Koliko je problem neplodnosti uticao na vaš odnos u braku?

Drage moje, na pragu priprema za ICSI, zanima me koliko je problem neplodnosti uticao na odnose u vasem braku...
Mislim da do sada niko o tome nije pisao, a zelela bih da podelimo iskustva jer sigurno je tema koja ce pomoci nekome da podeli svoja osecanja...

Kod nas, u pocetku, MM je negirao da imamo problem i smatrao me je neuroticnom. Mozda sam i bila
Ja sam bila u grcu i panici, a on mi nije davao podrsku. Povrh svega to je bio period nekih njegovih stresova na poslu pa ni intimne odnose nismo imali redovne. Onda sam ga ja jurila, a njemu to smetalo...i tako...bilo je svadja, obostranih pretnji razlazom....lomljenja posudja (ja ), cutanja (on )....

Vremenom, nase medjusobne relacije i njegov odnos prema nasem problemu se poboljsao. I dalje sam ja ta koja gura napred, al me bar sad slusa i ne buni se. Znaci nismo ravnopravni partneri u problemu, vec je on vise pasivan sudionik. Tek s vremena na vreme pita "a dokle smo stigli"...."kakav je sledeci plan"....itd.
Ja sam prihvatila takvu preraspodelu jer drugo ne mogu od njega da ocekujem.
I za sada funkcionisemo.....dok se ne raspadnem

Glupo je da prepisujem tekst od gore ali moram da primetim da je na zalost identican, sa narocitim osvrtom na recenicu

I za sada funkcionisemo.....dok se ne raspadnem

Hmm..ako bi mi ponudili neki anketni listić, sa ovakvim pitanjem i dali nekoliko sekundi za razmišljanje, i uz to ponudili npr. sledeće opcije, po sistemu "zaokruživanja", i to:
1. nije uticao;
2.mnogo je uticao;
3.uticao, ali ne drastično( znači, dve krajnosti i jedna sredina),
tada bih, a imajući u vidu, okolnosti i način pod kojim bih bila upitana, a koji, eto, ja sama izmislih, , tada bih, iskoristila onih datih nekoliko sekundi za razmišljanje, naravno, i zaokružila bih pod rednim brojem 1...i rečima: pod rednim brojem jedan!

To bi bilo tako, na taj način.A mogla bih ispisati čitav ovaj forum........
No, ipak, svesna vrlo svog "odgovora na mah"!

Kako...hm..ne znam kako bih opisala, a da ne zvuci 'izlizano'. Mi i nismo toliko zajedno (skoro tri godine), pa mozda i nisam kompetentna da pisem na ovu temu, ali...osecam..i ZNAM..da smo svaki dan sve vezaniji. Uz mene je stalno, sve sto radimo - radimo zajedno. Ako ja idem kod doktora, ide i on sa mnom, i obrnuto..cak je pitao i sestru (u ponedeljak treba da mi rade laparoskopiju) da li moze da spava pored mene za vreme mog boravka tamo...(bolje da vam ne opisujem kako nas je pogledala). Znam da sam teska ponekad, znam i da mu nije lako sa mnom, al' on to il' stoicki izdrzava, il' te sve moje osobine i nisu previse vesticarske. Sami smo u svemu, nema roditelja da nam pomazu, il' odmazu..ni emotivno, ni finansijski..jedina smo 'porodica' jedno drugom, mozda je i to razlog...ne znam... Sta god da je..daj Boze da nikad ne prestane..

