Kad padnemo-nismo sami

Svi ćemo uspeti

Naravno da će mo svi upeti! Ali dok ne uspemo važno je da se držimo zajedno, podržavamo i razumemo!

Devojke, odakle vam snaga? Ja sam tek 2 godine u ovoj priči i već sam debelo zrela za ludnicu. Ne vidim izlaz, 2 neuspele vto, amh mali tako da ne možemo o trošku RZZO, poor responder (samo 2 jć) i 36,5 god. Toliko sam depresivna ovih dana da sam u fazonu da ostavim mm da ga više ne mučim (problem u meni), jer su nam poslednje 2 godine zaista horor film, a pitam se da li treba to da mu radim još 2, 3... sa neizvesnim ishodom...Mislim, volim ga više od života, i baš zato ne želim da mu život bude pakao. Ne samo što smo skaki mesec po doktorima i laboratorijama i šro naravno svaki ciklus plačem, dramim i sl. već sam toliko zapala u malodušnost i samosažaljenje da izbegavam ljude (pogotovo one s decom), bilo kakve društvene aktivnosti, putovanja, sve, mrzim drugarice što ssu dobile decu bez po muke, tj. iz 2 minuta uživanja, a mi ispljuvasmo krv za ove 2 godine i ništa. Tj mrzim ceo svet. Moguće da ja nisam dovoljno mentalno jaka, kad pomislim da se mnoge od vas muče po 6, 8, 10 godina pomislim ma nema šanse da bih to sebi i njemu radila. Moja pitanja su -odakle vam snaga i da li ste nekad razmišljale da ostavite muža (ako je do vas) ili on vas(ako je do njega). Da li ja pravilno razmišljam što ne želim da mu pravim pakao od života još ko zna koliko a možda i ceo život (ako ne uspemo) Izvinite ako sam opširna i negativna, a jesam.

Draganice,
ljudi su različiti, mislim da je tu sav odgovor.

Mi smo unapred napravili plan da bude dve vto a bilo ih je tri jer smo imali smrzliće... i kod te treće sam već htela da izludim,bila sam sva osuta, bolesna itd... Ne mislim da sam mentalno slaba, naprotiv... nego prosto moj život, moje telo, moje granice... Do duše ja sam planirala usvajanje ali nisam znala da će muž to hteti, prelomio je definitivno tek nakon te poslednje vto... Ali i da nije ja na više vto ne bih išla... Što ne znači da nije ispravno ići i na mnogo više pokušaja ili ni na jedan (ja znam par koji nije išao ni na jedan,odmah su krenuli na usvajanje) sve je to stvar procene sebe, svojih mogućnosti, želja itd... Kod nas je bio problem kod muža, kasnije su tek došle i moje godine. Imali smo krize, naročito on ali smo ih prevazilazili i tako...

Čini mi se da sam u tvojim postovima pročitala da tvom mužu roditeljstvo nije toliko bitno, tako da život bez dece nije takava pakao za njega možda... Sa druge strane deluje da je tebi bitno... Pored vašeg razgovora možda da odeš ponekad i u Savetovalište, Kutak ima besplatne termine tamo pa da porazgovaraš...

Draganice, ovo je moj post pre 3,5 god.

