Kako se nosite s problemom steriliteta

Biksi :) ::Hvala Orle moj! Ja i dalje mislim da će mi život biti ispunjeniji kad bude stigao bebac, to je svakako neka nova dimenzija života, ali kako zaboraviti sve prethodno, kako?! Jedva čekam da s porodiš, he, he, pa da čujem vesti iz prve ruke! Mada potajno navijam da rodiš jednog malog borbenog škorpiona! Dakle, pre 23.10. nemoj!

Bixi, sama si sve rekla. I još uvek si jako mlada, vreme je pred vama. Leći će sve na svoje kad beba dođe, a ti sigurno ne zvučiš kao osoba koja će izgubiti sebe na neki način i pretvoriti se u pričalicu o pelenama. To je do tebe, ne do bebe.

Biksi ,moj mozak vrti takvu priču i ja je rekoh par puta naglas i moji najblizi osuše paljbu po meni ....i ja ispadoh sebična ...sreća što ne zivimo u periodu inkvizicije jer bi me spalili na lomači samo tako

Ja uskoro ulazim u postupak....iza sebe imam ne lepa iskustva ,dosta godina i svesna sam da je ovo poslednji put i da biću tuzna ako neuspe ali i to će proći a onda ću biti srećna jer imam MM-a ,ispunjen zivot i mnogo toga pred sobom što bih zelela da uradim (da popijem kafu na Ajfelu recimo,il kupim profesionalni foto aparat od 2000e )

Ako uspe i dobijem to malo čudo ....pisaću ti šta se promenilo....

.Do tada i ja čekam Orli sa vestima iz prve ruke !

jedno mogu da garantujem...mi koji znamo koliko boli jedna crta na testu za trudnocu, bicemo mnogo bolji roditelji svojoj deci od onih koji su imali tu srecu da je ugledaju iz prve. nama nasa deca nece biti obavza vise, nesto sto se mora ili podrazumeva. nasa deca ce nama biti radost i zvezda vodilja, razlog za zivot, jer znamo koliko zapravo vrede.

Biksi,
daleko od toga da je život dobio smisao tek po dobijanju deteta jer onda logično zvuči da je pređašnji bio besmislen. Ne, nikako ne. Možda je pre ovo naše, silno čekanje i borba je dobila smisao u vidu ostvarenja cilja. I samo čekanje i trnovit put se ne zaboravlja.
I ne zaboravljaju se lepi momenti iz života bez dece. Npr. srela sam svoju školsku pa smo se setile nekih dogodovština i site ismejale. A srele se na igralištu. Znači mogle smo pričati o našim "smislovima", tj. deci....i jesmo, ali ne toliko. Do tebe je. Samo do tebe. Kao što ima žena koje samo pričaju o svojim momcima ili muževima. Ne znači da one koje manje govore, nmanje vole svoje partnere
Isto je, Biksi...suštinski. Ti si ti. Ne staje prethodni niti počinje neki novi. Samo što je drugačije

Nisam završila. Sutra ću.
Ljubim....
I nisi sebična, ne...

Biksi :) ::...

Nemojte se naljutiti, ali meni, kad pročitam te rečenice, ...sad moj život ima smisao..., deluje, kao da su ti ljudi vodili neke besmislene živote i ni sa čim nisu bili zadovoljni?! Nemoguće da ih pre deteta ništa nije ispunjavalo ?! Ili sam ja osoba koja u životu ima manje apetite, pa sam zadovoljna što imam gore pobrojano, a dete će doći, moje je da se trudim i da budem pozitivna, i da u tom periodu dok ono ne stigne iskoristim život punim plućima, jer posle, kad dete stigne, neću baš moći sve ono što sad mogu?! Ja znam ljude koji nemaju decu, pa imaju ispunjene živote, tako su hteli, prestali da se bore, i meni je i to ok, svačiju odluku poštujem. Znam i one koji se nisu ni hteli boriti, prosto su takvi, i to poštujem. Znam i one koji imaju decu, ustvari znam mnoge, a koji su nezadovoljni. Znam i one koji imaju decu, i mnogi su i zadovoljni. Dakle, šaroliko. ...

