Predrasude i kako se nosite sa njima

Mene nakon tog slucaja majka dodatno kritikuje... Gresim sto se druzim sa usvojiteljima, gresim sto spominjem usvajanje kad ono to moze da cuje, strasno je sto to radim, dete mi nece biti nikad sigurno u sebe i nas, reci ce mi sutra da mu ja nisam majka pa onda da je usvajanje ruzna rec da je ne spominjem itd itd. Ja objasnjavaj objasnjavaj ne vredi na kraju sam joj rekla da gleda svoja posla, da ako pogresim ja cu se suocavati sa tim a ona je imala nas svoju decu da vaspitava pa da se ne bavi vaspitanjem mog sina. Ja sam inace njih sve upoznavala dok smo isli u skolu roditeljstva sa onim sto su nam pricali cak sa majkom sam mnogo vise pricala. Ona je tada to prihvatala a sad odjednom nista ne shvata dodatno sto ja nju nista ne shvatam, kako da ne pricam detetu da je usvojeno? Zasto se ne bi druzilo sa usvojenom decom i ja sa usvojenim roditeljima? Zar nisu to ljudi u istoj situaciji kao i mi i lakse nam je da razmenimo iskustva? Dodatno je sto u nasoj okolini zaista ima negativnih primera, pored ovog spomenutog gde okolina sikanira dete ima dva problematicna usvojena tinejdzera a bili su problematicni i kao deca. Jedan sada krade a drugi se drogira i zaista okolina uvek kaze i govorili su sto god urade - oni su usvojeni. Ali ne vidim vezu izmedju toga i pricanja detetu naprotiv valjda on moze bolje da izadje na kraj sa okolinom ukoliko je vise informisan. Sa druge strane otac samo brine da se ja ne nerviram, kaze i sta me briga sto su u firmi saznali detetovo ranije prezime i za ostalo sta se uzbudjujem oko svacega... Kako se ponasaju vase sire porodice? Da li vam unose dodatne nemire ili su vam podrska? Moji bar obozavaju dete, zamerke su samo na moj racun. Skoro sam cula za primer da baba i deda ignorisu usvojeno unuce, oni su bili protiv usvajanja pa ostali protiv toga i kad je dete doslo...

