Kad padnemo-nismo sami

E, nojce nase malo...To je samo nick, nisi ti struzzo inace, vidi se to
Pa nije losa ta vest za Vlaisavljevića, nije uopšte
Nije licemerno da ides paralelno u četvrtu proceduru, samo ako možete. Ne odustajete vi od usvajanja, ako vas oni ne ne nateraju da odustanete svojim ponašanjem I Ima da pišeš o sebi, jesi li me čula!!! Ništa nije nevažno. Mi ćemo uvijek biti tu.

Struzzo, procitala sam nekoliko puta ovo sto si napisala. I pitam se kakve bi mi to osobe bile da nismo nekad ljute, ogorcene, umorne, tuzne, ocajne, besne?
Pa ko na to ima pravo ako ne zene koje se bore? Ako ne zene koje su ulozile svoje SVE, bas sve, zdravlje mentalno i fizicko, materijalna sredstva, medjuljudske odnose, neko svoj posao, neko i svoj brak, za taj krajnji cilj?
A njega jos nema na vidiku.
Pa naravno da ces da klones.
Naravno zato sto si mislece bice, zato sto si delikatnog mentalnog sklopa, zato sto ti je licnost viseslojna, zato sto te sve sto jesi verovatno gura ka toj jednoj, najjacoj zelji.
Pusti tugu neka te nekad i obuzme, i ona ce odraditi svoje. Ne znaci to predavanje. Pa i gorcina nekad odradi svoje. Posle ces malo da vijas svoje rane, i dok trepnes imaces snege za sledeci korak. Ja pustim uvek sebe da odtugujem, da cmizdrim ako treba, ma sve dok mi se ne smuci, a kad mi se smuci, prebolim, dignem se uvek jaca.

A ako ikada dodje vreme bilo kojoj od nas da se pomiri sa situacijom, verujem da cemo znati, da nece biti dileme, kao sto je ni sad nema sto se borbe tice.
A mislim da tvoje vreme za mirenje nije ni na pomolu.

Hvala ti Kasia na divnim recima...
Ja sam uvek bila nestrpljiva i kad naidje problem, uvek sam za to da sto pre zasucem rukave, racionalno pristupim tome i resim kako znam i umem.
E, ova dugogodisnja borba me je iscrpila i toliko toga nije do mene i ne mogu da resim...Toliko toga je neizvesno i iracionalno i to me lomi...
Dosta sam se ja promenila u odnosu na ranije...Secam se kako sam jedva cekala da pronadjemo uzrok zasto ne ostajem trudna...Kad sam saznala, bolelo me je, ali sam se relativno brzo digla i krenula putem vantelesne kao resenja...Secam se kako su mi svi govorili: "Vi imate tehnicki problem-zapusene jajovode i to se prevazilazi VTO-om" ili kad sam imala prve konsultacije kod Goce, ona mi je tad optimisticki porucila "idi u Valjevo i otarasi se tih jajovoda i do leta te pravim trudnom"...Eh, od tog leta proslo je mnogo...
Znas, uvek sam se divila, ali i istovremeno plasila kad cujem za parove koji su vec na nekom 10. pokusaju vantelesne...Eto, sad mi takva sudbina ne deluje tako daleko, ali je se i dalje plasim...
Ne mirim se...jos uvek ne...preispitujem se...i pustam suzama da teku...

Vrtim se po forumu, tamo - vamo, i negde bih napisala neku rec...pa da to uradim ovde.
Obuzelo me je neko tmurno raspolozenje, tuga, plakala bih bez prestanka i to iz sveg glasa. Mozda je razlog svemu ova hormonska stimulacija koju primam, a mozda ja to koristim samo kao izgovor.
Kao sto ranije rekoh, ja sebe ne sputavam kad mi se kukumavci, ali ljudi, ja sad ne bih prestajala. Bila sam bas puna optimizma kad smo krenuli u postupak, a sad samo mislim sta ce krenuti po zlu i sta sve moze da se izdesava i da krene naopako i sta cu ja onda i tako u krug.
Verovatno je normalno da strah bude prisutan, ali se pitam da li je normalno u ovolikoj meri?
Imam utisak da sam na korak od panicnih napada, razmisljam o svemu, pa pocne da me steze u grudima, da gubim dah, da mislim kako cu se onesvestiti...a povremeno me samo na pomisao o tome da nesto krene naopako sevne neki osecaj preko stomaka ili preko nogu.
Nikad nisam bila labilna, uvek sam sebe smatrala jakom, izdrzljivom, racionalno pristupala svemu i u miru trazila resenja. Ovo je za mene potpuno novi osecaj, i imam utisak da cu od tolike brige odmoci sebu u ovom vaznom trenutku.
Spavanje mi je postalo nemoguca misija. Legnem da spavam i pomislim, Boze da li je moguce? Da li je ovo stvarno? Idemo na vantelesnu, ne mozemo da imamo dete? DA LI JE MOGUCE? Kao da sam tek sad to saznala.

