Da li bi usvojili dete?

Da, bez razmisljanja, samo sto smo morali da sredimo prvo neke privatne stvari, a hocemo da probamo da dobijemo i nase potomstvo.
Problem za nas kod usvajanje je - sto je ovde nemoguce usvojiti dete i Italijani najcesce usvajaju decu iz Brazila, Afrike ili u poslednje vreme iz Azije, najcesce Tajvana. U Srbiji smo nepodobni, jer mi je dragi stranac, bez boravista ili drzavlajnstva tamo, tako da, za sada nam ostaje samo zelja, koju cemo nadam se ostvariti jednog dana!
Zaboravih da dodam, da o genetici i tome cije je dete i koje je boje i ne razmisljamo, jer bi smo ga usvojili da mu pruzimo pre svega ljubav i izvedemo na put, a ne interesuje nas cije je.

Simona ::

Orline,
ako ti zelis usvajanje a muz ne
mozda ce promeniti stav vremenom... Mislim ne poznajem ga, nego to kazem
na osnovu i sopstvenog iskustva a i iz skole roditeljstva. Od nas pet
parova, u cetiri je pitanje usvajanja pokrenula zena, a muzevi su bili
protiv ili su se kolebali. Psiholog je rekao da nije tako samo u nasoj
grupi nego i inace. Sasvim je druga pozicija kad jos idemo na vto i kada
vise ne idemo, bar tako je bilo kod mog muza... E sad, mozda neki ljudi
stvarno nisu za usvajanje, oni pretpostavljam nece ni promeniti stav,
kako god bilo... a neki eto hoce... Zelim vam u svakom slucaju da uspete
u vto pa da tema usvajanja i ne dodje na dnevni red, nego tvoj komentar
me je podsetio na te situacije koje sam susretala (pa i moju
nekadasnju).

Meni su i biolosko roditeljstvo i usvajanje bili snovi, jedan se nije ostvario a ovaj drugi nadam se da hoce :)

Simona, odgovaram ovde na tvoj post da tamo ne zatrpavamo temu, ne nadjoh prikladniju temu.

Moj suprug je u svemu pomalo inertan, teško prihvata nove stvari, i više mu vremena treba da svari poraz nego meni. Ali jednom kad prelomi, onda je sasvim posvećen tome. I kad smo tek počeli da pominjemo IVF kao opciju, tj. ja počela da je pominjem, on je izbegavao tazgovor na tu temu. Nije to trajalo beskonačno, ali mu je svakako trebalo više vremena da "svari" činjenicu da ćemo našu intimu morati da ogolimo pred doktorima.
Zato pretpostavljam da i za usvajanje će biti slična priča. Ne prihvatam njegovu odluku kao konačnu, jer ga poznajem, i znam kad neku temu zatvara, a kad je sklanja u stranu, kao što mislim da čini sad. Treba da pričamo češće o tome, da mu se "tematika" približi. Trenutno zvanično nije za to, mada mi nije dao nijedan konkretan i valjan razlog koji bih mogla da prihvatim i da zatvorim tu temu. Ali trenutno ne nailazim ni na pogodno tlo da prihvati i da započnemo proces. Poseban problem je što to ne mogu sama, jer on trenutno radi pod ugovorom za jednu stranu firmu i često nije sa mnom. Sad odlazi opet na nekoliko meseci u novembru. Pretpostavljam da bi ljudi iz Socijalnog imali razumevanja, pa bi u periodu od mesec- dva ili tri, koliko on bude vezano kući, išli na razgovore. Pa opet pravili pauzu kad on nije tu. Jedino što bi to onda oteglo ionako dug proces. Ali to je sad neka druga priča.

Ja konacno odgovorih, konacno sam sigurna.
Da usvojili bi dete.

Ja sam kao Orlinin muz, poprilicno inertna i desava mi se da bezim od problema sve dok nije stani -pani .
Meni su trebale godine da sama prihvatim da imamo problem sa zatrudnjivanjem, sve sam to gurala u drugi plan, odlagala, sve dok nije sazrelo u meni.
Tako i usvajanje.
Nemam problema sa poreklom, genima... pa ne znam ni svoje rodjake, mm takodje vecinu, ko zna kakve mi imamo gene. Nemam ni sa predrasudama okoline, moji roditelji bi bili odusevljeni, oni jednostavno ne shvataju zasto ja hocu na jos jednu vto, zasto odmah ne usvolimo dete. Brat i snaja mm takodje verujem da bi bili za, tj sigurna sam, a on druge bitne familije nema.

