Predrasude i kako se nosite sa njima

Da li vama kad kazete da ste usvojili dete ljudi cestitaju na hrabrosti? Da li i bioloskim roditeljima kad kazu da dobijaju dete treba da uputimo slicnu cestitku? Ili je usvajanje neki cin posebne hrabrosti... Ja kad mi upute takvu cestitku, a desava se to cesto, skoro uvek, osecam se vrlo cudno... Kao da sam spasila neku osobu koja se davila npr ali ja nista slicno nisam uradila pa se uvek mislim zbog cega je cestitka i zasto sam hrabra Ja sam samo htela da budem majka i pretpostavljam da tu delimicno ima i hrabrosti ali i mnostvo raznih drugih osecanja, pa ne znam sto bi se bas hrabrost izdvajala, mislim da i ako je ima sigurno nije dominantno osecanje...

Simona, parovi koji usvajaju dete, kao sto znas i sama, prolaze kroz mnoge emotivne peripetije (od dugog cekanja, papirologije, cekanja podobnosti, razgovori, pozivi...) sve ono sto bioloski roditelji ne prolaze kad dobijaju decu (ovde govorim o roditeljima koji nisu nikad bili u VTO prici). Treba to sve izdrzati, i biti sperman na to i mozda zbog toga ljudi smatraju, da je usvajanje hrabrost, jer odluciti se na usvajanje znaci biti sperman da potpuni stranci ocenjuju tebe kao licnost i odlucuji da li si podoban da budes roditelj. Toga kod "obicnog" roditeljstva nema. I kad se sa te strane gleda usvajanje je stvarno hrabar cin, jer je tesko i komplikovano al je zato nagrada na kraju divna.

meni kad kazu da sam ucinila dobro delo i da je to velika hrabrost usvojiti dvoje dece ja uzivam u tim komentarima jer vidim da im je drago sto sam to uradila.neko kaze da je to dobro delo i da bog vidi da smo plemeniti i da ce nam sve lepo biti u zivotu.i u to verujem da bog vidi i da ce mi deca biti zdrava i da ce nas i posle ceniti kad budu svoji ljudi a ne dok oni zavise od nas

Pa, nije lako biti roditelj, ne vezano za to da li je dete usvojeno ili ne. Mene baš zna da uhvati neki strah kad razmišljam o krizi, ratovima, nuklearkama, globalnom zagrevanju... Sve se pitam da li sam normalna i kako mi je palo na pamet da rađam dete, pa da gledam kako se jadno pati. Međutim setim se one "rađajte se i množite se", a imam veliko poverenje u Boga, pa se smirim.
Hrabrost je biti roditelj, nego šta.
A možda ti ljudi i ne znaju kako sve funkcioniše. Ja bi ih pitala na šta misle, ili bi jednostavno ignorisala i zahvaljivala se.

Mislim da mi, koji smo duze cekali dete i dobili ga na ovaj ili onaj nacin, merimo svaku rec. Vrebamo iz zasede, ne bi li mogli da kazemo kako ljudi ne razmisljaju kad nas pitaju nesto. Nema opustenosti u odnosima, jer onaj drugi mora da pazi sta prica da nas ne bi iz nehata uvredio. Ruku na srce, po mom misljenju, vredjamo se za sve i svasta.

Moguce da misle na komplikovanu proceduru, pitacu sledeci put zasto hrabrost, pa cu vam javiti... Ja se obicno samo zahvalim, ne mogu da odgovaram na sve, reagujem samo na jace predrasude...

Ali inace ne volim te komentare ni o hrabrosti ni o dobrim delima... Za ovo drugo se uvek setim jednog casa iz etike gde je profesor dokazivao da nema dobrih dela i da se sve moze svesti na egoizam. Mi smo navodili primere ali koje god bi smislili oni bi se razlozili i ispali suprotnost od onog kako su delovali u prvom trenutku... Dobro to je bila vezba i to dobra, kad je pamtim i godinama posle... ali inace sam malo skepticna kad su u pitanju dobra dela... a u ovom slucaju kako rekoh je bar kod mene dominantna zelja za roditeljstvom, a kad bi se to razlozilo verovatno bi se doslo do raznih sastojaka toga od kojih jedno jeste mozda hrabrost a drugo neka vrsta dobrote ali bi zato neki sastojci bili i ne tako plemeniti...

