Predrasude i kako se nosite sa njima

Simona,
tvoja majka je očigledno vrlo iskrena i direktna.
Evo usudiću se da priznam da mene samo čitajući tvoje postove o njenim komentarima ume da iznervira, mogu da zamislim tebe.
To sa genetikom je baš ružno. Uopšte toliko mešanje. Zašto je daješ toliko prostora? Izvini, sad sam baš indiskretna.
Naši najbliži nemaju takve komentare, ne raspituju se o biološkom nasleđu. Jedino što vole da komentarišu "ko zna kako im je bilo strašno kod hranitelja". Tu sam delom i ja kriva jer sam im u par navrata komentarisala loše stvari kod hranitelja. Ali im uvek naglasim i to da nikad, nikad loše ne govore o hraniteljima u budućnosti pred decom. Šta ja mislim o njima, moja stvar. Deca ne moraju to da saznaju.
O genetici, nedotupavno pitanje ume da postavi neko van bliskih, npr. danas komšinica "A, šta znaš o roditeljima, je l vam kažu"...
Izvini još jednom....

Struzzo,
hvala. Nastojim da majci ne dam toliko prostora ali kako sama kažeš iskrena je i direktna, te sama uskoči i kad ne postoji prostor. Ovu "govoranciju" je uspela da održi mom mužu samo kad je otišao do nje da joj nešto odnese. Poražavajuće je to što sam ja nju pripremala tokom čitavog našeg procesa usvajanja, pričala šta učimo u školi roditeljstva, šta čitam... Šta onda da očekujemo od ljudi koji se tom temom nisu ni bavili i nisu lično u njoj poput tvoje komšinice? Moj muž smatra da moja majka samo izgovara što mnogi od njih misle, to što njegovi roditelji ne izgovaraju takve stvari, i prijatniji su mi za susrete ne znači da ne misle tako... A to je tek poražavajuće. Inače Vilenjak i ja sam već spominjala ima mnogo oštrije ponašanje nego što je imao nekad. Tu ja baš vidim uticaj sredinskog faktora, nekad je bio pokorno dete koje je sredjivalo po kući i što treba i što ne treba ništa nije uzimalo bez pitanja i snishodljivog obraćanja a sada kipti od snage, stalno na ivici drskosti... Propisujem ja kazne tu i tamo kad baš predje granice, bude svaki dan bar jednom u kazni (pet minuta u njegovoj sobi i posle mora da se izvini za loše ponašanje) ali sem u osnovnom ga zaista ne pritiskam mnogo... Treba da preživi u ovom svetu punom predrasuda a tu će mu ta drskost dobro doći...

Skoro smo bili na svadbi kod muževljeve rodbine, meni ne rekoše ništa pa sam se baš čudila šta li je sa predrasudama  

Ali mi danas muž kaže da je njemu nekoliko ljudi reklo - nemojte vi da odustajete, ona je mlada žena (ahaha misle valjda da sam ja muževljevo godište), opustite se pa ćete dobiti i svoje  Muž je odgovarao da bi se Vilenjak možda osećao zapostavljenim pa da o tome ne razmišljamo. Ja sam mu govorila odgovore odavde pa da može da priupita i kad dobijemo to svoje šta da radimo sa Vilenjakom, da ga vratimo?! Šalio se i on - eto imali smo dete za probu dok se nismo opustili i dobili svoje pa ga vraćamo...  Ali kaže i on da se bzv osećao iako se moj muž ne bavi svim ovim toliko kao ja, ispadalo je kao da ovo roditeljstvo nije toliko roditeljstvo pa eto sad bismo mogli i ono "pravo"...  On ih je pravdao kao ne razumeju ljudi usvajanje... ali ja svakako nemam toliko opravdanja. Baš sam jutros navela primer iz mojih tinejdžerskih dana kad mi je prijateljica rekla da njena majka nije i biološka majka... Meni je stalno iskakala reč maćeha ali sam se upinjala da nešto ne lupim i da ona ne vidi da je to što mi se poverila išta promenilo... A ja sam ipak bila tinejdžerka, verovatno sam se prvi put susrela sa nekom takvom situacijom pa opet sam pazila šta govorim i shvatala da je problem u meni a ne u situaciji a da odrasle osobe tako lupetaju, nedopustivo...

