Knjige o usvajanju

Spomenuh već na roditeljstvu da sam juče na sajmu kupila knjigu "Samopouzdana deca". To nije knjiga o usvajanju već o roditeljstvu uopšte ali mislim da je posebno primenljiva za nas... Autorka Gejl Lindenfild kreće od stava da se nasledjuju eventualno samo sklonosti a presudan značaj pridaje okolini i vaspitanju. Pretpostavila sam da je tako jer na samim koricama knjige piše:

"Nije toliko važno ko smo kada se rodimo, već za šta smo ohrabreni i šta nam je dozvoljeno da postanemo."

Spomenuh i na onoj temi o roditeljstvu da sam ja u poslednje vreme stala sa teorijom. Naime na početku roditeljstva sam čitala, upijala i neke tehnike poput "time outa" ili "bakinog pravila" su mi sad u krvi kao da su oduvek bile tu... Eventualno dopunim nekim člancima sa neta... Ali u poslednje vreme smo po ceo dan bili zajedno jer je Vilenjak bolestan pa su nam 'periodi rata' češći nego kad život ide uobičajenim tempom. Tako da sam osetila potrebu za malo teorije,tek sam počela da čitam ali knjiga ne deluje loše, i za ono što mi je poznato nije loše podsetiti se.

Ovo baš nije knjiga o usvajanju već o deci iz prihvatilišta. No pretpostavljam da je vredna čitanja. Sad naleteh na nju, ima je u pdf formatu...

http://www.prihvatiliste.rs/knjiga-nasa-deca.html

Evo priče od prošle nedelje, kada sam čitala Lepotanu slikovnicu "Palčić". Drvoseča ima 7 dece i kada nastupi glad, on ih ostavi same u šumi jer ne može više da ih hrani. Lepotan je sam prokomentarisao da to nije u redu i da je drvoseča trebao da im nađe nove roditelje. Ja sam se složila da to nije bilo u redu i rekla da možda nije mogao da im nađe nove roditilje. Onda je Lepotan rekao da je drvoseča trebalo da pozove socijalne radnice da one deci nađu nove roditelje ili da ih odvede u veliki vrtić za decu. Ja sam se složila, a on je nastavio: Ali možda u to vreme taj vrtić nije postojao! Pametnica majkina. Kada su na kraju priče deca bila ponovo sa drvosečom, L. je rekao da je Palčić trebalo da kaže tati da to nije bilo lepo što ih je ostavio u šumi jer su mogle da ih pojedu divlje životinje...

Evo jedne lepe knjige koja prikazuje različite aspekte usvajanja – iz ugla deteta koje raste i kao odrasle osobe, kao i iz ugla mame koja je usvojila tu devojčicu. Knjiga je ilustrovana brojnim fotografijama.

Kći Ganga – autor Aša Miro, izdanje Narodna knjiga Alfa, 2006. godine, original Asha Miro, La Hija Del Ganges. Aša Miro je svoj roman objavila 2003. godine, a nastavak svoje prve knjige „Dva lica meseca“ je objavila 2004.  (ne znam da li je i nastavak objavljen na našem jeziku).

Citat iz knjige, tj. sa korica knjige: „Želim da i ja imam roditelje, navaljivala je Aša kad je imala samo pet godina, sedeći na vrhu stepeništa sirotišta u Bombaju, koje je tada predstavljalo njen dom. Aša je 1974. godine otputovala u Baselonu, gde ju je iščekivala njena nova porodica. Devojčica je odrastala uz roditelje koji su je usvojili, i uz sestru, još jednu indijsku devojčicu koja je pristigla neposredno pre nje… 1995. sa svojih 27 godina vraća se u Bombaj kako bi prigrlila svoj narod i otkrila svoje poreklo…. Paralelno sa njenim rečima, kao srećno izabran kontrapunkt, nalaze se najemotivnije stranice dnevnika koje je pisala Ašina pomajka, na kojima se odražavaju strahovi, sumnje i ljubav roditelja koji su u Španiji dočekali devojčicu koja kao da im je pristigla sa samog neba, i koji su kasnije mogli da prate njene prve korake kroz svet i kulturu koji su joj dotad bili potpuno nepoznati.“

Knjigu sam dobila od kolega na poslu 2008. godine dok sam još uvek nagovarala mog muža da uđemo u proces usvajanja. Gledali su me kako se godinama uporno borim da postanem mama i poklonili mi ovu knjigu za rodjendan…

Inače, pisala sam na blogu o usvajanju da je i meni izraz "pomajka"  zaparao uši, ali upravo zato sam tekst stavila pod navodnike, tačno kako je navedeno na koricama knjige.

Toplo preporučujem!  

Snedra,
tvoj mališan sjajno shvata sve a verovatno tu ima i vaše zasluge.

Nego danas sam baš čitajući ovo što si pisala a u svetlu naših dogadjaja prvi put pomislila pozitivno i o Lepotanovim socijalnim radnicima. Dosad su mi delovali kao nesposobnjakovići zbog kojih ste vi trpeli i imali dugu adaptaciju. Ali danas sam se prvi put zapitala nisu li oni bili u pravu i nije li to stvarno bio interes deteta ma koliko da je vama bilo mučno?!  