Moja majka cesto dobija komentare da ce nasem sinu kod nas biti super, blago njemu... a ona odgovara da koliko je blago njemu sa nama toliko je nama blago sa njim, koliko cemo nadam se mi njemu ulepsati zivot toliko ce on i jos vise ulepsati nama... Takodje mi se zalila da joj od rodbine samo njena najbliza prijateljica koja je i rodjaka nije postavljala neka pitanja i potpitanja i izrazila neke predrasude. Svi ostali su se radovali ali uvek je bilo neko ali... nece sve ni da mi prica, ali uglavnom pitanja o bioloskim roditeljima kako sam shvatila. Tako da mi je drago da sam od vas cula za sva ta pitanja koja ljudi postavljaju te da sam moje roditelje pripremila na njih pa nisu zateceni. I krivo mi je sto muz svoje ne priprema, skoro kad su bili ja sam ih upozorila da ce ljudi svasta pitati i da zauzmu neki stav oko toga. Ali ja sa mojima stalno komuniciram iako oni i imaju iskustva sa predrasudama pa mislim da i znaju da se postave, a opet se i iznenade i ne ocekuju sve te komentare i pitanja... te mislim da ce muzevljevim roditeljima biti utoliko teze... no valjda ce se pozaliti ako krenu pitanja, muz je nekako uveren da je njegova rodbina fina pa nece postavljati nezgodna pitanja...

MM i ja nismo hrabri i nismo humani zato sto smo usvojili dete. Mi smo samo zeleli da budemo roditelji. Usvajanje smatramo samo nacinom da neko postane roditelj i nista vise. Nasa zelja za usvajanje deteta se ne razlikuje od zelje za radjanje deteta.
Mislim da kada ljudi govore o hrabrosti uvek misle na to ko zna ko su detetovi bioloski roditelji i boze dragi kakve gene dete nosi. Ljudska masta je cudo.
A verujem da gomila ljudi lupi kojesta ne znajuci sta da kaze kada cuje da ste usvojili dete.

pudza ::...
Mislim da kada ljudi govore o hrabrosti uvek misle na to ko zna ko su detetovi bioloski roditelji i boze dragi kakve gene dete nosi. Ljudska masta je cudo.
...

I ja to mislim, zato sam to o hrabrosti izdvojila kao predrasudu...

Ljudi nas nazivaju humanistima,hrabrim iz cistog ne znanja..mi smo kao i sve ostale porodice,isti poriv imamo,da postenemo roditelji razlika je u tome sto mi nismo rodili nasu decu i sto smo cekali malo duze na spoj nego bioloske porodice..hrabri smo za njih,jer nemamo predrasude i procedura usvajanja i nije za svakog,dosta parova krene u proceduru ali mnogi i odustanu.Draga moja Simona,zasto se trosis na nebitne stvari,pripremaj se za najlepsi cin ..mene apsolutno nisu doticala pitanja,niti sam bila opterecena time ko ce mi kakvo pitanje postaviti,niti sam to preterano analizirala..onog dana kada smo saznali da smo postali roditelji,osmesi sa nasih lica nisu silazili,ma niko nasu srecu nije mogao da pomuti,ma sta nas je bilo briga sta ko pita,ljudi pitaju iz svog ne znanja ili iz čiste radoznalosti...ustajala sam i legala sa osmehom jer sam znala da se blizi dan kada cu i ja cuti da me neko zove svojom mamaom..ljudi koji nisu razumeli nas motiv za usvajanjem i oni koji to nisu da kazem odobravali polako su iz nasih zivota iscezli..kolkiko vidim ni jedna mama se ovde nije opteretila takvim pitanjima,kao ti,pusti prosto neka tece svojim prirodnim tokom..ono gde bi trebala da budes obazriva tu su te sve mame u istom posavetovale.onaj ko treba da zna to je detetov lekar,vazi najblizi i tu ne dajes potpune informacije.Ovaj svet niko od nas ne moze izmeniti i tamo gde se nadas da najmanje mozes naici na predrasude,tu ces upravo naici...opusti se i uzivaj u ovom periodu pripreme.