Ali, u meni je ta ideja morala da sazri.

Moj muz je oduvek za tu ideju, i pre nego sto smo znali da imamo problem.

I sazrela je

Sledeca vto ako ne uspe, krecemo u usvajanje.
Ne znaci da necu opet za 2/3/4 godine probati i vto, ali ovo je sledci korak.

A ako uspe. Ako uspe, naravno bicu najsrecnija zena. I tada cemo odustati od usvajanja, ne zbog dilema oko bolosko vs usvojeno dete, vec zato sto ne bi , realno, imali sanse da u ovoj zemlji dobijemo dete, pored bioloskog.

Orline,
mozda odluka mora da sazri kod nekih ljudi, verovatno je tako. Ja sam vec pisala o ovoj temi dok smo jos isli na vto i moj muz je svakih dva dana menjao odluke, cas je bio za usvajanje, siguran je, a onda mu opet prorade neke dileme... Secam se da je tada Keti rekla da ne bi ni trebalo da krecemo u postupak usvajanja dok moj muz ne zauzme cvrst stav, jer bi tek bilo lose da krenemo u sam postupak usvajanja dok on u sebi to ne prelomi. Mozda je tako i kod tvog muza, mozda bolje da bude malo sigurniji u tu odluku. Razgovori, citanje i informisanje o toj tematici mogu svakako da pomognu u tome. Za ljude u cszr ne smem da nista kazem, ja sam krenula sa velikim entuzijazmom, cinilo mi se da oni bas imaju sluha za nas, a onda se iznenada i cini mi se bez nekog posebnog razloga postupak otegao...

Bak,
to je vazno isto da bliza okolina dobro prihvata vasu odluku, o tome cete ako krenete u usvajanje isto pricati na susretima sa psihologom. Kod mene je pored mene jedino otac bio bas za usvajanje. On je posle moje prve vto bio da prestanem sa tim i da idemo na usvajanje. Za razliku od njega majka i svekrva i danas smatraju da sam ja lako odustala od bioloskog roditeljstva, da su se one pitale ne bi to bilo tako... I oni moraju biti pripremljeni za dolazak deteta i cini mi se da je mnogo lakse kad oni vec od srca to prihvatajui zele. Moja majka i danas nakon sto sam xy puta razgovarala sa njom o usvajanju, kaze nesto sto ne bi trebalo pa se posle izvlaci da nije to mislila, pominjala sam to bas u temi o predrasudama. Ali postoje neke stvari koje se ne govore ni nasim najblizima, npr informacija o poreklu deteta je samo njegova a mi smo oni koji cuvaju tu tajnu. Npr to je bila jedna od nasih rasprava jer je muz dosta blizak sa majkom i hteo je da tu informaciju podeli sa njom iako sam ja govorila da ne treba. Ali kad je psiholog objasnio da ne treba i ne sme, onda je to prihvatio...

Ja nikada necu zaboraviti kako mi je baka pricala, zene su jako cesto umirale na porodjaju, ostane mlad covek sa bebom... To se tako spontano na neki nacin radilo, dovedu zenu koja ne moze da ima decu, i koju je familija supruga vec najurila, i ona ima pravo da bude majka, dobije tek rodjenu bebu i od tog momenta, to je njena beba i porodica.
To je toliko bilo normalno...

Da, to je zanimljivo koliko su neke stvari iz proslosti bile drugacije... Meni je otac tek skoro pricao da su strica njihovi roditelji hteli da daju nekom ujaku koji se nije zenio, tako da ujak ima dete a da on nasledi imovinu. Medjutim drugi stric se nije slozio nego otisao po njega i tako stric nije odrastao tamo ali mnogo sta izgleda tu drugacije nego danas. Danas bi singl osoba a narocito muskarac tesko dobila dete a ispada da je to lakse bilo pre drugog svetskog rata. Danas se pitamo kakvi su to ljudi koji daju decu itd. A tada su ljudi izgleda bili mnogo racionalniji. Moja baba i deda imali su dvanaestoro dece, nisu svi ostali zivi, ali opet ih je bilo mnogo. A babin brat nije imao dece i onda odluce da daju njemu jedno da ga odgaja. A onda ga drugi stric koji je svakako tada bio maloletan vrati nazad... Danas opet roditelji ne bi dozvolili verovatno maloletnicima da uticu toliko na njihove odluke a eto tada jesu, stric koji je trebalo da ode kod ujaka ipak je ostao kod njih.