Struzzo ::Nisam znala gde da vam pisem i da li da vam uopste pisem kad je poslednjih dana tako razdragana atmosfera na Kutku, ali nekom moram da se poverim i posto svi u mom okruzenju mi samo ponavljaju "ti si jaka, moras da budes, nema posustajanja", moram vama, drage moje...Ja sam jako, jako neraspolozena, tuzna, da ne kazem depresivna, nek' bude melanholicna, malodusna...Nekako mi se sve skupilo i samo bih u nekom svom cosku plakala. Pre neki dan mi je bio rodjendan i ja sam se trudila da budem raspolozena i da sa osmehom klimam na cestitke vec standardne "da ti se ostvari ONA najveca zelja" i najvise zbog MM i njegove paznje i predivnog poklona, ali toliko sam u stvari bila pogodjena cinjenicom da je prosla jos jedna godina bez trudnoce, bez bebe...i sa ovim komplikacijama u Centru za soc. rad sve vise mi se vrzma u glavi da eto, mozda nama nije sudjeno da budemo roditelji...a sa druge strane, strasna mi je ta pomisao i ne mogu da se sa njom pomirim...Ponovo sam procitala Pismo nerodjenom detetu sa Rode, koje je ostavila Ori na Psiholoskim aspektima i sita sam se isplakala...Bojim se da necu nikad uspeti da nadjem takav mir u sebi i pomirim se. Do sad sam uspela da se suocim sa problemom zvanim sterilitet i da ne oplakujem sebe kao takvu, vec da se borim, uvek sa mislju "moram biti hrabra, moram biti uporna, uspece, mora..." ...Ali, sta ako, sto kaze Happygirl, ne uspe...Prosto ne uspe...Nikad i nikako.
Izvinite na ovakvom groznom postu...sama sam u stanu, MM je otisao na put...morala sam da "ispustim" ovu gorcinu...

Pitaš za snagu...ovo je moj post iz 2011.


Toliko toga ste dobrog napisale ovde i bojim se da bih se samo ponovila...
Pošto ste ovde pomenule odnose supružnika iz aspekta muškog steriliteta i tog problema zatvaranja u sebe, osećaja krivice i toga da ste nešto manje od onog što se od vašeg pola očekuje, neispunjeni...dodaću da je isto i kad je isključivo ženski sterilitet u pitanju, kao što je naš slučaj.
Moj muž ima savršen spermogram (super, mnogi koji su ga analizirali hvalili su količine, broj ), nikad bakterije i slično, antitela OK, hormoni OK, kariogram i dr. Hoću da kažem da je kod mog muža zaista sve odlično, ali baš sve i da sam samo ja ta zbog koga mi imamo problem da budemo roditelji.
I to je veliko breme.
Bilo mi je jako teško kad su konstatovali zapušene jajovode i još teže kad sam morala da odlučim da na trećoj laparoskopiji hirurški ih zatvorim zauvek.
Bilo mi je jako teško kad sam otkrila da sam poor responder (loše reagujem na hormonsku stimulaciju) i da su moje ovarijalne rezerve male, kad mi nije uspela prva vantelesna, pa druga, treća, četvrta....
Meni su se dijagnoze samo nadovezivale, nikad kraja problemima, mojim problemima, falinkama I lagala bih kad bih rekla da nisam imala krize, bukvalno krize. Osećaj da sam najgora. Da ništa ne vredim. Da nisam dovoljno žena. Da sam sama. Da me muž ovakvu treba da ostavi. Takođe sam u jednom periodu izgubila želju za seksom. Toliko sam se osećala promašenom i imala sam užasan osećaj krivice, kako sam izneverila MM, izneverila naše planove davno izmaštane o velikoj porodici (oboje obožavamo decu) da nisam mogla da vodim ljubav. Čemu...
Ja sam iz tih kriza izašla isključivo neverovatnoj volji mog muža da me sluša i priča sa mnom, da me uhvati za ruku i odvede do velikog ogledala u hodniku i onako stojeći ispred njega da me podseti da smo mi mi, da sam ja i dalje ona žena u koju se silno zaljubio...da je i njemu teško, da mu je užasno teško...da mu je teško zato što želi da mi pomogne, ali ne zna kako, da ga boli kad mene boli, da ga boli što je nemoćan, zato što ne želi da izgubi onu koju voli...
Nije bilo lako nijednom.
Sad...sad se toliko dobro poznajemo da ne treba da se pogledamo, da progovorimo, po uzdahu znamo da prepoznamo šta ono drugo oseća...ne moramo da gledamo jedno u drugo, zajedno gledamo u isto....u napred...negde tamo vidimo nas dvoje kao roditelje...nebitno koliko dugo čekali, nebitno zbog koga smo toliko čekali, zašto, kako, je l' moglo drugačije...nebitno...

