Kad padnemo-nismo sami

Jel ovo samo nocni ili mozda i dnevni chat?
Ja sam nesto sva smorena i .
Nadam se da nece dugo da traje.....
Citacu vas dok me ne prodje .... samo da znate da sam tu da me ne ogovarate

Jel ovo samo nocni ili mozda i dnevni chat?

24 casovni ako treba

Ja sam nesto sva smorena i .

Jel nesto konkretno ili onako...doslo...skupilo se...

Tanja gde ti da budes smorena. Ti si bas jedan vesela dusa.
Ako je naislo tek onako zbog biometeoroloskih uslova proci ce

Ma proci ce mene ovo brzo, sve mi se nesto skupilo.... ima vec par dana.
Prosle godine u ovo vreme..... pa se setila.


Bicu ja brzo opet

Tanjusak, jednom je na Rodi bila tema "secanje na nase andjele"...tako nekako. Do tog momenta nisam imala osecaj da sam u sebi nosila jedno bice, ustvari dva bica. Vise sam to nekako tehnicisticki posmatrala...
Eh, dusu sam isplakala. Tek tudje emocije su osvestile i moje...u tom momentu.

E JBG ne kazu ljudi dzabe kad hoce ono hoce. To nekako vazi i za lepo i za ruzno.
Mene stisli datumi... sta ces. Jos vise me stislo sto niko oko mene ne primecuje da nisam bas svoja... izgleda svi gledaju samo sebe. A ja samu sebe ne prepoznajem, vec dva dana cim ostanem sama, a skoro stalno sam, ja placem... Kao da me tek sad stiglo. Mislila sam proslo je, bila mi je opasna frka u glavi kad se sve to desavalo, borila sam se, cak sam i sama otisla kod psihoterapeuta posle toga....
Kad ono evo opet, bas bez veze.
Danas sam jos i nekako radim neke gluposti po kuci pa skrecem sebi misli.
Bice to ok samo da prodje vreme.... ovi glupi datumi.

Tanjusak, tesko mi je da te citam tako tuznu. Ne znam kako vi mene dozivljavate preko ekrana, ali i meni je dugo trebalo da prebolim. Nije to bio toliki zal za izgubljenom trudnocom nego strah da nikad necu uspeti da zatrudnim i iznesem tu trudnocu. Mesecima nisam mogla da pricam o tome a da ne zaplacem, cak i pred stranom osobom. A Nablonju ste donekle mogle da upoznate preko mojih ogovaranja i znate da emotivnu podrsku nemam. Jednostavno, on ne ume da vidi da nisam svoja, ili ako i primeti misli da je nesto banalno, tipa boli me stomak...
Da se ne lazemo, bilo mi je tesko u ponedeljak (najblaze receno), uvece smo prosetali po kraju...ni jednom nije nesto rekao kako bi me otvorio, a kad sam ja krenula da pricam sa suzama u ocima, njegov komentar je bio "....moracu da ti napravim mail adresu, tvoji sa posla su mi izbombardovali postu" Doslovno!

Drzi se

nabla ::Tanjusak, jednom je na Rodi bila tema "secanje na nase andjele"...tako nekako. Do tog momenta nisam imala osecaj da sam u sebi nosila jedno bice, ustvari dva bica. Vise sam to nekako tehnicisticki posmatrala...
Eh, dusu sam isplakala. Tek tudje emocije su osvestile i moje...u tom momentu.

nikad neću doumiti gdje su ti granice srca....

ne postoji plakanje koje može isplakati sve suze koje mogu/moraju biti isplakane. pa se suze samo gomilaju. negdje u eteru...

ipak, ispiškit ćemo mi njih sve, prije nego isplakat.
ako je cicče, onda je i pače. ako to nije, ne priznajem ravnotežu u prirodi i kozmosu, pravdu, ništa...
prihvatljiva je samo odgoda.

budemo mi to nabla, budemo...hoćemo mi to tebi svi!

Drage moje (i dragi nas -lepo je imati i bar jedan Y medju nama ) i ja obigravam vec 2-3 dana oko ovih chatova, ali nekako ostajem polunema, osim na našim vedrim trudničkim temama gde mi se srce samo naduvava od dragosti kad se jos nesto lepo desi... I pitam se: da li da zagrebem nešto teško i tužno, da li treba otvarati vrata suzama ili ih pustiti da same traže put makar ih gorke i ljute izbacivale drugim kanalima...

