Predrasude i kako se nosite sa njima

I meni je strasno ono sto je Daca pricala o cepanju sveski   Cini mi se da je ranije zavisilo od srece kako cete proci... dobro je ako je sada ovako kako Lenjivica kaze da imamo put da se zastitimo tj zastitimo nasu decu. Ja nikad nisam imala problema sa decom u skoli zbog sestre koja je osoba sa invaliditetom, mada se moja majka navodno seca da mi je neko nekad nesto rekao ali se ja ne secam, u svakom slucaju to je nesto zanemarljivo. To je pre nesto neobicno jer ja ne mogu da izadjem na ulicu sa njom da ne dozivim neku neprijatnost tipa zurenja u nas ili pitanja a bilo je i gorih. Ali moj razred je bio dosta ok, secam se da ni deca po drugim osnovama nisu imala problema, dok vec u susednom razredu deca u slicnim pricama su bila izlozena maltretiranju.Takodje mozda sam vec spominjala da kod moje kumice imaju ucenicu sa posebnim potrebama. Od prvog razreda kaze mi kumica da nju svi maltretiraju a ona nije takva - samo ne govori sa njom. Ja sam joj naravno objasnila da ne moze ni svoj stav smatrati ispravnim.

Takodje imamo jednu biolosku majku u okolini koje ja kad se setim postanem jos besnja na czsr. Njen muz je oboleo od dusevne bolesti i u nekoj je ustanovi. Iako ja cak u njenoj pristrasnoj prici ne vidim nijedan razlog sto je njemu potpuno oduzeto roditeljsko pravo tako je (postoji i delimicno oduzimanje roditeljskih prava pa se deca vidjaju u prisustvu socijalnih radnika). A toj zeni ja ne bih dala dve nacrtane ovce da cuva a kamoli potpunu brigu o detetu. Svima na igralistu gde se njen sin i Vilenjak igraju prica tu pricu, za sopstveno dete misli da ce biti ludak kao i otac mu, od tog deteta nema nista, da ce ona da se uda i da rodi novu zdravu decu a njega je otpisala   Moj muz joj je posto on cesce izvodi Vilenjaka na igraliste pokusavao da objasni da se prvo nasledjuje sklonost koju cak i da nasledi ne mora ispoljiti, drugo ne mora da znaci da ju je dete nasledilo, trece da ne prica svima redom tu pricu da obelezava dete... Ali ne vredi... Jadno dete a ne znam sta socijalni radnici koji nas toliko propituju i ispituju rade u takvim slucajevima. Oduzese tom bioloskom ocu glat roditeljska prava a toj osobi primitivnoj i punoj predrasuda dopustaju da sama odgaja dete a eto kako ga odgaja...

Mi necemo reci uciteljici za usvajanje ako ne budemo morali. U vrticu ne znam znaju li mi im nismo rekli i kad vidim kakva je bar jedna vaspitacica drago mi je zbog toga. Kako moj muz dodje po dete prica mu da li su se roditelji nekog deteta razveli, ili kako se slazu ili ne slazu, je li neko dete autisticno, je li neko vaspitno zapusteno... Mogu da zamislim sta prica o nama. Ja cu pokusati ako bude problema u skoli da se angazujem kako je Daca pricala da je uradila njena mama. Ali i pored toga nekad ne moze da se uradi nista, kuma mi kaze da roditelji te devojcice sa posebnim potrebama dolaze i pokusavaju da sprece maltretiranje ali ne uspevaju. Ja bih u krajnjoj liniji ako nastavnici i direktor nista ne bi uradili premestila dete u drugu skolu.

Da, postoji i ta mogućnost - premestiti dete u drugu školu.
Mi ćemo i pre polaska u školu premestiti se u drugi vrtić jer ćemo promeniti stan, kraj (čini mi se da toliko pričam o tome a nikako da se desi)... Uopšte mislim da je bolja ponovna adaptacija nego tavorenje u društvu, okruženju koje nije po tvojoj meri. Valjda je moj stav po tom pitanju opušten zato što sam i ja neko koje tokom svog detinjstva i školovanje menjao gradove (države), krajeve, škole...Nemam problem da steknem nove poznanike, prijatelje....Nisam od onih koji mora da se viđa sa istim ljudima, da imam ustaljene radnje, lica i dešavanja da bih bila sigurnija. Isti takav je mm. I naši klinci vole promene. Vole goste, da idu u goste, neka nova igrališta i igraonice...Rekoh da su počeli da prespavaju kod baba i deda....Evo, sad su od Nove godine do Božića čas bili kod jednih, čas kod drugih, pa kod tetke malo...
Srećom, Beograd je ipak dovoljno veliki - sigurno neću dozvoliti da ostanu u školi u kojoj će biti konstantno kinjeni. Naravno da neću ni olako menjati škole jer ni to nije rešenje ali su mi moja deca najvažnija, važnija od toga da je izvesna škola blizu kuće ili da se ne zamerim nekom ili šta već....