Kako se izboriti sa tim? Kako sputati nervozu? Kako ne iscrpljivati sebe?

Od kad se probudim ja pocnem sa nabrajanjem eventualnih problema i muza dovodim do ocajanja. Majka mi je rekla da ce od mene dobiti cir na zelucu, koliko brige i napetosti pokazujem. A ja sve mislim da me oni ne mogu razumeti. Da me niko koga znam ne moze razumeti.
Ne znam sta da radim.
A nemir se uvukao i ne pusta. Rovari po mislima, grudima, plucima...po snu i po javi....

Tako sam tuzna, tuzna, uplasena,tuzna...

Kasia draga. Svi mi povremeno prolazimo kroz takve faze.
Mislim da nisi stigla da se adaptiras na sadasnju situaciju, vi ste se vrteli neko vreme oko odluke gde cete, otisli u Jevremovu, lupio vas los nalaz spermograma po glavi, odmah zatim krenula prica o IVF. Nisi stigla da provaris sve to. Nije se sleglo. Sad, sto zbog vremena koga imas vise, sto zbog hormona koji te cine podloznijom promeni raspolozenja, si odjednom postala itekako svesna cinjenice.

Neki od nas su duze vremena imali za adaptaciju. Vi niste stigli da se opasuljite, IVF je bio na vratima, sto je, po meni, potez na vreme. Mlada si i nemas taj mac bioloskog sata iznad glave kao mnogi od nas.
A razumem sta znaci strah od neuspeha. Samo sto mi je zao sto ti se javlja sad da ti zagorca ionako pretezak psihicki put kroz stimulaciju i IVF.

Nemoj da se bojis da ces tim strahom nesto da pokvaris. Ne uspevaju samo pozitivni ljudi, oni samo lakse prodju kroz celu pricu, pa kad bude uspeh, onda izgleda kao da su naslutili ili znali.

Ljubim te puno, drzi se, nece svi dani biti ovakvi.

Ori, evo ova blesava zena cita tvoj odgovor i place .
Znam, bice boljih dana, drzim se - samo u ovom trenutku za tebe i za postove iznad ovih...
Mora li biti ovako tesko?

Ne znam, kasia, izgleda da mora...
Neko dozivljava na jedan nacin, neko na drugi. Pitanje je ko malo govori da li ne pati jednako kao ti.
Ni jedna prica nije ista, znas...
A to sto te tvoja majka ne razumije, ne razumije samo tacno kros sta prolazis, ali na svoj nacin prolazi sa tobom.
Moja se stalno sekira jer nema pravu rec za mene u pravom trenutku.Dok joj nisam rekla da prestane da se trudi da je pronalazi. Jer da me je cekala sedam godina i dobila uz napore i lecenja, nasla bi rec. Ovako ne moze, ne zna.
Zamolila sam je da samo nastavi biti sto i ranije, moja mama, da me zagrli, pozove da vidi kako sam, i da ne dozvoli samo da ja nju tesim kad je meni tesko, kako je bivalo ranije. I to mi je dovoljno da mi bude lakse, jer niko ne zna da zagrli, da da podrsku i razumijevanje i bez rijeci kao mama.

A ti se isplaci, pisi ovde, ispusti ventile, bolje nego da eksplodiras. jedino nema mjesta samosazaljenju. Mozes biti tuzna, uplakana, lose volje, sve ce proci, ali kada se sazaljevas unistavas dostojanstvo. I teze ustanes. Bar ja...

Ma ne sazaljevam se. Nije to moja osobina.
Mislim da ima ljudi koji pate i ako ne govore, ali mislim da ima i onih koji ne govore zato sto ne pate toliko. Ja recimo ne patim svaki dan isto. Ima losih dana, ali, hvala Bogu, ne puno. Ali kad stisne...

Kaze mi mm jutros, nakon mog duuugackog govora o tome sta sve moze da me spreci da stignem do aspiracije - ozbiljno cu se posvadjati sa tobom! A onda me pogeda onako skenjanu i kaze - ali tamo u februaru .

Muz ti je
Kako da se ne nasmejes na to.

