USVAJANjE od prikupljanja dokumenata do dobijanja podobnosti

chokoladica ::...
Znam i za vise slucaja usvojitelja koji su prihvatili romsku decu, mali, slatki, ne tako tamnoputi...da se razumemo, meni su romska deca mnogo lepa deca. Ali, svako romsko dete koje nije tamnoputo u detinjstvu, kako raste dobija tamniju boju koze, tako da do puberteta postane tamnije nego sto je bilo. Dete pocinje da nailazi na sikaniranja i predrasude, dozivljavaju ih i roditelji, i cesto dolazi do pitanja sta im je to trebalo...Neki su prosto i prestali u nemoci da pruzaju podrsku detetu, jer pocinje da pritiska i sira porodica od koje moramo da priznamo mnogo ljudi danas finansijski ili stambeno zavisi... Rezultat...dete ostaje bez podrske roditelja i okrece se vrsnjacima kod kojih je prihvaceno, a to su opet grupe dece sa margine drustva na zalost. Daleko je zemlja Srbija od tolerancije, na zalost.
...

Meni je ovo jako tužno naročito ako znaš više takvih primera. Po meni ti roditelji su ostali na stadijumu usvojitelja. Roditelju je valjda dete najvažnije, ne okolina i šira porodica. Odustati da mu pružaju podršku i pustiti ga da se samo bori, strašno... Dete koje je već jednom ostavljeno, ostavljeno po drugi put... To je zapravo strašno a ne te predrasude okoline, zbog njih se ne kreće stranputicom već zbog onih koji je trebalo da pruže bezuslovnu ljubav a to nisu učinili. Mogli su da urade mnogo šta, da se bore protiv nasilnika, traže od učiteljice, psihologa, nastavnika, škole da to čine, da promene školu ako ne ide, da otvoreno zahtevaju od svih sa kojima kontaktiraju da prihvate njihovo dete ili da prekinu odnose sa njima itd... Takodje da uče dete da se bori, da ga hrabre, jačaju, da odgovara na predrasude, da ga upišu na neku borilačku veštinu. Bilo je mnogo načina. Možda ne bi uspeli da se izbore sa sredinom ali već sam taj osećaj da dete nije samo, da je roditelj uvek uz njega bi dalo snagu.

snedra ::Srecno sutra!!! Drzim vam palceve devojke!

Hvala trebaće nam... Nadam se da se vidimo posle a svakako ti javljamo kako je prošlo

Simona napravi seriju 1, 2, 3 casovi roditeljstva ti i Daca . Lepo Vas je citati ili u blogovima

Ambra ::Happy to je tako mali broj slucajeva da je zanemarljiv. Ni statistika ga ne racuna. Na zalost, da niko ne gaji lazne nade, vecina je ovo sto sam navela. Covek samo (pre usvajanja) treba da se preispita da li moze da se nosi sa takvim pricama.

Jeste Ambra, složila sam se i u prošlom postu sa tvojim navodima.

Hvala na podršci Noja

Evo preživesmo i treću školu roditeljstva a uskoro idemo i u četvrtu, izvežbale smo se hihi Bilo je pitanja raznih, uvek je nešto drugačije. Ali ono što je pozitivno je da imam utisak da se sa svakom školom pomera svest, da ljudi sve više znaju, čitaju o usvajanju. Takodje se sve češće odlučuju na ovaj put zato su škole tako učestale. Da ohrabrim Gabrielu, i u ovoj školi je bila singl osoba, kao i uvek ima bar jedna, što je isto pomak napred. Ova žena mi je ostavila baš pozitivan utisak, baš je najveći možda broj pitanja postavila i razume već dosta usvajanje, i uopšte se nije postavljala nešto povučeno što je singl i drugačija od ostalih - tako i treba... Reklamirale smo i Kutak odakle je sve počelo i blog, mada kako shvatih većina od njih nas već čita i nisu došli nepripremljeni. Pozitivno je što su rekli da žele i da pišu, da se i dalje vidjamo :) Nekako me je to baš ispunilo optimizmom, čak možda prvi put sam susrela ljude koji prepoznaju zašto je značajno da se piše o usvajanju, zašto je značajno da se povezujemo, zašto je značajno da se deca i mi družimo... Ponekad sam se tokom ovih godina osećala usamljeno jer je mali broj nas video potrebu za pisanjem, susretima... U ovoj školi se odjednom osetila ta energija koja postoji i na zapadu kad je usvajanje u pitanju, povezanost, prepoznavanje zajedničkog puta i ciljeva i da svako od nas nešto može da menja. Samo se nadam da će ostati takvi ili još napredovati

Inače teme o našim gostovanjima u školama roditeljstva postoje već na blogu, prvo i drugo a i o ovoj školici će Daca pisati.