Muka mi je od ''našeg'' mentaliteta.Svi gledaju kako je kod drugih,pa ako oni zaključe da je lošije likuju koliko su uspešni.Ti što imaju svoju biološku decu možda su imali pomoć ''prijatelja'' kad se ''pravilo'' to dete.Šta bre koga briga da li je neko usvojio dete?Svako sebi daje za pravo da deli savete i meša se,a kad se nekom obratiš konkretno za pomoć gleda da se izvuče.Mene nekad neke ženturače teše:''Biće,opusti se,...''Jedini konkretan savet sam dobila od dr opšte prakse i to pred mm tipa:''Probaj sa drugim.''Mi smo se nasmejali,ali žena je bila konkretna i direktna.Često vas čitam i pričam sa mužem o vama.Vi ste savršene majke.Mislim samo da suviše pažnje posvećujete debilima.Uvek će ''ljudi'',tj.crvi pričati,ogovarati,...,ali to rade i kad su biološka deca u pitanju.Često čujem kako majke među sobom ogovaraju nečije dete,ali uvek se to završi:''A moj nije takav ....''Moja sestra je predavala devojčici koja je usvojena.Svaki dan je otac dolazio u školu da joj nosi tašnu.On je bio jedini otac koji je to radio.Devojčica je bila mnogo dobra(nadam se da je i sad dobra mlada žena)preslatka i razmažena.Tretirali su je kao princezu.Tada je išla u peti razred.Moja sestra je jednog dana rekla njenom ocu da je ona velika i da sama treba da nosi svoju tašnu(kao i ostala deca).Čovek je bio zbunjen,ali je poslušao.Tek tada je shvatio da ona više nije ''mala''.

Najveća predrasuda na koju sam se ja susretala tokom života je ta da ljudi decu iz doma obavezno poistovećuju sa biološkim roditeljima koji su ih se odrekli ( a isti ti roditelji obavezno su ludaci, propalice, kurve, narkomani, alkoholičari itd ) i da su domovi mesta gde sve te, jel obavezno nasleđene negativne osobine i sklonosti, još više se uvećavaju životom u domu. A dom je neko mesto poslednjih otpadaka ovog idealnog sveta.   Bez preuveličavanja vam kažem, tako mnogi misle ili bar ja pamtim takva mišljenja iz mlađeg perioda.
Druga predrasuda je ta da su usvojitelji obavezno humana bića koja su izgubljenim i propalim slučajevima dala šansu da imaju normalan život. Usvojitelji su posmatrani kao ljudi koji žrtvuju svoj život da tamo nekom detetu pruže dom, jer valjda pametnija posla u životu nisu imali.( dakle očigledam problem je jednosmernost ovog čina, samo usvojitelji decu usrećuju, obrnuto se ne pominje ) Teško je da usvojeno dete autamtski dobije status običnog, normalnog deteta ko i svako drugo, obavezno ga prate ili sažaljivi pogledi ili oprezni pogledi ( kažem ja , kao s Marsa da smo pali ). Često pojedini roditelji ukoliko imaju u odeljenju usvojeno dete sa svojim detetom, pa ukoliko je usvojeno uspešan i dobar đak, koristi se kao vaspitna metoda tipa: može on/ona iz doma, a ti ne možeš ( što automatski implicira da mi iz doma obavezno moramo biti loši, a ako smo dobri, to je čudo nad čudima, a sa druge strane navlači gnev deteta na usvojenog drugara, te iz čiste zavisti ( skrivljene pogrešnom roditeljskom metodom) tog istog druga/drugaricu zezaju na taj račun ).

Ima tu svašta na temu predrasuda da se kaže, ali ove dve - tri baš dominiraju.

Uh svasta nas ceka kad krene skola a mozda i pre

Koliko mislis Daco da stav deteta doprinosi da zezanje ostale dece bude manje/vece? I sta mislis kako je najbolje postavljati se (ako takvog "recepta" ima)?

