Koliko je problem neplodnosti uticao na vaš odnos u braku?

Znas sta laki preterala si u svakom mogucem smislu.
I meni je zao sto odlazim u off, ali dize mi se kosa na glavi na svaki tvoj post.
I neka lepo vaspitani na forumu kazu da si nezrela, ja o tebi mislim nesto sasvim drugo.
Moj tacan opis toga ko si ti bi se svakako tumacio kao vredjanje na forumu, pa cu se suzdrzati, ali znaj da cu na svaki tvoj izopacen komentar da odgovorim.

Uh ja taman da se izjadam na ovoj temi opet naletim na raspravu sa Luckystar.
Bez obzira moram da izbacim ovo iz sebe
Od kako smo hrenuli u prikupljanje papira za ovu vto mm se malo udaljio od mene vise je sa drustvom to sam shvatila da mu mozda treba da se opusti, kad dodje kuci obicno je kasno ponekad i malo vise popio, zadnji put je otiso i lego u drugu sobu, tu sam alarmirala kad sam ga pitala sta se dogadja zasto spava u drugoj sobi odgovorio mi je da me ne budi. Spermogram mu je bas pogorsan od perfektnog normospermija sad je teratozoospermija. Nadam se da je samo privremeno da ce da se sredi nas odnos, o prevari ne razmisljam ali nesto postoji on je inace dosta povucen i slabo prica o svojim problemima

Karakaca, ja sam davno shvatila da mi reagujemo i podnosimo stvari drugacije od muskaraca...moj muz recimo neke stvari oko hormona, nalaza i slicno uopste ne moze da shvati niti da razumije, ali zato ce ootici na mjesec i uraditi sve sto mu kazem...mislim da je tvom muzu trenutno jako tesko...probaj samo da budes tu...sve ce to doci na svoje, jer ovo kroz sta prolazimo uopste nije lako...ni malo. Nemoj ds mislis da se udaljavate jedno od drugog, shvati to kao kratki period prihvatanja trenutne situacije. Obraduj ga, pokazi mu koliko ti znaci,to mu je sada potrebno.... Ljubim te puno :-)

Karakaca, i ja kao i Suza mislim da mu je tesko zbog Vase situacije. Sigurno mu treba neki ventil, da izbaci sva ta osecanja iz sebe. Mozda ipak treba da ga pitas kako se oseca, bez obzira sto je zatvoren.

Karakaca, jedno je sigurno, nasi muskarci tesko podnose svoje lose rezultate i nije im sve jedno. Njemu su bili dobri rezultati a sad sve losiji, verovatno oseca da je manje musko (nadam se da razumes sta hocu da kazem) i onda mu je lakse da provede sa prijateljima i da se oseca muskarcem. Probaj da razgovaras sa njim i da mu kazes da to nije strasno, da postoji nacin da se rezultat popravi i da je i takav dovoljan da dobijete bebu. Budi mu podrska! Spremi mu iznenadjenje uvece, organizuj mu nesto lepo da vidi koliko ti je stalo do njega i da mu neces okrenuti ledja zbog rezultata. Sigurno je da mu treba luft, ali da taj luft ne draje dugo, drzi ga i pored sebe. Ako ti je za utehu, i mm se ne probudi pored mene najcesce. Legnemo zajedno, a on ne moze da spava, pa ustane u toku noci i predje u dnevnu, cita, gleda TV i zaspi tamo. Naravno, sve se ovo mnogo cesce desava od spontanog, jer smo oboje poremetili san, a on se sa problemom nosi na drugaciji nacin, u sebi, i to ga verovatno drzi, pa se zato sklanaj da ne spava sa mnom.

Divne moje sredila danas kucu, upalila svece, spremila ribu otvorila flasu vina, i cekala ga da stigne s posla, proslavili smo potpis kod maticara, vecerali smo i pricali malo obecao mi je da cemo posle drugostepene biti zajedno uzece slobodno kad krenemo sa postupkom da bi bio sa mnom, toliko od mene odoh mile moje      

Karakaca

Pravi stav, draga. Neznost i toplina, da ljubav uvek bude jaka, i iskren razgovor, da se i zatvorena dusa nekako otvori i da je ok i da odboluje, na njegov nacin...