Simona, hvala na podršci, u pravu si za Savetovalište, razmišljam da odem. Drago mi je što ste ostvarili san i postali mama i tata malog Vilenjaka.
Struzzo, osećam se potpuno isto kao ti. Krivom, ali ne znam zašto sam kriva. Ne-ženom. Nedovoljno dobrom za mog zaista divnog muža. A ovaj deo tvog posta
...da je i njemu teško, da mu je užasno teško...da mu je teško zato što želi da mi pomogne, ali ne zna kako, da ga boli kad mene boli, da ga boli što je nemoćan, zato što ne želi da izgubi onu koju voli...
ne moramo da gledamo jedno u drugo, zajedno gledamo u isto....u napred...negde tamo vidimo nas dvoje kao roditelje...nebitno koliko dugo čekali, nebitno zbog koga smo toliko čekali, zašto, kako, je l' moglo drugačije...nebitno...
me je rasplakao, bukvalno. Inače iz nekih tvojih postova koje sam čitala (jer sam nova ovde, pa ne znam tačno baš sve) ali ono što sam pohvatala je da se onaj odozgo baš gorko poigrao s tobom, ali ti si toliko neverovatno hrabra i jaka ličnost, da me je sramota svog kukavičluka kad čitam tvoje priče.

Draganice, naidju ti dani, pa čak i meseci, kad se tako osećaš. Sve je to ok, veruj mi. Bilo bi potpuno nenormalno, tako da kažem, mada grozno zvuči ova reč, da si sva srećna, nasmejana i veselaa,a imate problem. Živo si biće, osećaš, preispituješ se. Rekla bih da si sad baš ušla u fazu besa, psiholozi to odlično znaju, a znaju i da pomognu kako da što pre izadješ iz te faze. Samo nemoj zadržavati ništa u sebi, izbacuj tugu što više. Simona ti je dala dobar predlog, psihološko savetovalište, ponekad je razgovor odličan lek i padne ti bar malo kamenja sa pleća, pa lakše nastavljaš dalje.

Kad bi problem bio samo u meni, ne bi mi bilo pravo da me muž ostavi, ni predloži tako nešto. Ok, razumem šta ti pričaš, možda bih i ja tako nešto predložila mom mužu, iako bi me duboko u srcu bolelo to što bih predložila, sigurna sam, jer ipak smo zajedno u ovoj borbi, i nema traženja krivca. Nismo se uzeli samo da bismo decu rodili, valjda. Brak čini mnogo toga, deca su zapravo šlag na brak. Nekad je potrebno da se duže muti šlag da bi bio ekstra i da bi uspeo! E tako je kod nas koji se ovde borimo.

Moj ti je savet da odeš u psihološku radionicu pri kutku, iz Beograda si, blizu ti je, ne plaća se, ljudi su samo zbog toga i tu, da pomognu svima nama. Vremenom ćeš izbaciti srdžbu iz sebe, postaćeš jedna zadovoljna žena, a onda će ti uspeti da postaneš mama. Veruj mi, svi smo mi prošli kroz raznorazne faze, i mnogo vode protekne dok se ne dodje do nekog unutrašnjeg mira, koji je ovde jako bitan, čini mi se. Dakle, suočila si se da imate problem, sad treba da se pomiriš sa njim (a nisi se još pomirila, vidim iz tvog pisanja), a onda će stići i beba. Bože zdravlja, da uskoro, kao i kod Struzite, porediš ovaj tvoj post od juče, sa novim, u kome ćeš biti trudna i nasmejana.

BiKsi :) :: Nismo se uzeli samo da bismo decu rodili, valjda. Brak čini mnogo toga, deca su zapravo šlag na brak. Nekad je potrebno da se duže muti šlag da bi bio ekstra i da bi uspeo! E tako je kod nas koji se ovde borimo.

