, reč je samo da nam forum bude pregledan.

Pa, ja se sa problemom steriliteta nosim kako kad. Nekad sam bas puna poleta, vere, sve je super, a nekad bas padnem, totalno budem depresivna, izgubim svaku nadu. Pa, se nekako dignem.
Ali, ono sto meni smeta, a pocela sam to da primecujem kod sebe u neko poslednje vreme, kako ova borba odmice, a rezultata nema, je da sam nekako pocela da sebe manje vrednujem, ako bih tako mogla da se izrazim.
Dok sam radila (trenutno ne radim) uvek su me jako cenili na poslu i uvazavali moje misljenje, znaci mogla bih da kazem da sam sposobna, pametna.
Uvek sam dobro izgledala (bez lazne skromnosti), izgledam i sad,ali nekako kao da se sebi manje dopadam. Stalno gledam neke zene, doterane, nasmejane, mislim kako su lepe, srecne, zadovoljne (sto naravno, ne mora da bude tacno).
Imam dobar brak i dobrog muza. To bi svi rekli.
A ja valjda, zato sto sam izgubila samopostovanje i sto mislim da nekako nisam dovoljno vredna, dok ne postanem majka, stalno imam neke sulude misli.
Recimo, pred svaki vto (a stvarno nemam pojma zasto bas tad) me spopadne neka totalno suluda ljubomora. Ako se kasirka u samoposluzi nasmesi mom muzu, prilikom vracanja kusura, ja odmah osetim neku neopisivu ljubomoru. Cini mi se da je ona lepa, mlada, privlacna (iako najcesce nije) da mu se mozda dopada, da ce me ostaviti, pa ce sa nekom drugom dobiti dete.
Ili, promenio je posao, sada je cesto u kontaktu sa raznim firmama i klijentima i on me jadnicak, nazove s posla, onako da vidi sta radim, usput kaze da je bio u nekoj firmi, a ja odmah pocnem da mislim ko li radi u toj firmi, kakve su sekretarice, cak sam jednom i obilazila oko jedne firme, koja nam je blizu kuce
I onda uhvatim da ga ispitujem i davim, dok se ne smuci i meni i njemu.
A onda sebi kazem, jao, ludaco, da li si normalna, lepa si, muz te voli, nemoj da pravis s**nja, od stabilnog braka napravices nesto bezveze, ali nekad kao da je jace od mene.
I znam da je to sto mi ovaj sterilitet izaziva ogromnu nesigurnost, sto se plasim da mi vreme prolazi i da se nikad necu ostvariti kao majka, sto gledam oko sebe, ma, cini mi, se devojcice, koje setaju sa bebama.
I tako, eto, nikad nisam bila takva... Dignem se ja malo, uradim nesto, pa kad me hvale kako sam sposobna, cvetam ili se doteram, pa kad svi blenu u mene idem ponosno pored muza, ali nekako, kad sam sama, kod kuce, padam, padam i to kao sto rekoh, najvise pred novi vto, a ne znam zasto bas tad...

Dionisia, draga ...

Dionisia, mislim da su sve to "normalna" ponasanja u ovom nasem stanju i statusu. I ja sam se tako osecala dok nisam radila, 2 godine. Bez samopouzdanja i samopostovanja, i danas se cesto osetim tako i bezvredno, jedino se trudim da ne razmisljam puno, a i ne stizem od posla, pa mi je lakse. Nisam imala napade ljubomore nikad, ali potrebu za vecom paznjom i neznoscu da. Samo ja to radim tako "suptilno" sa svom muzem, lepo mu kazem - treba mi vise neznosti i paznje, pa se on baci u akciju. Njima definitivno treba govoriti sve najdirektnije, jer retko kada shvate uvijene forme.
Mozda da nadjes posao, meni je to pomoglo.

