USVAJANjE od prikupljanja dokumenata do dobijanja podobnosti

Simona ,ne znam ja još ko je iz centra zadužen baš za usvajanje ali otprilike ovde sve tako funkcioniše i nema šanse da vas bar neko ne zna. Nadam se da se nisam nekom zamerila a da muž nije nečijem detetu dao jedinicu

Bobaue, to su negativne strane poznavanja No želim vam samo one pozitivne na vašem putu.... Piši nam kako napredujete :)

Bobaue pa posto se svi vec tamo znate pretvori to u svoju prednost. Vi se raspitajte ko radi u centru i s kim imate posla (ko je zaduzen za usvajanje) i tako se lepo pripremite unapred za tematiku.
Recimo mi smo imali srece da su prijatelji pre nas usvojili dete a da smo mi zapali istoj ekipi u Centru. Tako smo bili pripremljeni na sve sto nas je cekalo a to puno znaci. Nema faktora iznenadjenja.

Mislim da to nema veze ko koga poznaje, oni to odrade u skladu sa njihovim propisima, Mi smo isto iz malog mesta, i dosta se ljudi medju sobom poznaju. Konkretno, mislim da nas vecina ljudi poznaje, medjutim, prilikom procedure imali smo osecaj oboje kao da nam zivot istresaju na sto, bilo nam je veoma neprijatno. Socijalna radnica koja nam je vodila slucaj bila je vrlo agresivna u komunikaciji, iritirala je i supruga i mene i stvarala neku tenziju kod nas. Mi smo bili totalno nepripremljeni. Ja namerno nisam htela da citam nista o tome, jer sam vec specijalizirala Vto i u razgovorima sa doktorima bila im ravnopravni sagovornik. Tako da sada nisam zelela da se toliko informisem. Mi smo resili, nas dvoje, i nista mi vise nije trebalo, bar tada sam tako mislila. Za mene licno, nase dete se rodilo tog kisnog dana u avgustu mesecu, na stepenicama Centra za socijalni rad prilikom moje prve posete, kada me je suprug tri puta zvao da proveri da li sam bila da vidim sta je potrebno da iniciramo postupak ..vratila sam se pesaka na posao, nisam imala kisobran, pokisla sam do gole koze, cas sam se smejala, cas plakala. to je bio veeeeliki korak za mene...... a sada... kada se rodilo.... treba samo neko da nas pozove da ga preuzmemo:lol:

Zivot svima istresaju na sto (pa trebe po njemu - to im je posao) ali meni licno je bilo lakse kada sam cula kako to rade. Isto tako smo i mi imali psihologa koji nas je iritirao, lupala je gluposti, meni rekla da me majka ustvari ne voli, muzu da mu je otac kolac i da nije bitan i da ne nabrajam dalje. Na prvom sastanku sam bila zbunjena, na drugom mi je bilo lakse, na trecem smo "razneli" psihologa pa se posle samo smejala. I dan danas kad me vidi samo se smeje. Zato smo imali divnu zenu koja nas je vodila i koja je 99% provalila kakvi smo tipovi pa smo se sa njom super slagali.

Ja sam pisala tada i u kasnijem periodu. Sad već pomalo zaboravljam kako je bilo.... Ali koliko se sećam kod nas su bili kulturni jedino što to rasprostiranje svoje intime pred nepoznate ljude nije baš prijatno. Ono što je nama bilo najteže je čekanje podobnosti od jedanaest meseci (pri čemu je tri meseca jedno bila škola i sam proces a devet čekanje). Tada je trebalo strpljenja i snage da ne izgubimo živce jer oni eto imaju posla, pa imaju bolovanje, pa imaju odmore, pa imaju eto najrazličitije razloge da ne završe naš predmet... No kažem nekako se sve to uredi, na prvom našem razgovru, tj onom za Viktora zamalo nas ne vratiše bez udubljivanja jer mi čekamo "samo" pet ipo meseci od dobijanja podobnosti. Ali onda ugledaše kad smo predali papire pa ih to uveri da smo mi ipak čekalice