Biksi,
mislim da je u ovom delu sustina. Ljudi su razliciti i neko zivot bez dece/sa decom dozivljava ovako a neko onako. Vazno je da u tome pratis svoj put, onako kako ti osecas, bilo da je to jos jedan vto pokusaj ili nijedan ili deset... A isto je i kad dodje dete, ne mora da se zaboravi prethodni zivot a moze, ne mora da se nadje vreme za aktivnosti koje su ga prethodno cinile i opet moze... Mada mislim da dobijanje deteta jeste jedna velika promena ne samo u aktivnom zivotu nego i na svim nivoima tako da donosi i nova saznanja i o samoj osobi a i o partneru.

Kod mene, stvari koje su me zanimale pre rodjenja deteta i sada me zanimaju, nisam postala druga osoba... Ali osecanja prema detetu i odgovornost koju imam prema njemu daju svemu novi smer, pa za neke stvari za koje sam ranije izdvajala puno vremena sada imam sasvim malo ili nimalo... No dete raste pa to nece verovatno uvek tako biti. Kazu pomalo saljivo ali verujem da tu ima i istine da dok smo im dok su ovako mali neophodni kasnije se razgovor svede na "kevo daj pare, ajd' cao". Tako da verujem da tada ponovo nastane vreme kada mozemo vise da se bavimo i sobom i susretima sa prijateljima, hobijima i tome slicno...

edit: dok sam pisala i Struzzo je napisala nesto slicno vezano za ovaj prvi deo...

Ema78 ::jedno mogu da garantujem...mi koji znamo koliko boli jedna crta na testu za trudnocu, bicemo mnogo bolji roditelji svojoj deci od onih koji su imali tu srecu da je ugledaju iz prve. nama nasa deca nece biti obavza vise, nesto sto se mora ili podrazumeva. nasa deca ce nama biti radost i zvezda vodilja, razlog za zivot, jer znamo koliko zapravo vrede.

Ne bih se složila ema sa tobom. Mislim da je ovo jedan od uvriježenih stereotipa, jednak onom da su ljudi bez dece sebičniji i ne razumeju one koji ih imaju.
Možda je veći broj roditelja koji olako shvataju svoju ulogu iz grupe gde su trudnoće i deca došli "iz prve" ili čak neželjeno, ali da ćemo svi koji se dugo borimo za decu biti bolji roditelji, sa tim se nikako ne slažem. Čak mislim da to može biti mač sa dvije oštrice. Da možemo biti previše popustljivi i prezaštitinčki nastrojeni prema deci, što takodje može da guši. Mislim da je sve individualno, kako reče stru. Ovo ti pišem iz perspektive nekog ko deset godina čeka na dete.

Struzzo ::Biksi,
daleko od toga da je život dobio smisao tek po dobijanju deteta jer onda logično zvuči da je pređašnji bio besmislen. Ne, nikako ne. Možda je pre ovo naše, silno čekanje i borba je dobila smisao u vidu ostvarenja cilja. I samo čekanje i trnovit put se ne zaboravlja.
I ne zaboravljaju se lepi momenti iz života bez dece. Npr. srela sam svoju školsku pa smo se setile nekih dogodovština i site ismejale. A srele se na igralištu. Znači mogle smo pričati o našim "smislovima", tj. deci....i jesmo, ali ne toliko. Do tebe je. Samo do tebe. Kao što ima žena koje samo pričaju o svojim momcima ili muževima. Ne znači da one koje manje govore, nmanje vole svoje partnere
Isto je, Biksi...suštinski. Ti si ti. Ne staje prethodni niti počinje neki novi. Samo što je drugačije

Tačno, potpuno se slažem.
Ja sam se sa 30 zaljubila u svog sadašnjeg muža kako sam mislila da je moguće samo sa 18 (trnci u stomaku, itd..)
A od par osoba sam pred svadbu dobila savet da još jednom razmislim dok nije kasno jer im izgledam hladno i kao da ga ne volim jer jedva da pričam o njemu, a i kad to radim, koristim vrlo običan ton. Valjda se očekuje filmska ushićenost čak i pred "nepoznatim" tj. nebitnim ljudima (tipa kolege na poslu itd)

Orli, mozda je moje okruzenje takvo, jer sve moje drugarice koje su dobile bebe iz prve, samo se zale na ponesto, uglavnom su to gluposti, od kojih se pravi citav elaborat i drama. One koje su se pomucile, na ovaj ili onaj nacin, nekako su smirenije, i ne shvataju tragicno decije nestasluke i gluposti.

Sto se tice prezasticenosti, moja kuma koja je dete dobila posle veoma problematicne trudnoce, je veoma racionalana,dok drugarica kojoj je trudnoca bila pesma, oko deteta dize kineski zid.