Pročitala sam većinu dnevnika usvajanja, i verujte mi, zaista uživala sa svima vama, a posebno držala palčeve za Simonu, Struzzitu, Wistar i Snedru jer sam čitala njihove postove dok još nisu bile mame, pisala sam već o tome u Zajedničkom dnevniku.
Ovde bih da se osvrnem na to da li u školi pričati o tome da li je dete usvojeno. Ja sam i sama majka, ali nisam usvojena mama. Sa druge strane imam, sad već dug staž rada u školi, doduše sa srednjoškolcima, ali sam i mama jednog osnovca.
Mislim da činjenica da ste svoju decu usvojile a ne rodile nije nešto što je neophodno naglašavati učiteljici, pogotovo kad dete tek polazi u školu. Iako bi trebalo da smo profesionalci, nastavnici često (da ne kažem stalno) prepričavaju činjenice o učenicima, ne možete ni da zamislite koliko ima onih koji iznose takve detalje, da često ostanem bez teksta. Sa druge strane i među njima ima onih koji su puni predrasuda, kao i svuda. U malim sredinama će verovatno učiteljica već znati, ali tim pre, ne mislim da je treba o tome posebno obaveštavati. Zaista ne vidim da bi meni, kao odeljenskom starešini, ta činjenica nešto značila osim što bi podstakla moju radoznalost....
Takođe, ne mislim da je usvajanje nešto što treba kriti. Čak i kada polazi u školu, sa 7 godina, dete je već dovoljno zrelo da zna šta i kome želi da kaže, pa neka to bude detetov izbor. Ili bar kad steknete dovoljno poverenja u učiteljicu odnosno nastavnika.
Mislim da u školi ili vrtiću treba o tome pričati samo ako je u kontekstu nekog ponašanja ili problema za koje ste sigurni da imaju veze sa usvajanjem. Isto kao što biste ispričali da dete ima samo jednog roditelja ili da su roditelji razvedni ili da ste pre živeli u inostranstvu i sl.
Deca prolaze kroz razna vršnjačka maltretiranja, to nema veze sa usvajanjem, najviše ima veze sa samopouzdanjem. E, sad kako ga izgraditi kod dece, to je težak zadatak i za one koje su usvojile i za one koje su rodile, to je težak zadatak za svakog ko se ozbiljno bavi svojom decom. I mislim da ima puno veze sa strukturom ličnosti deteta.
Meni smeta kad se dete etiketira na početku prvog razreda (ja sad govorim o srednjoj školi) i svi njegovi uspesi i neuspesi, usponi i padovi se posmatraju kroz prizmu te neke, uslovno rečeno, neobičnosti u detetovom životu.
Nisam do sada imala učenika koji je bio usvojen, bolje reći, za koga sam znala da je usvojen, jedino sam pre par godina saznala da je jedan dečak kome sam predavala u hraniteljskoj porodici. Dete nije bilo problematičnog ponašanja, ali nije dolazio u školu i nije učio, pa je moja koleginica u kontaktu sa roditeljima (tada smo mislili da oni to jesu) shvatila da su oni potpuno nezainteresovani za dečaka. Na kraju su joj rekli da oni tu ne mogu ništa, da nemaju nikakvog uticaja jer su hranitelji. Dete je školu napustilo, već je bio punoletan. Puno kolega je time opravdalo i objasnilo sva njegova ponašanja ali ne moram vam reći da to nije tako redak slučaj ni u biološkim porodicama. Ovaj primer navodim samo da bih naglasila da nam činjenica da znamo takav podatak o detetu, zapravo nije doprinela i da mu pomognemo na bilo koji način.


Uživajte u svojoj deci i svim lepotama i izazovima koje roditeljstvo donosi!

Slazem se sa majat . U pocetku sam bila misljenja da treba da se kaze , ali sad , kad smo "zavrsna godina " u vrticu , mislim da ako bas nije neophodno, ne morate kazati . Mi smo rekli jer smo znali da vec ionako znaju , i od onda na svaki problem se reaguje sa njihove strane klimanjem glave i tuznim pogledima , kao - znamo, sve je to zato sto je usvojena ... Koliko puta sam im rekla da nije zato, nego sto je dete , kao i ostali, ali ... Na primer , u pocetku, sa 4 godine : znate , mama , ona stipa decu . Znam vaspitacice , rekla mi je , ali ona samo vraca stipanje, jer nije od onih koji se tuzakaju, nego sama sredjuje svoje racune . Da , da razumemo mi to, ipak je ona usvojena , ko zna sta je dete prezivelo ... Tu mi obicno padne mrak na oci , izbrojim do deset i kulturno objasnim OPET da nije zbog toga , nego zato sto ima x godina ... A onako usput da kazem , jedna je od mirnijih u grupi . Najnoviji biserni komentar : imamo novu vaspitacicu ove godine , otisla sam da se raspitam o napredku moje malene , a prvi komentar : znate , mnogo se promenila od prosle godine kako sam cula da je bila ( izvinite, kakva , meni niko nista nije rekao ! ) , sad se ponekad i osmehne ... ! Pa moje dete se i ovako stalno smesi , cim zakljucaju usvojiteljske dnevnike otvaram svoj sa slikama da se uverite . A najveci biser : malena imala 4 godine kad sam prozvana da je naucim slova , ona jedina ne zna ! Posle kad sam se raspitala ispalo je da ni drugi ne znaju, ali sam se setila zasto to rade : deca sa posebnim potrebama nose vise poena kad bude doslo do placanja po detetu . E , zbog ovoga nemojte kazati, jer smo mi bas laka meta, ma kakva da su nam deca , neki umovi nikada nece shvatiti da je usvojeno dete isto kao i ostala deca .
Neka se niko ne uvredi iz gore navedene struke ,nije mi bila namera , jer naravno da ima izuzetaka , i ja ih znam ali privatno ...