Kod moje majke je tek komplikovana situacija, ja rodbinu po njenoj strani ne mogu da pohvatam uopste u smislu da znam ko je kome sta. To upravo zato sto se mnogo ratovalo, bolovalo i ginulo, i onda se odgajaju deca od raznih preminulih supruznika ili cak neka za koju ja ne mogu da utvrdim krvnu vezu tj u danasnjem smislu bi bila usvojena ili ti ljudi ne bi po zakonu mogli da ih odgajaju a nekada je to islo tako...

ima i onaj gori deo price
Kaze baba, udas se, imas rok precutno godinu dana da zatrudnis, u suprotnom, vrate te roditeljima, a onda si etiketirana na neki nacin. Ako vidis da ne ide, brze bolje spavas sa drugim covekom, pa ako upali upali.
Sve je bilo vrlo prosto.

Danas se velika fama dize oko usvajanja, podobnosti, itd.

Imam prijateljicu koja ima vec preko 40, dali su joj manje od 1% sanse da zatrudni, ona trazi razvedenog coveka sa decom, mnogo voli klince, a opet ne zeli da joj neko masira mozak po lekarima.

Simona, znam to za blizu familiju da je dobro da bude hm, saglasna, sa tim. Citala sam u tvom dnevniku pazljivo dok ste isli u skolicu. Zato sam to i naglasila.
Moja mama malo-malo pa potegne tu temu. A obicno krece sa "jao moje prijateljice/prijatelj cerka/sin usvojili su devojcicu/decaka jao kako je slatka/sladak... A sto vi ne bi? A jel neces vise da ides na ONO? Nemoj sine, sta ce ti to, vidi koliko ima dece... "
I tako, ja je sasecem sa tim da sam ja tako odlucila da idem na ONO i ona oladi. Par dana, pa ispocetka

Mama, sta da se radi

A jeste da je nekad bilo drugacije, mada je bilo i mnogo bas ruznih stvari, ali sta je bilo, bilo je, sad je ovako

Nisam ranije videla ovo glasanje, ali svakako glasam da bih bez obzira na ishod VTO, jer kako neke ovde rekose nije roditelj onaj koji samo dete donesena svet, a smatram da imam dovoljno mogucnosti, strpljenja i ljubavi za tako nesto i nemam predrasude. Ta deca koja su ostavljena nisu kriva sto im je sudbina takva, a smatram da je bolje da odrastaju u normalnoj porodici nego po domovimma, i sta kada navrse 18 godina......

Definitivno ta odluka treba da sazre jer nije mala ni jednostavna. A kad se donese, onda sve ide lako.
Ori, razumem tvog supruga...kao i tebe, Bak...i razumem takođe sve one koji bez obzira što ne mogu da imaju biološko dete, nikad se ne odluče na usvajanje.
Nekada sam umela biti subjektivnija...i umela sam olako da sudim...
Ali kad vratim film unazad i shvatim koliko sam se ja menjala tokom ovih godina, zaista sam imala razne faze i sa svakim novim iskustvom bivala drugačija...razumem zaista svakog i svačiju odluku i drugačiji pristup problemu...
Simona, ja ne očekujem da moji najbliži, iako me podržavaju, "svare" do kraja moju odluku o usvojenju ili o x pokušaju vantelesne jer koliko god da mene moja rođena mama ili sestra vole, one nisu prošle kroz ovo što ja prolazim, prema tome uvek će im faliti tog iskustvenog dela tako da me ne čudi niti će me čuditi kad mi postave neko pitanje ili bez obzira što im ja objašnjavam u detalje, ostane poneka nedoumica...recimo, njima je najzanimljivije i uvek mi postavljaju pitanja u vezi sa poreklom usvojenog deteta, tačnije ženom koja je to dete rodila...valjda što su one rađale pa im je neshvatljivo da neko bude u drugom stanju, rodi i ostavi dete...naravno, da im ja neću pričati ono što suštinski nije važno da one znaju, ali ih nekako to najviše kopka i ja ne mogu da se ljutim zato što je to upravo ono što rekoh, gledanje na stvari s obzirom na njihovo iskustvo.