Mima,
verovatno smo razlicite pa razlicito i reagujemo... Ne opterecujem se ja u smislu da sam nesto jako pogodjena kad neko nesto ruzno kaze, narocito ako to meni nije bliska osoba. Ali registrujem predrasude, ne verujem da tu kod mene ima spasa, primecujem ih u kom god da sam rapolozenju... Ne slazem se da se svet oko nas ne moze da se menja, naprotiv mislim da ga svako od nas pomalo menja...

Ja sam bila srecna kad su mi saopstili da smo postali roditelji ali sad nam se to sve ponovo oteglo tako da ne mogu da kazem da se samo osmehujem... Nisam ni neraspolozena vec nesto onako... cekamo opet... Prvo mi je svaki dan bio kao vecnost a sad kao trudim se da radim neke druge stvari dok cekanje traje...

Sto se iscezavanja ljudi iz nasih zivota, onih koji ne mogu dobro da prihvate nas/dete tu se slazem sa tobom, tako ce najverovatnije biti i kod nas...

Simona , kad vam sin dodje kuci , sve ce se promeniti, neke stvari koje su sad vazne vise nece to biti , iznenadices samu sebe kako ces lako prelaziti preko predrasuda ( barem se nadam ), sa osmehom na licu , jer TVOJE DETE JE TU Moja kuma ovako kaze svaki put kad se vidimo , a vidjamo se bas cesto :jos uvek ne mogu da verujem koliko radosti je ovo malo bice donelo svima nama - SVIMA ...

100 ljudi,sto ćudi...u principu mi je krivo da se trosis na takve stvari,svako od nas se susretao sa razno-raznim nedoumicama,strahovima,dilemama..na svoju okolinu mozes da utices i zracis pozitivno,ali pitanje je kolko je ko spreman da je primi..razumem,da se opet oteglo kod vas...i mi smo cekali na prvo vidjenje skoro mesec dana,a ni siku deteta nismo imali,nismo znali kako nase dete izgleda...čitava večnost je pred vama,nadoknadicete i ovo izgubljeno vreme...kada vas Vilenjak stigne kuci,ma ovakvim pitanjima uopste neces zamarati svoju glavu:)

Hvala vam na lepim zeljama :)

Ne bih samo da se tema pretvori o pricu o meni... Ionako imam svoj dnevnik gde imam prilike da pricajuci o onome sto nam se desava izlazem i razna svoja razmisljanja i vidjenja stvari... a ovo je tema o predrasudama.

Hvala vam na ovim postovima... mislim da pomazu svima, i roditeljima "usvojiteljima" i "okolini"... eto, otkrih i sama neke vlastite zablude i predrasude kojih se treba osloboditi!

Jocy ::Simona, parovi koji usvajaju dete, kao sto znas i sama, prolaze kroz mnoge emotivne peripetije (od dugog cekanja, papirologije, cekanja podobnosti, razgovori, pozivi...) sve ono sto bioloski roditelji ne prolaze kad dobijaju decu (ovde govorim o roditeljima koji nisu nikad bili u VTO prici). Treba to sve izdrzati, i biti sperman na to i mozda zbog toga ljudi smatraju, da je usvajanje hrabrost, jer odluciti se na usvajanje znaci biti sperman da potpuni stranci ocenjuju tebe kao licnost i odlucuji da li si podoban da budes roditelj. Toga kod "obicnog" roditeljstva nema. I kad se sa te strane gleda usvajanje je stvarno hrabar cin, jer je tesko i komplikovano al je zato nagrada na kraju divna.

E meni se baš svidja kako je Jocy ovo sročila i slažem se s njom. I zašto mislim da ljudi za usvojitelje kažu da su hrabri, zato što se nikad ne zna da li će dete poželeti da nadje prave roditelje, ako su negde u zemlji, i znaju za njih, i jednog dana otići... U tom smislu, usvojenje može biti hrabar čin. I spremnost na takvu životnu priču. I ne mislim da ljudi to kažu iz loše namere, i zbog toga ko su biološki roditelji, nego više onako, nisu svi spremni za takav korak u životu, iako imaju i uslove i ljubavi i novca i svega, prosto neko nije za to (ovde ne računam primitivce-jer oni su na svim poljima takvi, ne samo za usvajenje).