Opet ono što je mislim važno na ovom putu je imati zacrtano ono što je nama cilj a to je dobijanje deteta. Zato ja kažem da pomalo zaboravljam jer meni socijalni radnici nisu bili fokus. Oni jesu bili deo procesa, ali to je samo put kojim moramo da prodjemo. I danas mislim da je takav stav ispravan pa bih ga i tebi Bobaue preporučila. Ja uopšte nisam trošila mnogo energije na to kakvi su socijalni radnici. Naravno da nisu svi kako bi trebalo i da ima ljudi koji različito obavljaju svoj posao. Ali proces usvajanja, proces kad želim da postanem roditelj i od istih socijalnih radnika zavisim meni uopšte nije bio vreme da se ja bavim time (ako uopšte i imam vreme kad se time bavim ali sigurno nije taj period).

Mi smo najveci problem imali sa pedagogicom i psihologom kad smo rekli da ne zelimo usvojiti Romsko dete. Tri casa po sat ipo smo oko toga polemisali zasto necemo dal mislimo da pravimo diskriminaciju i ostalo. posle [prvog casa sam bila jako tuzna i mislila da nikad necemo usvojiti dete i rekla muzu da ce mlo i to prihvatiti. On je rekao da pre nece imati dete nego da usvojimo Romsko i bio je u pravu. Na kraju treceg casa sam rekla ako vi smatrate da ne treba da usvojimo dete zato sto ne zelimo Romsko kazite da idemo kuci odmah... Znali smo da ima najvise takve dece i zato su hteli da nas navuku ali nisu uspeli. Mnogi su na forumu govorili da to nikad ne kazemo jer ce mo imati probleme ali ja nisam mogla protiv sebe. Svaka cast za one parove koji usvoje takvo dete. Necu nikad braniti detetu da se druzi sa tom decom da ih dovede kuci sve najjj o njima al da to bude moje dete nikako.

trkosoca, ako nije tajna zašto nikako niste želeli da romsko dete bude vaše dete. Baš me zanimaju razlozi pa ako nije tajna...

Mene je Trkosocin post rastužio.... Mogu da zamislim majke čija su deca romskog porekla. Razumem da nismo svi spremni na sve priče i da imamo neke svoje granice. Ako ćemo tako da se čašćavamo sa 'svaka čast' mogle bi i majke dece romskog porekla ali čija su deca bila bebe da odaju priznanje nama koje smo usvojile 'stariju' decu a onda to nema kraja... Ipak smo mi deo jedne zajednice, mi smo one sa granicama, a deca su sva ista.

Ja razumem Trkosocu u potpunosti. Ako neko ne zeli dete odredjenih karakteristika, onda mislim da se to mora ispostovati od strane socijalnih sluzbi. Meni i supruzi su ponudili romsko dete, mada smo izricito kazali i napisali da zelimo belo dete nadajuci se da ce se u celoj Srbiji naci jedno dete za nas. Kazu nudimo vam romsko dete, ali ima i sestru koju bi bilo lepo da prihvatite takodje za usvajanje, ona ima 15 godina. Em st onude romsko dete, em sto ima sestru gotovo odraslu?! Ko ce kome tu da bude roditelj, to je formirana osoba ko zna kakvog karaktera i nacina ponasanja i tesko da bi se tu formirao pravilan odnos izmedju roditelja i deteta. Faktor sredine je veoma bitan, mi smo u sredini koja sigurno ne bi gledala blagonaklono na romsko dete, kasnije bi bilo probleam i u skoli, itd, itd. Prosto, oni nude opciju da biramo, mi smo izabrali i trebalo bi da to postuju, a ne da idu na sistem "daj sta das" kad ljudi postanu ocajni. Evo nas nik ood leta nije zvao, osim za tu romsku decu.