Gralim te puno, uzivaj sada sa dragim...     

Karakaca tek sad videh post od pre neki dan.Drago mi je da stvari idu na bolje...Budite jedno drugom podrska,to je najbitnije.       

Palcice ti si jedna dusica, danas sam imala zucnu raspravu sa njegovom mamom koju inace negujem i brinem o njoj jer se operisala, nisam htela izbegavala rasprave ali sam pukla, a onda je on cuo i umesao se postavio je na svoje mesto, zena se drznula da mi popuje kako nije nista strasno sto cu na vto. Prezivela sam jednu prezivecu i ovu svasta sam joj rekla jer toliki sebicluk u zivotu nisam vidla ona je jadna a ja ko me sisa, muz mi je zlata vredan retko ko se suprostavlja mami

Svaka cast muzu! I ja imam srece sto moj muz nije pod maminim uticajem,ne znam kako bih se izborila s time.To je strasno!
Ako si joj rekla,izbacila si iz sebe bes,verovatno ti je malo laknulo.Ne dozvoli da te bilo sta potresa sada kada ti je mir najpotrebniji. Ljubim te

Karakaca svaka cast za muza, i neka je postavio na svoje mesto, a sto te ne razume, ili nece da razume kroz sta sve prolazis u postupcima sta reci osim "sit gladnom ne veruje".
Vec su ti cure na drugoj temi rekle, pokusajte ako mozete da se izmestite iz takvog okruzenja i nastavite samo vas zivot.   

Na nas odnos u braku puno utice.
Postalo je blaga katastrofa.
Dok sam prve godine mislila da ja imam problem, plakala sam, bila nervozna, razdrazljiva, depresivna, ali me tada mm tjesio da ce sve biti ok.
Kad smo saznali da on ima azoospermiju, u pocetku sam ga tjesila, govorila da moramo biti optimisticni, boriti cemo se, ali ima dana kad me jednostavno odjednom nesto dotuce da mislim zivot je s.anje, necemo nikada ostvariti nase planove, budem pesimisticna, depresivna..
Ali on vise nema utjehe niti jednog jedinog zagrljaja podrske u tim meni strasnim momentima.
Pocne s agresivnim pitanjim sta je sad, opet ti nesto, ovako, onako, jednostavno nema razumjevanja za moje stanje.
Ponekad popijem nesto za smirenje, ali ne zelim se navlaciti na tu hemiju.
Sinoc kad smo htjeli spavati, u krevetu su me neke emocije preplavile, jednostavno sam tiho u sebi krenula plakati, suze su lile niz obraze, nisam ih mogla zaustaviti koliko god da sam se trudila skrenuti misli na nesto drugo.
On je to nekako skontao, onda je galamio da mu se smucio zivot, ne zeli docekati jutro, sto se uopste rodio, i on je plakao, ja nista nisam rekla, uzela sam tabletu za smirenje i izasla iz sobe.
Ne znam , tesko je uzasno, zao mi je njega sto ga tako nasekiram, ali to je sve zato st nece da otvoreno razgovaramo.
Planirali smo lijecenje, mozda i VTO ako sta nadju spermica, ali posije toga nema price,
on vidi da sam ponekad tuzna (iako samo vecinu vremena optimisticna, vedra i puna humora) ali ne zna da uspostavi pravi kontakt, ne zna pruziti podrsku kad sam u stanju ocaja i depresije.
Jutros kad sam ustala samo su mi suze krenule, i tako par minuta ne zaustavljaju se.
Ne zelim misliti o tome ali me nekad stvarno dotuce.
Kako da nam pomognem, ovako ce nam brak stradati..  