E sad, vi koji usvajate, a nikad se ne zna, možda i ja nekad uletim u tu priču, polazite od sebe i svojih potreba. Za vas to nije dobro delo pomoći nekom detetu da se ostvari u porodici, da ima dom, lep i normalan život, već način da postanete roditelji, dakle prvenstveno svoju želju ispunjavate. Ili ispunjavate vašu potrebu za detetom, kako god, nadam se da me razumete. Ali, ja zaista smatram usvajanje dobrim delom, jer imate i drugu opciju, vto sa donacijom ili vto i slično, a ipak nekom malom biću hoćete da promenite život. Ok, Simonče, ti gledaš iz svog ugla i ostale cure koje nisu prethodno imale dete, ali šta je drugo nego dobro delo nekoga ko usvoji, a već ima svoju decu?! Evo npr jagodica bobica! Ima dva sina i hoće ćerku! Realno gledano ne mora da usvoji, sigurno joj je lepo, ali hoće! E sad, ne znam da li baš mnogo želi ćerku pa zbog toga usvaja devojčicu (u smislu samo njene potrebe i želje za devojčicom) ili hoće jednom detetu da olakša život?! Ja mislim da ima i jednog i drugog, prosto je to u direktnoj vezi i prepliće se, i da je nemoguće razdvojiti te dve stvari. A mnogo je onih koji i žele, ali nemaju stiskavac, hteli bi oni, al ih nešto koči.

E sad, kao zaključak Simonče, ako ti to kažu ljudi koji te baš poznaju i baš su ti bliski, onda je možda bzvz, ali ako ti to kažu neki nebitni likovi oko tebe, onda ništa, kao da nije ni rečeno. Jer ti će uvek naći nešto da kažu i postave pitanje. Prosto su takva fela. Ne volem ih ni ja, ali ih ima iha ha. A takvi su jer, kako reče onaj tvoj psiholog iz centra, nisu imali priliku da budu drugačiji, prosto im sve išlo glatko! Znaš na šta mislim.

Ostajete mi u zdravlju!

Leno,
drago mi je da je temu tako dozivela :)

Biksi,
pa sta znam, Jagodica Bobica se mozda javi da obrazlozi svoje motive, ne bih da govorim u njeno ime... Meni je takodje usvajanje bio san, nezavisno od bioloskog roditeljstva govorila sam vec to. Ali opet ne posmatram to kao dobro delo nego kao roditeljstvo. E sad u samom roditeljstvu ima dobrote svakako ako se pod dobrotom podrazumeva briga oko deteta, paznja, odricanje od onoga sto nas je ranije okupiralo i tome slicno... Ali ima i sebicnih motiva kao sto su npr da osmislimo sopstveni zivot, da u starosti imamo nekog ko ce nam pomoci ili tu starost ciniti lepsom, da smo vise vrednovani u drustvu i tome slicno... Sto se olaksavanja zivota deteta tice, mada je to svakako nasa zelja pitanje je da li ce tako biti. Mi ne znamo da li cemo se uklopiti sa detetom, da li ce ono kao odrasla osoba biti zadovoljno nama kao roditeljima... mozda bi bilo srecnije sa nekim drugim usvojiteljima ili da je ostalo kod hranitelja... Ali to ne znaju ni bioloski roditelji. Cak mi mozda imamo neku vecu garanciju jer je valjda tim u kome su psiholozi i sociolozi uklapao nase karaktere i trazio kako oni vole da kazu najbolje roditelje za dete dok u bioloskom roditeljstvu roditelji i deca mogu ponekad biti dva razlicita sveta. Ako se tako gleda onda je biolosko roditeljstvo veci rizik i samim tim i veca hrabrost nego usvajanje.