hmmmmmmm...
mislim da nas svako iskustvo koje imamo u zivotu , bilo pozitivno ili negativno, na neki nacin obelezi. Dakle da ne bude kao stara kineska poslovica ''ono smo sto jedemo'', ja bih pre rekla ''ono smo sto prezivljavamo''. najbitnije je kako cemo se postaviti prema stvarima koje nam sedesavaju.
upoznavajuci sebe u ovih tridesetak godina, shvatila sam koliko je to istina. kao sto neki mozda i naslucuju, kroz par mojih postova, mene je obelezilo ruzno, ruzno detinjstvo (alkoholizam, nasilje u porodici, fizicko i psihicko maltretiranje). ljudi koji me posmatraju sa strane okarakterisali bi me kao hladnu, nepristupacnu, gordu, upornu do krajnosti, pametnu i arogantnu u isti mah, sto ja i jesam; ljudi koji me poznaju dovoljno da ih pustim korak blize sebi, rekli bi sve to isto, s tim sto nista od toga ne bi bila negativna osobina.
buduci da sam takva, neki bi rekli i netipicna zena umem da se odvojim od problema, da ga sagledam realno, dobar sam analiticar, umem da rasclanim stvari i da ih resavam deo po deo, ne postoji neuspeh koji moze da me slomi, vec samo da me gurne napred ka trazenju novog resenja...
isti ljudi koji znaju i mm rekli bi vam da sve ono sto ja nemam, on ima i da je to ono sto nas cini sretnima. moju hladnocu nadomescuje njegova strast, sirova, intenzivna, ali neophodna, kao svecica da bi ste upalili benzinca. kao svaka strastven aosoba, on brzo sagori, ostaje ogoljen, nezasticen, ranjiv, gde opet nastupam ja, kao lavica koja stiti mlade... koliko god to traje, nikada ne bih priznala da nemam vise snage... i nemam potrebe, on oseti, brzo se regenerise i uspravi... i tako u nedogled...
i da se ne rasplinem previse, problem, bilo da je neplodnost, ili nesto drugo, utice na nas, cini da se okrenemo jedno drugom, da imamo potrebu da stitimo jedno drugo, cini nas blizima, pojacava nasu unutrasnju snagu...

ima jedna slika koja je mene uvek posebno podsecala na nas dvoje i nasmejavala. svi znate kako izgledaju dva jarca na brvnu...e sad zamislite ta ista dva jarca (ili jednog jarca i jednog bika) ali ne okrenuta jedno ka drugom, nego okrenuta guzicama tj. naslonjena ledja o ledja, kako stite svoje brvno i svoj mali uzani prolaz od prolaznika, putnika namernika i onih drugih, gde su rogovi okrenuti ka spoljasnjem svetu, kao oruzje i kao ponos!
ima li ko jaci?

Dace!
Tesko je, znam... Znam i da nas niko ne razume toliko koliko neko ko prolazi kroz ista iskusenja, probleme..kao neko ko je to iskusio na svojoj 'kozi'.. Kroz sav ovaj pakao nekako covek nauci da bude strpljiv..nauci da su neke do sad bitne stvari - beznacajne.. Da je nesto, toliko normalno drugim ljudima..tesko dostizno..daleko...svetlosnim godinama udaljeno. Treba se boriti, dati sve od sebe, ali i znati kad stati... Zelim dete najvise na svetu.. Zelim porodicu, smeh, brige...zelim sve probleme i radosti koje idu uz njih, ali sam, s druge strane...spremna, ili...spremna na to da budem spremna :-} ako se, spletom nekih okolnosti, il' ukrstanjem puteva sudbine, to ne dogodi. Srecna sam sto imam uz sebe moju drugu polovinu, sto konacno znam da i ja mogu da volim, i znam da i mene neko voli.. Tuzno je to sto covek mora da prodje kroz ovakva iskusenja da bi poceo da ceni i potrudio se da sacuva ono sto ima..
I opet kazem - boricu se svim raspolozivim snagama i strpljenjem..i trudicu se da budem bolji covek..i..znacu kad da stanem i prihvatim ono sto dolazi, sta god to bilo..
Imamo jedan zivot, i srecu da kraj nas bude neko ko nas postuje.. To nije mala stvar, zar ne...cuvajmo to..

