Da li bi usvojili dete?

sani nadam se da ces brzo postati mama kao i sve ostale koje nemaju predrasuda u vezi usvajanja

Zvučaće šokantno, ali ne bih. Tačnije, to bi mi bila poslednja solucija. Ako budem dobila biološko dete, ne bih u takvu poziciju dovodila usvojeno, jer znam da bi moglo dosta problema proizaći iz toga, gde bi se usvojeno moglo osetiti inferiornim ( bez obzira na moje ravnopravno tretiranje ), verujem da bi u njemu uvek postojao strah da je manje voljeno, prihvaćeno, manje ''moje'' od biološkog deteta i slično. Osim toga, već mogu zamisliti tipične bratsko sestrinske svađe u detinjstvu, gde bi se možda biološkom omaklo da kaže nešto što bi usvojeno duboko povredilo i traumatizovalo. Priznajem, ne usuđujem se ni u pomisli sa takvim stvarima da se borim, a kamo li u realnosti. Stoga mislim da je najbolje da usvajaju ljudi koji biološku decu ne mogu imati.
U slučaju da ne mogu imati biološku decu, usvojila bih dvoje - troje da je moguće. Ili bi bar probala dvoje da imam, ali pošto znam da je to teško, zadovoljila bih se i jednim.  

Daco,
nije šokatno da ne bi usvojila. Nije to nešto što mora da se nasleđuje - usvojila tvoja majka, moraš i ti.
Drugo, ni ja u 25 godina nisam razmišljala ozbiljno o usvajanju. Umela sam da pomislim ako ne rodim, da ću usvojiti ali nisam ni o rađanju deteta razmišljala kao nečemu što će se desiti uskoro.
E, sad, ja sam mislila da imam kombinaciju biološko i usvojeno i baš sam verovala da bi to moglo da bude skroz ok (valjda što znam jednu takvu porodicu, skroz simpatično gde i-usvojeni sin više liči (i osobine i izgled) a biološki sin kao da je usvojen.
Sad imam dvoje usvojenih i mislim da je to potaman.

Idila Struzoo...Idila dvoje.   Eh, koliko sam ja moje ubeđivala još jedno da usvoje. Gde bi mi sad kraj bio.   

Ja bih volela da moje dete ima brata ili sestru. Imam ja sestru i ona mi je i sestra i najbolja prijateljica i oslonac... I nekako bi mi bilo drago da i moje dete ima tako nekog pored sebe. Nema garancije, naravno, da će se oni tako lepo slagati, bilo da rodim ili usvojim još jedno. Mada mislim da je to odnos koji se izgrađuje i da su i naši roditelji velikim delom doprineli da nas dve tako osećamo jedna prema drugoj. Ne plašim se ovoga o čemu priča Daca, ukoliko bi se desilo čudo i uspem da rodim. Možda olako gledam na to.

E sad, da zatrudnim prirodno nema šanse, od VTO mi je muka (prava, odmah mi se želudac veže u čvor), a nekako mi se još ne prolazi kroz ponovnu proceduru usvajanja i procene i razgovora. Baš uživamo, rasterećeni nekadašnjih briga da li ćemo imati dete. Evo je, imamo je i lepo nam je. Ali nam vreme teče. I stvarno ne bih volela da sebi jednog dana prebacim da nemamo još jedno dete (ili mi ona prebaci) zato što me je "mrzelo" da se ponovo bavim birokratijom.

milkyway ::Ja bih volela da moje dete ima brata ili sestru. Imam ja sestru i ona mi je i sestra i najbolja prijateljica i oslonac... I nekako bi mi bilo drago da i moje dete ima tako nekog pored sebe. Nema garancije, naravno, da će se oni tako lepo slagati, bilo da rodim ili usvojim još jedno. Mada mislim da je to odnos koji se izgrađuje i da su i naši roditelji velikim delom doprineli da nas dve tako osećamo jedna prema drugoj. Ne plašim se ovoga o čemu priča Daca, ukoliko bi se desilo čudo i uspem da rodim. Možda olako gledam na to.