Biksi !

Biksi, u pravu si, definitivno mi treba pomoć. Lepo si rekla da šlag treba nekad duže da se muti, hahaa. Hvala na podršci, svaka čast na pozitivnom stavu i da uskoro stigne to malo guzavo!

Meni je Draganice psihoterapija mnogo pomogla. I nisi ti kukavica uopste, pogledaj mene, nisam prosla ni 1% toga sto si ti, pa sam veruj mi u mnogo gorem stanju bila nego ti sad. Teska depresija i gubitak volje za zivotom. I onda kad ovde na forumu vidim koliko su zene jake, sramota me je od mene same.

I priznanje da ti treba pomoc je vec veliki korak napred, veruj mi!

Hvala na lepoj zelji!

Draganice sve smo mi to prosle kroz ovu nasu borbu, neko je priznao neko nije, no nije ni bitno to priznanje, bitno je da se spozna problem i reaguje na vreme, niko nije rekao da je lako prolaziti sve ovo, to najbolje znaju zene sa ovih stranica, ali nekako se uvek pronadje ta mrva nade da se krene dalje. Ne mislim ja da je tvom muzu svejedno, samo oni to teze ispoljavaju i uglavnom kriju svoje zelje, mislim da on ima istu zelju kao ti, a Biksi je lepo rekla to sa slagom.
Moju pricu svi znaju, sama prolazim kroz sve, nekada me ubiju krize i bes, ali nekako uz ove cure ovde pronadjem tu mrvu nade da krenem dalje.

Meni ponekad i ovako nesto pomogne kada sam skroz u bedaku

Drugarice lepo kazu ove divne zene pre mene koje su sad ili bile u slicnim, istim problemima kao ja i ti. Isto sam prosla jos saznanje da je kod njega sve ok a kod mene da koci i ako su dobri nalazi pre postupka opet ne uspe to mi je bas stanje koje opisujes da krivim sebe, cak sam posle IUI predlozila mm da se razidjemo jer mi je dosta maltretiranja, terapija i kontrola od njega sam dobila odgovor da bi on najvise na svetu voleo da ima samnom dete ali ako ga i ne dobijemo ne pada mu na pamet da se rastajemo da postoje i deca koja cekaju da budu voljena da cemo da sacekamo jos neko vreme dok ne budem spremna, nije spomenuo dete niti kontrole dok posle dve godine nisam dosla kuci sa papirima iz RZZO i rekla da bi htela da probamo VTO slozio se. Svima neuspeh donese razocarenje ja sam plakala, nekad sam se plasila da cu da oslepim od tolikog plakanja, dok nisam videla da nista ne menjam mislim da me je ovo samo ojacalo ne pamtim kad sam zaplakala, i srecna sam jer i ako nemam svoju decu vidim da me tudja vole i ulepsala su mi zivot sa svakim svojim smehom i zagrljajem.
Shvatila sam da je nas brak sklopljen iz ljubavi a vidim i Vas, nema odustajanja od nicega, slobodno idi u savetovaliste i bice sve u redu idemo i mi pre sledece VTO

Draganice iz mog potpisa mozes da vidis sta sam sve prosla,i nazalost jos prolazim....Bolje mi je ali nikad mi nece biti "dobro"posle svega.Kao i ti i ja sam razmisljala o svemu tome sto si navela.Tacno Biksi kaze to su neki periodi...I uvek poludim i kazem dosta mi je vise i onda opet razmisljam o novom postupku ;)Meni je puno pomoglo savetovaliste putem mejla.Nisam u mogucnosti da idem a iskreno mislim da bi me to jos vise slomilo.Predlagao mi je psiholog da se cujemo telefonom ali nisam mogla vise mi nekako ide sa pisanom formom.Placem dok pisem mejl verujem da me covek nista ne bi mogao razumeti kad bi razgovarali.Probaj videces i to moze da ti pomogne.Tacno mislim da ne nosimo mi dzabe ovoliki "krst"na ledjima,ako ovoliko patimo koliko li ce mo biti srecne na kraju?!Nadam se da me razumes.Nedaj se i veruj sve mi slicno razmiljamo ali dizemo se i idemo dalje,moras tako