Simona , ja bih prvo da se ogradim da su ovo bili stavovi ljudi 90-tih. Ne znam koliko smo napredovali po tom pitanju do danas ( tu bi već ti i ostale mame sa foruma bile upućenije od mene ), ali pretpostavljam da predrasuda i dalje ima.

Ja bih rekla da stav deteta ne utiče na ponašanja vršnjaka. Sumnjam da će sutra tvoj Vilenjak ili bilo ko od dece iz te priče imati u školi takvo ponašanje gde bi sebe svesno isticali da su usvojena deca. Ono što bih mogla da ti preporučim je kad krene Vilenjak u školu da učiteljici spomeneš to. Ipak, pročitah baš negde ovde na forumu savete da bi učiteljica onda to trebala javno na času pomenuti, a meni se iskreno taj savet uopšte ne dopada. Mislim da je preterano i odmah sam sebe pokušala zamisliti da tako sedim u klupi punoj drugara i da učiteljica kaže: Draga deco, Daca je usvojena. Meni lično bi to izdvajanje na početku odmah zasmetalo. No, trebaš reći nasamo učiteljici za slučaj da bude kasnije problema sa decom oko toga, kako bi ona blagovremeno pedagoški reagovala ( ako imaš sreće da je dobra i savesna učiteljica ). Moja majka je rekla to učiteljici, ali ona nije bila vična nekom reagovanju kada bi me deca zbog toga zadirkivala, dok je mama ne bi posebno pozvala i zamolila da reaguje. A i tad joj se reakcija svodila na: nemojte to da radite, nije lepo ( u mom slučaju, nije bila dovoljna ). Inače moram ti reći da su značajno maltretiranja dece prestala tek kad je mama preuzela stvar u svoje ruke ( što se maltretiranja tiče, nije to bilo samo verbalno, već su imali jednom fazu da su mi mesec dana svaki dan cepali sveske, knjige, školsku torbu, sve što su mogli dohvatiti, kad naprave štetu umeli su reći da ću ja to besplatno dobiti od socijalnog jer sam iz doma    ) i pošto je mama bila iscrpljena od mog svakodnevnog traumiranog dolaska kući sa maltene iscepanim stvarima , a učiteljica ništa činila nije, došla je jedan dan nasred časova, upala i takav govor sročila pred odeljenjem ( praćen, naravno, ekstremno ljutitim i pretećim stavom ) da su se ovi prilično primiri i više tako esktremne stvari nisu činili. Šta je poenta ove priče? Poenta je da budeš spremna da ćeš možda jedino ti hteti i morati ( kao majka ) da reaguješ, a da ta reakcija ima neki efekat.
A kako je najbolje postaviti se? Samo podrškom detetu i mnogo razgovora. Uvek uz njega biti u tim momentima i stalno mu govoriti da sve to što govore nije bitno, da je važno ono što on zna u kući ( u kući u kojoj je voljen i pažen kao i svako drugo dete ). Ne verujem da ćeš moći baš od svake otrovne strelice da ga zaštitiš, ali...Ojačaće on. A vremenom će i prestati takve stvari ( ja već u kasnim razredima osnovne i u srednjoj nikakvih problema sa tim nisam imala ). Na kraju krajeva, iako će ti ovo zvučati čudno, ja takva iskustva koja sam prošla, iako tada bolna, danas ih ne bih menjala nizašta. Stvarno ojačaju i samo dete i vezu između deteta i roditelja i donekle vodi ka tome da se i rodi zdrav stav prema svemu tome koji ja danas ( nadam se ) imam.

Daco,
a kako si se ti postavljala u tim nemilim situacijama u školi?
Mislim da je Simona mislila na tvoj stav u školi da ne daš na sebe a ne da staneš pred odeljenje i predstaviš se: Ja sam Daca i usvojena sam.
Možda grešim...

Mene lično zaista taj deo zanima jer kao što sama kažeš ne može roditelj stalno ići u školu i rešavati konflikte.
Ja bih u situaciji koju ste imale tvoja mama i ti postupila isto kao tvoja mama. I mislim da su i sad retke učiteljice koje imaju dovoljno snage da se upuste u koštac sa predrasudama. Volela bih da pre škole ulijem klincima dovoljno samopouzdanja i jačine da nekad uspeju da se i sami izbore sa "nevaljalcima" (da se izrazim kao moj sin ).

