USVAJANjE od prikupljanja dokumenata do dobijanja podobnosti

Cuj more, mnogi nisu dalje od opstine svoje makli... A ima takvih i po gradovima...

Ambra,
ne treba zaboraviti da su oni hranitelji, najčešće imaju svoju decu, unuke. Slažem se sa Mimi, ima ih raznih, najčešće žive na selu i najčešće ne vode decu nigde kao što je u našem slučaju. Jedan je razlog što ni sami ne idu, drugi opet što su oni hranitelji kako rekoh. Oni ulažu u svoju decu i unuke, mnogo manje u decu na hraniteljstvu. Kod nas su bar imali puno slika sa detetom, to je vrlo važno da ne zaboravite da uzmete. Ali negde nisu slikali decu uopšte. Deca su kakvi god bili hranitelji najčešće vezani za njih. Stoga je mene malo čak čudio ovde niz pitanja o biološkim roditeljima. Jeste da su oni sa aspekta celog života značajniji ali vi ćete se baviti njima mnogo kasnije. Glavni prelaz koji imaju roditelji je od hranitelja. Ako je dete veće može vam se desiti kao što je kod nas bilo da stalno spominje hranitelje. Treba da donesete odluku da li ćete ostati u kontaktu sa njima ili ne, koliko često ćete biti u kontaktu ako ostanete, kako ćete odgovarati na dečija pitanja ako ne ostanete. Meni je odnos prema hraniteljima čak na neki način teži od onog prema biološkim roditeljima, pošto za njih znam ko su i da veza postoji i postojaće a ovo čini mi se kako god da smo odlučili mogli smo da pogrešimo. Imam utisak da većina roditelja ostane u nekom kontaktu sa hraniteljima, pošto to uvek pitam na susretima jer sam bila u dilemama. Takodje taj prelaz selo-grad je ogroman, naš sin je odmah hteo kod nas ali je nekako zamišljao da ćemo i mi živeti u tom selu. Ovde me je podsećao na Hajdi kad je od dede sa planine otišla u grad. Iako smo se mi trudili da što više bude u prirodi, to nije moglo da zameni celodnevni kontakt sa njom. I to nije zanemarljivo. Ja mislim da pored nasledjenog dobro zdravlje našeg sina dugujemo i prvim godinama u prirodi. To je velika stavka, kad je dete bolesno to je najteže... Onda ako ima još nekog na hraniteljstvu a dete će kod vas biti jedinče i to je skoro kao da ste mu oduzeli brata ili sestru, mislim nije baš tako ali deca na hraniteljstvu su jako vezana jedni za druge, valjda zato što su u istom položaju. Pošto se kod nas na kraju u vrtiću znalo za usvajanje mi smo pozvali na poslednji rodjendan i hranitelje i decu... Našem mališanu i posle tolikih godina je bila velika sreća da spoji svoje sadašnje drugare i dečaka sa kojim je odrastao, blistao je... Tako da će vam taj boravak kod hranitelja doneti raznovrsne momente, i dobre i loše...

Da me ne shvatite pogresno, nisam mislila da ponizavam ulogu hranitelja iz prostog razloga sto me je zivot naveo da upoznam ljude sa sela ciji je karakter bio plemenitiji od mog, principi zdravi, postenje na prvom mestu i znate na sta sve mislim da ne nabrajam dalje.

Sto se tice mene i mog razmisljanja kako cu sutra sa hraniteljima, nemam jasnu sliku. Ne znam sta cu i ne znam da li cu ih ostaviti u "zivotu". U nekim momentima mislim da to treba saseci u korenu, onda pak promenim misljenje pa kazem neka ih tu ipak su odgajili dete i vole ga, zatim pocnem da variram izmedju ako mi se svide ostaju a ako ne izbacujem ih iz price.... i tako...sve nesto nedefinisano jer ja do tog dela price jos nisam dosla pa ni ne znam kako cu. Po principu kad dodje momenat razmisljacu o tome.

Naravno, videćeš... ali evo ja i danas posle gotovo četiri godine ne znam sa sigurnošću da li smo dobro postupili Nekad mi se čini da smo našli pravu meru (mi ih vidjamo ali retko), nekad da je bilo bolje da smo pustili da se vidja dete koliko god želi, znači češće, nekad da smo sasekli u korenu... nema pravog odgovora. No čini mi se da nije uvek to roditeljima tako drama kao meni, prosto odluče da se vidjaju (ili u redjim slučajevima da se ne vidjaju) to je u redu i to čine... Otkud znam, zavisi valjda i od nas, od deteta, od hranitelja, svih okolnosti.