Struzzo,
drago mi je da si opet ovde... nadam se da ima nekih lepih vesti kod tebe,a ako jos nisu stigle onda da je - samo sto nisu :)

Pa sta znam, ja imam dosta strpljivosti u objasnjavanju ali ne mislim da i ono treba da je bezgranicno. Bez obzira sto ljudi nisu bili u nekoj poziciji, mislim da mogu sasvim dobro da je razumeju, ako to zele. Vec sad a kamoli tek kad dete dodje meni je njegov interes na prvom mestu. Tako da ce majke i ostali svoju ljubopitljivost bar sto se mene tice morati da zauzdaju Ne mislim da one imaju neku namernu zelju da povrede dete nego njihove predrasude i nesvesno mogu uticati. Mozda bas sto nisu toliko upoznati sa pricom koliko i mi. Npr moja majka zna da kaze da ne pristanemo da usvojimo dete narkomana, alkoholicara, ubica... nego da mi usvojimo dete ciji su bioloski roditelji bili neki fini ljudi koji su nesrecnim slucajem poginuli u saobracajnom udesu. Iako sam joj ja xy puta objasnila da je broj dece finih ljudi nastradalih u saobracajnom udesu zanemarljivo mali, kao da i narkomanija, alkoholizam, kriminal nisu nesto sto se genetski nasledjuje, ona to ponavlja. Tako kad bi npr znala da je majka deteta uzimala drogu mozda bi suvise pricala o opasnostima od droge, sto moze da stvori kontraefekat. Slicno je i sa muzevljevom majkom. Tako da je meni drago da se savet psihologa poklopio sa onim sto ja intuitivno mislim da je bolje za dete.

Naravno Simona, ovo su delikatne teme i ne treba da se sve do kraja priča, pa i najrođenijem, npr. mami, ma koliko se volele, možda upravo zbog te ljubavi i silne njene brige za mene (jer ja sam njeno dete i njoj najvažnija) bude tog kontraefekta.
Meni je zaista najbitnije da priču vezanu za dete mm i ja možemo do kraja da prihvatimo jer je to presudno za kasniji odnos prema detetu, saopštenju da je usvojeno, njegovoj eventualnoj želji kad odraste da upozna ženu koja ga je rodila.
A naše okruženje...niko mi do sada osim rečenica podrške nije rekao ili pitao nešto što je možda njihov iskren stav vezan sa usvojenje a to nije baš tako pozitivno. I ja tu, pravo da ti kažem, ne planiram puno priče ni u budućnosti. Već sam dugo u problematici vezanoj za neplodnost gde sam se naslušala kojekakvih "dobronamernih" saveta, predrasuda, kojekakvih glupih i besmislenih, nekad i drskih i neodmerenih izjava itd. tako da razumem, kao što rekoh, da smo svi pod nebeskom kapom različiti ali i da je ovaj život kratak da ga trošimo na ispravljanje "krivih Drina" i udovoljavanje svima...
Znam da će meni kao i sad uvek biti najvažniji moj mikrokosmos: mm, naše dete i ja, a da će moji dragi ljudi kad vide koliko sam ja srećna i da je usvojeno dete moje dete, prestati da se pitaju, preispituju, bave predrasudama i sličnim već će uživati družeći se sa nama, srećnim i zadovoljnim.

Hoću, Simona...samo što ću ja(a to sam davno odlučila) imati jedan retrospektivni dnevnik... Ne brini, neću izostaviti ništa od prethodno doživljenog...

Tako je draga, mani ljude slušaj svoje srce! A kako grabiš ka cilju, svi oko tebe će se polako prilagođavati. Mada im se isto hvata i ako se ne prilagode-takve primere ne poznajem- to ne treba da utiče na tvoje odluke i tvoju sreću!

DA...u slucaju da ne uspe vto.....