Ljudi ponekad menjaju svoja početna opredeljenja što se vidi iz Danarine priče koju je pisala za knjigu i blog. Staviću je i ovde ukoliko vam je promakla. Meni je sasvim pozitivno od socijalnih radnika što daju šansu da se to uradi. Na usvajanju nema dece koja nisu po svom poreklu opterećena predrasudama našeg društva. I na dalje ćemo biti opterećeni time da gajimo 'tudju decu', da smo humanisti, spasioci, manje roditelji, više roditelji... Samo će nas retko ko prihvatati onakve kakve jesmo. Put usvajanja je put dubokog zagledanja u sebe... Ok je biti iskren i imati neke granice ali ako je takvih granica isuviše onda teško da će osobe usvojiti.

https://usvajanje.wordpress.com/2018/01/17/nasa-prica-danara/

Zato sam i napisala priču onako kako jeste, da budućim usvojiteljima bude što jasnije u šta se upustaju i da život nije crnobeli svet već ima nijansi

Pa jeste tako, zivot zaista nije crno beli svet. Verovatno  su te predrasude vise zastupljene u manjim mestima. Ali ja licno mislim da su najvise zastupljene u samoj licnosti coveka. Ili ih imas ili nemas. Ipak ja ne osudjujem ako ih neko, na neki nacin ima, ili jednostavno je svestan da ne bi mogao da se izbori sa njima. Prosto, ukoliko ih ima ili je nesiguran, bi onda to umanjilo kvalitet i lepotu zivljenja te novonastale porodice.

Jednostavno imam predrasude o Romskoj deci i nismo hteli tamno dete u familiji. Nije mi bitna osuda okoline koliko nasa nesigurnost . U nasem komskiluku ima cela Romska ulica i svasta smo gledali.Svadje, vika, dolazila policija culi se pucnji... Teraju decu da idu od stana do stana i prose cak bili i kod nas na vrata... Dovlace u dvoriste svakakve stvari i strasno sve smrdi. Zbod naseg stava mogli smo da nikad ne dobijemo podobnost za usvojenje ali smo rizikovali...A ni nasi roditelji nisu hteli da cuju da imaju takvo unuce. Nismo hteli dete po svaku cenu. Koleginica moje seste od 36 g i njen suprug su postavili granicu 2 g i isli su na petnaest razgovora po celoj Srbiji dok nisu dobili dete od jedanaest meseci. Imali shu zacrtan cilj i uspeli.