Taj strah od trazenja bioloskih roditelja ja i razumem i ne razumem. U skoli roditeljstva se prica dosta o tome pa mislim da oni ljudi koji to prodju mozda taj strah prevazidju ako ga imaju. Ali ja ga nisam ni imala. Ako mi izgradjujemo nas odnos majke i sina nema razloga da susret sa bioloskim roditeljima tu nesto izmeni. To samo zaokruzuje detetovu pricu, onaj deo o njegovom zivotu dok se mi nismo sreli. Ja inace ne posmatram ljubav kao nesto ograniceno pa da neko od nekog to moze da otme ili ako je ima za jednog nece je biti za drugog... I u tom smislu i kada bi moj sin nekad potrazio biolosku majku i zavoleo je to ne bi nikako znacilo da ce to umanjiti neku njegovu ljubav prema meni.

E Simona slazem se s tobom oko ljubavi, a i oko motiva usvajanja deteta. To da li ti to radis iz sebicnih razloga, da bi tebi bilo bolje, nekako te nisam mogla pitati, prosto mi pregrubo zvucalo, ali dosli smo do toga. Vazno da ti imas zelju, volju, potrebu, i mogucnost da usvojis dete, ili decu, a sve ostalo ce da ide svojim tokom. U pravu si i sto se tice bioloskog roditeljstva, sigurno ima stotine roditelja koji bi vise voleli da nisu rodili svoju decu i obratno, deca ne bi volela da su im to roditelji zbog svih situacija koje zivot nosi, naravno, onih ruznih ovde mislim. Ti mozes biti bolji roditelj sto puta od bioloskog, sve je u vaspitanju, pruzanju ljubavi, toleranciji i slicno! Koliko se das u tom odnosu i naravno, koliko ti se vrati. Ja mislim da ces ti biti super roditelj!

A to sam zaključila iz toga koliku širinu imaš, koliko si temeljna, a bogme i jasna! Jedva čekam da ti stigne Vilenjak! A kad stigne Vilenjak, pola od ovih nabrojanih predrasuda baci u vodu, što bi rekli stari, neće te tangirati, sigurna sam! Živi bili pa videli!

Ja i dalje nemam edit... imate li vi?

Htela sam da kazem - Leno,
drago mi je da si temu tako dozivela :)

A ispade da kazem Leni da je neko drugi temu tako doziveo...

Inace opet sam imala prijatno iskustvo sa dva radnika sa kojima sam pricala o usvajanju, jos su nam majstori po stanu zato sam i umorna pa mi poruke izmicu a nema edita, bar kod mene... Elem, nikakvih predrasuda prema usvajanju nisu imali, nikakvih pitanja i podpitanja... Jedan koji mene duze zna se skroz iskreno radovao zbog mene/nas... pricao mi kako ce mi se zivot izmeniti na mnogo nacina kad dete dodje i nikakvu razliku u gledanju njega na samog sebe kao na bioloskog roditelja i mene kao nebioloske majke nisam osetila... Eh da je vise takvih ljudi ovaj svet bi bio puno bolje mesto...

Biksi :) ::A to sam zaključila iz toga koliku širinu imaš, koliko si temeljna, a bogme i jasna! Jedva čekam da ti stigne Vilenjak! A kad stigne Vilenjak, pola od ovih nabrojanih predrasuda baci u vodu, što bi rekli stari, neće te tangirati, sigurna sam! Živi bili pa videli!

Hvala Biksi :)

Evo upravo sam pisala o jos jednom bas prijatnom iskustvu koje sam imala danas da malo ulepsam temu i pozitivnim ljudima oko nas...

Ma da, ima pozivitnih ljudi, srećom! Za ostale ne mari! Samo skupljaj energiju od pozitivaca, i onda je širi na isto tako dobar način!

Bravo za majstore!

Biksi :) ::E Simona slazem se s tobom oko ljubavi, a i oko motiva usvajanja deteta. To da li ti to radis iz sebicnih razloga, da bi tebi bilo bolje, nekako te nisam mogla pitati, prosto mi pregrubo zvucalo, ali dosli smo do toga. Vazno da ti imas zelju, volju, potrebu, i mogucnost da usvojis dete, ili decu, a sve ostalo ce da ide svojim tokom. U pravu si i sto se tice bioloskog roditeljstva, sigurno ima stotine roditelja koji bi vise voleli da nisu rodili svoju decu i obratno, deca ne bi volela da su im to roditelji zbog svih situacija koje zivot nosi, naravno, onih ruznih ovde mislim. Ti mozes biti bolji roditelj sto puta od bioloskog, sve je u vaspitanju, pruzanju ljubavi, toleranciji i slicno! Koliko se das u tom odnosu i naravno, koliko ti se vrati. Ja mislim da ces ti biti super roditelj!