Pa mogu ti reći da sam se spolja prilično dobro držala ( još nisam tad bila takva da umem da uzvratim udarac, više sam se sklanjala, eventualno pokušavala smireno objasniti šta znači pojam usvojena ), ali jasno da je sva ta maska padala kada pređem prag kuće. Inače to njeno uplitanje je bilo prvi i poslednji put u školi, ali opet ono je zaista došlo posle niza događaja, nikako u svakoj pojedinačnoj situaciji. Uostalom, nisam ja njoj kasnije ni prenosila i ako se desi neki izolovani incident tog tipa. Kasnije sam bila i oguglala i imala stav: mislite šta hoćete, baš me briga.

Naravno, pokrenu su razni odbrambeni mehanizmi. I naravno da negde čovek ojača i da taj stav indiferentnosti za takve prostake je zapravo najbolje "oružje".

Meni je takođe zanimljivo odakle tim tvojim "drugarima" da si ti domsko dete. Ko je to njima ispričao? Razumem da znaju onako uopšteno, da si usvojena ali baš i podatak više, gde, kako...to bi otprilike bilo kao da sutra znaju da su moja deca živela u hraniteljskim porodicama u tim i tim gradovima.
Drugo, zanimljiva mi ta okrutnost koju si iskazivali prema tebi a u pitanju su niži razredi osnovne (cepanje, uništavanje, prozivanje, pominjanje doma i socijalnog - to mi ne liči na dete 1-4 razreda, pre na repliku jedne odrasle osobe). Razumem da su bile 90-e i ja sam tad bila u srednjoj školi ali baš mi neverovatno da takva okrutnost i perfidna zluradost je bila u uzrastu kod učiteljice. Ta učiteljica baš bila ladovina. Više mi liči na pubertet i period 5-8 razreda.

Pa ja verujem da se takve stvari mogu čuti samo iz kuće. Odakle su znali? Prvo moj grad nije veliki, drugo sa polovinom te dece išla sam i u obdanište, pa se i znalo. A zašto baš taj izraz? Mislim da nije na osnovu toga da su znali baš sve činjenice, već opšte pretpostavke da se usvajaju deca iz doma. Inače ta serija incidenata se desila u 4. razredu.Sa jedne strane jeste dosta mlado, ali baš zato mislim da je to bilo činjeno nesvesno, u smislu da nisu svesni koliko su teške te stvari za izgovor, već su naprosto čuli od starijih.

I pre nego što mi odgovoriš, pretpostavljam da si išla u školu blizu kuće, da su to bila deca iz kraja, ko što je to nekad bilo (podrazumevalo se a možda je bilo i u obavezi da upisuješ školu kojoj pripadaš po mestu stanovanja).
Prednost novog, tržišnog vremena je što roditelji mogu da upišu gde god hoće (naravno gde ima mesta) tako da nije nužno da obavestimo bilo koga da su naša deca usvojena.
Mi nismo rekli u vrtiću da je Struzzolino usvojen. Možda znaju, pretpostavljaju, možda ne znaju - mi im nismo rekli, uglavnom. Još uvek ne postoji razlog za to. E, sad, ja ne znam kako će stvari izgledati u budućnosti kad saznaju da su usvojeni, kako će se oni nositi sa tim saznanjem, koliko će se u tom smislu otkrivati kroz crteže, sastave, ponašanje. Tako da ne mogu biti kategorično i držati se do kraja pošto-poto da nikome od vaspitačica, učiteljica, trenera nikada ništa neću reći. Videću.

Škola i obdanište su zgrade jedna pored druge, a one obe 100 metara od moje kuće.   I da, u pravu si, postojala je obaveza da se prema ulici u kojoj se živi, dete upiše u tačno predviđenu školu.

Ali opet, ja mislim da su danas stvari ipak za bar nijansu bolje, pre svega zbog veće upućenosti , pa valjda iz toga proizilazi i veće razumevanje okoline ( ako ništa, svi koriste internet, gde se može puno priča tog tipa naći ).

