Psiholoska podrska posle spontanog pobacaja

Jelena, ovo i jeste stranica za podrsku, zato nemoj da se ustrucavas da napises sta god ti je u srcu i dusi....

leptirko draga ne ljutim se,naravno,razmisljala sam o tome medjutim kad got sam bila resila da cu da potrayim pomoc stizalo me je nesto drugo,hitnije,jedna kiretaz,krvarenje,odliv druga kiretaza, temperatura,mleko koje curi,pa histeroskopija,stomak me boli ne smem da idem nigde,da radim nista...sve cekam da prodju ovi zdravstveni problemi pa ce valjda i psihicki oporavak da usledi...mozda da me nisu stigli ovi zdravstveni problemi mozda bi i psihcki oporavak bio brzi al ovako...u svakom slucaju,ja sam osecal slobodu da barem na ovoj temi mogu da napisem kako se osecam,da izbacim iz sebe sve sto me muci, da ne kvarim i ne mracim po drugim temama,,,

hvala ti draga vucice  

Jelo,samo ti piši o svemu što ti je na srcu,ovo je pravo mesto za to,podelila si sa nama svoje najlepše trenutke,tu smo i za ove najteže.

U pravu si,vremenski okvir ne postoji,to je individualno,ali sigurna sam da tvoji najmiliji-kao što i sama kažeš-imaju najbolje namere i da to nije stvar nerazumevanja,već su jednostavno nemoćni da ti pomognu.

Sama ćeš dići glavu i nastaviti u novo sutra kad budeš osetila da to možeš,kako god to mali koraci bili,a mislim da ih već praviš time što razmišljaš kako da pomogneš svom telu da se oporavi,šta od čajeva može da pomogne itd.

Naravno,bežaćeš vrlo često u svoj bol kao u neko utočište,ali i to je normalno i mislim da ne treba ništa potiskivati,jer kad -tad će isplivati.

Vidi se iz tvojih postova kako se malo pridigneš,pa se opet vratiš u svoju tugu,a ti mali trzaji za sad su sva tvoja snaga i to pozdravljam!

Sigurno je da niko od nas ne zna koliko može biti hrabar i jak i koliki teret može poneti dok se ,na žalost,ne nađe u situaciji da se u to lično uveri.

Ti sad imaš priliku da spoznaš svoje snage i priliku da pomogneš i spasiš sebe samu,niko drugi to za tebe ne može učiniti.

I ne zameri svojim najbližima,ne zameri nama koji ovo nismo doživeli,a imamo za tebe savet,reč utehe ili iznosimo svoje mišljenje-želimo da ti pomognemo da se izdigneš iz ovog haosa i da shvatiš da te divne stvari čekaju u životu posle svega.

Preboleti nikad nećeš sigurno,ali hoćeš iz svega izaći jača,upornija,iskustvom bogatija i spremnija za sve što život nosi-i ono lepo i ono loše.

I nemoj se ustručavati da pišeš,pogotovo ako je ovo jedino mesto gde osećaš da možeš reći šta ti je na srcu-i to je jedan od načina da izlečiš dušu.

Ljubim te i grlim,mila!

jelena87 ::mamadabudem od srca ti zelim da nikada al nikada u zivotu ne iskusis ni jednu bol o kojoj pises i vazes olako koja je teza a koja laksa,jer veruj mi boli jako  

Verujem da je teško, poigrala se sudbina sa mnom 2010. godine, nema veze sa ovom temom, ali ne bih sad o tome...Stegni srce, nastavi život, biće bebe/beba, daće Bog!

Mila, pricaj, samo pricaJ,ja cu uvek biti tu da te saslusam!

