Predrasude i kako se nosite sa njima

To nije novi dečak, duže je u vrtiću od našeg mališana. Nisam do skoro čula da ga diskriminišu, u početku je moj mališan lepo pričao o njemu a ja sam ga usmeravala na druženje sa njim baš zato što je različit u nekom pogledu. Šta znam, ako budem u nekoj situaciji reagovaću. Kad dolazim po dete nikad nisam sama sa vaspitačicama, tu je i Vilenjak a često i druga deca i roditelji. Ako ugledam tog mališana svakako ću pokušati da mu se obratim i da nešto učinim na zbližavanju Vilenjaka i njega ili da mu uputim neku lepu reč.

Simona :: Roditelji i jesu problem. Da oni nemaju takve stavove ne bi ih imala ni deca.

Bar vi nemojte podržavati to

Mirjana,
pa svakako ne podržavamo. Ne bih se ni nervirala oko toga što dete priča da podržavam.

To je lepo cuti!

Imali smo danas vrlo neprijatan slučaj... Idemo Vilenjak, muž i ja i neko mene doziva, gledam nepoznata žena... Sve vreme razgovora ja držim Vilenjaka za ruku. Kaže radila je ranije u firmi one žene što je pričala sa mojim vozačem o tome kako je kod Vilenjaka u vrtiću. Nešto je i meni poznata onda bila ali smo bile na "zdravo zdravo". I tu kreće da pita koliko Vilenjak ima godina i koliko je vremena prošlo. Ja odgovorim da ima četiri. A ona nastavlja...

- Usvojila si ga, zar ne? Znam ja, svraćam kod ........ (ime gorepomenute žene) ponekad pa mi je pričala.

- Pa jeste...

- Zato pitam - koliko je vremena prošlo otkako si ga usvojila? Ima li dve godine?

- Pa prošlo je dosta vremena, leti vreme... (zapanjeno ali neodredjeno odgovaram ja)

U medjuvremenu je prišao moj muž pa smo još nešto popričali i završilo se...

Moja majka me sad napada porukama što nisam odgovorila - pa to je naša priča. Ali ne znam koliko takvi odgovori vrede, mi smo očigledno atrakcija u kraju kako sam i mislila ali se sa svakim ovakvim susretom potvrdjuje.

Inače što je interesantno ta devojka radi kod jednog mog poznanika koji zna da je Vilenjak usvojen. Naravno, možda ne bi rekla da je on rekao ali mislim da ona uopšte nije razmišljala o tome... Hoću da kažem da ima i sveta koji se ne bavi time ali eto neki iskoriste i kratku posetu da nas spomenu

Što se Vilenjaka tiče on nije reagovao uopšte. Mislim čuo je ceo razgovor ali kao da nije uočio nešto neprijatno... No raste pa će početi da uočava a ja moram da počnem da ga pripremam ni sama ne znam kako, za ovakav primitivizam ni ja nisam pripremljena niti tu ima pripreme...

Strašno!

strasno, znaci bez imalo osecaja pitala je pred detom da li je usvojen

mene su dosta simona pred decom pitala dali su usvojena i koliko i par detalja ali je nisam opste opterecivala sa tim sto su deca pored mene jer znas da sam ti 100 puta rekla prihvati to normalno kao sto deca prihvataju ,jer ako oni vide da si ti nbervozna kad pricas o usvajanju i njima ce biti neprijatno da pitaju i kasnioje da pricaju o tome.mozda mene zato deca nista ne pitaju u vezi usvajanja sto uvek cuju kad ja pricam pred njima ili ih stvarno nista ne interesuje u vezi usvajanja ali oni samo kazu mi smo usvojeni i rodjeni mami iz srca i tu je kraj price sto oni oce nekom da kazu

Simona, meni je bilo gore kad me je poznanik sreo sa detetom. Znao je da sam usvojila S. Znam da zna preko zajedničkih prijatelja. I imao je onaj naglašeni osmeh a nikako da čestito pogleda dete. Ja mu kažem radosno: usvojili smo ga pre toliko meseci da bi on meni šapatom (u fazonu da ne čuje dete): Ššš, znam...i napravi tugaljiv izraz lica.
Posle sam razmišljala šta d a je moje dete starije, kako bi ono shvatilo to tiho, žalosno njegovo "znam".
Ti si postupila baš kako je trebalo. Ne verujem da si joj rekla da je neprimereno radoznala i primitivna da bi ona prestala takva biti, da bi se nešto zapitala. Ili da si joj nešto odbrusila. Jedino vedra, nasmejana i dostojanstvena možeš da joj "zapušiš" usta.