prvo sam mislila da Dionisii posaljem pp, ali, mozda moja prica pomogne nekome...
U mom zivotu je sve bilo planski, fakultet, udaja, postdiplomske, prvi posao. Sve uspesno... onda sam ostala bez posla, i godinama nista nisam uspevala da nadjem, sve krene, pa stane...u braku 4 godine, do pre dve nismo ni pomisljali na bebu, a evo sada problem...samopouzdanje mi je bilo na nuli, ugojila sam se 10 kg, a bila sam riba ipo... depresija, nervoza, poremecaji spavanja. I onda mi je krvcnulo, i pprva stvar koju sam odradila je da sam otisla kod psihologa, imenom i prezimenom... isla sam jedno mesec dva dana, jednom nedeljno, nije mi se svidelo bas uvek, ali itekako je imalo smisla. Onda sam pocela da treniram, u pocetku je bilo mucenje, ali sada sam zavisnik od toga. Onda sam pocela da se doterujem i kada idem djubre da bacim. Kupila sam novu trenerku za po kuci, gde god da mrdnem picnem se...
Posao je klimav, nekad ima para, nekad ne... ali, ja i dalje saljem biografije gde god mogu, i dalje citam strucnu literaturu, i dalje se trudim oko svakog pacijenta kao da je je...dan jedini. Idem na stucna predavanja... ima dana kada se rasplacem, sta ce to meni, samo bacam pare.A onda, kada odradim nesto dobro, uh sto se dobro osecam. Takodje, dosta sam pricala i sa koleginicom koja ima slicne probleme kao ja,i kada sam uvidela da nisam sama, bilo mi jelakse.

A ono sto me najvise boli, je sto me mm uglavnom ne razume i prilicno je grub prema meni u poslednje vreme. Treba mi malo vise paznje nego obicno, jer me hormoni razvaljuju, generalno mi ne prijaju, a njegov komentar je da su i druge zene prolazile kroz to, pa sta. Kako mene da boli glava, sto mene da boli stomak, sto sam bezvoljna. Iskreno, problem je u njegovim antitelima, a on cak ni vitamine nece da pije kako treba. Ja sam ta koja guta tablete, koje joj u sustini ne trebaju, ja sam ta koja svakog meseca vadi krv, ne bi li nasli nesto sto nije kako treba...i onda dodjemo do toga da sam ja sve podredila njemu, i da za mene samu nije ostalo nista.
Kako sam to shvatila, tako sam pocela da sebe castim nekim sitnicama koje meni znace...ne mora da bude nesto sto kupujem , vec neka kafa na neobicnom mestu sa drugaricom, ili jednostavno uzvratim pogled kada me neki frajer pogleda, i pritom se i osmehnem... do skoro sam gledala u pod...
Imam ja jos tuga, ali ,dosla sam do tacke gde sam shvatila da, ma koliko se mm i ja volimo, ipak smo posebne licnosti, i da nije nista strasno ako nam se ukusi i nacini nekad ne podudaraju. Bitan je cilj !!!
Okreni se sebi, za pocetak malim koracima, malo po malo, nadji dobrog psihologa i glavu gore !!! Ljubomora ce prestati kada ti sama ponovo zavolis sebe.

dionisa, meta, ema...nije laka ova naša borba i ovaj krst što na ledjima nosimo...
i kod mene je sve išlo tačno u sat...faks na vreme, posao odlocan, uspesna karijera, parica taman...onda onaj pravi, sa njim nikako trudnoca da se desi...
sto puta pomislim zasto nisam sa dvadeset rodila, jer sad gledam moje vršnjakinje koje imaju decu u srednjoj skoli vec...
teško je i na ulici gledati devojcice koje guraju kolica...tesko bas...
kod mm je problem, ali i ja stalno preturam po glavi kako mi vreme ističe i kako starim...vadim krv, pijem lekove, bockam se injekcijama...
usvojili smo mace...da vidimo kako funcionišemo sa zivim bićem...
mace je prelepo, predivno, i nista mi za nju nije tesko, ali...
plasim se, jako se plasim, jer pred očima vidim sebe i mm, stariji pedesetogodisnjaci u braku bez dece, sa mackama...jednom ili dve...
znas...to mi je uvek budilo sazaljenje...
a eto me sad na pragu istog...
tja...
mora se dalje...
ako sam smorila ne zamerite...