Predrasude su na zalost duboko ukorenjene u ljudsku svest, cak i kod najdobronamernijih ljudi , da ih cak ni visoko obrazovanje i profesije ne mogu ponistiti. O onima zlonamernim je glupo i pricati, ali na zalost uvek ce ih biti. Ja sam na pr. dozivela komentar kako mi je mm kupio dete , posto je on 12 godina stariji od mene a isli smo na vto, pa je doticna gospodja te dve cinjenice spojila u suludu i krajnje pakosnu misao. Meni to naravno nista nije znacilo, ali sam pomislila sta da je moje dete koju godinu starije i da cuje tako nesto
Jeste da je ovde pre svega tema usvajanje i kako se postaviti prema okolini, ali nesvakidasnjih zivotnih prica i razlicitih porodica ima mnogo, a neki ljudi kao da uvek imaju spremnu etiketu koju ce u zgodnom momentu nalepiti. Mislim da svaki roditelj, kada je u pitanju okolina, treba prema situaciji i okolnostima da proceni kako se postaviti, da li biti iskren ili nesto precutati, a sa svojim detetom sam za to da treba biti potpuno iskren uvek, naravno prilagodjeno uzrastu. Mislim da je ta sigurnost i utociste u porodici najvaznija i presudna za odnos samog deteta prema ostatku sveta.

Samo ste me ucvrstile u stavu da ne govorim ukoliko to bude moguce (npr ako neka deca u obdanistu budu vec saznala onda je bolje da kazem vaspitacici ili ako sam Vilenjak bude zeleo da prica o tome).

Majo,
verujem da je tako... Ali ne bi trebalo cini mi se da je tako, vaspitaci i nastavnici bi trebalo da se potrude da se sva deca prijatno osecaju u vrticu/skoli i da ne budu ismevana jer su u neom pogledu drugacija... Trebalo bi da u svoje price o porodicama ukljuce i razne razlicite situacije u kojima deca zive i da na taj nacin pomazu u prevazilazenju predrasuda.

Saro,
zaista je sve to strasno sa cim se susrecete a verujem da cemo se susresti i mi... Ja ne znam tvoju cerku uzivo ali vidim sa slika da je prelepa, mila, nasmejana i prosto je neverovatno sta joj sve pripisuju. Za mog malisana bas strahujem, on je zivopisne prirode, nemiran, nestasan a sve to nema nikakve veze sa usvajanjem. Mogu da zamislim da svaki njegov nestasluk pripisuju usvajanju ali ustvari strahujem kakvog ce to traga da ostavi na dete. Nas malisan je inteligentan i kad uoci predrasude, a prosto je neverovatno koliko u tako ranom dobu moze da uoci, voli da tu osobu izokrene naopacke tj da je stalno provocira... Onda ce opet da bude - to je zato sto je usvojen...

Plava ptico,
da lepo si spomenula da ima raznih drugih porodica. Ono sto meni tu smeta je da te etikete problematicnosti ne prate zaista probleme koje osobe imaju tj tu provejava jedno licemerje... Kao "problemi" ce biti izdvojeni oni koji se po necemu izdvajaju od uobicajenog a oni koji spolja izgledaju uobicajeno nece tako biti oznaceni iako u njihovim porodicama npr moze biti nasilja. Tako ce vaspitacice kao u Sarinom slucaju sasvim neproblematicnom detetu pripisati problematicnost a nece uociti probleme tamo gde ih stvarno ima. Mada ima i svetlih primera. Ja znam za slucaj gde je muz tukao zenu a da niko od okoline to nije znao, ni najblizi. Vaspitacica je uocila povlacenje deteta, sumorne boje crteza i malo po malo izvukla maloj sta se u kuci dogadja. Pozvala je oba roditelja i ukazala im kakav efekat nasilje u kuci ostavlja na njihovo dete kao da ce i to prijaviti socijalnim sluzbama. Tu su se oni sabrali i veoma brzo se razveli... Navodili su kasnije da je to suocenje koje je vaspitacica izvela bilo presudno. I iz toga se vidi koliko je znacajan uticaj vaspitaca i onaj dobar a verovatno i los...