Ne gledaš olako, već ja znam kako mozak usvojenog deteta razmišlja.   
Ja sam u mlađim danima zamišljala šta bi bilo da se kojim slučajem desilo da moji dobiju biološko dete. Posle prvobitnog osećaja da bi to bilo divno, nakon dubljeg razmišljanja proradila je nesigurnost, pa donekle i strah. Milion bi se sumnji javilo, koje su se sve vrtele oko toga da li bi voleli isto i da li bi moja pozicija u kući bila ugrožena. Čak sam pitala mamu vezano za to, naravno, ona je to negirala u startu, ali teško je sa duboko usađenim strahom od odbacivanja racionalno misliti.

Inače znam jedan jako tužan slučaj u mom gradu. Naime, jedan par je usvojio dečačića od 3 godine i taj par je iznenada dobio biološko dete posle 4 godine. Verovali ili ne, oni su usvojenog sina tad vratili u dom.   
Jeste ovo ekstreman slučaj, ali kad čuješ tako nešto, stvarno te jeza prođe. 

Daco,
strašno

Kad čitam ovo što ti pišeš razumem bolje zašto je psiholog u czsr gde smo mi bili bio protiv imanja i biološkog i usvojenog deteta...

Opet mislim da možda nije tako u inostranstvu gde je usvajanje podignuto na mnogo viši nivo, češće i često usvajaju parovi koji već imaju biološku decu. Ako je toliko rasprostranjeno ako svuda šetaju šarolike porodice onda nema razloga da se usvojeno dete ima strahove od braće i sestara koji su biološka deca njihovih roditelja...

Kakav je tvoj stav prema otvorenom usvajanju (usvajanje gde dete povremeno može da vidi biološku majku ili su u kontaktu preko fb i sl)?

Mislim da to više štete nego koristi donosi, ali opet jako mi je teško reći dal sam za to ili ne.
Prvo pitanje je da li u tom tipu usvajanja biološka majka ima želju da ostvari kakav takav kontakt sa detetom?  
Drugo pitanje se postavlja koliko je to fer prema usvojiteljima? Da li bi oni bili u večnom strahu da dete ne prevagne na drugu stranu. Ja bih razumela takav strah.
Treće velika konfuzija u detetu. Sa jednim roditeljima živiš, a sa drugim neki kontakt imaš, pa nisi ni ovde ni tamo.
E sasvim druga stvar je u odraslom periodu, recimo ovim godinama koje ja sad imam. U ovim godinama nije problem imati neki kontakt sa b-majkom ako želja za tim postoji. Iz prostog razloga što je odnos sa roditeljima izgrađen i čvrst, te nema konfuzije. Ali imati kontakt dok se sa roditeljima gradi odnos, to mi zvuči vrlo riskantno iskreno rečeno.

I ja imam dvojbe oko toga a već sam spominjala da volim da čitam rasprave o tome na jednoj stranoj fb stranici, ni oni nisu svi za ni svi protiv. Ono što je uslov da to bude sprovedeno je da ne bude tolika idealizacija biološkog roditeljstva. Npr ja sam više puta naletela na postove bioloških majki koje su ostale u otvorenom usvajanju koje pomenu svoju biološku decu i njihove majke (misle na usvojene majke). Ja sam bila fascinirana upravo što kod nas mnogo sveta nema svest da smo mi majke pa pitaju za "pravu" majku a tamo negde eto kako sve drugačije izgleda. Nisam slučajno postavila ovde to pitanje jer čini mi se da bi otvoreno usvajanje rešilo neka pitanja u onim slučajevima kad postoje u porodici i biološka deca roditelja. Možda bi se usvojeno dete lagodnije, sigurnije i ravnopravnije osećalo ako eto i ono ima kontakte sa biološkom majkom.

Ja bih usvojila dete. Ali moj muz ima totalno suprotno misljenje o suvajanju od mene.   

*o usvajanju

Da "oživimo" malo temu. Ja, tj. mi smo za usvajanje. Predali smo zahtev i sad čekamo poziv od tima. Takođe smo i u procesu za treću vto, čekamo januar. Dobili mi biološko dete ili ne, rešili smo i da usvojimo jedno dete. Znamo porodicu koja ima usvojeno i biološko, braća su u normalnim, bratskim odnosima, roditelji uvek sve delili korektno. U Božijim smo rukama, pa kako bude :-)

Mi smo za usvajanje.Nismo pokušali vto.Želja da usvojimo dete se rano javila ali smo morali da sačekamo nekoliko godina da se sve kockice poklope.Sada željno čekamo pravi poziv i da konačno budemo mama i tata