Pa dobro ambra, sve, sve, ali sta bi vam falilo i na Zlatibor da dodjete, pa da se kotrljate nizbrdo po travi, pustate zmajeve, hvatate cvrcke, skakavce i leptirove, jasete konja, bacate kamenA s ramena, zategnete luk i strelu ili pikado i zrtvujete jedno drvo za to, naberete domace cajeve, vidite divno poljsko cvece, nadisete se cistog vazduha, setanjem dodjete do bolje kondicije, svratite u Krcmu kod Zila na komplet lepinju i domace kiselo mleko, i odatle gledate velicanstvenu Cigotu! Ili odete kod Komsa na kupanje, na Tornik na voznju zicarom, ili se hrabro popnete na vrh Cigote! Usput nadjete luc da imate za potpalu, ako negde imate sporet na drva! I napravite brdo sjajnih porodicnih fotografija! A mozete da budete i u centru, ako volite klasiku, mada mi ti ne delujes tako! Ma ne, nisam ja iz tih krajeva!
Zivi bili,pa vam videli prve porodicne sa nekog brda u mojoj okolini!

tatjanica ::...mnogo mi je zao zbog kafanske retorike i eugenike na kojima bi adolf licno pozavideo...ambra,tvoji postovi me odusevljavaju...poremetismo mir ove teme koju rado citam i radujem se sa vama kad ima lepih vesti...pozdrav svima vama,nase lavice!  

Ovo s Adolfom mi se svidja.
Moram priznati da su pojedine ovde vrlo kreativne.

...a ja moram priznati da sve vreme imam utisak da je neko hakovao lelin profil!!!

Biksi, od svega toga glasam za jagnjetinu u Mackatu

....vidim da je hrana tema i to zlatiborska,pa samo da kazem da smo se prosli put raspametili od jagnjetine u restoranu zivopisnog imena - zlatiborski pastuv!

Hehe putovanja bar nama tih prvih godina definitivno nisu bila ono što sam zamišljala... Jeste da je prvi put bio na moru Viktor, uživao u kupanju, nema straha uopšte, brzo je savladavao plivanje... Još smo mi bili u hotelu gde je bilo svašta nešto za decu i dečiji bazeni i igrališta, predstave... Ali i na moru je Viktor žalio za hraniteljskim selom. Ništa ne može da se meri sa njim, kakvo more, kakvi bakrači

Nekad to porazi ali ja sam se trudila da shvatim dete...

Mada Snedra i Daca znaju da sada slučajnim nekim sticajem okolnosti imam jednog prijatelja čija je porodica hraniteljska baš u tom selu gde je Viktor bio. Šalila sam se sa njima da me je stigla božija kazna zbog neshvatanja hranitelja Tako pronalazim sebe u tome da odjednom shvatam ugao hranitelja jer drugačije je kad gledaš iz ugla prijatelja. Uhvatim sebe kako ga savetujem da nešto uradi kako bi dete pamtilo njega i selo jednom kada ode na usvajanje. Kao da se to selo može zaboraviti... I Viktora sada bolje shvatam jer sagledavam život u hraniteljskoj porodici direktno, ne onda kada mu dodje kraj...

Tako da će vas usvajanje dovesti na mnoge čudne puteve, bar kod mene je tako. Sasvim neka nova preispitivanja života, onog važnog i bitnog... I uvek iznova. Ako ste otvoreni za to, onda je to čaroban put.

Ti sad imas jednu kompletiranu sliku i mozes da pricas. I to je potpuno drugacije. Ja mogu da nagadjam da ce biti ovako ili onako, da cu uraditi ovo ili ono itd... I to nije bas najzahvalniji scenarijo iz ove perspektive. Kao kad su nas socijalci davili sa zamisljanjem buducnosti: kako cete se postaviti prema detetu u ovoj ili onoj situaciji, kako cete reagovati, sta cete da uradite? Na sve to moj muz im je odgovorio: kad budem imao dete i kad dodjem u tu situaciju ja cu proceniti sta cu uraditi. Ovako sedimo i nagadjamo... nit znam da li cu dobiti decaka ili devojcicu, nit da li ce imati 2-3-4 godine, kakvog je karaktera dete itd... Suma sumarum, sve u svoje vreme.