Bravo devojke! Verujem da ste bile divne, kao i uvek. :-)

Simona, hvala na članku na blogu, uvek dočaraš atmosferu!

Blago budućim usvojiteljima što su imale priliku da vas vide i čuju. Kamo lepe sreće da smo i mi u školi imali takve gošće.
Mi smo imali u gostima jednog usvojenog tatu, svaka mu čast što je došao ali niti smo mi imali tako raznovrsna pitanja kao sadašnji potencijalni usvojitelji, niti je on previše širio priču. Da ne spominjem da je posebno bogatstvo imati u školi kao gosta odraslu usvojenu osobu, a posebno našu Dacu!

Divne ste…

ps. I ja se uvek raznežim kada pročitam rečenicu sa kojom Daca završava gostovanje u školi roditeljstva. Dacine reči su – da je duboko uverena da nema veće ljubavi od ljubavi usvojene dece i roditelja  

Hvala Snedra na tako divnim rečima

Nisam dosad znala da ste imali u gostima usvojenog tatu... Kod nas nije bilo ništa ni nalik tome. Verujem da i sam susret sa osobom koja je usvojila znači. Nekako se ljudima čini da je to neverovatno i da su to ne znam kakvi likovi a i decu ko zna kako zamišljaju. S te strane nije loše doći na naše susrete i pre nego što usvojite. Mi smo tako otišli na susret u Novi Sad i čula sam neke nove stvari ali najviše me je dojmio izgled roditelja i dece. To zato što su oni isti kao i bilo koji roditelji i deca koje možete susresti... Prvi tekst koji sam ja pisala na blogu je "isti i različiti". U usvajanju postoji nešto što je isto i što je različito i vaše je da sve to nekako pohvatate, nekad su u pitanju nijanse. Po meni sa otvorenošću ne možete da pogrešite. Dete oseća vašu ljubav, vaša preklapanja, sve po čemu ste isti sa okolnim porodicama a otvorenošću prema njegovom poreklu ste otvorili put da se izbori i sa onim što je različito. Pored mog članka Daca je napisala još jedan članak na blogu o najčešćim pitanjima na radionicama. Mislim da je vrlo vredan da ga pročitate.

Bravo devojke, verujem da je vase gostovanje zlata vredno buducim usvojiteljima.
I mi smo u skolici imali par koji je bio u ulozi hranitelja, te je podneo papire za usvajanje, bili su vrlo otvoreni i pricali su o onim stvarnim situacijama koje se desavaju kada dete dodje u kucu, problemima koji se pojavljuju i naravno lepim stvarima. Njihovo iskustvo mi puno znaci i verujem da cu se setiti svega sto su pricali kada dete stigne.

Simona,

Hvala. Cini mi se da se poslednjih godina situacija mozda malo promenila sto se tice singl osoba i usvajanja. E sada, videcu da li ce tretman biti isti ili razlicit, kad su u pitanju deca za usvajanje odnosno da li parovi imaju prednost tako da ko je singl mora da prihvati nesto sto parovi nece i tome slicno. Ako je tako, onda su moje opcije svedene na minimum.

Uvek ce prednost imati porodica nad singl osobama. To znaci da ce centri prvo gledati da dete smeste kod parova a ako to nije moguce onda kod single. Na zalost u pravu si, tvoje opcije su, pravno gledano, minimalne ali ja to ne bi tako posmatrala vec bi razmisljala da su sanse za sve iste. Mnogo parova ceka godinama na usvajanje zato sto npr. zele bebe, da dete ima plavu kosu i plave oci, da bude kao sa reklame 0-12 beneton i tome sl... Tu se tvoje sanse povecavaju i ravnaju sa parovima.