Delilah draga, prvo moras da smiris sebe i da pomognes sebi da bi mogla pomoci drugima. Prvo mila moras da prihvatis situaciju onakvom kakva jeste i da se koliko mozes pomiris sa tim . Tesko jeste, sve smo prolazile kroz neke stvari. Ja znam da mi je najteze bilo pomiriti se sa situacijom. Pitala sam se zasto ja? Medjutim, kada prihvatis stvari, onda kreces da se boris a to morate zajedno. Pridji mu kao nekada kad ste bili na pocetku braka, isplaci se kad ti je tesko, ali pokusajte da razgovarate. Ukljuci ga u tvoja osjecanja, ne vrijedi se pitati zasto se to desava vama, jer se ne desava samo vama. Vidim da si tek dosla na forum, procesljaj malo, procitaj i vidjeces koliko se hrabro zene bore sa razlicitim problemima. Bide tesko svima, ali se krece dalje. Tebi mila zelim da se sto prije smiris, da prnnadjes nacin da razgovaras sa suprugom i da krenete u borbu. Nista nije izgubljeno, samo guraj naprijed, a ove divne zene ovdje ce ti sigurno u tome pomoci. Veliki pozdrav,draga :)

Delilah, muskarci to dozivljavaju drugacije nego mi zene. Njemu dijagnoza sa kojom se suocava, na neki nacin, povredjuje muskost. Oseca krivicu, bes. Kada procitas malo o tome, naucices da ga bolje razumes. Volite se i cuvajte jedno drugo.  

Sigurna sam da smo svi prosli kroz iste faze,koliko god da smo razliciti,svi smo isti u ovom problemu.Mi mozda otvorenije pricamo o tome i bude nam lakse,a oni to cuvaju u sebi,sto ne znaci da i oni ne pate.Ja smatram da kraj sebe imam idealnog muskarca,da lepo funkcionisemo i da se najvise volimo.Ali i mi smo imali periode svadja,plakanja u krevetu,ignorisanja,optuzivanja,nerazumevanja....a onda u presudnim trenucima periode podrske,dugih zagrljaja,mastanja o tome kako ce nase dete izgledati.Sve ovo kroz sta prolazimo traje godinama i ostavlja trag na nama,mislim da to sto nemamo dete nije uticalo na nas odnos,mi se zbog toga ne volimo manje,cak smo se i vise vezali jedno za drugo.Nadam se da me niko nece pogresno shvatiti,ali ja ne zelim da budem majka,ja zelim da budem majka NASEG deteta(na koji god nacin da ga dobijemo).Da sam sama,verovatno ne bih ni razmisljala o deci.Po meni je najbitniji izbor u zivotu,izbor osobe sa kojom ces imati decu i ja sam svojim izborom zadovoljna.Bez obzira na lose trenutke koje imamo,jer cak i kad sam ljuta i tuzna,jedino sto zelim je da me on zagrli...
U svemu ovome sto nam se desava na putu do nasih beba ,najbitnije je da ne zaboravimo odakle smo krenuli,a krenuli smo od ljubavi i nase zelje da je uvecamo..

Drage moje, hvala puno na podrsci i toplim rijecima, to mi puno znaci   
Mozda ste upravo, sigurno oni to drugacije dozivljavaju od nas, vise su zatvoreni po tome pitanju i teze emocije ispoljavaju.
Uvijek kazem najbitnije da se mi volimo, ali nekad mi dodje da sama sebi izgledam sebicno, i da zelim dijete bez obzira na sve, i to mrzim kod sebe, taj osjecaj sebicnosti, i nestrpljivosti, ali to nije stalno, to me pogodi koji put u mjesecu, a ostalim danima sam ok, volimo se i pazimo  

Napisacu ovde da ne idem na druge teme... Sedim sa drugaricom pre nemo vece i ona mi kaže znaš ti imas 40 td ima 34 on ce pozeleti decu za koju godinu a ti nećeš moce, moras da ga pustiš tada i ispunis mu zelju da bude roditelj...
Od tada se samo svadjam sa md...
Jeste da nas je sve ovo izbacilo iz takta jeste možda sam ja labilna osoba na koju uticu prijatelji ne znam... Ali da sam sjebana jesam... Da je uticalo jeste na sve aspekte života, da se pitam da li uopšte zelim da ostanem dalje u toj vezi jer ako ce zaista da ode za koju goinu, da li ja uopšte mogu da zamislim život bez dece. Poslednjih mesec dana od kako ne idem kod lekara i odmara osecam se skroz izgubljeno, visak vreme koji ne znam gde bih utrošila