Ne znam , ali mi se cini da mi imamo nekako vise strpljenja,pa sve izgleda drugacije. Cak i sto se tice trudnoce, ja sam u fazonu, ok trudna sam, nisam bolesna, sve ce mi biti super, necu da razmisljam o ruznim stvarima, ovo je divno iskustvo...drugarica kojoj sam rekla, a kojoj je trudnoca bila pesma, odmah je pocela sa joj, sad ce da ti bude muka, neces znat za sebe, ima da se ugojis, dobices strije, nema sexa godinu dana !!!

a sto se tice prezasticenosti, mislim da je tu bitno i to sta nosimo iz kuce, kako su nas nasi roditelji vaspitavali.

Ori slazem se sa tobom da ne znaci da cemo biti bolji roditelji, zato sam navela primer moje sestre koja se prezastitnicki ponasa prema sinu, toliko do te mere da me je isprovocirala da joj kazem da joj ga niko nece oteti. A o frkama sta god da je uradio ili nije necu ni da pricam, totalno ugusi ljude oko sebe, a on je jedno normalno i zivahno dete.

Biksi ne znam koliko si razumela moj prethodni post, ali nekako ja to vidim ovako, da kada dodje dete u kucu nametnu se neke nove obaveze, ima se manje vremena za stvari kojima si se bavila ranije, ali to kako Simona rece ne traje vecno i da je to stvar organizacije, kako organizujete u kuci svoje vreme. Sigurna sam da cete vas dvoje biti divni roditelji. A to sto si rekla da u neku ruku ne zelis da zaboravis neke stvari od pre, sigurna sam da neces i ne mozes, to je negde memorisano i to zauvek.

Hvala vam cure, divne ste! Volim kad procitam vise misljenja na postavljeni domaci zadatak! Volim ovakve pisanije, mnogo mi znace!
I razumem da necu imati vremena za neke stvari kao pre, meni je to jasno i kad mi dodju braticine i bratic, kao danas npr, ja sam se pola dana igrala s njima, a inace bih blejala u tv, ili komp, ili bih otisla negde, na neko lepo druzenje. Mnogo mi je lepo s njima danas bilo, al nekad mi se i na glavu popnu! Dakle, sve mi je to jasno, u tom svakodnevnom smislu, jer klinci od brata su vrlo cesto kod nas, i presvlacim ih, uspavljujem, hranim, brisem guzanke usrane, pricam price, igram se, ma svasta nesto, ja bih ustvari volela da mm i jazadrzimo onaj nas blesavi i avanturisticki duh kad dobijemo dete, ne zelim da budem u grcu, i da to dete drzim pod staklenim zvonom sto ga toliko cekah, neg da ga fino spakujemo u dodatni kofer , i da odemo ovde, onde, gde god, da budemo mi mi, samo prosireni!

Djole, ja se iskreno nadam da neces imati para da kupis profi foto aparat, bar dok vam dete malo ne stasa! I nadam se da necemo na lomacu ni ti ni ja zbog nasih izjava! A sve te razumem i imas moju potpunu podrsku!

Stru, ocekujem nastavak, ali i ovo do sada napisano mi znaci mnogo!

Ema, i ja mislim da ne znaci da cemo biti bolji roditelji, bas kao sto rece Orline!


Ajmo, ajmo, jos misljenja molim?!