Rekla sam da necu pisati pricu al evo  ponesto umem da srocim. Kada smo prosli tri neuspesne insemkinacije i rekli nam da idemo na vto razmisljalki smo i vise na moju inicijativu odlucili da usvojimo dete. Nisu bile pare problem vec nas strah od tog postupka i zelja da sto pre postanemo roditelji a ne da gubimo godine a ne uradimo nista. Muz je rekao usvajamo dete i na tome je stalo. Onda sam ja na pauzi sa posla isla da skupljam dokument i javila mu  ja sam pocela da skupljam dokumenta za usvojenje. Bio je odusevljen. Razgovori u centru za socijalni rad su mi bili naporni ali to je moralo proci. Najvise problema je bilo jer smo rekli ne zelimo romsko dete  Tri casa smo proveli raspravljajuci o tome. Zamalo i podobnost da ne dobijemo zbog toga. Posle pet meseci od podnosenja dokumenata dobili smo podobnost.
Tada je pocelo leto i poziva nije bilo... Od septembra krece prvi pozov za dete od 13 meseci . Daleko jeste ali odemo i posle tri nedelje jave nam da su izabrali drugi par.Posto sam navikla da dobijam sve odmah i razmazena sam bila sam besna i razocarana.Vreme je prolazilo i oporavioli smo se. Dva meseca od tog poziva usledio je drugi. Jako blizu je taj centar i malo dete 13 meseci i opet decak. Odemo na razgovor kazu javice ali a nisu prolazili a nisu nam javljali. Posle mesec dana nazovemo ih i oni kazu da nismo izabrani. Nismo bili toliko razocarani sto smo odbijeni vec sto se nisu udostojili ni da nam jave.
I onda odlucujemo da pomerimo granicu i usvojimo dete ocd 5 sest g i starije. I odmah nakon par dana usledio je poziv za devojcicu od pet g. Ali problem je bio nema parova. Kao zvace nas kad nadju bar jos dva para.  I dok smo cekali taj poziv usledio je onaj pravi. Decak je zdrav, prav, beo ima 4 g jako jako bliZu je centar na 15 minuta voznje. Odemo i razgovaramo najopustenije do tada. Kada smo izasli rekla sam muzu- Za pet dana dobijamo dete. U to vreme april mesec 2017 je bio moj rodjendan i bas dan posle toga nam jave da smo postali roditelji. Posto je bio Uskrs rekli su nam da ce mo videti dete za 10 dana. Brojali smo dane a bili i uplaseni. Po prirodi sam perfekcionista i volim da je sve malo previse pedantno.Imala sam hiljadu pitanja oko svega li sam odlucila da je bitnije dete od urednosti stana i nekakvih gluposi.
Posto je selo u kome je ziveo blizu naseg grada isli smo svaki dan da ga vidimo i vracali se kuci. Prvi susret je bio sok. Dete visoko kao da ima 6 g, preslatko, ali najvise me rastuzilo to sto su hranitelji bili predobri prema njemu. Ophodili su se prema njemu kao da im je dete i dlaka sa glave mu nije falila.Plakala sam i pitala se kako takvim ljudima da uzmemo dete. Trebalo mi je tri dana da prelomim da mi nikom ne uzimamo dete da je ono nase i posle pet dana dosao je kod nas. Super se snasao kako sam se nadala. Sve mu je bilo novlo stan, zgrada, i grad... Mozda zato sto je starije dete nije plakao niti vikao. Sedeo je danima na jednom mestu posmatrao sve i cutao. Vremenom je upoznao nas okolinu rodbinu. I nismo dali da dolaze svi odjednom vec postepeno. Najveci problem smo imali sa vikanjem i konstantnom zeljom da jurca svuda i uvek bude prvi. Decu u parku je gurao da bi bio prvi, vikao koa divljak za planine... Proslo je deset meseci kako je kod nas a vikanje je i dalje prisutno ali mnogo manje...
Ono sto sam zaboravila reci jeste to da je dete nadprosecno pametno i hiperaktivno. Naucen je da bude jako uredan i vredan sto mi je super. Ali ono sto me plasilo je da zeli da sve bude po njegovom i cim nije tako grebao se po licu, udarao po glavi.Mislili smo da ima psihicki problem ali su nam psiholozi rekli da je to reakcija na odvajanje od hranitelja. U pocetku je mislio da ima dve mame i tate i kad smo mu rekli da ima samo jednu mamu i tatu i ciku i tetu koji su ga cuvali za pare plakao je sat vremena i vikao. Vremenom je shvatio sve ali tek u avgustu kad smo bili u banji na odmoru poceo je da nas zove mama i tata a do tada nas je zvao imenima.
Od septembra je krenuo u muzicku skolu jer je talentovan jako. U decembru je i skolicu sporta upisao. Za Novu g su imali priredbu u muzickoj skoli , pevali su pred publikom decije pesmice kao hor.Malo je bio stidljiv ali je odlicno sve proslo i tada smo bili najponosniji na njega.Potom maskembal u skolici sporta... posle Ng usledio je i vrtic i milion obaveza al gura se nekako...
Sto se tice stidljivosti to uopste ne postoji kod njega. Prilazi svima i lepo se druzi sa sestrama i bracom. Jos mora da se radi i prica sa njim ali vremenom ce sve biti ok.
Sve ovo se odigralo od aprila 2017 kada je sin dosao kod nas pa do danasnjeg dana... Usvojenje nije lako ima hiljadu problema i pitanja ali svakom ko se odluci zelim srecu i da sto pre postanu roditelji!!!!