Kasia, ima jedna dobra vijest. Jos 45min i ovaj dan je gotov

Struzzo, Kasia, Ori, žene drage čitam vas i plačem. Kao da čitam sebe. Vraća mi se taj period života, dug 10 godina. Saznanje istine, neprihvatanje dijagnoze, neverica, pitanja zašto baš nama to da se desi, nama koji obožavamo decu, zatim period vantelesnih, neuspeh za neuspehom, neispunjena očekivanja, molbe, molitve, suze, očaj, beznadje. Stvarno je bilo strasno. Ali nekako sam znala da ću kad tad da imam dete. Jednostavno sam znala! Doduše mislila sam da ću svoje dete ja da rodim, ali i ovako je odlično, nije moglo bolje da bude. Hvala Bogu!
Čitam jedan od gornjih postova, Nevenin koja se pitala u 12.godini da li će moći da ima dece. Ja se to nikad nisam pitala. Nikad se nisam zabrinula da li ću moći da završim školu, da dobijem posao, da se udam, da imam dece. Mislila sam da je to nešto normalno što se svima dešava bez izuzetaka. Ispalo je da sam ja bila izuzetak i to u najbitnijoj stvari. Ja sam bila ta bez dece. Ono što su drugi odbacivali kao nepoželjno, ja nikako nisam mogla da dobijem. A toliko sam jako i iskreno želela, kao i vi drage moje. I potpuno vas razumem.
Ja sam došla do svoje sreće i ako kažem da ćete doći i vi, pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, znam da će vam zvučiti samo kao reči utehe. Ali jeste tako, znam da ste jake, odlučne, da znate šta želite, znam da ponekad morate i da padnete, ali znam i da ćete ustati još jače zbog sebe, zbog svojih bližnjih, zbog svog deteta koje apsolutno zaslužujete da imate. I imaćete ih! ZNAM!!!

Ako na prasnjavom zivotnom putu ikad pokleknes i padnes
USTANI , obrisi prasinu i kreni dalje .
Jer ne gubi onaj ko padne , vec onaj ko ostane da lezi.

Ne znam ko je ovo ni rekao ni napisao ja sam ga dobila kao sms
i verujte mi meni je mnogo znacio u nekim ruznim trenutcima
ljubim vas drage moje i od srca zelim da sto pre prevazidjete te momente

Kasia duso mozda ce zvucati glupo i trivijalno,mozda nece uopste pomoci,a volela bih da shvatis,devojcice,imas 28 godinica,da li znas sta sve mozes da uradis,gde da stignes,koliko si samo mlada.
Ako ti neko ko je imao jako puno takvih dana dok se nije osvestio kaze to,onda veruj,a jos nesto,ovo ti pisem jer bih isto to rekla sada sebi kada bih imala taj problem i toliko godina,a imala sam ga i isto se osecala kao ti,eh da sam znala ovo sto sad znam,a tebi pisem,gde bih bila,ali blagodarna Gospodu do neba na svemu.
Zasto-zato sto je vreme najvazniji faktor,a ti ga imas,zato MOLIM te istrci se,isplaci se ,izjadaj se,pomoli se i zahvali Gospodu na svemu,i napravi prioritete i sa puno snage i elana resavaj jedan po jedan,ej pa zivot je pred tobom i to kakav zivot,kad ces biti mladja,lepsa,sposobnija da se uhvatis u kostac sa zivotom,nego sad.
Zato GO u borbu i samo pozitivno.
Ljubac

I ja sam pomislila isto sto i Jelence mada nisam napisala, razmisljajuci da ipak osobi ocaj ili tuga izgledaju tako u tom trenutku i ne mogu ja sad da kazem - e pa nije to tako.Ali kad je vec Jelence napisala - Kasia stvarno je istina da imas puno, puno vremena pred sobom da ostvaris svoje snove i nemas razloga za pesimizam.

Sto se mene tice mislim da imam prilicno vedru narav, pa se ne prepustam cesto ocaju, ali kad potonem, onda potonem skroz... Trenutno ipak razmisljam pozitivno. U postupku sam pa iako gonal deluje da nisam toliko ja i raspolozenje skace u svim pravcima, trudim se da ne vrtim sve kombinacije po glavi, narocito one lose, nego da mislim o pozitivnom ishodu...