Lucky, draga, polako....misli mogu da naprave haos u glavi...ta tvoja drugarica koliko god da je znas nema pravo da ti ovo govori, jer nismo svi isti...nemaju svi istu sudbinu...ne podnose je isto. Umjesto sto se svadjas sa svojim dragim, razgovaraj sa njim, objasni mu sta osjecas. Mm je mladji godinu dana od mene, nalazi su mu savrseni, sa nekom drugom zenom bi mogao da ima djece koliko hoce. I ja sam se jela zbog toga, razgovarala sa njim, dala mu ' dozvolu' iz duse dab ide, ali kao sto on rece , ja sam zelio zivot sa tobom, sta god da nam donese...zelim tebe pored sebe, ne neku zenu koja ce mi roditi djecu. Ja zelim dije sa tobom, ali ako ga ne mozemo imati, onda zelim tebe ' Mislim da je to sustina svega, i ako budes iskreno razgovarala sa svojim muzem, rijesicete to. Najgira varijanta je ne razgovarati. Smiri se, ne slusaj okolinu nego usmjeri svoju energiju na vas dvoje i sledecu borbu. Zelim ti sve najbolje, draga moja, proci ce ovo sve.

Laki, može da te napusti i neko ko je stariji od tebe, nije stvar u godinama. Ne znamo šta donosi noć a šta donosi dan. Danas muškarci napuštaju žene sa malom decom... Jednostavno, najbolje lepo porazgovaraj sa dečkom pa ćeš videti njegov stav. Ako se volite mislim da ne moraš da strahuješ. Meni mm deluje da bez mene ne bi znao gde je levo, a gde desno. On me zove 150 puta dnevno da me nešto pita, pošalje mi bar 5 SMS-ova za vreme radnog vremena...Ali, opet kažem, nikad se ne zna...

Lucky mozda je tvoja drugarica bila dobronamerna ali ona nema pravo to da ti kaze. Znas i sama da tu godine ne igraju ama bas nikakvu ulogu.
Mm je stariji od mene, vidis iz mog potpisa, sitnica,16 god. ali je on potpuno zdrav, problem je u meni i sad nenvevzano za godine imam isti problem ponekad u glavi: ja ne mogu da mu rodim onoliko dece koliko zelimo,koliko on zeli. I nekaf se pitam da l imam onda uopste pravo da ga vezujem za sebe.... pa mi se vrati ona realna slika u glavi, ja njega ni nisam vezala za sebe, sam me je odabrao i ja njega, ne mereci plodnost jedno drugom vev zbog onoga sta smo mi samiada bili i aea smo nas dvoje zajedno postali. Svaki put kad me uhvate te negativne misli koncentriaem se na to sto sam npisala,jer to je jedino istina...

Mislim da ovako krupan problem utice i na najstabilniji brak. Svako ko tvrdi suprotno,nije bas sasvim iskren.Evo i moje price: MM i ja smo 9 godina zajedno, od toga 3 god u braku.Ja imam 33, on 37. Pokusavamo vec vise od 2 god da se ostvarimo kao roditelji, ali nazalost ne ide  Krenuli smo sa analizama pre godinu dana i tada su moji resultati bili dobri, ali spermogram je bio jako los: morfologija i pokretljivost  To je MM jako tesko podneo, kao i ja uostalom. Plakali smo zajedno i tesili jedno drugo, iako smo i sami bili neutesni. Posle toga, MM se povukao u sebe. Upuceni smo na dalje analize, ali on nije hteo da nastavimo. Jako dugo nije hteo ni da pricamo o tome (jedno vreme je i govorio kako su pogresno uradili test, jer takav rezultat je prosto nemoguc), ali evo sada konacno prihvata da nastavimo gde smo stali. Trudim sam se da budem podrska, da ga uverim da postoje resenja i da uostalom 1 spermogram nije dovoljan za dijagnozu. Govorio je da treba da nadjem nekog drugog i da se ostvarim kao majka, jer to zasluzujem. Da me mnogo voli i da treba da me pusti da budem srecna..Nekim svojim postupcima kao da je i pokusavao da me natera da odem..Kako je to samo bolelo..Bilo je trenutaka, kada sam mislila da smo toliko jaki, da nas nista ne moze slomiti, ali i svadja, kada sam pomisljala na razvod. Medjutim, nekako smo ostali zajedno    i cini mi se da smo konacno na dobrom putu, jer on polako prihvata i zeli da saradjuje posle duzeg vremena. Kada ga pitam da li uopste zeli decu, kaze mi da zeli verovatno vise od mene. Razumem da mu je tesko, ali zar mora da bude ovako komplikovano? Uvek sam mislila da kada postoji problem, treba ga prvo prepoznati, a onda i uraditi sve da se resi..