Danara, Nella,
slažem se sa vama. S tim što su predrasude nešto naučeno, deca ih nemaju dok ih roditelji i okolina ne nauče. Tako da se mogu ljudi i odučavati ako to žele...

Trkosoca,
super da si nam napisala vašu priču.... Da li želiš da ipak bude i u knjizi?

Ima jos puno delova koje bih dodala pa mogu dopisati ali nisam sigurna gde da se ubace. Ovako.Mi smo usvojili starije dete sto je mac sa dve ostrice. Formirano dete smo dobili koje zna sve, da se obuce umije, ne nosi pelene, samo jede, sredjuje svoje igracke, uredno je... A sa druge strane vec je formirao neke navike kojih se ni do danas nije oslobodio. Nikako da prestane da vice cim nije po njegovom, jurca stalno. U vrticu ide u mladju grupu sa decom 3 i 4 g a on uskoro 5 puni. Postao je kolovodja i cim on nesto uradi rade svi. lupi rukom o sto svi lupaju, vice on svi vicu, trci on svi trce. To mu je mana trcanje i vikanje ali je kanalisano puno. Jos sa njim ima da se radi , uci , da mu se objasnjava.On sve kapira i cim mu se puno puno prica sve bude ok i trudi se da to ne ponovi. Kad mu kazem gledaj crtac ja cu sredjivati kupatilo ili sobu on sedi miran kao bubica. I mislim da nismo bolje i slicnije dete nama da dobijemo.

Trkosoca,
ti onda dopiši te delove koje još želiš pa mi pošalji na msimona32@gmail.com Uradi onako kako misliš da je najbolje, nisu svi koji pišu talenti za pisanje ali važno je preneti neko iskustvo koje smo prošli. Svaka priča će naći put do nekog.

ocekujem zakazivanje prvog razgovora, uhvatila me uzasna panika..... kako izgledaju ti razgovori? da li sada iz ovog ugla, vas koji ste uspeli, su ti razgovori koji su bili @pravi@ drugaciji bili od ostalih? da li smemo da pokazemo kolika je nasa zelja bas za tim detetom ili da budemo smireni? da se nesto ne istrcavamo previse? poludecu dok to sve prodje!

Probajte da budete opušteni koliko god je to moguće. Prvi razgovor, kod nas je izazvao najveću tremu. Na drugom je već bilo manje treme. A na trećem, ja uopšte nisam imala tremu. Moj muž je na svim razgovorima imao frku. Pitaće vas o vama, o tome što ste se odlučili za usvajanje, kako bi ste vaspitali dete, o vašim porodicama, o prijateljima itd.

hvala puno Danara na odgovoru, bas mi je nesto frka.....

Nella, prirodno je da vam je frka, svesni su i oni da vama nije lako, tako da ne morate mnogo da brinete zbog toga. Samo polako ... Držimo fige...

Mi smo za drugi razgovor mislili da je pravi, ali nas je osećaj izdao

Ne znam sta da mislim. Mi smo dobili u januaru 5 poziva. Od toga su dva bila nesto sto se nama dopalo, ali za ovaj jedan kada su nas pozvali, konkretno meni je srce zaigralo! toliko je to bio jak osecaj kod mene da nisam ni zelela da idem na taj drugi razgovor. Nego se sa ovim, sto bi ja zelela da bude i pravi, nesto oduzilo i iskomplikovalo, naravno sistem je u pitanju i Banana drzava...
da dodam da u februaru nije bilo poziva, pa smo malo i splasnuli .. da tako kazem...

Nema pravila, nama se isto tako dešavalo da nas za nedelju dana zovu dva puta, a onda je bilo pauze i po mesec, dva. Pa opet tako. Spremite nerve, nama su baš trebali. Imali smo puno poziva i išli na tri razgovora. Čekali i po mesec dana na odgovor. Vama želim da što pre uspete da dobijete vaše dete.