Ako dete krene u skolu u kojoj ste sigurni da niko nikad nece znati da je usvojeno- nemojte reci uciteljici. Mi zivimo u sredini gde svi znaju da je moja malena usvojena , gde svako o svakom zna sve ( izgleda, sem mene, ja sam od toga " operisana " ). Kao mama djaka prvaka, primetila sam vise puta diskriminaciju, doduse pozitivnu, ali na stetu deteta. Nikad ne dobija kazne kao ostali, njoj se oprosti kad nema domaci ( jos zaboravljamo   ) ne dobija crnu tacku , kad nece da radi fizicko (   ) ne mora, uciteljica joj napise zadatak sa table kad ne stize, ...   Rekla sam uciteljici da je ovo stetno za dete, da ne radi to, znam zasto to radi ( usvojeno dete ). Uciteljica nam je predivna osoba, mozda malo blaga za moj ukus, ali vidim da se trudi u zadnje vreme , da je shvatila sta sam joj htela reci. Verujte, vrlo je vazno kakva je uciteljica, jer ce se i deca u njenom razredu ponasati vremenom njoj slicno. Ako ne reaguje na nasilje , tu je zakon o kome je lenjivica pisala , i odmah treba reagovati.
Druga stvar je ako dete ima potrebu da prica da je usvojeno ( licno znam za slucaj ), onda bi trebalo reci uciteljici da zna da odreaguje ako bude potrebe za to ( opet, pitanje je kakva ce biti uciteljica... ), jer bilo kako da mi "osnazimo " nase dete, u mladjem uzrastu ce im ponekad zatrebati pomoc starije osobe. Vidim po mom detetu.
Po meni, na ova pitanja cete znati odgovore kad dodjete do vrtica, skole, zavisice od vrtica/skole, vaspitacice/uciteljice, sastavu odeljenja, trenutne pripremljenosti vaseg deteta.
Mi nismo imali problema ni u vrticu, jos ni uskoli, ali moje dete je tiho, stidljivo,druzeljubivo, ne  povuceno ali nikad glavno.O usvajanju nema potrebe da prica, nije nikad nikome ni pricala , sem sa nama.  Pricamo o predrasudama, vezano za zivotne situacije oko nas, jako puno razgovaramo o svemu. Opet kazem, ne znamo sta nam vreme donosi, ali trudimo se da budemo korak ispred...

Ja ipak mislim ( ili je to možda nada ) da je danas ipak nešto drugačije nego u moje vreme, tad su bile i divlje godine i sami znate da nam prosvećenost nije bila na nivou ( nije ni danas na zavidnom nivou, ali čini mi se ima pomaka ). Sad je drugačije, od vaše početne edukacije ( koja se na vama primeti i oseti i stvarno je mnogo bolja nego u vreme kad su mene usvajali, ranije se dosta radilo po intuicji majke ili njenoj ličnoj predstavi, vi pored toga imate stvarno sjajne savete koje uspešno primenjujete ), do toga da se valjda i u školama malo bolje gleda na te stvari ( prednost inkluzije je upravo razvijanje empatije prema drugačijima ). Tako da ja sumnjam da će vaši klinci imati nekih većih problema. Sve to na svoje mesto dođe.  

Bas ste mi vi Saro pale na pamet posto znam da je tvoja cerka krenula u skolu... Slazem se da je pozitivna diskriminacija takodje problem mada cini mi se ipak manji nego ona negativna. I ja se isto rukovodim tim da budemo korak ispred, to je mislim njihova snaga... Ja bas racunam i na taj protok vremena, to me je opredeljivalo da Vilenjaka upisem u privatni vrtic gde je cini mi se zasticeniji nego sto bi bio u drzavnom. A skola ce biti drzavna ali drugacija je to pozicija kad protekne jos vremena, kad on jos poraste, sazna i sazri, bude emotivno sigurniji, sigurniji sa nama, sigurniji vezano za svoj identitet...