Naime ima nekoliko uspomena iz hraniteljske porodice koje sam ja zadržala ali sklonila jer su Vilenjaka uvek podsećali na prethodni period. Medjutim muž ne razmišlja o tome i jedan od njih,neki hraniteljicin češljić za kosu je spustio sa nekog ormara gde sam ga ja stavila. Naravno odmah je prokomentarisao Vilenjak da je to on doneo a onda sam videla senku na licu. Toliko ličan predmet naravno ne može da ne podseti na hraniteljicu. Onda je celog preostalog dana bio izrazito nervozan, nije se odlepljivao od mene kao u početnom periodu, evo preumorna sam... Prilično sam sigurna da je prelazak od hranitelja ka nama jedna trauma. To je naravno za nas sve prelazak na bolje, dobio je mamu i tatu, pažnju, ljubav itd itd. Iz njegovog ugla izgubio je prethodni život, hraniteljicu koja je bila jedini lik majke za koji je znao i našao se sa nama koji smo mu tada bili nepoznati ljudi. S te strane pomislila sam da je na duže staze možda bolji taj sporiji prelazak. Mislim da ta neka vrsta traume i dalje zaklanja Vilenjaku sve vezano za njegovu priču pre nas , on ne kreće u priči dalje od hranitelja. Iako sam pisala na blogu a evo sad i ovde da smo mi pročitali knjigu "zašto sam usvojen/a" po prvi put i time došli do bioloških roditelja i raznih pitanja vezano za njih... Ali bojim se da i dalje to neće ići glatko i da je ta trauma ostala trajno...

Tek sad vidim da je poruka o Palčiću pisana još u aprilu, vidi se da me je umorio Vilenjak   U svakom slučaju moja poruka se odnosi na nju...

A za knjigu se slažem i ja sam već pisala na blogu. Jedva čekam da je pročitam ali čitanje mi uvek kvare loši prevodi... Pomajka  

Evo sad čitam na nekoj stranoj fb stranici - u SAD kad se usvaja iz hraniteljske porodice mnogo je češče da se šetaju mesecima roditelji i dete tamo amo nego da posle nekoliko dana dete predje. Ima i tih slučajeva ali je mnogo češće i čini mi se praksa da meseci prodju...

Hehe Simona, mi tu ispadosmo sa nasim hraniteljima cisti Amerikanci, 3 meseca setanja, hej!

Sad se smejem, a Boga mi je bilo povuci/potegni!   

Hehe...

Znam da je vama bilo jako teško. Pogotovo što je za naše uslove to neobično. Da ste se našli u američkoj grupi mi bismo bili neobični, čitam baš pitanje koliko je bila ta adaptacija-šetanje od hranitelja do roditelja i pet njih se javi da je trajalo tri-četiri meseca pa onda jedna osoba brzo i sve tako...  Ali kad se pogleda iz ugla deteta nisam sigurna da Amerikanci nisu u pravu... Iz dečijeg ugla odjednom nema svega što su do tada vidjali, poznavali... Moj Vilenjak je hteo da ide sa nama ali je nekako zamišljao da će i hranitelji biti tu, i dalje prisutni u njegovom životu, ustvari hteo je da se mi preselimo u njihovo selo. S te strane postepen prelazak bi bio mnogo manje traumatičan za dete.

Citam upravo knjigu koja me ostavlja bez daha. Rec je zapravo o naucnoj studiji klinickog psihologa
dr Brus Perija, o traumatizovanoj deci, nacinu na koji im je pomogao, o razvoju licnosti dece uopste. Knjiga se zove " decak koji je odgajan kao pas" . Neka vas ne uplasi naziv, jer nije ni malo pateticna nego upravo suprotno, daje nadu i veru pre svega usvojiteljima, pa i roditeljima cija su deca bila izlozena zlostavljanu, zanemarivanju da mogu da im pomognu i pre svega objasnjenje na koji nacin to mogu da ucine. Ovde je i opisan nacin formiranja mozga deteta, kao i objasnjenje na koji nacin da ublazimo nedostatak ljubavi koji dete mozda nje imalo u prvoj godini zivota koja je presudna za razvoj detetove socijalne inteligencije, razvoj empatije, licnosti uopste. Toliko sam mnogo naucila iz ove knjige. Preporucujem.

Evo, Kreativni centar je objavio knjigu Nevene Lovrinčević: Težim putem do roditeljstva.

Malo duži prikaz imate na web site:

http://www.detinjarije.com/usvajanje-deteta-teska-pitanja/

Pročitala ovaj prikaz. Ima ozbiljnih propusta tu, ali ajd...

Knjiga je pisana otprilike prema onom što nas uče u školi roditeljstva... u tom smislu je korektna ali prema onome što mi kasnije saznajemo, proširujemo, kada se uzme ugao usvojene dece (a on je valjda najvažniji) - nije. Nisam je do duše pročitala još Imam je već neko vreme i sve hoću da je pročitam i napišem članak za blog. Njena je vrednost što je prva knjiga na našem tržištu koja upoznaje sa procesom usvajanja i nekim pitanjima (bar ja mislim), terminološki je korektna ali eto... ostaje na površini i za nas koji smo zaronili 'u dubine' usvajanja nije inspirativna. Zato nikako i da je pročitam i napišem taj članak ali biće...

Da malo podignem prašinu sa ove teme....

Ugledah nastavak knjige "Dete zvano to" i mislila nova kad ono iz 2015 god... Pokušaću da je nadjem. Da li je neko od vas čitao i kakvi su utisci?

Pisala sam sigurno na prethodnim stranama da sam ja prvi deo čitala cele noći dok je nisam pročitala i da je to definitivno nešto najpotresnije što sam čitala... A opet na čudan način ima i pozitivnu viziju samo ako uspemo da prodjemo kroz sve užase. Nadam se da je ova knjiga lakša za čitanje.

http://www.laguna.rs/n94_knjiga_izgubljeni_decak_laguna.html#.WDzM3g7SaNk.facebook