Hvala ti draga Ragaco,vidi se da si jedna divan zena i da ces biti najbolja mama na svetu,uskoro  

U pravu si,pridignem se malo,sredim, izadjem iz stana al me svaki put, al svaki nesto poklopi i povuce u nazad, kao da nije dosta, kao da me testira da vidimo dokle mogu da izdrzim. Nikako do sad nisam mogla da kazem "e sad sam fizicki dobro,bicu ja mama u buducnosti,hajde sad da zalecim ove rane".
Ja,na zalost, i dalje ne znam da li je sve u redu fizicki,tj za sada jeste,nisam iskrvarila na onoj drugoj kiretazi a mogla sam,nisam ostala bez materice a bila sam veoma blizu,al i dalje nisam van opasnosti, Dr mi daju konjsku dozu antibiotika jer imam sve moguce infekcije,stavice mi spiralu da se materica ne slepi jer je istanjena "kao papir",pjem 4 x vece doze hormona od preporucenih da se endometrijum regenerise...al ja i dalje imam nade da ce sve to biti dobro na kraju ...ono sto je mene pogodilo je recenica "nije to najgore sto je moglo da se desi ima i gorih",ja nikada nisam ni rekla da je moja bol najveca a da je necija manja ili veca,ja sam rekla da je ovo najgora bol koju sam ja,licno, dozivela i da mi mesec dana nije dovoljno da vratim zivot u normalu,mozda nekome treba 5 dana a nekome 5 meseci...
Na zalost ima mnogo vecih tragedija,citamo o njima svaki dan al bol je bol...

Jelo, pisi slobodno, svaki put kad imas potrebu, tu smo, saslusacemo te, pomoci koliko mozemo. Nekad je dovoljno da nas neko slusa, ma koliko nas razumeo. Uzmi sve vreme ovog sveta koje ti treba za tugovanje. Imam utisak da zbog svega sto ti se desavalo posle nisi odtugovala svoje andjele, a moras! To je jedini nacin da krenes dalje i da se vratis u normalu. Bol i tuga ostaju i traju... kao sto ti vec rekoh, meni je pocelo da biva lakse tek posle termina. Ali bol koju sam osetila i tugu... jace su nego onda kad sam izgubila roditelje i nisu se smanjile za mesec dana. Treba vremena. Ja te razumem, u potpunosti. Mozes ti da probas da se trgnes, ali kao sto mi je govorila psiholoskinja, moras prvo da odtugujes, a ne znam da li ces moci sama, bez razumevanja okoline. I ja sam ti pominjala psihologa, imas i ovde na pocetku teme, sajt sa koga sam iskopirala pocetak, a videh da i u Genezisu ima strucnih psihologa, pa vidi sta bi ti vise odgovaralo.
Kao sto rekoh, spontani, u kojoj god nedelji je nesto sto je jako tesko, pretpostavljam da sto je trudnoca veca, veca je i bol. Mi smo se tesili ljudima koji su izgubili bebe na porodjaju ili kasnije decu. Nama je odgovaralo da gledamo te "teze" primere i da ih koristimo za utehu. MOzda tebi ne odgovara. Moras da nadjes svoj nacin. Meni je pomogla i vera i to sto su mi svestenici rekli da te bebe, iako nekrstene, idu  u raj. Pomaze mi da se pomolim za Danila, da zapalim svecu, smiri me, vise nego sto me je psiholog smirio. Ja verujem da njihove dusice zive, i da su uz nas, u snovima makar, i da cmeo jednog dana biti sa njima. Znam da bi ti sad da si kod njih, ali moras da nadjes nacina da zivis. Isto sam se osecala i ja posle mesec i vise, mozda i dva. Bezvoljna, bez snage, bez zelje da zivim.. pa onda korak po korak, smislim nesot da ubijem dan... pa prdoje jedan, drugi.. mesec, dva i onda zivot pocinje da se odvija koliko toliko normalno. I ja sam imala bolove u kicmi i bila prikovana za krevet skoro 3 meseca, pa sam silila sebe i ustajala. Mucilo me je to sto nisam znala razlog. Jako i je bilo tesko da uzmem PH, isli smo 3 puta do klinike... jos mi je bilo teze kad sam ga uzela i videla da je beba bila zdrava. Pa sam preplakala 3 dana, i krenula dalje. Tek kad sam dosla kod Kopitovicke 2.5 meseca posle spontanog i kad mi je rekla koji je bio uzrok, bilo mi je lakse i pocela sam da se ponasam normalno. Uzmi svo vreme ovoga sveta koje ti treba da odtugujes i da se oporavis. Niko te nece razumeti do onih koji su to prosli. I pusti tvoje i muza, oni se samo brinu za tebe, i brinu da li ces se oporaviti. Ne moze niko ko nije nosio plod u utrobi pa ga izgubio da te razume. Zivimo za taj novi zivot, da budemo majke.. i onda nam se desi gubitak... Samo mi sami znamo koliko nam nase bebe fale. Ali, i nasi najblizi se brinu za nas, nase zdravlje.. ne mogu da shvate koliko je nama tesko, misle samo na nas. I ja sam imala iste price posle 20-tak dana, tipa-proslo je vreme to je iza vas. Nisam zamerila, znam da su se ti ljudi brinuli zbog mene i mog zdravlja.