Ambr, ja se zaista pitam da li su ljudi bas do te mere probirljivi. Da li ti zna neki takav slucaj? U svakom slucaju, hvala na ohrabrenju. Ispada da bi mi udaja povecala sanse, sto mi bas I nije neka opcija ako je samo zbog toga. Onda, mozda Rusija. Nisam jos u toku sa procdurom za strance I da li to moze odavde. Mislim da je Simona pisala da ne moze, ali u svakom slucaju odvde treba poceti.

A kakve su šanse za one koji nisu vencani?
Ja nisam single,u vezi sam vec dugo,znate me s drugih tema.
Ne živimo zajedno,bar ne za sad.

Vratite se obe 3 stranice unazad i procitajte sve odgovore na vasa pitanja, da ne ponavljam

Hvala Maakki I u ovoj školi je bio par hranitelja. Pričali su ali je ipak ova radionica više bila da pričaju sa nama. No pretpostavljam da su na drugim bili aktivniji. Njihova pozicija je zanimljiva mada nešto različita od naše. Recimo oni su se čudili predrasudama na koje mi nailazimo. Ja sam ih onda upitala da li u mestu gde žive ima još hranitelja na šta su odgovorili potvrdno. To ne može da se poredi sa Beogradom gde 'nema' usvojenih. Zanimljivo je da to oslobadja umove na mnogo načina. U selu gde je moj mališan živeo pošto ima puno dece na hraniteljstvu bilo je skoro sasvim uobičajeno da se imaju dve mame (biološka i hraniteljka). Takodje i u drugim pogledima, on dugo je bio u šoku kako je u Beogradu sve konzervativno i to je bio jedan plus sela. To deluje nekako neobično - da je selo naprednije od najvećeg grada kod nas... Ali ispada tako, mislim mnogo zahvaljujući hraniteljstvu i svim nesvakidašnjim sudbinama bioloških roditelja i dece na hraniteljstvu koje onda dopiru do njih a negde i njih menjaju i oslobadjaju.

Gabriela,
samo napred, i sama si rekla da si čula i za singl muškarca koji je usvojio. To je meni tek bilo pozitivno iznenadjenje. A tek onda za singl žene ima šansi. Nemoj razmišljati o tome šta te sve može omesti, niko unapred ne zna da li će usvojiti. Nadam se da ćeš uspeti ali i ako ne bi uspela bar ćeš negde znati da si pokušala da budeš majka. To je čini mi se boje nego da se stalno misliš e da sam pokušala pa možda ovo ono a da ne pokušaš.

Lela,
baš se obradovah kad te videh ovde. Čitala sam tvoje postove i često je iz njih izbijala jaka želja za majčinstvom. Nadam se da će ovo biti put da brzo i postaneš mama. A ta jaka želja će značiti ovde itekako, mi smo ranije sebe poredile sa vučicama, zbog načina kako štitimo svoju decu. Nekako i tebe sa tom jakom željom mogu lako da zamislim kao majku vučicu a onda se nadam da će tako i biti :) Što se pitanja tiče, pravno i vanbračna i bračna zajednica su izjednačene. Ali pošto ćete vi kao mladji sigurno moći da usvojite i baš malo dete a tu je uvek više parova i pojedinaca koji to žele, ja bih vam možda savetovala da se venčate. Sem ako nemate baš neki jak otpor prema tome, onda je bzv da se venčavate, nadam se da ćete uspeti i tako. Zakonski kažem nema prepreka nego nekad odlučuju nijanse, ne bi trebalo da socijalnim radnicima to bude nijansa, ali nikad se ne zna, čisto da ne razmišljate...

Mi bismo i usvojili malo dete,prosto me velika ne zanimaju iskreno.
A samo razmišljamo o tome,ima vremena.
A mozda se i vencamo u medjuvremenu,iz drugih razloga.
Mi volimo ovako da zivimo,predugo smo zajedno,navikli smo.
Ali,ima vremena,rekoh.
Znam sigurno da bi definitivno usvajala samo dete o kome centar nema nikakve podatke,nepoznatog porekla,da se nema pojma o biološkoj majci.
Ni Rome ne zelim.Normalno malo dete,kad i ako za to dodje vreme.
Zdravo i pravo.Posle toliko mucenja,ne želim osteceno dete.
Hvala na podrsci,i ja vama zelim svu srecu.