.spremna na to da budem spremna

Tacno "u sridu" .
Ne znam da li ste i vi primjetile, ali meni se cini da ljudi koji su u ovoj nasoj prici imaju nekako cvrsce veze . Kad prevazidju krizu (ako su je uopste imali) i ostanu zajedno, vezuje ih nesto dublje...i zajedno su samo i jedino iz ljubavi.Nazalost znam i parove koji su se razisli sasvim zbog neplodnosti, ali to je vec druga tema
Nikad nisam primijetila omalovazavajuci tonalitet kad se prica o muzu, cak ni na forumima, gdje je sve virtuelno i mnogo slobodnija i otvorenija komunikacija.

pa...hm...mm je takodje jedan vrlo strastven covek. Odluke donosi na precac, stihijski, veruje u momenat, u apstraktno, znake, brojeve, veruje nekad da nas moja prevelika zelja za detetom lisava istog...negira problem, o da, i te kako. Nije ni upucen u nas problem onako kako bih ja volela, ne resava ga onako kako resava sve drugo u zivotu, srcem, upornoscu, snagom koja je nekad stvarno nekontrolisana. Nekako se stavio u stranu. Pustio mene da resavam. I meni je zao zbog toga.
Ja sam racionalna, mozda i suvise. Mene nikada nece povuci momenat, ja ne delam dok ne razmislim, i sve su mi se signalne lampice upalile vrlo brzo. Nekad mislim da cak ni ne razume moju tugu. A nekad mi je drago sto ne razume moju tugu, jer mi je to onda znak da ni nemam razloga za istu.
Konfuzno. Sasvim nova vrsta problema u nasim zivotima, nova situacija, novi odnosi izmedju nas. Nekad gori zbog naseg problema. Nekad bolji.
Problem neplodnosi utice na brak, definitivno, menja nas, i utice na odnose koje imam sa drugim ljudima.

Orline.....zeno jel hoces da se iskidam od tuge u sebi...

a sad neko ko je imao problem neplodnosti i hvala Gospodu resio ga,i prica je vrlo slicna nablinoj i orlininoj,i necete verovati koliko snage ima u vama dok ne iznesete na svojim plecima njihovu pasivnos,negiranje,pa opet pasivnost,pa onda gundjanje,pa udaljavanje,pa svasta nesto,plus problem koji evidentno postoji ali kad dodjete do resenja i razresenja problema pokazacete im i dokazati ko je pobedio,na obostranu radost.
Svakako mislim da oni ne razumeju nasu tugu u periodu dok cekamo i borimo se za majcinstvo.

Brak trpi zbog tog problema,ali se i ucvrscuje,to je kao da ste u ratu pa se drzite zajedno kad je gusto.

Izdrzite cure verujem da je sunce blizu,za svaku od vas.

Jelence ::Orline.....zeno jel hoces da se iskidam od tuge u sebi...

Jelence, draga, sada sam ja mnooogo bolje, srecom...Tako sam se osjecala prije dvije godine, a tada nisam znala da postoje ovakvi forumi, a posebno Kutak, i bila sam jako usamljena u svom problemu Mnogo ti hvala na rijecima podrske, mnogo znaci kad cujes da se neciji trd isplatio. Znam ja da tada sleduju nove muke i strahovi, takav je zivot, samo nije zdrav osjecaj kad si dugo zaglavljen sa jednim istim problemima, pa ni napred, ni nazad
Mora da krene, pa da predjemo na jedan zivotni stepenik iznad

Neverovatna je stvar ,zaista, na koliko polja zene moraju da ostvare pobedu da bi dosle do te jedne, konacne i najbitnije. Koliko upornosti, mudrosti, snalazljivosti, snage treba da podignes sebe kada padnes, svog muza kada potone, sacuvas zdrave odnose u svom domu i pri tom trazis resenje, lek za svoj problem, istrajno ne gubeci nadu. A usput i da sacuvas svoje zivce, trebace ti za malog andjela kada konacno stigne. Zato ja mislim, ne znam da li se slazete, da nam za svaku godinu borbe sa sterilitetom treba dodeliti beneficirani radni staz

O ne samo beneficirani staž, nego i sve ostalo (besplatan prevoz, bonove i tržnim centrima, popust na garderobu.......................