Tek sad vidim ovaj prvi odgovor, vidi se da sam umorna od rada po stanu...

Hvala Biksi jos jednom... I ja jedva cekam da ti budes majka, mislim da ce detetu biti skroz zanimljiv zivot sa tobom i tvojim muzem... a i nama Kutanjkama kad budemo citale tvoje izvestaje

Spominjala sam vec kako su nas u skoli roditeljstva terali da ogolimo tu zelju da budemo roditelji tj razlozimo je na sve sastojke koje uobicajeno ta zelja ima kod ljudi oko nas a onda i kod nas samih... To je jako zanimljivo a mislim i dobro, mada i ja izbegavam takodje da tako nesto pitam preko foruma, inace je komunikacija u kojoj se vide samo slova teza i mogucnost nesporazuma veca.

Ma sve se mi razumemo! A volim da sam u nekoj ok diskusiji, kad delimo mišljenja, ili kad ne delimo, samo kad ih iznosimo! Od svakoga prikupim po nešto dobro i super mi je!

Videćemo šta će biti s nama! Našem detetu svakako neće biti dosadno, u to sam sasvim sigurna!

Najnovije je da me obavestavaju sta sve deca od skoro cetiri godine znaju da rade a da ja i ne pitam... Imam utisak da samo sto nisu krenula na fakultet Jedna poznanica mi je veceras pricala kako devojcica tog uzrasta zna da cita i da napise svoje ime pa da ne budem iznenadjena ako Vilenjak bude to znao... Ja kazem da dete zna da cita jer roditelji rade, bave se sa njom a da Vilenjak zivi sa hraniteljima, ne znam ljude pa necu da kazem nesto lose ali videcemo koliko dete zna... Kad sam upitala socijalne radnike da li znaju da dete ima neka intelektualna interesovanja ili ga interesuje neki sport belo su me pogledali i rekli da ne znaju i da cemo to mi morati da razvijamo i otkrijemo.... pa iz tog odgovora i iznenadjenja mi ne deluje da su se hranitelji bas mnogo bavili time... Meni sve to malo lici opet ako ne na predrasude a ono na neshvatanje tezine usvajanja, kao da ce moja glavna briga biti da je dete naucilo da cita bez mog prisustva i neka sujeta sto sam to propustila... Ako razmisljam o necemu vezanom za uzrast to je koliko dete moze zaostajati za svojim vrsnjacima, kako cu se izboriti sa njegovim pitanjima, strahovima, a ne sta cu ja ako bude napredno i vec je naucilo da cita...

potpuno te razumem u vezi dece dali znaju da citaju i pisu.evo moji imaju skoro 5 i 3 g i neznaju nista marija nekad napise na tastaturi joco a miki ni to jer ih neinteresuje.cak su me savetovali dosta roditelja da ih ne forsiram da uce sad slova jer kad budu trebala nece teti jer ce im biti dosadno u skoli i pocece da zaostaju za vrsnjacima nego polako.to su mi dosta mama savetovale sto imaju po 2-3 dece koje su odavno krenuli u skolu ili tek krecu a imam i licno iskustvo od mog rodjenog brata znao je da pise sa 3-4 g i kad je kreno u skolu ko da nikad nista nije napiso pre cak je meni bio piso pismo i jos ga cuvam kad sam bila u inostranstvu koliko sam mu nedostajala za ta 3 meseca da mi je mama poslala i to kaze vidi da se nesto smirio i da pise kad posle imala sta da vidi dete od 5 g napisalo pismo sestri.da smo ga posle terali da pise u skoli jer ga nije interesovalo
meni je to jako opterecivanje dece i uvek kazem da dete treba da bude dete dok moze nek se igra sto vise jer kad krene u zabaviste odma pocxinju obaveze za ceo zivot.mozda gresim i znam da ce me dosta njih ovde napasti sto neforsiram decu da znaju sva slova ali takav je moj stav da netrebaju da znaju dok nekrenu u zabaviste makar.nek uzivaju dok mogu