Struzzo,
i mi smo imali te srecne okolnosti sa preseljenjem. Treba to maksimalno iskoristiti u ovoj sredini punoj predrasuda i zluradih ljudi. Mi smo imali i smesnih situacija, Vilenjaka tek upoznali, jos se seta od hraniteljice ka nama i obratno a srecemo nove komsije i ja ga predstavljam kao mog sina, osecala sam se kao glumica na pozornici. Tih dana sam se samo plasila da ce upitati nesto sto ja ne znam da odgovorim ili da ce Vilenjak reci da je bas prekjuce upoznao mamu i tatu   Na svu srecu nista takvo se nije dogodilo ali smo vise puta vristali od smeha kad udjemo u stan...

Evo Sara je upravo lepo na svom primeru objasnila ono sto ja bas nisam uspela da kazem.

Simona ::Struzzo,
i mi smo imali te srecne okolnosti sa preseljenjem. Treba to maksimalno iskoristiti u ovoj sredini punoj predrasuda i zluradih ljudi. Mi smo imali i smesnih situacija, Vilenjaka tek upoznali, jos se seta od hraniteljice ka nama i obratno a srecemo nove komsije i ja ga predstavljam kao mog sina, osecala sam se kao glumica na pozornici. Tih dana sam se samo plasila da ce upitati nesto sto ja ne znam da odgovorim ili da ce Vilenjak reci da je bas prekjuce upoznao mamu i tatu   Na svu srecu nista takvo se nije dogodilo ali smo vise puta vristali od smeha kad udjemo u stan...

Da, to baš simpatično... A mogu i da zamislim Vilenjaka koji je tako direktan pa se mogao nešto "izlanuti"
U pravu si. Koristićemo srećnu okolnost sa preseljenjem. I u tom novom kraju imam više opcija za vrtić, školu. Samo da izaberemo pravu stvar jer slažem se sa Sarom - toliko zavisi od samih vaspitača, učitelja...Videćemo.
Naravno, da se ne zanosimo, i tamo ima naših poznanika. Konkretno u zgradi jedan stan će imati mm drug (koji naravno zna za usvojenje) ali ja ne planiram ići sa sendvič reklamom "ja sam usvojena mama". U novoj sredini mnogo mi lakše da primenim ono Republikino "zračenje".

Bili smo na rodbinskom skupu i naravno bilo je komentara vezano za Vilenjaka... Neki su bili u granicama normale mada su i oni vukli na to da je usvojeno dete neka utešna nagrada    Eto lepo što ste se odlučili na to, bolje nego da ste sami i tsl. A onda glavni komentar večeri:

- Ima li on roditelje?
- Ima, nas...
- Ma dobro vas, nego ima li biološke roditelje?

Htedoh da kažem da nema, donela ga je roda   No ipak objasnih da je to detetova priča i da mi o tome ne pričamo.

Neverovatno...

I mi smo bili na slavi danas i uključila sam svoje "zračenje" prema onima od kojih sam mogla očekivati takve i slične komentare...
No, ja bih zapisala nešto što ne znam da li da protumačim kao predrasudu, tako mi je zazvučalo...Elem, jedna od mojih najbliskijih drugarica komentariše mi kako su reagovale njene ćerke (8 i 5 god) na činjenicu da sam ja usvojila decu, imam ih a nisam imala trudnički stomak. I onda reče da je njena starija ćerka oduševljena kako sam ja dobila jedno pa drugo dete koja su bila bez mame i tate i hoće i ona isto tako. I onda reče moja drugarica kako je super postati tako brzo roditelj, dobiješ gotovo dete, sve instant...
Meni je to zazvučalo bezveze. Možda grešim.

Struzzo,
ja sam od ove osobe očekivala pošto mi je i majka napomenula da je i njoj skoro nešto rekla, na žalost vrlo nam je blizak rod  Kod takvih nikakvo zračenje ne pomaže...

I to što si ti čula je predrasuda. Imala sam ja komentar takav od kolege sa posla koji nema dece ali je rekao da je to super, tako bi i on, veliko dete dodje pa nemaš brige... To su osobe koje ne shvataju kakvu sve usvajanje težinu nosi nego misle da je težina samo nespavanje kod gajenja male dece. Ja se nisam potrudila da tom kolegi objašnjavam, nego sam rekla da je baš tako ali s obzirom da se kod tebe radi o bliskoj osobi možda da joj naznačiš koliko je to jedno površno i pogrešno gledište...