Naishla sam na ovo pa poshto se nazalost kod nas slabo pishe na ovu temu, a srecom, ipak dobar broj ljudi razumije engleski, rekoh da postavim ovdje, imaju neke dobre savjete:Emocionalni efekti neplodnosti na parove

21.5.2009. nas "prvi put"....Od tog dana sam bila u oblacima i osecala se kao da mi na celu pise " i imacemo ". I prolazio tako mesec za mesecom, postavim pitanje prvo sebi pa onda i njemu Sta ako nesto nije kako treba? Lecicemo se. Ne bi bili ni prvi ni poslednji(na zalost). Tako je tih meseci moja lepotica mene hrabrila a mene i dalje izjedala sumnja.
5.1.2011. azoospermia! To su prvo moji rezultati i moj problem pa onda nasi! Nista ja tu nisam njega odmah razumela. Mislim se Sta pricas covece moj mili? Kako prvo tvoji? Pa 11 godina ne postoji jednina! Alo bre, kreco! Trebalo je par dana obostranog dizanja i pridrzavanja da bi "sklopili dogovor" da nema vise padanja po bilo kom pitanju.
Jeste ovo tek pocetak nase price u odnosu na sve vas ovde i ne mogu mnogo toga da kazem, ali jedno znam: ljubav, razumevanje, paznja, obzirnost, komunikacija na mnogo uzvisenijem i vecem nivou. Drugacije posmatramo jedno drugo, mnogo lepse, branimo jedno drugo od tudjih pogleda i glupih i zlih komentara. Ucimo se da vise ne cutimo kad se neko lose oseca(kao da ono drugo ne trpi), vec mnooooogo pricamo i imamo plan A,B, i C. Jaci smo nego pre i verujem da ce tako i ostati. Mi verujemo u nasu mnozinu

cicsa80 ::
ali jedno znam: ljubav, razumevanje, paznja, obzirnost, komunikacija na mnogo uzvisenijem i vecem nivou. Drugacije posmatramo jedno drugo, mnogo lepse, branimo jedno drugo od tudjih pogleda i glupih i zlih komentara. Ucimo se da vise ne cutimo kad se neko lose oseca(kao da ono drugo ne trpi), vec mnooooogo pricamo i imamo plan A,B, i C. Jaci smo nego pre i verujem da ce tako i ostati. Mi verujemo u nasu mnozinu

Baš tako cicsa!

2006 година. Заглавим у болницу због страшне упале коју је проузроковала циста. ММ је сав брижан и уплашен одвезао, па онда у више наврата истог дана дошао да ми донесе постељину, вентилатор, аутан, ''мито'' за сестре које ме не обилазе, cheeseburger, сладолед...
Пети дан, нема га у 8, нема га у 9, 10, 11, 12.... Ја излазим у главни хол јер одатле видим његову канцеларију, гледам у зид и питам се шта ради тамо, зашто не дотрчи да ме види. Зовем га, он каже да има пуно посла и да ће доћи када заврши....али, после радног времена је био тако уморан да је отишао кући (други део града), да се истушира и одмори јер напољу је +40..као и у мојој болничкој соби..у којој сам сама и нико ме не посећује!!!
Не знам како сам преживела тај дан, али он ће га заувек памтити вероватно! И тај дан и нарадних неколико! Када сам први и последњи пут љута пробала да му објасним како се осећам, он је рекаоЧ"Нећемо сада сви испаштати сто година јер ти имаш цисту" . Тада сам престала да причам, растајала сам се са душом и са њим...што га је, кад се сетио да обрати пажњу на мене и примети, јако уплашило. Потпуно сам била одлепила и затворила се, оградила. Нисам се свађала, већ сам ћутала, плакала, игнорисала питања.
Све се завршило мојом операцијом. Стајао је поред мене као браник и није дозвољавао сестри да ме пожурује, јер ја читам молитву за растајање душе од тела. Потпуно шокиран тиме што слуша, стоји поред мене и њој каже да сачека пар минута и не драми. Цура се погубила скроз.
У шок собу сам ушла у 9 ујутру, у 6 увече, у истој шок соби, буди ме мој др-а насмејан и некако свеж (пре операције је имао црне подочњаке, а сада је блистао наспаван). Каже: " Хајде, какво је то спавање, муж читав дан седи у ходнику и тресе се, нису га могли натерети ни да руча"!
Једва сам чекала тада да га видим! И никада, никада више ме није запоставио и заборавио. Он је моја снага, а ја његово знање. Ја му објашњавам шта радимо и шта нам раде, тумачим налазе, постављам питања, смишљам стратегије. Он вози, тражи смештај, преговара са надрнданим особљем разних клиника, подмићује, засмејава...све што треба да уради да ме заштити.
Најбитније од свега је да смо заједно у свему и да исход наше борбе неће утицати на нашу љубав, јер ми је више пута ставио до знања да ћемо урадити све што је у нашој моћи, а ако не успемо то нас неће поразити јер имамо једно друго!