I, evo, da dodam malčice ličnog pelina, koji mi se taloži danima...

Vise od polovine svog života, ma koliko to zvučalo smešno, želim decu... Sa 16 sam prvi put uzela novorodjenče u ruke, na praksi za pedijatrijske sestrice (što nikad nisam postala a što mi je i danas žao jer sam zavrsavala još neke bespotrebne škole...), onda Zvečanska koja mi još zveči u ušima plačem koji nikoga ne zove, ustanova s decom koja se kao čičak privijaju uz svakog ko ih zagrli... Dete s Downovim sindromom koje sam tamo prvo okupala, nahranila, i zavolela... Anuška je, zapravo, bila jedno od te ostavljene dece, meni tada najmilija... Sudbina? Možda je moja želja tamo ostala zarobljena...?
Onda prvo tetkino dete, koje vec ulazi u pubertet a nekad je govorila da je prvo bila u tetkinom stomaku a onda je prešla u mamin da je rodi... Pa drugo, treće i četvrto... najmanje četvorogodišnji andjelak kao što joj i ime kaže... Pa sedam godina rada s decom, zdravom, bolesnom, ovakvom, onakvom...
Sve sam ih volela!

I sad je to ironija, ili Necija surova šala, ili velika Promisao koju ja, malena i nedostojna, ne umem da shvatim... Ne smeje mi se, a nisam bas ni zadivljena...

Zato već dva dana slušam Tori Amos, koja je i sama prošla golgotu nemogućnosti da dobije bebu... Spark...

She's convinced she could hold back a glacier
But she couldn't keep Baby alive
Doubting if there's a woman in there somewhere
Here

You say you don't want it again
And again but you don't really mean it
You say you don't want it
This circus we're in
But you don't you don't really mean it
You don't really mean it...

If the Divine master plan is perfection
Maybe next I'll give Judas a try...

Anuska ::Drage moje (i dragi nas -lepo je imati i bar jedan Y medju nama ) i ja obigravam vec 2-3 dana oko ovih chatova, ali nekako ostajem polunema, osim na našim vedrim trudničkim temama gde mi se srce samo naduvava od dragosti kad se jos nesto lepo desi... I pitam se: da li da zagrebem nešto teško i tužno, da li treba otvarati vrata suzama ili ih pustiti da same traže put makar ih gorke i ljute izbacivale drugim kanalima...

I, evo, da dodam malčice ličnog pelina, koji mi se taloži danima...

Vise od polovine svog života, ma koliko to zvučalo smešno, želim decu... Sa 16 sam prvi put uzela novorodjenče u ruke, na praksi za pedijatrijske sestrice (što nikad nisam postala a što mi je i danas žao jer sam zavrsavala još neke bespotrebne škole...), onda Zvečanska koja mi još zveči u ušima plačem koji nikoga ne zove, ustanova s decom koja se kao čičak privijaju uz svakog ko ih zagrli... Dete s Downovim sindromom koje sam tamo prvo okupala, nahranila, i zavolela... Anuška je, zapravo, bila jedno od te ostavljene dece, meni tada najmilija... Sudbina? Možda je moja želja tamo ostala zarobljena...?
Onda prvo tetkino dete, koje vec ulazi u pubertet a nekad je govorila da je prvo bila u tetkinom stomaku a onda je prešla u mamin da je rodi... Pa drugo, treće i četvrto... najmanje četvorogodišnji andjelak kao što joj i ime kaže... Pa sedam godina rada s decom, zdravom, bolesnom, ovakvom, onakvom...
Sve sam ih volela!

I sad je to ironija, ili Necija surova šala, ili velika Promisao koju ja, malena i nedostojna, ne umem da shvatim... Ne smeje mi se, a nisam bas ni zadivljena...

Zato već dva dana slušam Tori Amos, koja je i sama prošla golgotu nemogućnosti da dobije bebu... Spark...

She's convinced she could hold back a glacier
But she couldn't keep Baby alive
Doubting if there's a woman in there somewhere
Here

You say you don't want it again
And again but you don't really mean it
You say you don't want it
This circus we're in
But you don't you don't really mean it
You don't really mean it...