Da, u pravu si. Mnogo mi je draga ta moja drugarica i ona voli moje klince i što sam ja postala mama ali je od onih žena koja bi do prekosutra mogla pričati (kao neki muškarci o vojsci) o trudnoćama, porođajima i dojenju. Verovatno joj taj deo nedostaje kod mog roditeljstva i ma koliko se trudila, možda i nesvesno nešto prokomentariše.

Simona, ova tvoja rođaka ga baš pretera ! Mislim, ja sam sklona da opravdam i kada ne treba i da neke komentare pripišem neznanju, nerazmišljanju, ali ovo je baš preterano. Helou, da li ima biološke roditelje?! Jok, stigao sa rodom, što kažeš, ili je, šta li već, bezgrešno začet? A sve samo da sazna neku pikanteriju o bio-roditeljima pretpostavljam... Takvi bi crkli da saznaju ko su roditelji, još neku tešku priču i da posle imaju o čemu da razglabaju sa komšinicom uz cccc, strašno, zamisli, ko zna šta ih sve čeka sa njim. Uf, baš me ovo iznerviralo!
Struzzo, meni ovo što je tvoja drugarica rekla nije strašno. Ja ponekad u šali i sama kažem, eto, dobismo "gotovo" dete, bez porođajnih muka i sl. I ne mislim da time umanjujem svoje roditeljstvo ili smatram da je manje zahtevno. Prosto ponekad treba nešto okrenuti i na šalu, ne uzimati sve tako ozbiljno i dopustiti okolini da se opusti i ne razmišlja baš o svakoj izgovorenoj reči. I to je način da nas prihvate kao "obične" roditelje. Ako budemo merili svaku reč i tražili skriveno značenje, postaćemo paranoični i stvoriti bespotreban pritisak u komunikaciji. A opet, ti najbolje znaš svoju drugaricu i da li je to bio bezazlen komentar ili si ipak osetila prizvuk nečega što ti smeta.

Milkyway,
Strašno i ja sam se iznervirala a i danas me još uvek drži. To je inače očeva rodjena sestra a već sam spominjala nju pre usvajanja kako je mojim roditeljima pričala kako ćemo da mi usvojimo nečije "tudje dete" koje će da razdeljuje imovinu koju je moj otac zaradio tudjim ljudima i sl. Mislila sam da se od Vilenjakovog usvajanja smirila ali očito da nije. Rekla sam juče za ovaj novi komentar još i ocu i majci ali mom ocu je sestra pa je uvek opravdava. Inače sem nje nema toliko negativnih komentara po rodbini što mi je čak bilo malo i iznenadjujuće. Za neke ljude i nije jer sam znala da su širokih shvatanja a za neke sam se iznenadila ali pozitivno... No ovakvi komentari zagorčaju sve... Koliko god se spremaš i očekuješ ne možeš da očekuješ toliki bezobrazluk.

Sa tobom se slažem da je dobro okrenuti na šalu. Čak i sa ovom spomenutom tetkom sam ja nastavila da pričam o drugim temama, šta ću... Ni ja nisam mislila da je Struzzina prijateljica imala lošu nameru. Ipak mislim da bliske osobe treba upoznavati sa težinom usvajanja ne sad da ih nešto gnjavimo i neprestano pričamo o tome ali ako su bliske valjda treba da znaju bar osnovne probleme sa kojima se susrećemo. Možda sam ja pristrasna ali mislim da je mnogo teže odgajati dete koje je već steklo neke navike pa sad mi te navike moramo da menjamo i stvaramo druge nego da smo od početka sa detetom i mi stvaramo i gradimo te navike. Takodje ne treba zaboraviti naše situacije sa hraniteljima i sa socijalnim radnicima i sa biološkim roditeljima i sa predrasudama okoline... Ne može se to svesti samo na - vi ste dobili gotovo dete. Bar bliske osobe ne bi trebalo tako pojednostavljeno da gledaju.