"Znam sigurno da bi definitivno usvajala samo dete o kome centar nema nikakve podatke,nepoznatog porekla,da se nema pojma o biološkoj majci."

Zašto?

Obično je najveći strah usvojenih roditelja da će biološke majke umreti dok dodje do reuniona. Detetova je potreba da zna što više o svom biološkom poreklu i nemogućnost da to učini, nemogućnost da zna odgovore i na osnovna pitanja koja znaju i ostali usvojeni može donositi samo patnju. Na blogu postoje priče Maje i Milice koje ne mogu da dodju do svojih bioloških roditelja, ni istine o svom poreklu, pa možete da vidite kako to izgleda u odraslom dobu. Ja tek kad vidim fb statuse od njih dve dugo smišljam šta da napišem, koje reči da nadjem da ih podržim a da se ne osete da ih ne razumem ili da im dajem neku iluzornu nadu. Koliko reunion zna da bude težak nemogućnost da do njega uopšte dodje je uvek strašnija.

Prosto ne zelim.Bas mi je to i bitno,da ne dodje do svojih bioloskih roditelja.
Nikad nisam zelela dete poznatog porekla.
Dovoljno sam se mucila da jos vise patim.
Ne osudjujem nikog,ali,ovako mi je mnogo sigurnije.

Lela,
ako se odlučiš za ovo roditeljstvo nadam se da ćeš biti otvorena za promenu tog stava. Proći ćeš i školu roditeljstva pa ćeš sa socijalnim radnicima pričati o tome.

Mi i biološki roditelji nismo nikakva konkurencija, postoje oni i postojimo mi. Bez celovite slike o svom poreklu osoba nije potpuna. Kao što ja znam odakle potičem, na koga ličim, koje su nasledne bolesti i nasledne osobine itd... - ne želim to da uskratim ni mom sinu. Naravno liče naša deca i na nas, mi smo tokom našeg zajedničkog života povezani na mnogo načina i to nikad nije sporno. Ali mi nismo njihovi biološki roditelji.

Pa,ko kaze da cu mu reci uopste ako je beba.Sto manje zna,svi srecniji.
Kad nesto ne zna,ne moze ni da ga "zulja."

Ne reći usvojenom detetu da je usvojeno je jedna od najvećih grešaka, možda najveća, koje usvojeni roditelji mogu da naprave. Usvojeno dete uvek zna, to što ne zna svesno ne znači da ne ostaje nesvesni zapis odvajanja od biološke majke, boravka u domu, kod hranitelja. Sem toga će mu uvek neko reći i svo poverenje koje je gradilo prema roditeljima biće srušeno. A da bismo izmislili da smo biološki roditelji moramo da sami izmislimo gomilu laži, trudnoću i porodjaj koji nisu postojali i da ukrademo to od žene koja je donela dete na ovaj svet. Meni je to nešto skroz neprihvatljivo. Volim što sam usvojena majka i nikako ne bih želela neku imitaciju života bioloških porodica.

Ne kradja,a niko mu nece reci.
Zakonsko usvajanje,naravno.Ja nesto planiram da to radim u inostranstvu kasnije,ako dotle dodje,posto svakako planiramo da se selimo u inostranstvo u skorije vreme.Tako da nema sanse da mu iko kaze.Ja to ne vidim kao gresku,vec kao zastitu.Bioloska majka uvek ima prednost,nema potrebe da rizikujem.I apsolutno ne vidim nesto lose u tome.
Ni za donaciju nikad nisam imala nameru da kazem detetu,necu mu ni reci ako se ipak za donaciju budem odlucila opet.
To je sve stvar licnog izbora.

Učini sebi uslugu - nemoj usvajati. Ti ne želiš usvajanje, već dete. Drži se onda donacija i slično, jer to je potpuno drugačije od usvajanja. Poštedi i sebe i dete usvajanja. Usvajanje nije samo stvar ličnog izbora. Tiče se i onog ko se usvaja, pa se itekako pita da li želi to da zna.

Ne tice se,a necu vrv vise na vto ni donaciju,ne mogu da podnesem nove pobacaje.
A sta se ti sekiras,samo sam pitala kakve su sanse nevencanima.
Nista vise od toga.Hvala na informacijama.
Stvar ličnog izbora.