Hvala vam, drage moje!
Znala sam da ako neko razume, to ste vi.
Razmisljala sam ja o psihologu, samo volela bih da nadjem nekog ok. Ne nekog koji ce da me odradi skolski.
Mnogi ljudi, koji nemaju nas problem, jednostavno ne razumeju. Tu mislim i na najblize. Ja imam srece sa porodicom, znam da me mnogo vole i ucinili bi sve za mene, ali vidim da ne razumeju ove krize, tako da sam prestala i da govorim. Zato mi je valjda jos teze, jer nemam s kim da podelim svoje strahove.
Trenutno ne radim, jer smo mi dosli skoro iz inostranstva, a posao ne trazim sad, jer sam mislila da idem na jos jedan vto. Cim odes negde, odmah te pitaju da li imas decu i planiras li ih, a mene mrzi da svima objasnjavam. A opet, ne bih volela i da me neko primi, pa da zbog toga odlazem vto i sl.
Sto se tice te ljubomore, cudno je to, zaista... To me jako spopalo pred prosli vto i kad se ta prica zavrsila, polako je i to prestalo. Skoro smo bili na moru, vidim kako me muskarci posmatraju u kupacem, cak je i mm prokomentarisao kako nemam ni gram celulita i osecala sam se bas lepo.
A evo, sad, kad smo poceli opet da razmisljamo o novom pokusaju, opet me spopadaju cudne misli.
Da li imam previse vremena, da li su hormoni, nesto deseto, ne znam...
U svakom slucaju, hvala vam!

Dionisija, dušo mila, itekaka te razumemo. Naši putevi su uglavnom slični, puni trnja, kamenja, rupa, raznih prepreka lako rešivih ali i velikih skoro nemogućih za rešavanje. Zato, kao neko ko je prošao tim našim putem, nemoj mi zameriti što ću biti otvorena jer sam i ja imala kojekakve napade svega i svačega.

Svako od nas treba da ima zdravo samopouzdanje koje ne zavisi od okolnosti, imetka, postignuća, bilo kakvog statusa,lepote,dece. To treba da nas nauče roditelji... Nažalost u ogromnoj većini slučajeva ništa od toga nam nije usađeno, niti dato, nego ili smo osakaćeni i bez zdravog samopouzdanja ili smo naučeni da pogrešno vrednujemo i kasnije kroz život imamo sami sa sobom problem ili se dešava da srećemo ljude koji su umišljene veličine i sujetni, samoljubivi i koji nam svima zadaju muke.

Kada bi naša vrednost bila u našem imetku, lepoti, obrazovanju, deci...svi lepi, bogati i obrazovani, roditelji... bi bili srećni i smatrali svoj život svrsishodnim. No, znaš i sama da nije tako. Čuvena nakaradna maksima da ako nemaš dece si bezvredan,grdno zgrešio bogu, da je tvoj život besciljan... je toliko duboko pustila korene da ćemo uglavnom u 100% slučajeva iz priče steriliteta videti i čuti parove koji muče svoju dušu raznoraznim pitanjima i podpitanjima smatraući sebe bezvrednim. Da je naša vrednost u deci, ne bi neki roditelji, onako trijumfalno izjavljivali, đaba im sve kad nemaju decu. To je samo zavaravanje sebe i upravo dizanje sebi vrednosti...jer omašili su potpuno smisao života.

Znači li da kada ostarimo, dobiješ prvi celulit, kada prestanu da te gledaju ili izgubiš imetak da naša vrednost nestaje. Svakako da hoće u očima većine drugih ljudi jer oni vrednuju na pogrešan naučeni način, ali mi vredimo uprkos svemu.