Glasala DA. U mojoj blizoj familiji ima vise slucajeva tako da mi to nije strano

Evo glasala i ja.Glasala NE.Moram da napomenem,da se divim ljudima koji to zele i koji su to uradili,ima ih i ovde na forumu,citala sam,i nimalo nisam ostala ravnodusna,cak sta vise,malo je falilo da zaplacem,to su divni ljudi.Ali,licno ja i mm nekako jos uvek imamo nadu da cemo postati bioloski roditelji,tako da nam je usvajanje jako strano,tacnije,nikad nismo pricali na tu temu.Sto opet nemora da znaci,mozda nekad to pozelimo,ali za sada o tome ne razmisljamo

evo glasah i ja sa "nismo sigurni" mada je odgovor vise naginje na NE

...muzh se plasi usvajanja i ne zeli to ... ja zelim iako se pomalo plasim jer meni licno to je za nijansu josh veca odgovornost nego za svoju biolosku decu ...a ima i josh nekih drugih malih strahova
... mada sam kao dete cista srca (a sad mi se upetljao racio ) mastala da cu biti kad porastem kao Gospodja Dzo iz romana Sarlote Bronte ( valjda je pun naslov deca gospodje dzo ) a imali su punu kucu usvojene dece razlicitih nacija,boja -SVET U MALOM i ta ideja me i danas skrozzz odusevljava ...

Ukoliko ne mogu imati dece, uvek bi usvojio dete. Bolje da imam svoje, pa neka je i usvojeno nego da nemam dece uopste.

Da Da i DA!!!

Jos kao devojcici mi je bio san da jednog dana usvojim dete. Posto sam bila jedinica...cesto sam gnjavila moje da usvoje...nisam zelela biolosku sestru ili brata...zelela sam devojcicu ili decaka bez roditelja. Nekoga kome cemo pruziti dom i bezgranicnu ljubav. Osecala sam se pomalo krivom na svemu sto sam imala i zelela sam i roditelje i dom da podelim sa nekim ko nista od toga nije imao. Kada bi otac isao na sluzbeni put uvek bi me pitao sta da mi donese i moj odgovor je uvek bio isti:"Dete iz sirotista."
Nikada necu zaboraviti kada sam jedan dan dosla iz skole iz popodnevne smene i u nasoj trpezariji ispod stola igrala se jedna mala slatka devojcica. Pitala sam mamu ko je ona i cija je i evo i sad se sva najezim kad se setim njenog odgovora:"Pa nasa...usvojili smo je." Mojoj sreci nije bilo kraja...ali veliko razocarenje je usledilo vec nekoliko casova kasnije kad su njeni roditelji dosli da je odvedu kuci. Saznala sam da je ona u stvari bila cerka nekih njihovih prijatelja za koje su moji bebisitirali. Bila sam ocajna danima.

Kad sam odrasla...zelela sam da usvojim dete bez obzira imala ili ne biolosku decu. Na zalost mbm je bio izricito protiv...cak i nakon porazavajuceg saznanja o nemogucnosti prirodnog zaceca. Trenutno sam nikada dalje od ispunjenja svog sna...iz sijaset razloga...na zalost...ali moj odgovor je jos uvek DA...da se situacija u mom trenutnom zivotu promeni i kockice sloze...volela bih da usvojim...

Draga Masho, zelim ti da se kockice sloze i da ostvaris svoju dugogodisnju zelju!!! Ako si to zelela kao mala, ako si tada imala tu vrstu nesebicnosti koju mala deca uglavnom nemaju, onda je to tvoja MISIJA!

Imas moje iskreno postovanje i energetsku podrsku.

Uf...hvala puno Snedra...ali bojim se da ce to u blizoj buducnosti biti nemoguce. Sigurno nisi upoznata u moju situaciju...samohrana majka sa dvoje jako male dece...bolestan pas...totalno nesredjena porodicna i finansijska situacija...ni sami ne znamo da li cemo zavrsiti na ulici ili ne...i u kojoj cemo drzavi zavriti...niti mogu u takav haos da dovodim jos jedno dete...niti bi mi iko poverio dete trenutno...
Na zalost trenutno ne vidim kraj ovim problemima...mozda jednog dana i moj san dodje na red...ko zna...

Masho,
i meni je usvajanje bio san, a eto ispunio se... nadam se da ce i tebi. No, ne ispune se svi snovi, imala sam san i o vise dece, cak i kad smo predavali prijavu za usvajanje naveli smo da bismo zeleli i vise dece ali sad... ne verujem da ce od tog sna ista biti. Bar meni je mnogo teze odgajanje (usvojenog) deteta nego sto sam mislila da ce biti. Mislim ne kajem se zbog sna, uvek lepota preteze nad tezinom... ali tesko je. Da li je nas Vilenjak posebno zahtevno dete ili je tesko tako sa svakim detetom to ne znam...