Da, dobro sam pretpostavila.

Naravno, to samo odrasli mogu tako nešto da izgovore.

Da, imamo i A. Džoli i Bred Pita...

Mi kad smo usvojili prvo dete, naš kumić (8. razred), jedno jako bistro i duhovito dete je imalo vrlo smešan dijalog sa mnom. Kažem mu ja: znaš, usvojila smo jednog malog dečaka. I postavi mi on tu par opštih pitanja, između ostalog: a je l' crnče?
- Ne, nije crnče.
- A što nije, tja...
U fazonu "i nije ti to nešto, bolje da je crnče, to je baš cool"...

I još jedno pitanje, Daco....

Da li se sećaš kad si prvi put rekla nekoj tebi mnogo dragoj osobi (a da nije znala prethodno), znači bliskoj drugarici, drugu, dečku da si usvojena i kako je ona reagovala na to? Da li je ispunila tvoja očekivanja? I da li si doživela razočaranja tog tipa?

Ja mislim da sam prvi put rekla, sada već bivšem, znači pre 4 godine. Sasvim ok reakcija, ali opet i on je stariji od mene 5 godina, pa bi stvarno bilo smešno da je imao nezrelu reakciju oko toga. Pre toga,iskreno ne mogu se setiti da sam ja to pomenula. Meni je to toliko nebitna stvar bila za pomenuti, prosto razlog tome nisam videla. I moja vezanost za majku je nešto što se vrlo brzo primeti kod mene, da mislim da nikome palo napamet ne bi da me nije rodila. I ovo što sam pomenula, bila je u kontekstu toga da je dečko inače imao jako loš odnos sa svojom majkom ( razlika jedino što ga se nije formalno odrekla ) te sam mu ja u tom kontekstu isrpičala moju priču.

Daco,
hvala ti puno na ovim odgovorima i na iskrenosti. Zao mi je sto sam te vratila na tako bolna secanja. Sve hocu da napisem neki dug odgovor ali na zimovanju se cas mucim sa Vilenjakom (nemiran je), cas sa majkom (bolesna) pa ne stizem ali bar da pocnem...

Mislila sam na tvoj stav kako je i Struzzo rekla. Ja to vise osmisljavam. Znam da moze biti vrsnjackog nasilja pa osmisljavam kako da se Vilenjak postavi ali to naravno zavisi i od njega. Ja njega vise borbeno vaspitavam, vec sam pisala... To mi se cini najbolje ali uvek naravno u vaspitanju sve je mac sa dve ostrice i ne znamo nikad jesmo li najbolje usmerili dete... No moje iskustvo je da kad pocne da se objasnjava deci\ljudima koji ne zele da cuju samo je losije... Naglasavam Vilenjaku da je to ipak moje iskustvo i da on mora naci svoj put. Ali ako mene pita ili da odgovori na napad ili da prijavi sada vaspitacici a kasnije nastavnicama... Vec sad on zna da izrecituje te dve mogucnosti i zasad u situacijama koje nemaju veze sa usvajanjem ali imaju veze sa udaranjem ili vredjanjem reaguje na jedan od ta dva nacina.

Moram ovako iz delova jer ce Vilenjak stici svakog casa a na ovom lapicu topicu nemam memorisanje pa je rizik da kucam dugi post...

Drugo je sto mu mnogo objasnjavam stvari koje mozda i inace bih ali narocito s obzirom na ovu situaciju, pricam mu o nepravdama, diskriminaciji, nevezano za usvajanje. Ali kroz to provlacim kako je svet jedno mesto na kome ima losih i dobrih stvari a nase je da pokusamo da te lose menjamo onoliko koliko mozemo. Npr juce smo opet pricali o diskriminaciji zena i dete se zapanjilo kad sam mu rekla da je ne tako davno, vec u vreme moje babe bilo obavezno skolovanje za decake ali ne i za devojcice. Pricamo mi cesto o ljudskim pravima ali ovo je bas bilo nesto uocljivo, neka uocljiva nepravda. I vaspitacice u vrticu cesto su zadivljene njegovim osecajem za pravdu i shvatanjem sta je pravedno. U tome je na mene bas, ja sam ista takva bila vec kao mala... I kad sam ga prvih dana vidjala zadivio me je jer je skocio na hraniteljicinog zeta, muskarca naravno mnogo jaceg od njega da bi zastitio njegovog sina jer je otac hteo da ga bije. Naravno uz mene\nas je taj osecaj za pravdu dobio vise teorijsku osnovu i nijanse, ali ne bi Vilenjak mogao to da shvata da vec nema u sebi neku zelju za pravednijim postupanjem...