Kod nas se kaze sto ljudi ,sto cudi ...Sta da vam kazem ,temperament ljudi u nasem kraju je za par koraka ispred drugih. U ovoj nasoj zemlji prepune predrasuda uz dodatno tezak karakter ljudi ,pa jos sa veoma niskim stepenom obrazovanja a pre svega kucnog vaspitanja dobijamo miks teskih okolnosti ne samo nas usvojitelja vec svih drugih razlicitih grupa ljudi koji su na bilo koji nacin razlikuju od ostalih.Ja i moja supruga imamo tu srecu da smo za malo pa sto posto prihvaceni kao malo drugaciji ,ali poatoji uvek ono ali ...anih par procenata po nekad mogu tako da pogode u zivac da covek jedva ostane na nogama tipa....DA ...UUSVOJITE ...PA VI NISTE NORMALNI...,a ja kazem sa velikim osmehom na licu DA MI SMO NORMALNI ...!Sa takvim a inace nama ne tako bliskim ljudima se treba boriti samo OSMEHOM, i naglasenim pogledom ono...pravo u oci da on takav jadan i cemeran oseti tezinu svijih reci na svojoj kozi,i da na kraju razgovora pognute glave sav u stidu ode od vas.Inace evo u procesu smo skoro 3 godina i osim par ispoda takvog tipa od ostalih ljudi u nasem okruzenju imamo punu podrsku i dobar deo njih jedva ceka da se zajedno raduju sa nama.

Mislim da je nina u pravu. Najbolje je od početka otvoreno pred detetom o tome. Tako im to nije ništa strašno. Jeste da će s godinama, kako raste zbog vršnjaka i zezanja opet prolaziti kroz leži zbog toga ali ipak lakše...
Znam da je lakše reci nego uraditi... Izvin'te što se ja "mesam" u ove teme a bez iskustva...
Davnasnji san mi je (dok još nisam ni oformila porodicu) da "napravim" dom za desetak napuštenih mališana... Možda jednog dana kad ove moje dve poodrastu. Elem, u tom smislu,vrazradjivala sam u glavi i ovo, najteže, pitanje.

Struzzo ::Simona, meni je bilo gore kad me je poznanik sreo sa detetom. Znao je da sam usvojila S. Znam da zna preko zajedničkih prijatelja. I imao je onaj naglašeni osmeh a nikako da čestito pogleda dete. Ja mu kažem radosno: usvojili smo ga pre toliko meseci da bi on meni šapatom (u fazonu da ne čuje dete): Ššš, znam...i napravi tugaljiv izraz lica.
Posle sam razmišljala šta d a je moje dete starije, kako bi ono shvatilo to tiho, žalosno njegovo "znam".
Ti si postupila baš kako je trebalo. Ne verujem da si joj rekla da je neprimereno radoznala i primitivna da bi ona prestala takva biti, da bi se nešto zapitala. Ili da si joj nešto odbrusila. Jedino vedra, nasmejana i dostojanstvena možeš da joj "zapušiš" usta.

I ja razmišljam slično... Iskritikovali su me danas kod mojih gde smo bili popodne što se upravo nisam okrenula i otišla, da sam preljubazna sa bezobraznim svetom, da ja moram da štitim dete a ne da svakom odgovaram na pitanja. Time mu dajem loš primer jer pokazujem da njega svako može da propituje i ispituje a on da odgovara... Ja sam mislila da je ovako najbolje za dete, i sad tako mislim, Vilenjak nije toliko ni obratio pažnju upravo jer sam ja ostala nasmejana i ljubazna. Sa druge strane ima rezona i to što oni govore, ako se neko ponaša poput tvog poznanika ili ove divljakuše koju sam ja danas susrela zašto bismo mi ili naša deca bili obavezni da im bilo šta odgovaramo?