Uh,uh,uh.Jelena malo pre tek videh i pročitah šta se izdešavalo.Prave reči ne postoje ,a i da postoje da li bi one sad bile dovoljne za tvoje tužno pretužno srce i za tvoju bol.Ne,mislim da ne bi.Ali tebi sad treba to oslobađanje od bola i slobodno se prepusti i dozvoli bolu duše da te napusti bar ovde na forumu među ženicama koje razumeju i znaju šta je bol,šta su gubici,i kako je teško ali moguće izboriti se sa bolom.Da on ne preovlada,nego da preovlada život.
Sad deluje nemoguće,ali biće realnost onog momenta kad budeš prihvatila stvarnost i shvatiš da je to bilo i da život ide dalje.Nikad,nikad i opet nikad ti nećeš zaboraviti,ne bi bilo ni normalno,tvoje anđele,živećeš sa tim,ali moraš se izboriti.
Znam šta je strah od života,znam šta je strah da zaspim,znam šta je strah da dišem,znam šta je strah da mislim.Sve sam okusila na sopstvenoj koži i duši,a bila sam mlađa od tebe.I sem moje mame nikog više pored sebe.I preživela sam.I onda  je život nastavio da me gazi.Danas sam svesna mogućnosti da nikad neću biti majka i boli.Jako.Duboko.Ali pronalazim radost na drugoj strani.I nalazim je ...ponekad....i živim.
Oprosti što sam unela i nečeg mog ličnog ,ali imala sam potrebu da ti kažem da je život jedan i da nas na takva iskušenja stavlja da je neverovatno šta smo sve kadri da iznesemo na našim plećima.I da idemo dalje.
Ti imaš divne ljude oko tebe i oni ne znaju način na koji da ti priđu.Kaži im.Ne muči ih.I njima je teško i njima je strašno.I oni pate,ali možda ne smeju da iskažu svoju tugu da tebe ne bi još više povredili.Pričajte.Prvi dan jednu reč,pa onda rečenicu,pa....polako.ALI pričajte.trebate jedni drugima.Jako.
Dušo moja nežna,ovo je velika tragedija koja se bila desila i nikad se neće zaboraviti.Ali velika je ljubav i vera u čoveka.Živi i nada se.I to ga vodi.
Dozvoli da život ponovo uđe u tvoje srce,u tvoju dušu u tvoju (vašu) kuću.
Izborićeš se ti i sa svim komplikacijama i sa svim.Mladost je na tvojoj strani.Mladost koja znači veru i nadu.
OVe divne ženice su uvek tu za tebe da te slušaju,da te posavetuju,da iskažu svoje mišljenje,što ne mora da znači da se sve slažemo,ali da smo sve dobronamerne- jesmo.Ali lepota života je u različitosti, u novim saznanjima,u novim trenucima.
Ljubim te dušo nežna da puca 