Da.Ipak je potpuno neophodno međusobno podržavanje.Bez potpore,kad se zatetura neko od nas,a to se ipak,često dešava u savremenom životu jednog bračnog para, može se pasti,ali nekad ne i na samo tvrdo tle,jer kad nema potpore,može se u provaliju stići.

Nepobitno je da problem ne plodnosti utiče na odnose u braku, ni mm ni moji roditelji upšte ne shvataju koliko je to mučno i kako se oseća žena koja je potpuno sterilna i nije sposobna da prenese svoje gene, da ima potomstvo, što je i smisao života, zar ne?
Mom mužu je naš brak drugi i ima dva sina iz prvog braka, te moram reći da njemu nikako nije toliko stalo do bebe kao meni. Kada je prošlo godinu dana bez trudnoće, ja sam se zapitala - u čemu i kome je problem? Obzirom da on ima 49 godina moj ginekolog je predtostavio da je do njega, ali zamislite, nije, spermogram mu je kao kod tridesedtogodišnjaka. I tako redom razni nalazi, HSG koje je pokazao da je levi jajovod zapušen a desni prohodan i ponovo jedna godina bez trudnoće. E onda laparaskopija 30 juna 2011. na moje insistiranje kad ono oba zapušena bez mogućnosti popravke. Zvao me je često u bolnici, pitao šta treba, dolazio na prozor...Kod kuće sve radio, širio veš, kuvao... baš je bio pažljiv što mu u normalnim okolnostima ne bi palo na pamet.
E onda smo razgovarali, odmah po dolasku iz bolnice, i rekla sam: "Nama nema druge sem VTO, ako nećeš da prolaziš kroz to sa mnom, ja odoh tražiti ko hoće". Tada me je uzeo za ruku i rekao:"Ti si ne strpljiva, ti bi sve odnah i sada, meni je kao i tebi stalo do bebe i radićemo na tome zajedno". Sada prikupljamo nalaze za komisiju, ja sve odrađujem idem po upute, usmeravam ga i tako, tumačim nalaze, objašnjavam šta će nam raditi...On je jedino predložio da popričamo s jednim psihologom, što me iznenadilo, ali sam prihvatila. U suštini uopšte ne razgovaramo o tome kad ne moramo, i za svo ovo vreme mi strašno smeta što nikada nije rekao MI imamo problem sa sterilitetom, nego TI imaš problem sa sterilitetom. I kada se zacenim od plača, onda reaguje, ali insitirajući da ne plačem nad svojom sudbinom, nego da učinim šta mogu, opuštam se što više, radim ono što volim. A ja ga samo pogledam i pomislim: "Evo ga opet, plačem nad SVOJOM sudbinom, a ne nad NAŠOM".
To je jedino što mi zaista smeta, ali smo i pored toga zajedno u svemu, seksualni odnosi nam se uopšte nisu promenili , i dalje su strasni i redovni, što je dobro.
Vidim da nisam jedina koja ima potporu, ali ne onoliku koliku očekuje. Zajedno smo 10 godina i ja znam da je to njegov maksimim.