Nekada ljudi naprave glupu situaciju bez zle namere, jednostavno su zateceni pa ljudi ipak mi zivimo u zemlji Srbiji. Kada je Medonja dosao kod nas urezale su mi se dve situacije.
Prva setamo Medonja i ja u kraju nailazi covek koji drzi lokal drugi ulaz od mene, poznajemo se i pita Cije ti je to slatko dete vidim setas ga vec par dana. Ja mu kazem moje, kako tvoje ja : usvojili smo se. Covek pobeze glavom bez obzira. Posle dva dana stoji ispred lokala i kaze mi : Cekam da naidjes da ti se izvinem i da ti cestitam, jednostavno se nisam snasao kada si mi rekla. I danas se ponekad smejemo tome kaad se sretnemo. Sigurna sam da je dobronameran ali jednostavno se zbunio.
Situacija druga: Par dana posle Medonjinog dolaska, cekamo lift. Nailazi vremesni komsija, gleda nas, ulazi u lift, vidim da je "informisan" i krece: Opasna si ti komsinice, lep je malisa, isti ti, nije to slucajno, birala si ti da lici na tebe. Ja stojim i neverujem i potvrdno mu klimam glavom, pa njega ni puk vojske ne bi ubedio u suprotno.

Misluim da nisi pogresila i ja bi se verovatno poneo kao ti ,samo nesto mislim ...mozda mi i previse kriticno shvatamo skoro pa svaku situaciju koja ima i prizvuka nepristojnosti.Nekako po prirodi sam tolerantan pa onda mene licno takve stvari i nepogadjaju za razliku od mene moja supruga reaguje po prilicno emotivno i uvek sa knedlom u grlu prezivi te i takve situacije.Uposlednje vreme uz dogovor nas dvoje uspeli smo da neprijatne situacije tipa usvajanje..,i nepristojnih komentara tamo nekih ljudi stavimo u drugi plan ,na jedno uvo uslo a na drugo izaslo.

Evo i mog iskustva sa pocetka:

Presao najzad Lepotan kod nas, setamo po okolnim parkicima, srecemo poznate i nepoznate. Uglavnom ja preuzmem inicijativu i kazem: Ovo je Lepotan, dosao je u avgustu kod mene i mm da ga cuvamo dok ne poraste. Ljudi uglavnom odmah shvate, nasmese se, kazu: Bas lepo, bas si sladak i sl.

Naidjem na jednu bivsu koleginicu koja zivi u nasem kraju, sad je u penziji, seta svoje kuce okolo.
Pita me: Cije ti je to dete? Ja kazem: MOJE. A ona na to: Jesi li sigurna da je tvoje?

Sad se, eto, smejem, a tad mi nije uopste bilo smesno.

Odgovorim ja njoj prkosno: Sigurna sam! i odem sa Lepotanom dalje... Sta da joj kazem, racunam da se zbunila kao onaj vlasnik lokala o kome je Jabo pricala.

E da, imali smo jos jedan biser. Jedna zenska osoba iz sire familije, koja ne moze da se sastavi sa svojim zivotom, navodno trebalo bi da nas bolje razume jer se lecila od steriliteta, (pa se razvela, pa opet je sa bivsim muzem, ma ima 1000 svojih problema), kad nas je prvi put videla sa Lepotanom rekla je kako ona ima vise prijatelja koji su usvojili decu i svi su dobili "malu decu" i mogli su da "biraju" a eto: "vidim da vi niste mogli da birate..."

NE ZNAM STA JOJ JE TO ZNACILO, pred njom dete tj. Lepotan kao sa reklama, pravi mali maneken, a kako je pametan i emotivan da ne pricam! Samo sam zanemela na trenutak, a kad sam se osvestila rekoh joj da nije u toku sa tim kako izgleda proces usvajanja i da parovi ne biraju decu vec socijalni radnici biraju porodicu koja ce najvise odgovarati kapacitetu i potrebama deteta. A on je bas onakav kakvog smo ga mi zamisljali i zeleli! Nisam bila pripremljena, a sad znam da cu sledeci put ako neko nesto slicno izjavi da kazem da je lepsi, pametniji i emotivniji nego da sam ga ja rodila!
Od tada kada je vidim samo kazem "dobar dan", nemam sta sa takvima da razgovaram!

Snedra,
odlično si reagovala i ti na tu primitivku... I ova je što je nas srela sa nekim poniženjem za našeg mališana rekla "usvojila si ga zar ne?" kao da je neki paket... Ali onda kad je prišao moj muž i krenuo sa tim kako je naš mališan divan, malo miran, malo nemiran i nastavlja da priča o našem sinu pobeže ona od nas... Takve negativce ubija pozitivna energija

Inače ja sam od početka pričala samo - ovo je moj sin. Kad pitaju kako već ima tri ili kasnije četiri godine, nisu znali da imam tolikog sina ja samo kažem da vreme leti To naravno važi za neke slučajne prolaznike sa kojima sam na "dobar dan".