Svakako teorija i praksa se razlikuju... Mada ja mislim da nije loše imati neke zamisli o roditeljstvu i ranije, neke će se poklopiti sa praksom, neke ćemo menjati... Ponekad nešto što čujemo nam sasvim drugačije izgleda. Nama je psiholog u školi roditeljstva pričao o tome da kad prodje da prva idila može se desiti da dete baš ima period kad nas jako testira. Uzeo je primer vrata, ne znam da li je to česta situacija kod usvojene dece, moguće da jeste jer se naše iskustvo poklopilo sa tim... Uglavnom nam je pričao da kad dete krene da lupa vratima ne reagujemo. Sećam se da sam se ja tada javila da kažem da mi taj savet deluje totalno promašeno, znači da dete tretiram kao malog divljaka, umesto da mu objasnim da ne udara vrata ja ga puštam da to radi. A u praksi sam uradila baš to što je on savetovao. To zato što sam znala celu situaciju i stepen Viktorovog besa i tuge... Ja spremam nešto u kuhinji a on počinje da udara vrata, sva redom po kući, zalupljuje ih, proleće tamo amo pa opet lupa iz sve snage... Gleda mene a ja i dalje spremam ručak kao da se ništa ne dogadja i kao da je to normalno sasvim stanje da svuda oko mene ruše se vrata. Naravno, to je bila ta jedna situacija, ne puštam ga inače da se iživljava na vratima a ni on nema takvu težnju. Verovatno vrata simbolizuju neki dolazak i odlazak, kod nas inače stalno stoje otvorena, Viktor je pokupio sve ključeve kod sebe valjda da nam slučajno ne padne na pamet da neka zatvorimo i zaključamo... Ja se šalim sa njim da će krenuti itekako da zatvara i zaključava vrata kad krene devojke da dovodi, ustvari i kad dovede društvo zaista ih zatvori a nas izbace, to se već dešava. Osetićete te razne situacije pomoću majčinske/očinske intuicije a eto i ono što se teorijski priča može da znači...

Pazi imam ja moje vizije u vaspitanju deteta i sta moze a sta ne moze. Sigurno da nece da moze maltretiranje i cupanje psa za usesa i rep... sa psom se spava u krevetu.... ovo ostalo su finese

Imate psa? Diiivnooo... Dete će uživati. Nama je jedan od problema bilo što nismo imali ljubimce a muž i ja ih ne volimo a Viktor obožava životinje i na selu je imao kuce... i svinjice (kako on kaže) i sve ostalo. Puno će vam biti lakše zbog kuce.

Nece veruj mi. Moracemo da idemo da kupimo novo kuce jer ovo koje imamo ne vari decu ispod 10 godina. Ujeda ih. Samo Snedrinog klinca nije ujela, on joj je bio simpatican

Pa naravno, Lepotana nije ujela, jer ga je na neki svoj način "prepoznala". Tako se vaša pametna  kuca, upoznajući se sa njim, priprema za susret sa vašim budućim detetom!  

tatjanica ::...a ja moram priznati da sve vreme imam utisak da je neko hakovao lelin profil!!!

Nein,das ist mein Profil.
Hoces da ti odspelujem Adolf na nemackom?
Lepo ste se izlupale,nema sta,svaka VAM cast.Da nije tuzno,bilo bi smesno.

Drage moje, evo da se i ja javim i to sa lepim vestima.
Postali smo roditelji devojcice od 8 godina, nasoj sreci nema kraja, ona je slatka, umiljata, pricljiva, otvorena. Bila je spremna odmah da krene sa nama, ali znamo da mora da prodje neki period da do toga i dodje, tu je naravno problem i skola, socijalna radnica predlaze da razred zavrsi tamo, a mi se bas i ne slazemo sa tom idejom jer je to dosta dug period, pitanje je kako ce ona to da pregrmi, nase dolaske i odlaske, ali videcemo u kom ce to pravcu dalje da ode, mozda i dodje kod nas mnogo brze.
Sto se tice hraniteljice kod koje se nalazi nemam neke vece primedbe, zena jeste starija, ali vidi se da joj je maksimalno posvecena, lepo je vaspitana, izuzetno cisto dete, komunikativno i prihvatila nas je na prvu loptu. Naravno uvek je tu prisutno da je to dete sve je njoj to sada jako interesantno, ali kroz neka druzenja sam sigurna da ce te emocije da dodju na pravi nivo. Nasa Cica je smestena u selu, u kuci, tako da kod nje nece biti problem tog prelaska jer i mi zivimo u kuci. Sto se tice vaspitanja, sada ne znam nista, jer smo oboje pod utiscima, ali nekako verujem da ce nam to situacije same po sebi pokazati, naravno da mi imamo neke svoje vizije svega toga, ali znam da je to u praksi uvek suprotno.
Nama vec nedostaje, u frci smo oko pripreme njene sobice, nekih neophodnih stvarcica za nju, jer se nadamo da ce vec iduci vikend doci kod nas kuci na prvo spavanje, jedva cekamo.

Čestitam, MAAKKI! Divne vesti. Baš mi je drago zbog vas!

Divnoooo!!!!! Cestitam od srca!!!

Prelepooooo cestitam vammmm

Maakki bas si me obradovala!Neka je sa srecom i da devojcica sto pre dodje kod vas.

Čestitam, MAAKKI ! Osećaju se velike emocije kroz tvoj post, nadam se da će uskoro biti sa vama za ceo život.

Da se pridruzim cestitkama. Ni ja ne bi izdrzala da docekam da zavrsi skolu
Nek je sa srecom :)

Divno MAKI! Cestitam!
Vec cete se vi uhodati, ne sumnjam u to