If the Divine master plan is perfection
Maybe next I'll give Judas a try...

anči, lijepo je čut svoju misao i kroz tuđa usta. a znaš, kad majčinski osjećaji počnu prati muškarca, e... to je posebna storija.
ja sam isto tako sa 16 počeo sekinu dječicu odrastati - curice. doduše, to je bilo skroz davnije, ali eto, skoro na isto mu ga dođe. i tako tri puta.

kod muškog ti je to malo drugačije, al se svodi na isti nazivnik. muškarac - poluživinče koje lunja sa toljagom na ramenu čekajući da drmne mamuta po glavi, što obično i uradi (jer je mrvu pametniji i sposbniji, iako je manji!), istog dovuče za rep u pećinu, a žena ga sa kamičcima trančira na dijelove dok on priča djeci kako ga je golim rukama vrtio okolo. igračke su se promijenile, a igra je ostala ista.
i kad ti nemaš kome pričat bajke, nemaš volje ni donositi mamuta, a kamo li ga hvatat.
xebeš stan koji ne miriši po čokolinu, milupi i ostalim bebljim delicijama, ako ti ne urlaju klinci a susjed se buni da ne može spavat a ti ga time doživljavaš ko sabljastog tigra...
a i kad djete koje plače i svi ga svojim umijećem pokušavaju umirit (i ne uspiju) - zaspe ti jer se utopi na tvojim prsetinama, jer se valjda osjeća sigurno... nezamjenjivo!

ah, dosta limuna uz tvoj pelin.
lako vama curice, tko god je ovdje ima gotovo siguran prolaz, vjerujte...

ovaj moj šuntavi semafor će svakog časa...
neću više...
uživajte cure!

e Anuska, citam tvoje redove...
navela si me da i ja otkrijem moju zivotnu ironiju ...
od malih nogu, jos kao devojcica, uvece pred spavanje, znate ono kad mastate o lepim stvarima da se uspavate...
...ja vam u tim prilikama godinama, decenijama, mastam o jednoj kucici, koja je vremenom prerasla u dvorac, u kome ja kao skupljam napustenu decu svih uzrasta i brinem o njima....
osmisljavam im sobe, garderobu, igre, ucenja, .... sve...
ima tu od beba do tinejdzera, decaka i devojcica...
i da ne duzim... u mojoj masti, tu su ta deca , i ja ,... nema MOG deteta... kao da sam izazvala sudbinu odavno...
kao da mi je podsvesno bilo predodredjeno nesto drugo...

i dan danas, koliko god da zelim bebu, ja ne mastam o tome kako cu oko nje da brinem, sobu da namestim, krevetac da opremim.... ja mastam i dalje o toj deci....
sta li bi psihijatri rekli na to?!

i znate sta? ako nikad ne uspem da dobijem svoje dete, jenog dana cu ostvariti bar delic ovog mastanja!

nena3beba ::e Anuska, citam tvoje redove...
navela si me da i ja otkrijem moju zivotnu ironiju ...
od malih nogu, jos kao devojcica, uvece pred spavanje, znate ono kad mastate o lepim stvarima da se uspavate...
...ja vam u tim prilikama godinama, decenijama, mastam o jednoj kucici, koja je vremenom prerasla u dvorac, u kome ja kao skupljam napustenu decu svih uzrasta i brinem o njima....
osmisljavam im sobe, garderobu, igre, ucenja, .... sve...
ima tu od beba do tinejdzera, decaka i devojcica...
i da ne duzim... u mojoj masti, tu su ta deca , i ja ,... nema MOG deteta... kao da sam izazvala sudbinu odavno...
kao da mi je podsvesno bilo predodredjeno nesto drugo...

i dan danas, koliko god da zelim bebu, ja ne mastam o tome kako cu oko nje da brinem, sobu da namestim, krevetac da opremim.... ja mastam i dalje o toj deci....
sta li bi psihijatri rekli na to?!

i znate sta? ako nikad ne uspem da dobijem svoje dete, jenog dana cu ostvariti bar delic ovog mastanja!