Inace, mislim da humanost nije dobar motiv za usvajanje. Ja nisam zelela da budem humana uopste, samo sam htela da budem majka. Pa opet budem iscrpljena Vilenjakovim neprestanim nestaslucima, time sto nece da se oblaci, nece da spava, nece da jede... a onda pominje hranitelje, desavalo se da zeli tamo da se vrati, da prica neke idealisticke price o zivotu tamo... Secam se da je cini mi se Tangerine cini mi se rekla da je zamisljala da deca pruze rucice pa jedva cekaju da idu kod mame i tate. Na neki nacin to jeste tako, ja ne mogu da se odmaknem od Vilenjaka, ni u wc ne mogu da odem (sto je preterano za cetvorogosinje dete), non stop me zove, non stop moram da budem prisutna ili ja ili muz... Ali kako rekoh on uvek ima hranitelje "u rezervi" da nam kaze da ima gde da ode i da mu nismo bas toliko neophodni. Tako da je slika slatkog malog deteta koje ce biti zahvalno usvojenom roditelju sto ga je izbavio iz teskog zivota bar kod nas totalni promasaj. Sreca da ja i ne ocekujem nikakvu zahvalnost od deteta, samo ne ocekujem da bude lose prema meni pa se za to vec naljutim.

Apsolutno se slažem sa Simonom u vezi sa humanošću. Meni to nije bio razlog da usvojim dete i malo mi je iritantno što to mahom ljudi navode kad čuju da sam usvojila, "jao, baš si humana, učinila si plemenito delo, usrećila si jedno jadno dete"...Ja im iskreno kažem da nisam, da je najpre dete usrećilo mene jer sam povrh svega želela da budem majka i zato sam usvojila. Možda ću ovim činom na neki način postati humanija, plemenitija ali ponavljam, da budem onako surovo iskrena, meni je želja, velika, neopisiva želja da budem mama vukla da usvojim Struzzolina.
Kad pričate o snovima...moj san je oduvek bio da imam više dece, sebe sam uvek zamišljala u višečlanoj porodici, u stanu/kući prepunoj igračaka, dečije graje, gomile dečijih cipelica u hodniku....tako da kad sam shvatila da i do biološkog deteta teško stižem, rešila sam da paralelno budem i u procesu usvajanja....i ne kajem se, naprotiv...jedino mi je žao što nismo i ranije usvojili, ali nije bilo do nas...mi kad smo predavali dokumenta imali smo 31,5 i 32,5 godine.
I još uvek se nadam da će za par godina mama "ići" bar u dva razreda, pomagati oko domaćih zadataka, voziti na sport ili ples....slušati bar još jedan glasić kako se smeje...

Sad videh da nisam odgovorila na pitanje...a da l sam glasala? Ne znam!
Ja bi usvojila dete jer mi je žao ostavljene dece. Usvojila bi ih onoliko koliko mogu da izdržavam. Mm, naprotiv, nije želeo ni da razgovara o tome. Možda je mislio da bi se tu naša priča o biološkom potomku završila. Da je bio, ikada, spreman za razgovor, bilo bi mu jasno da ja te dve stvari ne mešam. Takva sam. Patila bi do kraja života da nisam rodila Cvrleta i eventualno usvajanje ne bi nikako uticalo na moju tugu. Možda bi se moj pogled na sve promenio da jesam usvojena mama, ali iz ove perspektive sve izgleda kako objasnih. Ja bi ustvari bila dobar kandidat za hranitelja, pošto ne mogu da stvorim (u svojoj glavi) tako prisnu vezu između sebe i usvojenog deteta, da bi mogla da se nazovem njegovom majkom.
Opet kažem...to je iz ove perspektive. Pretpostavljam da bi moglo biti potpuno drugačije kad bi do našeg (mog i usvojenog deteta) susreta došlo.

Ja sam glasala sa Ne. Razlog je taj sto je mm uvek bio apsolutno protiv toga, sa mnogo predrasuda slicnih onima koje je vec Simona navela za svoju mamu, iako on stvarno obozava svu decu i oni njega. Ja licno znam nekoliko primera usvojenih roditelja i dece i nikada, nijednog momenta mi nije palo na pamet da ih posmatram drugacije do roditelje i njihovu decu, odnosno najnormalniju porodicu sto zapravo i jesu.