Igramo se i recima. Skoro mi je rekao u nekoj situaciji da to nije prava igracka, ja kazem pa je li vestacka? Pa smo se igrali sa znacenjima 'pravog', sta mislimo kad kazemo da je nesto pravo, sta se pod tim podrazumeva... To je bila jako znacajna igra jer znamo da je jedna od predrasuda da mi nismo pravi roditelji. Da smo to razmatrali onda bi se pojavile jake emocije a ovako smo na bezbednoj teritoriji ali cini mi se da od svega toga jednog dana ce Vilenjak znati lako da primeni i kad budu situacije koje se budu odnosile na nas. Ja mu necu savetovati da zlobnicima pojasnjava i dokazuje da smo mi pravi nego neka se poigrava u odgovorima onako kako se mi poigravamo sa pricom o igracki.

Moram nesto da pitam, ne vidim uopste potrebu da se govori odnosno obaveste (vaspitacice, uciteljice, nastavnici, profesori...) o toj cinjenici da je dete usvojeno, ispravite me ako gresim, jer smatram da se dete samim tim u samom startu obelezava na neki nacin. Na kraju krajeva zna se da deca umeju da budu veoma okrutna, a o vrsnjackom nasilju da ne pricam (koje u zadnjim godinama grozno raste), saznanje o usvajanju moze samo da bude okidac za prozivanja, povredjivanja i sta sve ne. S druge strane opet stoje i prosvetni radnici, kojih ima raznih, neki mogu da se nose sa tim, a vecina ne, te i oni svojim postupcima mogu da pogorsaju situaciju. Ne vidim potrebu da ukoliko je sa detetom sve u redu (lepo se ponasa, nije agresivno, dobro uci, lepo se ukapa u sredinu...) isto to dete ne dobije sansu da se  uklopi u sredinu, druzi sa drugarima i ima lepo detinjstvo.

Maki učiteljici se to nasamo kaže, ne sa idejom da se to javno predstavi, već za slučaj da bude maltretiranja deteta na taj način, da ona može blagovremeno reagovati. Daleko od toga da ijedan roditelj želi dete na taj načlin da obeleži. To uglavnom čini društvo.

Nisam ni mislila da ijedan roditelj zeli tako nesto za svoje dete, ali sam misljenja da ukoliko to deca u grupi ili razredu ne znaju nece se ni dolaziti u takve situacije, a samim tim i dete bi bilo oslobodjeno tog pritiska, odnosno stalnog pominjanja usvajanja. Ne znam jesam li ov dobro sada rekla ali se nadam da cete me shvatiti. Mozda ovako pisem jer ja ne vidim skoro nikakvu razliku u odrastanju deteta u bioloskoj porodici kao i deteta koje je usvojeno, meni to negde dodje na isto. Deca koja zive u biloskom porodicama mogu da budu isto tako zlostavljana od vrsnjaka, i to je na zalost cinjenica koja je u porastu, a dete koje je usvojeno ako jos dobije i tu "etiketu" mislim da samo pogorsava celu situaciju.