a ne-ne neno, u prirodi čovjeka je da upravo takve stvari i povezuje i primjenjuje ih - u svojoj priči. i baš zbog te "malformacije" nastaje cijela industrija dušebrižnika, pomagatelja, ovih i onih...
ima isto tako nebrojeno puno mama, mamica i baka koje su sličan, ako ne isti san snivale.
jednostavno, dopao te nezgodan trenutak kada želiš biti mama i onda evociraš sve znano i neznano, povezuješ sve što se može i ne može povezati, tražiš uzroke sadašnjoj situaciji i to je prirodno, u ovom slučaju vrlo ženski.
svako vrijeme (dob) ima svoje probleme.
ali, Ali, ALI... zanimljivo kako će se sva takva nemila sjećanja spremit u nekakvu konzervu kad te počnu okupirati oni mili problemi :-)

:-)
eh, ali ja to radim i dalje, razumes...
neprekidno samo to od 10-11 godine zivota pa do danasnjeg dana.
razumes?
to je jedino sto se proteze sve vreme... ljudi obicno mastaju o godinjem odmoru, sredjivanju stana, romanticnom izlasku.... bar moje drugarice...
a ja ne... to mi sve nekako ide usput, planski, u rok sluzbe... a ovo mi je tako divno prozivljavanje nekog drugog zivota u mislima... posto snove nemama, ili bar ne pamtim...
a nisam imala inicijalnih razliga u okolini za to...

i da, zaboravih... jos dok smo se zabavljali mm i ja, dok nismo znali sta nas ceka, otkrivajuci dusu jedno drugome ja njemu ispricah tu moju pricu...
nasmejao se, zagrlio me i nista nije rekao.

a onda se i on poels par godina braka, setio toga...

tako divno prozivljavanje nekog drugog zivota u mislima...

ovo se događa i drugima...recimo sa naglašenim emocionalnim senzibilitetom...Psihijatri valjda ne bi imali šta da zamere...Prirodno.

No, nije prirodno, a šta bi mogao biti uzrok, baš ova ideja da u tako ranim godinama maštaš o ovome što si napisala...Niti je bilo normalno da i ja u istim, teenage godinama, niotkuda postavljam sebi, bez jasnog povoda ili razloga pitanje, u krajnje nelogičnim situacijama"hoću li imati dece"...Apsolutno nije normalno. Rekla bih.Ali, bilo je tako.
I, sada,kao da su ti prsihološki prizivi..doživeli svoju materijalizaciju, te se projektovali u realnosti...
Potpuno sam ubeđena da bi psihijatrija imala odgovore na sve rečeno...
Bitno je samo da nije reč o devijantnim i patološkim momentima..sa stanovišta našeg mentalnog zdravlja...
Da ne dužim dalje...
Za početak, da kreneš da razmišljaš na drugi način...A?Bilo bi lepo da neguješ, polako, spontano..te druge misli...Vladika Nikolaj........

Tanja će ti sve objasniti u tri reči...ali, stvarno!

Ista stvar!
Jednoga dana u 12-toj. godini zivota, u jednom trenutku sedenja u dnevnoj sobi pogledah kroz prozor u nebo i pomislih "Boze da li cu ja moci da imam dece? Sta ako to ne budem mogla"? I odmah zatim odmahnem glavom govoreci sebi, "sta pricas pa ljudi uglavnom imaju decu, to je normalna stvar".
Ova slika mi ne izlazi iz glave evo punih 20 godina. Toliko je bistra i jasna i sa stalnim pitanjem pa kako moze jednoj 12-to godišnjoj devojcici da padne na pamet tako nesto.
Posto sam videla da svi sumnjamo na neke "znakove pored puta" resih da istrazim slucaj. Posto uglavnom sve moje drugarice imaju decu, upitam ja njih nekako okolo naokolo za to i tu se pozitivno iznenadim. Od njih 7 koliko sam pitala njih 5 je isto pitanje sebi postavljalo. I eto na kraju dobise decu bez po muke.
Tu sam se prilicno orasplozila i pocela da verujem da je to eto cista slucajnost koja se mnogim desava.

Prebrodicemo mi sve ovo, sigurno
Koliko samo hrabrih i divnih ljudi ovde ima, koliko želja, ljubavi pa ne može to tek tako da nestane u etru, a da se ne otelotvori...
I divno je biti ovde jer znam da mi niko nece nuditi lažne utehe i razloge, desetodnevni odmor na planini bez kompjutera i mobilnih tel. kada će sigurno da upali samo da se mi opustimo, ili travke i vitamine, da ne pominjem nešto drugo čemu je naš naivni narod sklon, babe vračare i ostale dobročinitelje za hrpicu para... Bilo je svega već na repertoaru
Dobro je i pratiti granice trpljenja i sreće... znati da se sve to već nekom desilo i lakše se pomiriti s lošim ishodom, i uvek doliti malo nade za sledeći koji će biti uspešan...