To je čudno što kažeš za tu ženu koja se lečila od steriliteta... Ova tračara koja je nas više puta ogovarala je imala veliku tragediju sa jednim detetom i možda je poslednja osoba od koje bih ja očekivala ogovaranje. Jedino što moj muž kaže da ona možda ne smatra da je to što priča nešto loše, da ona sama ima pozitivno mišljenje o usvajanju... Opet neko ko zna kako je biti "poznat" po nekoj porodičnoj situaciji, "obeležen" na neki način, trebalo bi da ima čini mi se malo više saosećanja...

Evo za sve vas koji imate neke probleme sa vašim roditeljima oko usvajanja jedan razgovor sa mojom majkom tj njen monolog od pre neki dan... Znate sa drugih tema da je moja majka uvek bila kritična prema meni i sestri... Nije bila protiv usvajanja ali nekako je bila više za biološko roditeljstvo i prilično sam morala da razgovaram sa njom da bi prihvatila usvajanje (za razliku od mog oca kome je to kao i meni isto i koji me je ubedjivao odmah posle prve vto i pobačaja da odustanem od tog mučenja i predjem na usvajanje). Ali otkako je došao Vilenjak, majka ga obožava... I dok je za njene ćerke tj nas imala samo reči kritike sad je otišla u drugu krajnost, Vilenjak je najidealniji, najlepši, najpametniji, naj, naj... Zove sve moguće rodjake i prijateljice sa kojima se godinama nije čula da bi se hvalila svojim unukom Uglavnom ovaj monolog je bio pre neki dan, ja sam došla sama kod sestre da bih bila malo sa njom ali majka priča jedno pola sata o Vilenjaku i ja joj kažem da pusti nas malo da pričamo i o drugim temama a njen odgovor ide otprilike ovako...

- Vi ste ljubomorne. Ne brinite, volim ja i vas, vi ste moje ćerke... Ali moj unuk, Vilenjak on je naj, naj, naj (opet hvalospev da vam to ne detaljišem ).

Onda nastavlja...

- Znaš, ima tu sudbine.... Ja sam prvo bila očajna što se ti ne udaješ, pa posle našla mladjeg muža, taman sam bila srećna što ću dobiti unuče kad on ima problem. Nekad sam pomišljala što ne odeš od njega a ako hoćeš da budeš sa njim kakvo je to brzo odustajanje, posle samo nekoliko vto... Ali sad kad imam mog unuka vidim da je sve to bilo baš kako je trebalo da bude. Strašno mi je i da pomislim da je moglo nešto od toga da se ostvari pa da ovako izuzetno dete, moj unuk, ne dodje... Šta bi bilo sa njim? Šta bi bilo sa nama? Vilenjak je uneo sreću u naš dom...

Onda ja stanem još da je umirujem da je sve moralo tako da bude i da nije bilo šansi da Vilenjak ne dodje kod svojih roditelja...

Sve u svemu ako vaši roditelji imaju neke predrasude prema usvajanju, ne slušajte ih... Eto kako to izgleda kad unuče dodje

simona to sam i ja rekla isto,stim da su nas podrzavali od pocetka.moji roditelji neprave opste razliku izmedju moje dece i dece moje sestre i brata njih ima 5 i ovo moje 2 kad ih ko pita koliko imaju unuka iz topa kazu 7 i da se sa svima ponose.cak sam primetila da njih vise cene i vise se igraju kad se vide
a sto se tice sa mm strane roditelji se isto hvale sa oboma jer to su im jedini unucici jer dever nije jos ozenjen ali videcemo kad se on ozeni kakva ce onda situacija biti kad on dobije svoju decu biolosku jer za sad nezna dali ima nekih problema ko moj mm i pitanje dali ce se ikad ozeniti jer ce uskoro 37 g

Obično je tako Nina. Ja znam samo jedan slučaj gde baba i deda i sad ne priznaju unuče jer je usvojeno