Ja se osecam grozno, jer tajimo od svih zivih problem, on ne zeli da iko zna jer ga je sramota, ali vec vise od 6 meseci uopste nemam zelju da imam odnose, cim cujem nesto tuzno pune su mi oci suza, nisam nesto ni besna samo sam jako jako tuzna.
On mi puno puno ugadja, cini mi se da oseca krivicu jer sam se udala iako sam znala u cemu je problem. Lekari su nas ubedili da ce sve to biti ok u februaru kada smo isli na vantelesnu (i on na biopsiju) medjutim, nista nije bilo ok, ja sam imala hiperstimulaciju, mesecima posle toga problema sa hormonima.
Dosta i novca zahteva lecenje muskog steriliteta, mesecima, i pored toga on se jako trudi da me voda svuda, obraduje me sitnicama, ne svadjamo se (sem tako nekih sitnica jednom mesecno) ali ja ne mogu da prevalim to da se opustim i da normalno imamo odnose i oko toga nastane problem, kako sam hladna, kako to samo "odradim" - izvinjavam se ali tako je.
Konacno smo dosli na par miliona spermatozoida i zakazani smo kod prof Vlaisavljevica, trebalo bi da bude sve ok.
Da li mislite da je ovo moje stanje posledica stresa lecenja steriliteta i propalog pokusaja i da bi sve bilo ok kada debijemo bebirona?

LaFolie, mislim da jeste posledica lečenja, jer ovo je stvarno lavovska borba! A možda i nisi neka vatrena devojka uopšte uzevši! Mi smo krenuli u priču sa muškim sterilitetom, i lošim spermogramom, ali sam i ja našla svakakve nekakve falinke kod mene, mada sam u sexu uvek uživala, sem kad smo neraspoloženi, tad ne može ni jedno ni drugo, nit se silimo. Nismo od onih što seksom popravljaju raspoloženje. A za naše falinke se često medjusobno zezamo, tako nam lakše! Nikada ga nisam krivila, i trudim se da ga maksimalno razumem, jer je i on mene, kad je meni bilo potrebno! Uvek se stavljam u kožu onog drugog i pitam se kako se on oseća, pa tek onda reagujem! I nikad se ne zna u životu dalje šta će i kako će biti, dakle uvek treba biti tolerantan i treba se truditi i razumeti druge ljude! Ne samo muževe, već i ostale!

Moj odgovor na ovu temu bi se više sveo na to da nas je ovaj problem zbližio. Mada sam i ja mog dragog dugo nagovarala da ode kod lekara, i njega je sve živo bilo sramota, sad se opustio, nije ni dalje kao ja, ali je mnogo bolji!

LaFolie ::
Da li mislite da je ovo moje stanje posledica stresa lecenja steriliteta i propalog pokusaja i da bi sve bilo ok kada debijemo bebirona?

Foli, postavila si pitanje na koje niko ne može da ti da odgovor.
Ali ipak želim nešto da ti kažem. Kao prvo drago mi je što si otvorila srce jer mislim da je to jedan korak napred. Nismo psiho terapeuti ali leči dušu kada naiđeš na razumevanje. A mi te razumemo.
Neke stvari sam shvatila na vreme i posle višegodišnjih praćenja foruma, razgovora sa parovima koji su iz ove branše, lekarima... sada bi želela da ti ovde predočim nešto od toga.

Muškarci često svoj problem steriliteta vezuju sa pitanjem muškosti, hteli oni to da priznaju ili ne. Zato pogotovo kada je u pitanju azzo često se dešava da ne žele da to dele ni sa kim sem sa svojom ženom. Na forumima je 99,9% žena iako muški sterilitet za nijansu i prednjači u postocima neplodnosti i jasno je i zašto.
Takođe kada dođu u tu situaciju ono što je pogubno za njih je da se osećaju da treba da budu rasplodni bikovi. To će dovesti možda i do gubitka samopouzdanja, zatvaranja u sebe...A često upravo mi žene sa naglašavanjem da su plodni dani, izgovaranjem reči dok se vodi ljubav tipa" jao što bi sad bilo lepo da napravimo jednog malo " , ravnodušnosti...ubijamo u njima svaku veru u sebe.