E, sad, da li smo mi tu slučajni popunjitelji procenta neplodnosti koja, kažu, raste, ili sve ovo ima neko značenje i smisao... uh, srećna sam kad se oslobodim tih uzaludnih misli

Tanjuska, nemoj samo da podlegneš naslovu iz Claptonove pesme, sve drugo je dopušteno

A za nm, šta reći... Svako ovu priču različito doživljava... androgen nam je to lepo prikazao od prvih postova . Nablonja sigurno nije usamljen primer... sigurno i on u sebi obradjuje emocije na svoj način... ali činjenica je da moraju biti tu za nas, kao i mi za njih, da bi sve ovo imalo smisla

Ako ništa, neno i ostali koji žele, otvorićemo privatni Dom za nezbrinutu decu

Anuska:

Tanjuska, nemoj samo da podlegneš naslovu iz Claptonove pesme, sve drugo je dopušteno

Upravo sam zavrsila farbanje prozora, udarila mi farba u glavu

Lili:

Tanja će ti sve objasniti u tri reči...ali, stvarno!

Hocu sigurno, samo jos da ukapiram o cemu se radi

Devojke,
pišite, i kada ste dobro, i kada ste manje dobro...Drugim rečima, i kada ste tužne, žalosne, i depresivne, malodušne,obeshrabljene...
Nije nužno, niti je moguće biti "pozitivan po automatizmu"..pozitivnost mora sama da dođe, tako što će se pojaviti sama od sebe ili usled malenog, sitnog ili pak, nekog veličanstvenog uspeha i povoda, ili, tako što će vam neko doneti energiju koja vam je uzfalila...
Ne salžem se sa tim..što vidim iz vaših postova da se "ispričavate"..Ma, zašto?Pa, nismo ovde zbog ocenjivanja?Već, da se slede i misli i osećanja...A, ko to ne bi želeo da mu svaki novi dan bude lepši od predhodnog...

Eto, samo to sam imala potrebu da vam kažem, ja sam tako uvek radila.I ovde i na Doktoru.Nekom se dopadalo, nekome možda ne...ili tek kasnije...pa, to i nije bitno...bitno je da pomognemo, ako je to način, sebi...a onda će nam i drugi pomoći...tj. mi, ovde!Međusobno.Ja tako razmišljajam.I dalje.
I, osetila sam potrebu da vam ovo šarnem...Ne mogu sada da dalje pojašnjavam..znate vi mene...i nadam se da me sve razumete...i one sa kojima sam više pričala i devojčice sa kojima sam manje.Razumemo se.
Ljubim vas sve.

Ma, ...ma, nema te merne jedinice da se izmere reči koje čitam ....od svih vas...nas.
Kissić!

Nisam znala gde da vam pisem i da li da vam uopste pisem kad je poslednjih dana tako razdragana atmosfera na Kutku, ali nekom moram da se poverim i posto svi u mom okruzenju mi samo ponavljaju "ti si jaka, moras da budes, nema posustajanja", moram vama, drage moje...Ja sam jako, jako neraspolozena, tuzna, da ne kazem depresivna, nek' bude melanholicna, malodusna...Nekako mi se sve skupilo i samo bih u nekom svom cosku plakala. Pre neki dan mi je bio rodjendan i ja sam se trudila da budem raspolozena i da sa osmehom klimam na cestitke vec standardne "da ti se ostvari ONA najveca zelja" i najvise zbog MM i njegove paznje i predivnog poklona, ali toliko sam u stvari bila pogodjena cinjenicom da je prosla jos jedna godina bez trudnoce, bez bebe...i sa ovim komplikacijama u Centru za soc. rad sve vise mi se vrzma u glavi da eto, mozda nama nije sudjeno da budemo roditelji...a sa druge strane, strasna mi je ta pomisao i ne mogu da se sa njom pomirim...Ponovo sam procitala Pismo nerodjenom detetu sa Rode, koje je ostavila Ori na Psiholoskim aspektima i sita sam se isplakala...Bojim se da necu nikad uspeti da nadjem takav mir u sebi i pomirim se. Do sad sam uspela da se suocim sa problemom zvanim sterilitet i da ne oplakujem sebe kao takvu, vec da se borim, uvek sa mislju "moram biti hrabra, moram biti uporna, uspece, mora..." ...Ali, sta ako, sto kaze Happygirl, ne uspe...Prosto ne uspe...Nikad i nikako.
Izvinite na ovakvom groznom postu...sama sam u stanu, MM je otisao na put...morala sam da "ispustim" ovu gorcinu...