De si bre sestro po izRodstvu
Pricam sad za vikend sa mamom i kazem joj da sam stvarno srecna i sad bez dece, da sam ispunjena, zadovoljna svojim i nasim zivotom, sve se nekako lepo odmotava, posvetim se sebi koliko zelim.... a moja majka meni na sve to kaze da ja to sebi namecem taj osecaj srece i da samu sebe ubedjujem u to. Ma da...ja to sebe hipnotisem ti si srecna, ti si srecna... Pre neku noc kazem ljubicici mojoj sve to a on meni da ne preterujem. Ispade da ja ne zelim puzigacu malu. Zelim, ali polako. Najiskrenije, prvi put priznajem sada, ovde: kad mi je Stokicka uvela glufo, osetih kao neko olaksanje-kao otkrila sam problem i nece jos biti postupka. Nekad mi se cini da sve ove analize sto radim, kao da je za drugog a ne za mene. Kad su u cetvrtak bili drugari sa klincima od 1god, 4,8 i klinac peti razred mene uhvatila panika, nervoza.... Ovaj hoce da igra igricu, njih dve da crtaju a moje drvene boje nezarezane pa traze zarezac, grisine po podu, fljas palacinka na stolic, malisa tek prohodava..... Kad su otisli samo sam pomislila da mi je i dalje super ovako i osetila olaksanje po ko zna koji put. Volim decurliju i psihicki se spremam za sledecu godinu, nikako pre
Imam jednu drugaricu(ona ima sina od 10meseci) sa kojom setam i pricam o kojecemu a ne samo o pelenama, hrani, cipelicama, kakama....i to nam obema odgovara i ja nju zbog toga jos vise volim. A kad je tu vise mama sa svojim pacicima, nemam bas nesto mnogo reci pa se tu malo bzv osecam. E u tim situacijama pozelim da vec imam pa da mogu i ja da pricam, cisto da ne cutim tad mi se isto desi ono imam sliku-nemam ton, odlutam u svoje obaveze, pomislim da sam slobodna kao pticica, da mogu mnogo toga jos za sebe da uradim.
Mi smo se vec dogovorili da ce nase cedo biti svetska lunjara:pakujemo se i via Italia pa malo do Svice, Spanije pa se spustimo u Maroko, nazad preko Portugala kuci.Ovaj zivot imam smisao ako mu ga mi damo a onaj buduci ce jos imati privezak

Evo da se upisem u ove stranice. Imam potrebu. Danas cu samo kratko.
Moram priznati da sam samo preletela vase postove, tako da ne mogu bas da se nadovezem. Dok iscitavam, svasta bih napisala, a ovako pred praznim ekranom - paf, blokada....
Jedino mogu da se upisem u ovu listu ''izroda''...
pod 1. Nekako cesto sebe preispitujem, da li ja dovoljno zelim dete? Treba da krenem u prvi postupak, a vise se plasim kako ce moje telo reagovati na to sve nego eventualno loseg ishoda....
2. Uopste sebe ne mogu da zamislim kao trudnu...


toliko od ispiracije za sada. Pisemo se, drugarice, sapatnice...

Ja mislim da smo se mi sve u nekom momentu preispitivale koliko još možemo da izdržimo postupke, da li da nastavimo i sl. I smatram da je to sasvim normalno. Kad kažu da se zaboravlja, sad kad sam ostala trudna ja nisam zaboravila te postupke i sve prateće emocije ali mi oni sad nisu toliko ''bitni'' jer imam nove i sretnije emocije vezane za trudnoću. Baš sam juče uzela i pretresla svu dokumentaciju vezanu za postupke i pobacala masu papira i nalaza i nisam imala nekih osjećaja vezanih za to.

To što osjećamo i čega se sjećamo je vezano za trenutak u kojem živimo, tako da dok sam bila u postupcima VTO to mi je bilo jako bitno, sad kad sam trudna sad mi je bitna trudnoća, vjerovatno kad dođe beba trudnoće ću se ''manje sjećati'' i tako redom.

Ono što se promijeni kad dođe beba, bar po mom mišljenju, je to što tad svaka od nas osjeti onu pravu i bezuslovnu ljubav od stane tog malog bića koje u potpunosti zavisi od nas i kojem smo mi čitav svijet. Mi na ljubav odgovaramo još većom količinom ljubavi i sve drugo stavljamo u drugi plan (jer volimo kad nas neko voli). Vremenom se opet uspostavlja ta ravnoteža sa ''ostatkom svijeta'' samo zavisi ko i u kolikoj mjeri to želi.
A što se tiče samog roditeljstva mislim da mu mi sve pristupamo sa više straha i to iz dva razloga:
prvo: što imamo više godina, samim tim i više znanja i odgovornosti (ne razmišlja isto onaj ko ima 20 godina, 30 godina ili više)
drugo: taj proces ''dolaska do bebe'' traje jako dugo i za nas je jako iscrpljujući kako psihički tako i fizički, i o svemu znamo i što bi trebalo da znamo i što ne bi trebale znati, pa se to valjda reflektuje i na naš dalji život.