Znala si za njegov problem i kad si se udala za njega, što pretpostavljam znači i da si proračunala opciju mogućnosti ostajenja bez dece tj. života bez dece. I apsolutno sam sigurna da si se udala za čoveka koga voliš. Zato draga pokušaj da podigneš svog muža tamo gde mu je mesto. On je tvoj muž, muškarac koji želi da mu se prepustiš i uživaš u njemu zbog njega samoga a ne zbog dece. Odvoji lečenje steriliteta od vašeg intimnog odnosa. Sredi se, sedi do njega, mazi ga, kaži mu koliko ti znači i koliko ga poštuješ, neka se oseti da je on muškarac! U glavi je sve!

U braku postoji vreme strasti, vreme nežnosti, vreme duboke međusobne posvećenosti, vreme.. ali vreme da se muž oseti mužem uvek jeste. Niste hendikepirani, samo imate problem koji ćete daće Bog prevazići i ovo će vam biti jedno dobro životno iskustvo koje ako si mudra žena tvoj brak, muža i tebe može samo učvrstiti i još više spojiti.

LaFolie ::
On mi puno puno ugadja, cini mi se da oseca krivicu jer sam se udala iako sam znala u cemu je problem.

Nemoj da dozvoliš da oseća krivicu! Nije te prevario, slagao, znala si! Foli, glavu gore, deca će doći a iako ne dođu život svakako ima smisla a i opcije usvajanja... Nema ni potrebe ni vremena za samosažaljenje, niste ljudi druge klase. Nemoj izgubiti sebe i muža, saberi se i dobićeš duplo! I veruj mi znam šta ti govorim i zašto.

Razmisli o svemu i ovih dana kupi neki lep veš ili ništa (mm pada na obe varijante smisli način kako da mu priđeš, nemoj da ovde pišem svoje tajne ) i predaj se svom mužu misleći o njemu i voleći njega. Jer kad dođu deca onda ćeš kukati za trenucima koje sad propuštaš

I na kraju, razgovor je divna tvorevina, pričajte

Foli, divna ženo, napred!

P.S. Podsetiću te na ovaj zadnji pasus za jedno dve godine kada se budeš požalila
Nisam sigurna da li sam bila jasna ali držim vam fige čvrsto, čvrsto, najčvršće i grlim te najjače.

Biksi, i kod mene je slicno! Mi smo se zblizili jos vise od kako je ova situacija... Ja sam mislila da je do mene - jer on ima decu, a ispostavilo se da je stvar u njegovoj morfologiji. Inace, mi nismo u braku, ali zaista je on taj koji je najvise vukao da se u sve ovo udje. Juce posle briseva, oboje smo radili, vidim izasao- kosulja skroz mokra, pitam kako je bilo - a on - nije bilo strasno... Dusa moja, ko da ne znam kako mu je bilo...
Interesantno je da je on samoinicijativno otisao do dr, jer sam ja sve vreme tvrdila da je kod njega sve ok, i on je taj koji stalno vuce napred... Toliko je nesebican da sam se bas iznenadila, jesmo mi 10g zajedno, ali neke strane licnosti vidis tek u teskim situacijama
Uz to otkrismo malo povisen tsh kod mene, tj. pojavi se posle inseminacije...
Al se sad salimo na racun svojih mana...Rekoh lako je njemu - sve ga hrane vitaminima i mineralima, mlec, med i mleko , napravice mi momcica od njega, a mene ...

LaFolie,, neki hormoni znaju da obaraju libido. Nizak progesteron npr. Takodje visi tsh zna da stvara nervozu, depresiju i sl. Konkretno moju tetku - 41god, su godinu dana lecili od depresije i davali joj intimni gel i sl. zbog suvoce dole, a onda se ispostavilo da joj je ustvari skroz otkazala stitna. Sad pije eutiroks, a teca je, vidim zadovoljniji
Porazgovaraj malo sa dr.

Folie, tek sad sam videla da je kod tebe sve ok. Izvini.
Opusti se, zabavi se necim drugim, napravi neko iznenadjenje za vas, probaj te negde van kuce... Ne opterecuj se nepotrebnom krivicom. Kako ce biti kad dodje beba - to niko ne zna, ali vas odnos je ono sto imate i sto treba da negujete. Samo napred
Malo maste i proradice sve