Prava vrednost je u samom životu, koji nam je hvala Bogu dat njegovom milošću i tome kako ćemo ga upotrebiti. Da li samo da zadovoljimo sebe i svoje prohteve, da se divimo sebi, svojim postignućima i lepoti ili ćemo taj život učiniti posebnim jer ćemo usrećiti druge i živeti na blagoslov njima.

Draga, očigledno ti je dato mnogo toga i hvala bogu da je tako. Sve što ti je dato tebi, meni, svima nama, treba da bude upotrebljeno da bude izvor sreće, radosti...za druge, za tvog supruga... Sa decom ili bez ti vrediš, stvar je odluke i ljubavi. Hoće li prednosti i blagoslove koje imamo biti prineti na oltar za druge ili ćemo biti okrenuti samo sebi i očekivati stalno nešto i nešto i nešto što će potvrđivati našu vrednost. Budi blagoslov svome mužu, preokreni svoju nevolju u radost, živi za druge, živimo za druge. Naša vrednost je u tome, u službi ljubavi. Zato će moja nepismena baba umirati sa mirom, svesna svoje vrednosti koju joj je Bog dao jer je poslušala svoju savest i živela je na blagoslov meni...

To je naša vrednost! Živeti i služiti drugima iako to nisu naša deca. Neka te Bog blagoslovi i da ti iskustvo roditeljstva. Tad znaj vredela si i pre tog najlepšeg iskustva a i u vreme njega jer si bila blagoslov drugima i svojoj deci. Nažalost, ima roditelja koji uopšte ne žive za svoju decu, niti su im na blagoslov. Sebični i samoživi nikad ne mogu da nas uče pravim vrednostima. Zato osmeh na lice i samo hrabro napred do pobede!

I za kraj kopiram ti ovo sa jednog drugog topika, mini priča o jednom od ljudi čiji život je imao neverovatan uticaj na mene. Jedan od onih koji mi je pomogao da naučim ispravno da vrednujem sebe i druge :) Grlim te dionisija

P.S.Ako sam kojim slučajem skroz pogrešno razumela tvoj post imaš moje duboko izvinjenje i nemoj da se ljutiš samo sam htela da ti prenesem svoje iskustvo.

HappyGirl ::Sujeta - ja je zovem ubica ljudi

Imam svoje mišljenje, ali kad već pričamo o lekarskoj sujete, rado bi da dam primer lekara, koji bi verovatno svakog iole normalnog čoveka(lekara) odmah vratio u stanje realnosti i izlečio od iste. Ima još divnih lekarskih primera ali da vas ne bi ugušila biće dosta i ovaj.
Albert Švajcer (Albert Schweitzer), čovek koji je ostavio velikog traga i uticaja na moj život.Zahvalna sam Bogu što je stvorio Alberta i što je njegov život mnogima a i meni samoj bio i jeste primer.
"Opseg njegovih talenata je bio izuzetan: filosofija, teologija i muzika bile su oblasti u kojima je pokazivao svoje izuzetne sklonosti još kao mlad čovek. Napuštajući karijere koje su obećavale i sledeći, kao što je sam govorio, svog gospodara Isusa Hrista, odrekao se svetskog uspeha da bi posvetio svoj život neposrednoj službi kao doktor medicine ljudima kojima je to bilo neophodno u Africi, koja je u to vreme još uvek bila poznata samo kao "crni kontinent" Tamo je on usvojio načelo POŠTOVANJA ZA ŽIVOT, koje je postalo osnova svih njegovih misli i postupaka.."

Dobitnik Nobelove nagrade je od jednog kokošinjca napravio bolnicu i dom za sebe, svojim rukama zidajući. Iz Afrike je odlazio samo kada je trebalo da održi koncerte na orguljama u Evropi kako bi zarađeni novac pretočio u lekove... Živeo skromno i jednostavno, delao nebeski ... To je bio Albert Švajcer. Da je njegovo delo od Boga govori i to što i dan danas njegova bolnica postoji i radi. Ko želi da sazna više može surfovati, verujte mi nije izgubljeno vreme.