Inace vezano za onaj moj post gore, majka se izvinila i rekla da se ne ljutim da je njeno ponasanje bilo od strahova za mene, Vilenjaka i tako...

majat ::
Deca prolaze kroz razna vršnjačka maltretiranja, to nema veze sa usvajanjem, najviše ima veze sa samopouzdanjem. E, sad kako ga izgraditi kod dece, to je težak zadatak i za one koje su usvojile i za one koje su rodile, to je težak zadatak za svakog ko se ozbiljno bavi svojom decom. I mislim da ima puno veze sa strukturom ličnosti deteta.

Slažem se
Za glupe komentare, nazovi stručnjaka, vaspitača i sl. nemam komentar. Takvih,na žalost ima svuda, pa i kod nas u školi. Sreća pa su brojniji ovi drugi.

Da, da upravo i ja to pokusah da kazem, mozda malo preopsirno

plavaptica ::Da, da upravo i ja to pokusah da kazem, mozda malo preopsirno

Pa ne ostavi mi prostora da se rasplinem
Šalim se. Slažem se sa svim što si rekla

Evo nas sa svezim primerima... mada nisu losi moze se mislim iz njih videti kako i dobronamerni ljudi mogu imati/siriti predrasude ili ne shvatati tezinu usvajanja niti situacije sa kojima se mi susrecemo.

Prvi primer je meni i muzu bio smesan. Naime muz je nekom poznaniku rekao da je dete usvojeno s obzirom da ga cesce vidja pa se covek kad su se sprijateljili na fb cudio otkud nam toliko dete. Poznanik je sve to pozdravio ali je napisao muzu - pa to dete uopste ne lici na vas. "E bas lici" odgovorio moj muz...

Ali nam je bilo smesno jer ako se gleda nauka tj genetika zaista nije ni moguce da deca lice na usvojene roditelje, pa nema potrebe ni naglasavati da dete ne lici niti je to neka mana, kome je mana ne treba ni da usvaja... To sto mi nalazimo slicnost usvojenih roditelja i dece je zalazenje u neku sferu misticnog, nenaucnog i u svakom slucaju je to sto cesto deca (zapanjujuce) "lice" na usvojene roditelje nesto sto nas moze zacuditi a ne to da ne lice. Inace vec sam pisala da ja ne licim ni na majku ni na oca. Kao maloj dok su drugoj deci stalno govorili da lici na ovog ili onog meni kad odem kod oceve rodbine govorili su da licim na majcinu a kod majcine da licim na ocevu stranu. Kad se rodbina sakupi onda bi poceli da propituju - na koga vam lici ovo dete, kad vas pogledamo ono zapravo ne lici ni na majku ni na oca... A moj otac je to smatrao dobrom forom pa se zezao da ko zna cija sam, nema veze, bitno da me oni odgajaju... Ali meni to nije bilo prijatno. S te strane mogu da razumem usvojenu decu i kako im takvi komentari mogu tesko padati. Medjutim kod naseg malisana uopste nije takva situacija kao sto je bila kod mene, cesto bas cesto prolaznici kazu da je isti mm a za mene i Vilenjaka nalaze slicnost u ocima.

************************

Drugi primer je jedna tracara iz okoline. Sem sto ogovara ona je jedna jako pozitivna zena, ni to njeno ogovaranje nije zlonamerno. Tako sam se i ja uvek raspricavala sa njom iako mi nije komsinica a ja nemam obicaj da se druzim ni sa komsijama. Nikad nisam pomislila da bi mi ona bila neki problem. Medjutim skoro sam se opsetila da se njena radnja nalazi blizu vrtica i rekla muzu da tesko da cemo uspeti da se u vrticu ne zna za usvajanje. Nisam mislila nista da joj govorim ali muz je pokusao... Poceo je da prica sa njom pa joj je ukazao da neki ljudi imaju predrasude prema usvajanju.