Moj muž je otišao prvi put kod zubara koji je blizu naše firme. Pošto radi kraće nije znao tog čoveka ni iz vidjenja a i ja sam samo sa njim na "dobar dan" i ništa više ne znam o njemu... No savladale smo već na ovoj temi da to što mi ne znamo ništa o životima slučajnih prolaznika i komšija ne znači da oni ne znaju o nama... Muž spomenuo da ima malo dete pa kad ga je zubar pitao rekao koliko dete ima godina a kasnije dodjoše do teme gde radi a na to će zubar onako značajno: "A takooo, vi ste... znam ja sve!!!" Sličnu rečenicu je upotrebila i ona oštrokondja što sam je skoro srela a kad sam opet to čula došlo mi da plačem ili da se smejem... neverovatno... Kao da smo kriminalci, ma ne bih ni njih gledala značajno i rekla da znam sve o njima... Svašta!

na takve komentare mozes samo da se nasmejes onako cinicno

Simona,
to su najverovatnije isti oni ljudi koji gledaju emisije u kojima se biološke majke nazivaju "prave", koji prave senzaciju od usvajanja i koji ne bi saopštili detetu da je usvojeno.
Ja ću najverovatnije upisati moje dete u vrtić koji će biti bliži poslu i jednoj babi a ne u vrtić pored naše zgrade. Mnogima to zvuči nelogično, prozori nam gledaju na vrtić, slušamo dečiju graju po ceo dan ali osim što mi je praktičnije da ga kupim sa posla i zajedno putujemo do kuće, kao i da baba bude blizu i uskoči kad treba, jedan od važnih razloga je što neću da svi znaju pre mog deteta da je usvojen. Najpre to. Možda ne budu imali predrasude. Ali istinu o njegovom poreklu hoću da sazna najpre on, od NAS, roditelja pa posle kad bude stariji neko odluči (pomoći ću mu, naravno) šta će sa njom, kome reći kome ne, kako se nositi.
Ode ja skroz od teme...

Sa tim da smo "zvezde" izgleda ćemo morati da živimo. Nama je problem što nam je sve blizu - posao, kuća, vrtić, moji roditelji... Mislim u ovoj situaciji je problem... Ja znam kako je to biti "zvezda" u kraju prvo kao sestra a izgleda ću sa neželjenom popularnošću morati da se nosim i kao majka... Nekad nisu loši neki otkačeni komentari... Npr moja sestra je imala jednu tako šašavu čuvarku kad je bila manja kojoj je dosadilo da joj se svi javljaju i pitaju (pošto je sestra u kolicima stalno nas prepoznaju i javljaju nam se mnogi ljudi za koje mi uopšte nemamo pojma ko su, isto mi se pre neki dan desilo sa mojim mališanom, maše nam žena ni on ni ja nemamo pojma ko je ali hajde ja joj odmahnem, možda nas je pomešala ili se priča ponavlja...) Ali da se vratim na čuvarku, pridje jedna žena kaže zdravo K, gde je baka, druga, treća (inače je sestru čuvala baka) pa onda ispituju čuvarku ko je ona, gde sam ja, dok jednoj od njih čuvarka nije odbrusila - baku je pojeo vuk. E sad možda vama to nije tako smešno jer ne znate kako sve to izgleda ali ja sam vrištala kad mi je pričala kako je odgovorila toj ženi i kako je ova zanemela i nije uopšte postavila dalja pitanja... Možda bi neka takva ideja mogla da se primeni i na usvajanje i komentare koje mi budemo imali

Struzzo,
vrtić blizu posla je dobra ideja s te strane priče. I meni je bilo važno da se u Vilenjakovom vrtiću ne sazna za usvajanje i da ne čuje neke negativne komentare dok mi dobro ne proanaliziramo priču, dok on ne stekne sigurnost u nas... Ali vrtići koji su blizu su bolji jer su tu deca iz kraja, sa kojima će se inače družiti, ići u školu... Možda će Struzzolinu kasnije biti teže u školi kad nikog ne zna a ostala deca se znaju. I naš mališan do duše ide u privatni vrtić pa nije to taj broj kao u državnom vrtiću ali opet ima nekoliko dece iz naše zgrade a i uglavnom su u vrtiću deca iz kraja...

Ne, nećemo imati taj problem jer ćemo se preseliti u drugi stan sigurno. Mislim sigurno da polaska u školu. Tako da sam i o tome razmišljala. Čemu ga upisavati ovde u vrtić kad ćemo u jednom trenutku i vrtić menjati.
Ma, meni je više smešna ta "pažnja"...

Ako se selite onda je svakako prava odluka da bude vrtić blizu posla :)

Meni je takva "pažnja" i smešna i tužna... U svakom slučaju naša deca će izgleda na žalost morati da se naviknu na nju.