Valjda ste shvatile šta je pisac htio da kaže. Ljubim vas

Ja sam takođe imala momente kad sam imala osećaj da mi je Bog dovoljno dao i da nema potrebe da toliko čeznem i borim se da postanem mama. Isto sam putovala, uživala sa MM, sa drugaricama, sa sestrićima i drugom decom. Ali kad bih se onako iskreno zapitala, tj. zagledala u sebe ipak, ipak sam dolazila do zaključka da iako ispunjena profesionalno, socijalno, emotivno, seksualno meni fala još jedna uloga - uloga majke. Prosto je tako. Pričam za sebe. Potpuno razumem žene koje to ipak ne vide i koje se umore na tom putu....Zaista razumem.
E, sad, vezano za majčinstvo.
Ja iako ne spavam kako sam spavala, ne provodim vreme kako sam provodila, ne posvećujem se sebi ni MM kako sam ranije, ne putujem, ne izlazim (tako sam željna da negde izađem do ujutru) itd, itd - ne žalim. Ne zato što ovaj moj nemirko je toliko neodoljiv i zanimljiv i zato što je jedini "smisao" života mog nego zato što je on mali i ja sam mu sad potrebna i vrlo dobro znam da će brzo proleteti dani kad ću mu manje trebati pa ću žaliti za ovim. I zato što mi je lepo sa njim. Zaista. Iako mi je često naporno. Iako bih da spavam, da negde cunjam, kafenišem, izlazim, čitam, ma radim gomilu stvari kao pre. Ali to što ne mogu, ne pada mi teško. Prosto ne može u životu da ti uvek bude isto. Nisu ti bili isti dani kad si bila u srednjoj školi, pa na fakultetu ili kad si se zaposlila ili bila sama ili zabavljala sa dečkom ili udala. Tako da je i sa detetom logično drugačije nego bez njega. Ko silno želi da sačuva svoj lični integritet, pravo da mu se u životu ne menja puno, neka ostane na status quo. I to je životno rešenje, što da ne. Nije moje ali razumem da neki ljudi moraju tako.
Tako da Biksi, uživaj i veruj mi, uživaćeš i sa bebčetom....nije ista vrsta uživanja, ali je uživanje....e, sad, da li ćeš moći sa njim, mislim bebčetom da cunjaš baš gde poželiš, videćeš...zavisi i od njega....

Hvala Strule, volim da te čitam baš!

Hvala i ostalim curama, naravski!

Vučice, i ja ne mogu sebe da zamislim trudnom, al ću pred sledeći postupak stavljati jastuk pod majicu ako treba, da sebi to utuvim u glavu!

Struzzo, potpuno si me kupila tvojim postom i potpisom!!!
Što se posta tiče, apsolutno (u slovo) se slažem sa tvojim prvim paragrafom. Ni ja to ne bih mogla bolje sročiti . Ne pada mi toliko teško to što se, do sada, nisam ostvarila u majčinstvu jer sam zato ispunjena na svim mogućim ostalim poljima. Znam da ću jednog dana i majka postati, i tome se radujem. Ne očajavam svaki put kad veštica stigne, jer znam da je svaki sledeći mesec nova nada!
A što se potpisa tiče, obožavam Đanu Nanini i poruku ove pesme, kao i italijanski uopšte....

Prva negativna beta, mm dolazi sa posla u zagrljaju placemo i on mi kaze kako mu je kolega rekao da mu je zena trudna bas kad sam mu javila rezultat
Druga negativna beta, sutradan mm zove drug da mu kaze da mu je zena po drugi put trudna
Treca negativna beta, isla do laba po rezultat, izlalzim iz kola i na parkingu srecem komsinicu koja je trudna, ceka me da izadjem iz auta i onako radosno mi saopstava da ce imati decaka
Da me neko ne shvati pogresno, meni je bilo drago zbog tih lepih vesti, ali bas u tim trenutcima, pitam se jer mene neko malo z

ivi, znam da je teško, preteško. Ali opet veruj mi sve je stvar izbora ugla iz koga ćeš gledati na te događaje. Ja bi to protumačila kao prelepe znakove na vašem putu. Bićete roditelji, baš kada za to dođe vreme, samo budite strpljivi i uporni Glavu gore

ivi ::Prva negativna beta, mm dolazi sa posla u zagrljaju placemo i on mi kaze kako mu je kolega rekao da mu je zena trudna bas kad sam mu javila rezultat
Druga negativna beta, sutradan mm zove drug da mu kaze da mu je zena po drugi put trudna
Treca negativna beta, isla do laba po rezultat, izlalzim iz kola i na parkingu srecem komsinicu koja je trudna, ceka me da izadjem iz auta i onako radosno mi saopstava da ce imati decaka
Da me neko ne shvati pogresno, meni je bilo drago zbog tih lepih vesti, ali bas u tim trenutcima, pitam se jer mene neko malo z

I nama su se desavale slicne stvari, i sama sam se zapitala da li je u pitanju neka "skrivena" kamera... Poslednja beta, negativna, taj dan trebalo da idemo da vidimo bebu od dobrih drugara. Ja pod utiskom neuspele IUI drzim bebicu, igram se sa njom a ona kao med medeni, smeje se i hoce kod mene, a ruke kao da nisu moje...