Daco ti si nam primer da moramo dalje moja snaja je imala slicni problem kao i ti dva spontana, treca trudnoca je bila dobra do 6 meseca kad je izgubila blizance, cetvrta trudnoca je bila uspesna mada je celu trudnocu prelezala i rodila divnog decaka. Ikad nju vidim sa sinom ja sam jos jaca i znam da ne smem da odustanem i da moram napred.
Uspecemo sve mi nema predaje

Devojke, divne ste! Koliko samo snage je u vama... Grlim vas sve puuuuno

Drage moje,vi ste fenomenalno jake,citajuci vase probleme i razmisljajuci o svom ( mm ima azzo) shvatam da samo treba misliti pozitivno,nikada ne odustajati,uvek davati podrsku,kako sebi tako i onoj tebi najblizoj,ja se uvek trudim da kad padnem brzo ustanem,uvek nadjem nesto da mi skrene misli I verujem da ce posle oluje da se pojavi duga. Pogledajte u osobu pored vas,zagrlite se I volite,I sve ostalo ce doci na svoje mesto! Osmeh na lice, ne posustajte,i budite jake kao sto jeste!!! :-D :-*

Mikan mila pozitivno naravno padam mi sve i isto kao i ti brzo ustanemo sredimo frizure nabacimo osmeh i podignutih glava gazimo napred i moramo da uspemo.

Samo napred drage zenice lepsi dani moraju doci

Drage moje, ne znam da li sam paranoicna ili sta vec, ali sada sam se bas potresla, naime moj svekar je u bolnici, ali prosle godine je isto mesec dana pre nase vto bio u bolnici i nije nam uspelo, evo i sada ponovo dva meseca pre vto on je u bolnici, nije nista strasno bice njemu ok, ali meni se sada sve nekako vraca, ljulja mi se vera u uspeh.
Mozda ce nekom ovo da zvuci smesno i blesavo, mozda sam i malo sebicna, ne znam ni sta da mislim, znam da me vi razumete, ali ja sam stvarno sada zabrinuta

IVI mila ma gde te ne razumem ja sam zato rekla da cu na sledeci postupak sa mm otici u drugi grad gde radimo postupak ili okolina i tamo ostati do bete, iskljucujem mobilni i ogradjujem se da ne vidim ni jedno poznato lice jer malo muka oko cele VTO pa jos i tudje da nosim na glavi. Jeste sebicno i sa moje strane ali sam videla posle neuspele bete da su svi sebicni a ja budaletina najveca. Budi sebicna to je jedini izlaz veruj mi.

Ivi, nije to zbog svekra, nego zbog straha od neuspeha, i premotavanja datuma, veruj mi na reč. Probaj da sagledaš stvari s druge strane. I mantraj da će ovaj put da ti uspe. Ja sam prošlu vto imala neuspešnu, sa biohemijskom u maju mesecu, a nadam se da će ovaj maj da mi se revanšira za onaj od pre tri godine, jer planiram novi postupak! Da imam strah, imam, priznajem, al se s majem moram u koštac ufatiti, i isterati sve na čistac! Mora se gledati napred, mora!

Biksi potpuno si u pravu,to i ja kazem, nije zbog svekra, bice on dobro, strah me je da se iste stvari ne ponavljaju a sa tim i nas neuspeh, ali imam vremena do juna, moram malo da poradim na pozitivnom stavu.

Karakaca, evo i ja se spremam da za prvomajske praznike odemo negde da se opustim, posle toga sam rekla mojim bliskim ljudima da se iskljucujem iz svih desavanja jer mi je potreban mir, i da se ne opterecujem tudjim problemima, sebicno ili ne, tako ce biti!