E sad evo jedan divan pasus iz njegove knjige a primenjujem ga na sujetu

Jedva stižem da obavljam sav rad u bolnici, a ja već moram, zbog kišnog perioda koji će skoro nastupiti, da mislim na obnavljanje naših krovova. Čak i oni koji nisu stariji od dve godine zahtevaju hitne popravke.Da bi izbegao gubljenje vremena kasnije, hoću da postepeno na svim zgradama bolnice krovove od lišća zamenim krovovima od talasastog lima.Krovovi od lišća se moraju svake tri godine obnavljati i stalno održavati.Za nekoliko godina su izdaci upravo toliki kao da je kupljen talasasti lim, a još smo usto pošteđeni od nabavke lisnatih crepova.Zbog toga naručujem iz Evrope nekoliko stotina kvadratnih metara takvog lima, mada nisam siguran da ću ga odmah moći platiti.
Početkom septembra počinju prve kiše.Treba sve građevinsko drvo skloniti na suvo.Pošto sad u bolnici nemamo skoro nijednog čoveka sposobnog za rad , vučem ja sam grede i daske sa dva verna pomoćnika.Dok tako vučem daske, pada mi u oči jedan crnac koji u belom odelu sedi kod nekog bolesnika; došao je da ga poseti.
"Hej, druže," doviknu mu ja " da li bi hteo malo da nam pomogneš?"
" Ja sam intelektualac, ja ne nosim drvo" glasio je odgovor.
"Imao si sreću", odgovorio sam mu ja, " i ja sam hteo da postanem intelektualac, pa mi nije uspelo."

Alberte
Nadam se da ste razumeli moje mišljenje o sujeti

red, pozdrav za tebe i tvoju macu

Kakav predivan post Happy Girl...

Simona ::Kakav predivan post Happy Girl...

Hvala Happy, uzivala sam u tvom postu!

Hvala ti Happy!
Znam da ima divnih ljudi, ali na zalost, jako puno i onih crnaca u belom odelu!
Lepo je samo, sto na ovom forumu ima zaista puno, puno, divnih ljudi!

Na ovom forumu ima toliko divnih ljudi, a nije ni cudo, kad nas je okupila Happy! Predivan post, vise puta sam ga citala i sigurno cu se vracati, kad klonem!

Da, Hepi, odličan post!
Meta, i ja mislim da muževima lepo treba reći šta hoćemo, i rešen problem. Bar je to moje iskustvo. Kad sam bila suptilna, samo sam pravila nesporazume i nepotrebna objašnjavanja. Pred vto sam mu rekla- ja ću sad da pravim gluposti zbog hormona, a ti se pravi da ne primećuješ. I bio je, ma besprekoran!

Hepi, divan post! Volim kad se raspišeš baš!


Ja se često preispitujem. Nekad mi naidje da bih sad otišla na vto jer bih što pre volela da dobijem dete, a nekad bih to odložila u nedogled, jer mi je trenutno lepo ovako u životu. Imam divnog partnera, prijatelje, porodicu, putujemo, družimo se, ispunjena sam i na poslu... Dete bi bilo kao šlag na torti , mislim da bi me oplemenilo i dodatno proširilo vidike, smanjilo sebičnost, ali da bih i dalje želela da zadržim deo sebe, da ne pričam sutra samo o pelenama, flašicama i tako tome. Često mamama u mom okruženju, u poslednje vreme, postavljam ovo pitanje, jer hoću da potvrdim mišljenje koje imam. Ne znam kakva ću biti kao roditelj, ali da li je moguće da ću doživeti amneziju i zaboraviti sve lepe i manje lepe trenutke koje sam proživela u životu? Nije za poredjenje, al ja se i dalje sećam kako mi je bilo na operacijama kičme, ležanje u bolnici, ponovo učenje da hodam, iako je od prve operacije prošlo 17 godina, a od druge 10 godina. Nije me ni dobra veza, ni divan brak, ni putovanja i druženja nateralo da sve to zaboravim!!! Ispunile su me te nove stvari, očvrsle, proširile..., al nisu uspele da učine da deo svog života zaboravim! Nadam se da će tako biti i kad dobijem dete, ili decu, svejedno. Da ću se sećati i borbe, i suza radosnica i onih drugih suza, da ću se sećati i putovanja s mojim dragim, i svih onih malih sitnica koje jedno drugom i dan danas činimo, i svega što sam prošla, a i onoga što me tek čeka.