Ako se dvoje vole,vole se i u dobru i u zlu.I problem steriliteta apsolutno ne mora da utice na brak ili vezu,cak moze jos vise da ujedini.U mojoj vezi je tako,mm nece ni da cuje za raskid.Kaze da je mene izabrao za partnerku i da me voli,pa se iz te ljubavi razvila i zelja za detetom.Oboje imamo problem,a njegov smo davno otkrili,isto je tesko prihvatio,nije hteo da prica o tome,ali je to ubrzo proslo i krenusmo u lavovsku borbu.Kad uputise i mene na donaciju,pruzio mi je ogromnu podrsku,kao i uvek.katy05,tesko je,ali,u borbi za potomstvo moraju i trebaju oboje da ucestvuju,bez obzira ko ima problem steriliteta.Mi smo uvek na to gledali tako i ubedjena sam da cemo jednom uspeti do kraja.I vi ce te,samo polako.A bude uspona i padova,ali,sve se to da resiti,ako se volite.Glavu gore!

Hvala na podrsci, lela1984. Bas mi znaci. Vidim da ste vi dosta toga pregurali zajedno i stvarno svaka vam cast!   Sigurno cete uspeti sa takvim stavom. Samo napred! Mi tek ulazimo u tu pricu i prilagodjavamo se i jedno drugom i celoj toj situaciji. Slazem se sa tobom da je to zajednicki problem i da uostalom porodica postoji i bez dece (mada je moram priznati i to bilo tesko rascistiti sama sa sobom, jer odkad znam za sebe zelim decu). Nikada ga ne bih ostavila zbog loseg rezultata, ali bila sam jako ljuta, jer je odbijao bilo kakvu saradnju..A zna koliko to zelim..Cinilo mi se da je nezainteresovan, da odustaje pre vremena i mislila sam da mu nije dovoljno stalo. Citajuci ove postove, mnogo bolje razumem sta nam se desava i lakse mi je kad vidim da nije jedini koji je tako odreagovao. Ocigledno je da je muskarcima teze da prihvate i da su zene uglavnom inicijatori u ovoj prici. Treba jednostavno da ga ubedim da ne idem nigde. I ne smem da dopustim da se oseti manje kao muskarac. Nadam se da uskoro nastavljamo tu lavovsku borbu i da ce nas sve ovo dodatno ujediniti kao vas

Mm je trebalo oko pola godine da kaze svojoj majci da ima problem,ali,samo ne je jedan dan prijatno iznenadio kad mi saopstio da joj je rekao.Posle dobismo definitivne dijagnoze i mog steriliteta i nema sanse da se ikad rastanemo.Kaze,zive ljudi i bez dece.Pokusavacemo sve dok moze i uspecemo jednom.A uvek cu biti njegova zena,kaze.Mi nismo ni vencani,ne zivimo ni zajedno 100 posto,zvanicno se zabavljamo,ali smo ujedinjeni i volimo se samo tako.
Samo polako,treba strpljenja,daj mu malo vremena da prihvati i dodje sebi i budi uz njega i videces da ce te iznenaditi i, krenucete u borbu koja ce biti lavovska.