Struzzo, duso...Primecuje se da nisi "ona stara" mada si tu, uz nas, bodris nas i saucestvujes sa nama. Ali o sebi ne pises nikad. Drago mi je da si napisala ovaj post. Neces mozda dobiti mnogo pravih rijeci od nas, ali razumijevanje svakako hoces
Dodju takvi dani. Necu ti reci da ne budes tuzna, niti "zabraniti" lose raspolozenje, potrebno je da ispustis ventil da ne bi eksplodirala.
Rodjendani i praznici i jesu najtezi deo price. Dokrajcili su te ovi iz Centra, jer si taman krenula napred. Prosto je takav period. Za par dana ces se probuditi i sve ce opet izgledati drugacije. Mozda ce se srediti to u Centru, ili ce se promijeniti samo tvoj pogled na stvari. Ali te "faze" kroz koje prolazimo su neminovne, i ja bih rekla neophodne, jer posle svake izadjes cvrsca, zrelija, sa definisanom idejom kako dalje.
Ljubim te puno, puno

Da, nisam vise "ona stara"...uvukao se u mene nemir i strah...Tesim se koliko umem, ali mi ne ide uvek...
I sve sam bila u fazonu sta da vas gnjavim za svaku moju misao, dobru ili losu ili dilemu, koja ce proci...I da, ovo sa Centrom me je dokrajcilo...A toliko sam bila ushicena kad smo krenuli u sakupljanje dokumentacije, da sam se svadjala sa MM koji je poceo pricu da paralelno krenemo u 4. pokusaj vantelesne, a meni se to ucinilo kao nesto neprikladno...Toliko sam bila ponesena idejom o usvajanju...Istina je i da se bojim ponovo da radim vantelesnu i da dozivim neuspeh...I ja umem da blebecem drugima kako je to samo jos jedan pokusaj i da cu ici na VTO dok god budem imala jc, a u stvari, bojim se...Priznajem...Znam da cu sigurno kad prodje ovaj period razmisljati drugacije i kovati planove o novom pokusaju i opet naci snage za sve...
I to gde ici da radimo 4. VTO je bila tema nasih rasprava...MM bi da pokusamo jos jednom kod Goce, ja bih da idemo u Novi Sad kod Trninicke...Na kraju ce biti neko trece mesto...E, da, nije sve tako crno...Napokon cu se sresti sa cuvenim dr Vlaisavljevicem.Konsultacije sam zakazala pre nekoliko meseci. Inace sam i dokumentaciju poslala u Sloveniju jos krajem avgusta.

Mila nasa Stuzzo, kako kaze Ori, mi smo navikli da si ti jedna hrabrica koja sve nas podrzava i, mada smo jasno mogli osetiti tvoju zelju, nekako nisi dala da se vidi i tvoj bol i jed u ovoj prici. Neka si sad ispustila bar malo svoje gorcine... I iz bola i jeda i malodusnosti nastaje nesto dobro, u to sam sigurna. Sve je to deo jednog puta. Ja sam licno bila i ljuta, i ocajna i malodusna. A opet hrabra u isto vreme.

Znam da ti se cini da tvoj zivot stoji sada dok ne dobijes to jedino vredno koje ce te oziveti i pokrenuti, ali, videces, jednog dana, samo ce se i TO jednom utopiti u tvoju svakodnevnicu. I bice nekih drugih problema i strahova, kao i uvek u zivotu. I novih vrsta radosti, naravno.

Ja sam ubedjena da tvoja zelja ne moze ostati neuslisena. A ti sama znas da je jedino sto ti licno mozes tu jos da uradis - da ne odustanes

Ori, Anuska...

Vas "hrabri" Struzzo (noj)