Simona ::Milkyway,
Strašno i ja sam se iznervirala a i danas me još uvek drži. To je inače očeva rodjena sestra a već sam spominjala nju pre usvajanja kako je mojim roditeljima pričala kako ćemo da mi usvojimo nečije "tudje dete" koje će da razdeljuje imovinu koju je moj otac zaradio tudjim ljudima i sl. Mislila sam da se od Vilenjakovog usvajanja smirila ali očito da nije. Rekla sam juče za ovaj novi komentar još i ocu i majci ali mom ocu je sestra pa je uvek opravdava. Inače sem nje nema toliko negativnih komentara po rodbini što mi je čak bilo malo i iznenadjujuće. Za neke ljude i nije jer sam znala da su širokih shvatanja a za neke sam se iznenadila ali pozitivno... No ovakvi komentari zagorčaju sve... Koliko god se spremaš i očekuješ ne možeš da očekuješ toliki bezobrazluk.

Sa tobom se slažem da je dobro okrenuti na šalu. Čak i sa ovom spomenutom tetkom sam ja nastavila da pričam o drugim temama, šta ću... Ni ja nisam mislila da je Struzzina prijateljica imala lošu nameru. Ipak mislim da bliske osobe treba upoznavati sa težinom usvajanja ne sad da ih nešto gnjavimo i neprestano pričamo o tome ali ako su bliske valjda treba da znaju bar osnovne probleme sa kojima se susrećemo. Možda sam ja pristrasna ali mislim da je mnogo teže odgajati dete koje je već steklo neke navike pa sad mi te navike moramo da menjamo i stvaramo druge nego da smo od početka sa detetom i mi stvaramo i gradimo te navike. Takodje ne treba zaboraviti naše situacije sa hraniteljima i sa socijalnim radnicima i sa biološkim roditeljima i sa predrasudama okoline... Ne može se to svesti samo na - vi ste dobili gotovo dete. Bar bliske osobe ne bi trebalo tako pojednostavljeno da gledaju.

Podvukla bih poslednju rečenicu, ne bih quotovala baš ceo post ali tako je to preko telefona sa zezajućim netom.
Elem, bliska mi je drugarica, trebalo bi kao upoznata da pretpostavi kao što sam ja pretpostavljala koliko su joj bili teški neki momenti tokom trudnoće, porođaja... Ili je to prosto tako da se ipak ne može jer ne delimo isto iskustvo a to je krucijalno. Ne zameram joj, nisam od onih koji se hvataju za svaku reč i ton ali mi se ne sviđa to pojednostavljivanje i čini mi se previše ponovi tih par reči... i kad smo pričale o pričama usvojene dece uopšte strašno se potrese u vezi sa biološkim majkama, ne može da shvati kako mogu, zašto, "strašno"... Trudim se da joj objasnim ali malo vredi...
A ja sam takva da mi je jako stalo šta misle, osećaju i govore meni par bliskih ljudi i samo oni mog

Samo oni mogu da me uzbude ili iznerviraju. Npr. kad nešto prokomentariše moja mama to mi je gore od desetine raznoraznih komentara nekih tamo radoznalaca. Zato ja emotivno reagujem i kad pročitam ovde Simonine postove o njenoj mami.
Prosto sam takva. Od njih očekujem više. Svi ostali su mi nebitni.
Npr. takvi komentari od nekih rođaka, komšinica, poznanica itd o "tuđoj deci", "mojoj plemenitosti" itd izazivaju u meni otpor i mogu biti vrlo oštra, da više i ne pomisle da mi više bilo šta komentarišu.
Ali kad mi mama, sestra i drugarica pomenu nešto iako sam ih ja toliko upoznavala sa usvojenjem, bude mi baš krivo. U tom smislu, ne mislim da smo baš "obični" roditelji...roditeljske brige su nam iste, neosporno ali ipak imamo polazište i percepciju malo drugačiju od ostalih. Zato je svima od nas ovde, usvojiteljki na ovim temama stalo da razmenjujemo mišljenja. Zato smo se sve redom oduševile kad se pojavila Daca koja je usvojeno dete (a ne još nečije biološko kojima smo mahom okruženi) da doprinese svojim viđenjem.
Btw, pozdrav Daco!

Struzzo, Simona,

slažem se da makar od okoline treba očekivati više razumevanja i manje pojednostavljianja. I opet je pitanje kako neko nešto kaže, kako inače gleda na usvajanje. Zato sam i napisala da ti najbolje znaš svoju drugaricu i kakav sa kakvim je prizvukom to izgovorila.