Struzzo, tako mi je zao sto nisam videla ovu temu i nisam ti se nasla kad ti je bilo tesko.
Imam i ja i imala sam takve trenutke i ocajavala sam, nisam htela ni sa kim da se vidjam, i mm mi je smetao kad doje kuci, ali se trudim da takvo stanje traje sto krace.
Ja sam jedan od onih primera kojih se bojis da ne postane i tvoja sudbina.
Ja sam kroz sve ovo prolazila sama sa mm, niko od nasih nije znao (mozda samo kuma i ne svaki put), a za vas sam saznala pre 2 godine i od tada vas pratila, ali nisam i delila svoja iskustva sa vama.
Sada mislim da bi mi sa vama sve bilo lakse, ili sam se samo navikla na ove muke, pa mi i ne padaju tako tesko. Al tog dana, kad mi padnu tesko, razmisljam o najgorim ishodima i na sve sa najgore strane, ogorcena sam i ljuta. Ali kratko...uvek se radujem nekom novom danu, lepom postupku, lepim recima, posetama...
Kasia, zao mi je sto si u tom stanju, ali se nadam da ti je lakse kad to podelis sa nekim ko te razume.
Ljubim vas sve.
Moramo biti jake!!!

Jelence, ne zvuci ni malo trivijalno, i potpuno si u pravu. I znas, hvala ti, hvala ti na tome, mislim da mi neko moj ne bi mogao sa vise obzira reci tako istinitu stvar. Mene je cak nekad i sramota sto kukam kad vidim sa cim sve su se zene borile, koliko dugo i izborile. Ja kad sam u normalnom raspolozenju isto tako razmisljam. Ali, eto, kad mi naidju teski dani (a krivim i hormone koje primam), meni tako bude lose da sama sebe ne prepoznajem.
I sad cu ja zvucati trivijalno, ali tvoje mi reci puno znace, jer znam da govoris iz svog iskustva i meni je to tvoje iskustvo i spremnost da ga podeslis dragoceno.
I neka zvucim blesavo, ali mnogo bi mi teze bilo da sve ovo prolazim a bez jednog ovakvog mesta, gde mogu da izvrnem svoju dusu a da sagovornici tacno znaju o cemu pricam i promene mi ugao gledanja.

Eni, tvoja je prica vise nego ispirativna, mila, i uvek posmislim kako je Bog veliki kad nazrem tvoju srecu zbog cerkice . Na tvoj se dnevnik vracam makar jednom dnevno .


Simonce, Majce, Uporna i sve druge zenice, moramo se boriti, znam, a moramo nekad i posustati, ali samo kratko, jer, jasno mi je, nema predaje u ovoj borbi.

Uporna...
Sve drage moje...

U mom okruženju u poslednjih godinu dana radjaju se bebe.Nisam ljubomorna, nemojte pogresno da me shvatite, samo se ponekad zapitam zasto nakon godinu i po, nakon brojnih intervencija, nakon gomile lekova, gomile iskidanih zivaca i mora prolivenih suza nikako u mom zivotu da se pojave te dve crvene crte.Teše me ... desiće se kad bude vreme.teše me...desiće se kad se budeš najmanje nadala.A šta ja da radim sa svojom željom?Šta ja da radim sa svojim snom?
Tako je bilo i ovaj put.......
Nakon 6 dana kašnjenja počela sam da se nadam.Oboje smo imali osmeh na licima.Oboje smo se zanosili maštanjima.Oboje smo „sedeli na iglama“ da nam se pojave te dve crvene crte.Dve crvene crte koje bi napokon dale nešto opipljivo iz naše ljubavi.
Subota...Ivanjdan...7 sati ujutru...đavo mi nije dao mira....odlazim u kupatilo, vadim test, uradim ga....i onda opet razočarenje...jedna crta....
Tešim sebe možda je još uvek rano, možda je trebalo da sačekam, možda...uvek to možda mi pokvari sve...
Vraćam se u krevet, naslonim glavu na njegovo rame, i prošaputam, nema bebe....
Zagrlio me je , poljubio i tiho rekao: biće ljubavi, biće .... možda je jos rano...
Popodne, vrućina, tusiram se i vidim vodu roze boje...gotovo je...dobila sam...nema je...nema je ni ovaj put...
Ponekad se osećam kao da sam deo nagradne igre...ali da ja svaki put izvučem ono: više sreće drugi put....

malo_garavo_zlo ::
Ponekad se osećam kao da sam deo nagradne igre...ali da ja svaki put izvučem ono: više sreće drugi put....

Istina ziva...