- Jao pa to nije moguce, pa vi ste ucinili tako plemenito delo, svi tako pozitivno misle o tome...

(Ne mogu da shvatim koliko ljudi o usvajanju razmislja kao o plemenitom delu. A to svi govori sa koliko je ljudi to vec komentarisala...)

Muz onda predje na to da deca mogu biti surova, zezace ga, maltretirati mozda zbog toga, da mi stoga ne bismo da pricamo o usvajanju u vrticu a kasnije ni u skoli...

- Ma kakvi pa to je tako divno, i deca pozitivno gledaju, niko ga nece maltretirati...

E to je posebna predrasuda koja mene uvek nervira iako dolazi cesto od dobronamernih ljudi a mislim da se cesto ispoljava... Osoba van neke grupe ljudi "zna" da nema diskriminacije, predrasuda prema toj grupi. Razumem da plemeniti ljudi ne mogu da razumeju da ima surovih ljudi, niti da drugi ljudi gaje predrasude koji oni nemaju. Ali ako vec zauzimaju stav uvazavanja prema drugim ljudima onda treba valjda da ih slusaju kad razgovaraju. Ja kao usvojena majka ili u ovom slucaju mm kao usvojeni otac valjda znamo vise o tome sa cim se susrecemo jer sa tim zivimo svakog dana.

O Bože,.................cccc.
Ja znam lično 2 dece u mojoj okolini koja su usvojena. I, mistično ili ne, njihove glave su preslikane glave njihovih roditelja, onih koji su ih usvojili. . Čak i kad ti ljudi kažu da su ta deca usvojena, mnogi im ne veruju upravo radi te sličnosti.

e, svašta...to o fizičkoj sličnosti...
Naš sin onako objektivno ne liči na nas...postoje neki elementi, tipa ima duge trepavice i gornje i donje i sličan oblik obrva kao ja, ali nije ista boja očiju...ali recimo da to sa određenim izrazima lica, pogledima koje će sigurno vremenom poprimiti može da se nazove sličnost...Ima svetao ten i smeđiju kosu kao MM, ja sam tamna...tako da, pisala sam već o tome, neka baba na igralištu se čudila kako sam ja tamnija od mog deteta...stvarno da ne poveruješ kako ljudi mogu biti smešni...
A što se tiče te dobronamerne alapače, Simona, bojim se da je slaba vajda takvu ubeđivati...ona će svakako postupiti kako ona misli da je najbolje, tako da džabe joj dobre misli kad joj jezik toliko dug...

P.S. Inače, moj sin me već uveliko imitira....ja gestikuliram kad pričam, pa i on kopira moje gestove...maše ručicom kad nešto objašnjava svojim jezikom....presladak je....eto, slični smo!

Mislim da se previše značačaja daje tome da li dete liči ili ne liči na roditelje. Moj muž se recimo uopšte ne uzbudjuje kada mu rodbina kaže da deca liče na mene, njegov uobičajen odgovor je: " Važno je da tamo gde treba liči na mene"
Fizionomija manje-više ali meni je uvek zanimljivo kako deca poprime izraze lica roditelja, npr mnogo mi je simpatična jedna Simonina slika gde je Vilenjak potpuno "skinuo" izraz svog tate
Moj mladji se na primer isto smeje kao mm a stariji ima iste pokrete kao ja. Evo, baš je sada kod mene sestričina (ima nepune dve godine) i na njoj tako maloj vidim izraze lica preslikane kao moje sestre Evo vidim da i Struzolino tako imitira svoju mamu :)
Jedva čekam da jednog dana na svojoj ćerkici "prepoznam" svoj osmeh na primer