Happy stvarno si ovo lepo rekla, probacu da stvari posmatram na pozitivniji nacin!
Malo sam ja i razmazena (jedinica), navikla da uvek dobije ono sto hoce, a kad ne dobijem onda sam malo besna , mada kako prolazi vreme, ova borba sa sterilitetom ce me nauciti da budem strpljiva, i da u zivotu ne moze bas sve da bude kako ja hocu i kada ja hocu!

Okacice drzaces i ti svoju bebicu uskoro!!!

ja sam ostala bez teksta, kad mi je jedna takoreci prijateljica pricala o nekim poznanicima i izmedju ostalog je rekla ,, ma oni su bez kuceta i maceta"u fazonu bzw , a pri tom zna da ja nemam dece i da pokusavamo da dodjemo nekako do bebe. Osecala sam se bljak, mozda nije bilo zlonamerno ali ja sam se tako bzw i jadno osecala,jednostavno ne volim vise ni da se vidim s njom, nekako sam se trudila sve ove godine da kuliram price, i ne obracam paznju ali mislim da ipak u dubinu duse nas pogode i povrede, osetite jednog momenta i krivicu zato sto nemate bebu.Ili reci nekom ko nema dece da su deca svetinja i kako je u zivotu najbitnija stvar imati dete a malo pre toga ste izgubili bebu....eto ovi dana sam po prvi put jako tuzna sto nemam bebuuu

Ja posle svih godina borbe i svega što mi se izdešavalo ne mogu da se pohvalim da mogu i dalje da se osećam sretno i ispunjeno. Bez obzira na svu ljubav mm, uspeh na faksu, poslediplomskim studijama, činjenici da radim posao koji volim, da smo dosta putovali, zbog problema steriliteta, najiskrenije rečeno, često osećam tugu, nevericu, bes i strah ... strah da možda nikad nećemo uspeti. MM kaže da imam sve i da ne bi trebalo da budem tužna, jer svojom tugom "kudim na Boga", da su deca precenjena i sl. Znam da je 100% u pravu i da u životu ima puno gorih stvari od problema steriliteta, ali ta osećanja su često jača od mene.

Fightandfaith tako kako se ti osecas ovih dana tako se oseca mm. Ja pokusavam da mu objasnim da ce bebe biti kad tad jer ja ne nameravam da odustanem i da cu se boriti do kraja (ipak tu od njega ne zavisi bas puno osim podrske, jel da) ali on jednostavno ne zeli to da vidi. On samo vidi nas problem i kad god se vratimo odnekud gde ima dece tuzan je da ja ne mogu opisati. On radi posao koji mnogo voli, mi imamo lep brak, zdravi smo ali to definitivno nije dovoljno. Nije dovoljno ni meni ali mi se nekako cini da se on teze nosi sa time nego ja... ili ja ne mogu da dodjem na red od njega. Uvek pazim sta cu i kako da kazem u njegovom prisustvu i to je pocelo malo da me optercuje, da ne pricam o krivici koja je pocela da me muci jer je problem u mom zdravlju, mislim da nije sa mnom ne bi ni imao ove muke... eto ovih dana mi sve ovo jako tesko pada..

I mm teže preživljava našu muku, samo to baš sakriva, tj pokušava da sakrije, što ja ne volim, radije bih da kaže kako se oseća. Ovako, ja planiram, ja organizujem, ja odlučujem šta ćemo, gde ćemo, koja klinika, koji dr, on samo sluša i izvršava, i baš se osećam malo glupo, ali tako je kako je.
Joci, nemoj da si depresivna, jer sve što si čula i pročitala, makar samo ovde, može samo da ti kaže da itekako imaš šanse da nas skoro obraduješ!

ponekad se ja isto pitam da li mm isto sakriva nasu muku,i isto bi zelela da kaze kako se oseca,a ista situacija sta kako kod koga on samo slusa i izvrsava, ali sta ad se radi idemo dalje samo sto ponekad naidju trenutci kad ti sve to smeta