Meni ovih dana sve izgleda kao da stoji, i kao da se ama bas nista ne desava...Na nekom sam kao odmoru, pa imama vremena za razmisljanje...za razliku od vecine devojaka ovde, mene ceka prva iui krajem avgusta...mm je mrtav ladan, ako uspe ok, ako ne uspe onda opet ok, vise srece sledeci put... a ja cu da siznem...od vrucine, od iscekivanja, od raszocaranja, od glupavih pitanja a sta vi cekate...i sve nesto bezveze mi se dogadja,nikako da se zabokrecina malo protalasa... cak me mrzi i da odem da pogledam neke sitnice za more...
Ali, znam da ce me proci, samo ne znam kada !!!

U našim životima se nekako samo izmenjuju faze:
- pripreme za sledeći postupak
- posle postupka
- planiranje sledećeg
Ali mislim da će nas sve to proći i onda ćemo samo maštati gde na odmor sa decom

anak ::U našim životima se nekako samo izmenjuju faze:
- pripreme za sledeći postupak
- posle postupka
- planiranje sledećeg
Ali mislim da će nas sve to proći i onda ćemo samo maštati gde na odmor sa decom

Dve-tri večeri pre nego što će nas zvati iz centra za socijalni rad da nam saopšte divnu vest izašli smo MM i ja u neki super klub-restoran...prelepo letnje veče, muzika...uživali smo...i baš sam ga pitala da li se seća kakva sam bila pre, pre braka, tačnije pre trenutka kad sam poželela dete-pre ove mukotrpne borbe...jer sam i ja prosto zaboravila tu osobu, zaboravila sam jer sam 7 godina živela od pretrage do pretrage, od postupka do postupka, od terapije ovim ili onim do neke nove...i tako u krug, tako sam 7 godina brojala vreme...A možda nije tako delovalo drugima, možda sam drugima delovala cool jer se nikad nisam žalila niti sam davala do znanja koliko me to okupira...i često sam lagala sebe da nije tako....a bilo je. Sad kad se osvrnem, vidim da jeste.

A sad....počinjem da volim leto...jer je ovo vrelo leto donelo preokret.

Ja sam se plasila da ne bude tako kao sto je Anak opisala... Zato smo unapred odredili dva postupka pa usvajanje. Bilo je ipak tri vto postupka a brzo smo dosli do deteta putem usvajanja. I opet mislim da je sve to proslo ostavilo trag i psihicki i fizicki. Jesmo srecniji i zadovoljniji naravno jer smo postali roditelji i sad sve ima neki drugi smisao. Ali nismo se vratili na one osobe od pre vto postupaka, sve to ostavi trag... Najteze je bilo izgubljena blizanacka trudnoca. Meni su rekli da se pobacaj zaboravlja onda kad dobijemo dete. Donekle to jeste tako, ima samo nekad situacija bas na Kutku kad procitam o nekoj takvoj situaciji kad mi se opet sve to vrati u trenutku... Ali naravno sve su to samo trenuci, sad i sadasnjost i buducnost imaju neke nove boje, neki novi planovi i prioriteti...

Ja sam morala da obecam mm ( a i sebi) da necu pomenuti bilo sta sto je u vezi sa IUI,dok ne dodje vreme za to...ama bas nista... E sad, ovih dana bas izlazimo, kao tinejdzeri, jedva drzim oci otvorene, idemo na trcanje, u teretanu, druzimo se sa ljudima... napravili smo cak i par fotki, ja na njima blistam...medju nama je sve savrseno... osim cinjenice da mi ponekad treba da podelim misli na mm...osim tenutaka, kao sto je sada, kada mi treba rame za plakanje... muka mi je vec par dana, kako dodje tako prodje, muka bez nagona za povracanjem...a ne znam od cega.. rekla bih da nisam trudna, mnogo mi je bio nizak progesteron 21dc,ne bole me grudi, imam osecaj da ce svakog trenutka da se pojavi, i taj racionalni deo mene je potpuno svestan...ne bole me grudi, boli me stomak...kakva trudnoca...
Emotivac bi sad da ide da vadi krv, ali znam da nema sanse da mm ne primeti tackicu na laktu, i onda ce poceti- zasto to radis sebi, zasto se mucis...i potpuno je u pravu,ali ja ne mogu da se ne zapitam , odakle ova mucnina...sta ako sam trudna, a progesteron je nedovoljan...I ne znam gde bih sa sobom, vristi mi se na sav glas...jos sam se prebrojala i shvatila da mi kasni jedan dan... protekla tri meseca kao sat, na 27 dana...a danas nista... sem lupanja srca na samu pomisao...mozda...
A glupa mucnina nikako da prodje,davi li davi...a emocije me rasturaju...
Znam da ce me proci, ali....