Ali, kao što rekoh, ja i sama u šali napomenem da smo dobili "gotovo" dete, i to npr. upravo u situacijama kada se priča o trudnoćama i porođajima i noćnim podojima i nespavanju. Dovoljno dugo su me žalili što nemam dece i to me je užasavalo. I to svi, neizostavno (nažalost, ponajviše ja sama sebe, a kako "zračiš", tako i žanješ . E sad, kad krenu pomenute priče, ja uzvratim da sam ja to, na sreću, preskočila i dobila "instant" paket, da se poslužim rečima tvoje drugarice. I to mi dođe kao argument da nisam više za žaljenje i da za tim više ne patim. A znaju oni vrlo dobro kroz šta smo prošli i da tu ništa nije bilo "instant".

Verujem da je misljenje okoline vrlo bitno, ali meni je strasnija ona recenica "ne razumes ti jer nemas dece" od ovog "instant" pakete. Mislim da ljudi imaju veoma malo informacija o usvajanju, te iz tog razloga se susrecete i sa takvim komentarima, a sa druge strane ne znam koliko bi i trebali da znaju ili da shvataju ako nisu prosli kroz tako nesto. Licno sam se i neki dan suocila sa onim sazaljevim pogledom drugarice koja se porodila pre tri meseca, kao da joj je bilo krivo sto sam tu (ona varijanta eto ja sam ipak rodila, a ona nije) i to me jako nervira. Ne smatram sebe jadnicom sto nemam dete, moja sudbina i ja je nosim, isto tako i ako bi se odlucila na usvajanje to bi bio mahom moj problem. Ljudi su radoznali, vole da cuju sto vise detalja, kako bi imali o cemu da raspredaju, a svakako iako im ne kazete smislice oni vec neku za njih prihvatljivu pricu.

Maakki,
meni su takve predrasude nekako lakše padale. Zato što sam tu ja samo u pitanju, pa ne mogu me svi razumeti ali vrlo i važno... Ali sad je tu i moj sin, uvek strahujem da će isti ljudi i njemu nešto reći a dešavale su se i situacije da lupetaju pred njim. I ova tetka koja je mene preslišavala je kasnije prišla i mom sinu, mislim da sam preletela preko pola prostorije kad sam videla da je prišla i nešto mu šapuće. Navodno mu nije ništa loše rekla, dete kaže da ga je pitala nešto o igračkama i odeći koju ima... ali nisam sigurna...

No iako je bar meni što se predrasuda tiče ova situacija sada teža naravno je u drugim delovima lepša... i ja ti želim da uspeš u planovima da postaneš majka i to vrlo brzo pa da nam pišeš iz tog ugla na ovim temama :)

Drage moje Struzzo, Simona i Milky, zalosno je, ali uvek ce biti onih iz blizine i daljine koji ce imati neke neumesne komentare i to ce vas boleti ,jer majke ste. Ponekad ljudima izleti i izletace, jer vecina tih ljudi smatra da je usvajanje human cin, mada se jezim takve izjave. To me odmah poseti na neke pevaljke koje sve "humanisu" pod bidnim okom kamera.
Nizi ili nizak stepen emocionalne inteligencije ne dozvoljava ljudima da razviju sirinu svesti, misli, osecanja, svako sebi za pravo daje da bude veliki strucnjak za stvari koje ne poznaje.

Simona verujem da je mnogo lakse nositi se sa predrasudama kada si samo ti u pitanju, a kada je tu i dete mnogo je teze, samo mislim da ljudima ne mogu da se zacepe usta, i to bas takvim kao sto je ta tvoja tetka, ona ce iskoristiti svaki momenat da kaze nesto na tu temu, a sve u cilju da bi saznala bar neki detalj o kojem bi mogla kasnije da raspreda price.

Videcemo jos u kom pravcu ce moja dalja prica da se odvija, za sada sam na odmoru od svega.

Leptirko, hvala...