E sad, kad čitam neke druge žene, čini mi se da ja ne želim dovoljno dete, a s mog stanovištva ga baš želim?! Jesam li još uvek sebična pa nekih stvari ne želim da se odreknem, ustvari, ne želim da izgubim skroz sebe?! Je li mi treba još vremena da odrastem, ili ima bar neko ko me razume?!

Nemojte se naljutiti, ali meni, kad pročitam te rečenice, ...sad moj život ima smisao..., deluje, kao da su ti ljudi vodili neke besmislene živote i ni sa čim nisu bili zadovoljni?! Nemoguće da ih pre deteta ništa nije ispunjavalo ?! Ili sam ja osoba koja u životu ima manje apetite, pa sam zadovoljna što imam gore pobrojano, a dete će doći, moje je da se trudim i da budem pozitivna, i da u tom periodu dok ono ne stigne iskoristim život punim plućima, jer posle, kad dete stigne, neću baš moći sve ono što sad mogu?! Ja znam ljude koji nemaju decu, pa imaju ispunjene živote, tako su hteli, prestali da se bore, i meni je i to ok, svačiju odluku poštujem. Znam i one koji se nisu ni hteli boriti, prosto su takvi, i to poštujem. Znam i one koji imaju decu, ustvari znam mnoge, a koji su nezadovoljni. Znam i one koji imaju decu, i mnogi su i zadovoljni. Dakle, šaroliko. Da li taj jedan, veliki segment, roditeljstvo, može da utiče da se svi problemi u čoveku prelome, reše i da te ništa drugo ne tišti što te ranije tištalo, i sad te to dete toliko ispuni da sve ostalo zaboraviš, potisneš, šta god?!

Eto, tako ja mučim svoj mozak, al zdravo je da i on nešto radi!

Zanimaju me vaša iskrena mišljenja, i zanima me da li se neko oseća kao ja?! Ili sam ja izrod medj svima?! I, čini mi se, da se ovako duže vreme osećam! Ne bih rekla da je ovo trenutno, to htedoh reći. I, ima li mi pomoći, ak mi pomoć treba?!

Nisi izrod biksi, bar sa moje tačke gledišta
Ja sam se vrlo slično osećala kao ti. Baš mi se i nije išlo ni u pretposlednji postupak što je otkazan, a ni u ovaj. Sredila sam bila život, malo smo se stabilizovali finansijski, više smo putovali, promenila sam posao...

Za par meseci ću ti dati odgovro iz prve ruke.

Ja i u trudnoći sam se brinula da li sam normalna jer me nerviralo kad mi dodje drugarica i samo priča o mojoj trudnoći napuklim sisama i dojenju i budućoj bebi. A ja željna običnog razgovora. Grizla me savest povremeno...Osećaj neopisive sreće kad pogledam u stomak i na ekran UZ-a je bio samo moj, nekako mi je bio devalviran kad bih na sav glas stalno pričala svima o tome. I mnogima je bilo čudno, pa sam se i ja pitala da li sam čudna, pa sam se počela osećati kao "inkubator" za bebu koju sam jedva čekala. A znam da nije tako, prosto nisam htela da mi to bude jedina tema.

Tako da...za par meseci ću ti reći da li je moj život bio lep i imao smisla i pre, ili je samo ispunjeniji i lepši kad dobijem dete

Ovo samo ugrubo, otišla mi sposobnost da pretočim misli u tekst otkako sam trudna.