Da, vremenom pocnemo da licimo, slicno kao bracni parovi koji zive zajedno. Ali i ja sam mislila bas na te crte lica. Moram da pitam muza za dozvolu pa da vam na roditeljske stavim njega i naseg sina, pa da i same vidite, meni postoji slicnost ali dobro to je stvar subjektivnog dozivljaja. Inace kad sam majci skoro pomenula "moju pricu" posto zna da celog zivota ni na koga ne licim i to su mi govorili kao maloj gleda ona mene i kaze - pocela si da licis na mene. E pa dobro je, da sam i ja pocela da licim nakon skoro 44 godine na majku A to za boju koze posto moj otac ima tamniju boju koze, a sestra i ja smo svetlije puti, mada je ona sem boje koze preslikan otac, okolina je izmislila da se moja majka udala za Arapina, svasta ljudima padne na pamet... Nego kad znamo da je rec o bioloskim roditeljima onda nas sve to manje pogadja a kad je rec o usvajanju onda sve to dobije drugu tezinu.

Jagodice Bobice,
bas tu sliku nameravam da stavim ako muz dozvoli... ali eto i taj fb prijatelj je gledao iste slike pa je razlicito zakljucio. To samo govori koliko je to do oka posmatraca

Da, to si u pravu definitivno, usvajanje je samo po sebi specifično pa onda i tako neke stvari mogu biti osetljivije. A što se tiče tog poznanika, uvek se iznenadim kako ljudi smatraju da svaku svoju misao moraju podeliti sa drugima i kako se često ne zapitaju kakvog efekta mogu imati njihove reči...
Slike su vam divne, nadam se da će se muž složiti jer takve divote ne podeliti sa drugima stvarno je šteta

nama svi govore kako marija ima lika na mm familiju mislim na svekra i mm pljunuta oni celo i oblik lica i ko nezna da je usvojena nemoze verovati a oni su tamniji pa se zezamo da su od devera mog jer je on tamniji jer kad su ih oboje prvi put videli neki ljudi odma su deveru rekli covece kao lice na tebe da nisi ti umeso prste svoje i da ti snaja i brat cuvaju tvoju decu a inace on jos nije ozenjen i 76 je godiste a obozava ih obojer kao da su stvarno njegovi rodjeni

Danas smo bili na dečijem rodjendanu i u jednom trenutku Vilenjak sedi sa nama... Jedna poznanica koju znamo sa prethodnih rodjendana nas pita kako se zove. Ja kažem pošto Vilenjak ne priča sa odraslim nepoznatima a ona pita da li to ime nosi oduvek. "Pa da, oduvek" odgovorim ja da bi ona pitala da li mu je ime dao kum Ime mu je inače dala biološka majka ali pošto nisam htela to da odgovorim napravila sam se da nisam čula pitanje. Inače da li vi znate ko je vašoj deci dao ime i kada vas budu pitali da li ćete im reći? Ja nameravam da kažem kad me Vilenjak bude pitao ali postoji i priča zašto baš to ime itd pa nisam sigurna da li da i nju pričam ili da stanem samo na tome da mu je biološka majka na rodjenju dala to ime

mene su jednom pitali i ja sam rekla da neznam ko im je dao imena i cak me pitali sto nisam menjala ali sam odma rekla da nisam tela jer mi se svidjaju oba .jer necu nista vise da komentarisem sto je i tacno jer neznam ko je mariji dao ime a za mikija predpostavjam bioloski roditelji da su dali

Meni socijalni radnici nisu rekli ali mi je rekla hraniteljica i čudila se da mi oni to nisu rekli. Ne moram da kažem ali opet mi je i bezveze da ne kažem, znam kako sam ja kao mala uvek volela da slušam kako sam dobila ime. A i ta priča o njegovom imenu je lepa i ima neku simboliku vezanu za njegov život/sudbinu...