Ja takođe imam problem (a slično čitam kod Simone) što sam često suočena sa analiziranjem od strane moje mame i svekra naše dece, našeg roditeljstva...Uvek se nekako nađu njih dvoje da se bave ovim ili onim postupkom, načinom, pristupom...Uvek su oni glavni da pretpostavljaju, sude, apsolviraju. Pritom ni jedno ni drugo nije upoznato sa pričama naše dece, nisu upoznali njihove hranitelje, da ne pričam da nisu prošli ono što smo mm i ja ali eto njih uvek spremni da imaju komentare od preteranog oduševljenja unucima (svekar pogotovo unukom) do raznoraznih sumnji (moja majka o unuci) i pravo da vam kažem da mi je malo muka od oboje. Vrlo često im svašta kažem pa mi bude krivo ali su realno vrlo iritantni.
Pitam se da li bi bili isti takvi da su njihovi unuci biološki. Najverovatnije da bi jer je kod oboje ego vrlo visok, sebi su uvek davali na važnosti, otud ne samo na ovom polju potreba da se njihova prva čuje i naglasi...ali mene posebno nervira to njihovo paušalno bavljenje onim delom koji se tiče samog usvojenja, tipa da komentarišeš, pretpostavljaš kakav je njihov život bio kod hranitelja ili ko su njihove biološke majke (to ih najverovatnije negde i nervira, to što su im uskraćene informacije pa ih onda sami kreiraju)....Ali mi se čini da čak i da znaju više oni bi nastavili po svome, da imaju neke svoje teorije i prosto ih ne možeš razuveriti u suprotno, npr. ubeđenost da je Struzzolinu bilo loše kod hranitelja i da su ga oni "ko zna kako tretirali"... A ja znam da su oni dobri ljudi... imaju izvesne mane (ko ih nema), drugo, oni su hranitelji i ništa više od toga, ja ne znam šta su ovi dvoje naših roditelja očekivali, mislim, očigledno je da ne shvataju najbolje relacije usvojitelji-hranitelji-czrs...i svašta nešto.
Eto, to su stvari zbog kojih se ja iznerviram...Jednom sam toliko bila ljuta da sam odbrusila "pošto ste vi puni sumnje u nas kao roditelje i puni kojekakvih teorija možda je czrs trebalo vama da dodeli decu"...Odmah sam se posle pokajala ali neverovatno koliko me izbace iz takta.

Zato me ne mogu dotaći neki tamo...

Je l' i vi imate slične probleme? Mislite li da to ima veze što smo usvojitelji? Što se našim roditeljstvom pored czrs izgleda svi bave?

leptirko82 ::...
Nizi ili nizak stepen emocionalne inteligencije ne dozvoljava ljudima da razviju sirinu svesti, misli, osecanja, svako sebi za pravo daje da bude veliki strucnjak za stvari koje ne poznaje.

Upravo tako ja mislim! Kad ljudi kažu/napišu da neko nije upoznat sa usvajanjem pa eto iz tog razloga nas maltretira svojim pitanjima nije mi to nekako dovoljno objašnjenje. Spominjala sam da sam u srednjoj školi imala usvojenog momka u razredu, početkom mojih dvadesetih takodje kolegu sa posla... Ako pogledate moje godine možete da zamislite koje su to godine bile   Niti interneta, niti emisija na tv o tome, ne znam da su postojale bilo kakve informacije koje sam dobijala niti mi je neko objašnjavao... Pa opet čim sam saznala nisam se pitala ko su im (biološki) roditelji niti sam išla da ih pitam neka provokativna i bezobrazna pitanja... Kako to da je meni sa tako malo informacija i godina bilo jasno a mojoj tetki u starosti nije? Kako nekoj mladjoj osobi može da bude nejasno uz sva sredstva informisanja sada dostupna? Kako neko na Kutku posle mnogih naših postova može da piše o "humanom činu" i "tudjoj deci"? Nije tu reč o inteligenciji jer mislim da osoba prosečne a i niže inteligencije može toliko da poveže, nije tu reč o nekim komplikovanim i neshvatljivim matematičkim formulama. Ta moja tetka konkretno je osoba visoke inteligencije, radila je za mup tj nekada sup, ponekad smo sumnjali da je bila i špijunka, neki faktor jeste bila, ali to naravno nikad nećemo znati, nikada ni sad ne priča o tome. Baš na njenom primeru sam i ja došla do emotivne inteligencije, jasno je da je ona druga blistava ali emotivna joj je u takvom poslu mogla samo da smeta. Isto sam zaključila da se o nerazumevanju radi kad je emotivna inteligencija verovatno niža ili niska. Stoga takvi ljudi mogu da shvate samo jednostavne i uobičajene obrasce ne shvataju njihove korene i uzroke kako bi mogli da izvuku i druge obrasce tako da im bilo kakva šira slika od toga stvara problem.