Hvala Orle moj! Ja i dalje mislim da će mi život biti ispunjeniji kad bude stigao bebac, to je svakako neka nova dimenzija života, ali kako zaboraviti sve prethodno, kako?! Jedva čekam da s porodiš, he, he, pa da čujem vesti iz prve ruke! Mada potajno navijam da rodiš jednog malog borbenog škorpiona! Dakle, pre 23.10. nemoj!

Biksi jednom mi moja drugarica iz srednje, koja je isto dugo pokusavala da zatrudni, ne ovoliko dugo kao ja ali se ipak pomucila, rekla da kad beba dodje sve se zaboravlja sva tuga, sva patnja... Al ja ne zelim da zaboravim i mislim da necu, jer ogroman trag je na meni ostavilo ovih sedam godina borbe. Naravno da mislim da moj zivot ima smisao, i mnogo mi je glupo kad se kaze da zivot ima smisao tek kad se dobije dete. Jer ako tvoj zivot dobije smisao tek kroz neku drugu osobu (ovom slucaju dete) onda ko si ti? Ja mislim da sam individua vredna srece i za moju srecu se borim. Zelja mi je da imam dete, najveca u zivotu, i koracam uporno ka ostvarenju iste. Mislim da bih bila dobra majka i mm super otac, al ne mislim da sam losa sada dok sam samo tetka, i da sam neostavrena, iako neki ljudi to pokusavaju da mi nametnu. imam primer mojih prijatelja kojima je druga beba na putu koji se nama zale na takve gluposti (kao kad stigne druga beba nece imati vise ni malo vremena za sebe- rotkve strugane) da se ponekad mm zapita dal nas zaj....ju. Moj odgovor mu je bio da oni naprosto nisu svesni, nikad nisu ni zbog cega zajedno plakali, i da jednostavno ne razumeju, sit gladnom ne veruje. A sto se tice vremena za sebe ono ce se uvek naci, zato je Bog izmislio babe i dede i vrtic a bogami i igraonice...

Biksi evo ja cu se prva prijaviti da i moj mozak razmislja ovako, uvek je neka dilema, pogotovo kada mi neki ljudi oko mene kazu budi srecna sto nemas decu, a oni ih imaju najmanje dvoje. Shvatila sam da nekome deca ili dete dodje kao opterecenje i vremenom dodje do zasicenja, a uglavnom to pricaju oni koji su ih dobili na laksi nacin. Ova nasa borba je mnogo teska, i to ne razume onaj ko ne prolazi kroz to. Na ovom divnom forumu ima gomila zenica koje su se ostvarile kao majke i veoma lepo plivaju u tim vodama i nisu izgubile taj deo sebe koji im je neophodan da bi bile kompletne, po mom misljenju to je samo stvar organizacije.
Navescu samo primer moje sestre koja je u 40-tim dobila sina dugo cekanog, doduse prirodnim putem, i sta se desava, nikako se nisu snasli u ulozi roditelja, previse su optereceni, uplaseni i guse malo tetkino pile, a sa druge strane i jedno i drugo je izgubilo kako sebe tako i sve oko sebe. Upali su u kolotecinu i o nicemu ne razmisljaju osim o njemu, a po mom misljenju to je mnogo ekstremno, naravno da treba da razmisljaju o detetu, ali isto tako treba da imaju vreme samo za sebe, kako ja to zovem za punjenje baterija.
Cesto i ja cujem to da im zivot sada ima smisao, i sigurna sam da jeste tako, ali ne zato sto su njihovi zivoti prazni, nego iz proste potrebe da se ostvare kao roditelji i to daje novi smisao zivotima tih ljudi, dolaskom novog clana.
Eto ovo je moje misljenje, na tu temu, jos da dodam da mislim da bi roditeljstvo trebalo da nas podigne na jedan visi nivo, a to ce najbolje reci nase forumske mame.