Simona - stvarno je fascinantno koliko pojedinosti si saznala o Vilenjakovom zivotu pre dolaska kod vas. Kad pocne da se interesuje jednog dana o bioloskim roditeljima i svom poreklu, moci ces svojom pricom, nadam se bar delimicno da sklopis deo puzle i popunis prazninu koja nedostaje. Nadam se da sve zapisujes, a moci ces i ove dnevnike jednog dana dana da mu pokazes, da vidi koliko dugo ste ga cekali i radovali se svakom susretu. I naravno koliko je bio omiljen kod nas forumskih tetaka.

Masho,
na žalost većinu tih podataka sam saznala od hraniteljice... Socijalni radnici su nama dali jako malo podataka a Vilenjakov dosije nisu hteli uopšte da nam pokažu iako sam od Nine čula da je to naše zakonsko pravo. E sad prilikom naših kasnijih susreta oni su ovlaš pominjali neke detalje o Vilenjakovom poreklu, malo nama malo mojim roditeljima i to se sve uklopilo sa hraniteljičinom pričom. Ja uopšte ne znam zašto socijalni radnici postupaju na taj način, po meni ako zakon tako nalaže trebalo bi da nam daju dosije ukoliko to želimo pa da iščitamo bukvalno sve što oni znaju. Inače sve sam ja to zapisala i to odvojeno - podaci koje smo dobili od hraniteljice i na drugom listu podaci od socijalnih radnika. Muž i ja imamo načelno dogovor da Vilenjaku bar dok je mali pričamo samo ono što smo saznali od socijalnih radnika. Ali eto tu priču o imenu možda bih Vilenjaku ispričala jer znam kako je to meni bilo značajno kao detetu. Moguće je da mu je hraniteljica nekad i pričala samo je pitanje da li se on toga seća.

I mi smo vecinu podataka o nasem detetu saznali od hraniteljice, socijalni radnici nam mnogo toga vaznog nisu rekli. A kako to da mi kao buduci roditelji deteta ne dobijamo informacije , a hraniteljice su upucene u sve ?

Sara ::I mi smo vecinu podataka o nasem detetu saznali od hraniteljice, socijalni radnici nam mnogo toga vaznog nisu rekli. A kako to da mi kao buduci roditelji deteta ne dobijamo informacije , a hraniteljice su upucene u sve ?

Zato što loše rade svoj posao, čast izuzecima...
Simona, stvarno ljudska radoznalost je nepresušna...recimo, meni nikad ne bi palo na pamet da nekog na rođendanu pitam ko je dao ime njihovom detetu...

lepo ako postoji simbolika...

Struzzo, ne znam da li kolutaš očima na moj post, ili onako generalno, ali ja sam rekla istinu i to mogu potvrditi i usvajatelji, i ta deca i svi ljudi koji ih poznaju. I mislim da je to baš lepo i da Bog deluje na razne, nama nedokučive načine.
Isto tako mislim da i ako ne liče, to nema nikakve veze sa bilo čim vezanim za roditeljstvo.

anak ::Struzzo, ne znam da li kolutaš očima na moj post, ili onako generalno, ali ja sam rekla istinu i to mogu potvrditi i usvajatelji, i ta deca i svi ljudi koji ih poznaju. I mislim da je to baš lepo i da Bog deluje na razne, nama nedokučive načine.
Isto tako mislim da i ako ne liče, to nema nikakve veze sa bilo čim vezanim za roditeljstvo.

na koji post, draga...ne razumem..

Au, bre, Anak, sad sam se vratila unazad i iščitala prethodnu stranu da vidim na koji tvoj post ja kolutam oči, baš me zanimalo..i izvinjavam se ako se tako tebi to učinilo ali ja sam se nadovezala na Simonin post, ne tvoj...nisam ga ni primetila....od sada neprestano koristim quote. Ne kolutam oči ni na Simonu nego na komentare iz njenog posta drugih o fizičkoj sličnosti, koliko se time bave drugi ljudi, bespotrebno...
draga, ne sumnjam u tvoju priču i verovatno i takve stvari postoje, ali u svakom slučaju, kao što si rekla, biti dobar roditelj nema veze sa fizičkom sličnošću ili nesličnošću.