Evo ja da dam jedan pozitivan primer. Nije bas isti, ali slican. Ja, inace, radim u osnovnoj skoli i bila sam razredna jednom odeljenju gde je bila devojcica koja je usvojena, tj. data na starateljstvo tetki i teci od rodjenja. Meni je njen teca dosao na tzv. otvorena vrata i objasnio situaciju. Njeni roditelji su je " napravili" u dusevnoj bolnici dok su se oboje lecili, i dan danas su tamo (ona ima 15) god. i nisu u stanju da se brinu o njoj, pa su je preuzeli tetka i teca od rodjenja. Dakle, od 11-14 godine nikad nisam primetila da su je drugovi "prozivali", bila je veoma omiljena u odeljenju jer je vesela, pravicna, dobar drug, dobar djak. Njen teca mi je redovno dolazio i takodje nikada nije rekao da je bilo ko od drugara bilo sta rekao na tu temu (znali su, naravno, da zivi sa tetkom i tecom jer su joj roditelji bolesni). Moram da kazem da je to jedna divna devojcica, vaspitana, vesela, voli da se druzi i sali. Ne znam kako je bilo u nizim razredima. Ali moram da dodam da (posto imam deo fonda i u prvom i drugom razredu) da sam apsolutno iznenadjena empatijom malecne decice od 7,8 godina prema drugarima sa posebnim potrebama ( cerebralna paraliza, potpuno slep, mentalna retardacija...jer u sklopu inkluzije takva deca sada pohadjaju "normalne skole"), i zaista nikad, nikad ostali ne zadirkuju tu decu, vec im pomazu. Takodje cu dodati da ucitelji i nastavnici poslednjih nekoliko godina imaju veoma stroge inspekcije po pitanju bilo kakve vrste vrsnjackog nasilja i diskriminacije bilo kakve vrste, tako da postoji protokol sta i kako se deluje, inace se moze dobiti otkaz ( razgovor sa ucenikom, roditeljima, psiholog, pedagog, itd), tako da vise ne mogu nastavnici da rade sta god hoce, jednostavno moraju da reaguju.

Čitam ova Dacina iskustva u školi sa decom i baš me to rastužilo i porazilo. Spremni smo na provokacije i ruganja, ali mi se čini da su deca u njenoj školi otišla i korak dalje sa tim cepanjem i komentarima da će joj to sve nadoknaditi socijalno. Jasno je da samo ponavljaju nešto što su čuli u kući, jer odakle bi inače znali za socijalno, ali je ipak strašna ta dečija surovost. A onda imamo ovo iskustvo Lenjivice sa decom sa posebnim potrebama, pa vidimo da su itekako sposobna za empatiju i da im je to, zapravo, prirodnije stanje. Sva deca u našem okruženju, sestrići, deca prijatelja, uzrasta od 4-9 otprilike, znaju da je naše dete usvojeno. I ne možete da shvatite sa kakvom lakoćom su prihvatila tu činjenicu. Objasnili smo im baš onako kako planiramo da objasnimo i njoj jednog dana, da je rodila jedna teta koja nije mogla da je čuva i da je želela da joj nađe prave roditelje, mamu i tatu koji će je voleti najviše na svetu itd. itd. I njima je to bilo ok, prihvatili su to, stariji su imali dodatna pitanja, jedan mlađi, koji je jedinac, rekao je svojoj mami da i ona njemu tako "nabavi" brata    ako se nađe još neka teta koja ne može da se brine o detetu.

Ne znam da li to treba reći učiteljici ili ne. S jedne strane je bolje da je upućena, zbog tema koje se obrađuju - porodica, rađanje, zatim zbog eventualnog ruganja, baš zato što je sve jedno globalno selo i uvek će se naći neki roditelj pa samim tim i dete koje će znati da je Sunašce usvojeno. S druge strane je bolje da ne zna i da samim tim, makar i nesvesno, ne pravi i razliku između nje i druge dece.

Meni je najbitnije da ona svoje usvajanje prihvati kao normalno i tu je naša uloga najvažnija. Jer, ako je ona sigurna u nas, sebe i svoj put ka nama, ako ima jasan i čvrst stav i ume da odgovori na pravi način, teško da može da je povredi neko sa strane. Ali to je nešto što se uči mnogo duže, teško da će biti u stanju da se snađe u prvim razredima osnovne škole. Čak i Daca, čijoj se snazi i stavu zaista divim, morala je da iskusi vršnjačko ruganje i nije sama umela da im začepi usta kada je bila mala. Ali je zato imala mamu-zmaja i tu bih se ugledala na nju!