Hvala ti draga Kometa tvoje reci mi bas znace,na zalost razumes i vise nego dobro sta prolazim.
U pravu si da nisam odtugovala zbog svega sto mi se posle izdesavalo, sto je bilo nekako hitnije i bitnije i sad me tek stize tuga,sad sam tek nekako na miru sa svojim mislima i sad tek izlazi na povrsinu sve.
Ja najvise u celoj prici krivim sebe,jer sam sigurna da su moje bebe bile savrseno zdrave a moje telo ih je izdalo,ljuta sam na sebe zbog toga,ljuta sam na svoje telo jer nije moglo do iznese nesto prirodno do kraja,ljuta sam na sebe i svoje setnje koje su sigurno pridonele propadanju grlica,ljuta sam i na lekare jer mi niko nije rekao da treba da lezim, stalno su govorili da se ponasam normalno bez nekih vecih naprezanja sto mi svakako nije padalo na pamet,mozda lezanje ne bi promenilo mnogo a mozda i bi,al barem bi znala da sam uradila sve sto sam mogla.
Osecaj krivice mi je najgori,nocu ne mogu da spavam zbog toga,stalno se secam da su se moje bebe rodile zive i da su se mrdale,krivo mi je sto ih nisam uzela u ruke,sto sam u tom trenutku bila sebicna i mislila na sebe i svoj bol i na svoj strah a ne na njih,to sebi ne mogu da oprostim,trebala sam barem da ih zagrlim,dodirnem prvi i poslednji put,da znaju da ih volim i da bi zivot dala za njih...

Draga Sani hvala ti do neba na recima utehe,vidim iz tvog posta da si i ti prosla teske trenutke,ako zelis volela bi da ih podelis sa nama,naravno samo ako ti to zelis.

Drage moje devojke,hrabre divne zene,hvala vam na svakoj reci utehe koju mi upucujete,po nekad mi to daje jedinu snagu da preguram dan,al znam da ce biti bolje,dan za danom,nedelju po nedelju,mora biti bolje...

Jelo,samo pisi....nismo mi ovde samo da pruzamo podrsku u trenucima srece,nego i u ovako teskim.Niko ne moze da ti da rok do kada ces tako da se osecas,to je tuga koja se nosi u srcu ceo zivot.I pored toga sto je ovo pogodilo celu tvoju porodicu,ne postoji osoba kojoj je teze nego tebi.Moras da imas svoj period tugovanja...imas pravo na to.Sigurna sam da znas koliko tvoji najblizi brinu za tebe i da ti zele najbolje.

Draga Jeco, drago mi je da histeroskopija prošla dobro, da konačno možeš da kreneš da se oporavljaš  fizički i psihički. Razumem te skroz kako se osećaš. I sama sam nailazila na nerazumevanje okoline i porodice što se tiče tugovanja...nisu razumeli jer nisu doživeli. Svi smo mi različiti, nekom treba više nekom manje da se oporavi od najobičnije prehlade, a ne od ovakvog strašnog gubitka. Jedini koji me je u potpunosti razumeo je muž, delili smo istu bol. I sam je znao da mi kaže kako je moja bol veća od njegove, jer sam ja naše Andjele nosila u utrobi, rodila i videla. A on je svega toga bio poštedjen. I dan danas krivim sebe, što nisam ustala iz kreveta da vidim mog starijeg dečaka kad su sa njim u inkubatoru došli u moju sobu po dozvolu da ga premeste u dečiju bolnicu. Krivim sebe što sam mog mladjeg dečaka odbila da vidim, nisam imala snage, bol je bila ogromna bila bi još veća da sam ga videla. To bi mi bilo urezano u mislima i pred očima, do sam živa.Pitala sam se, kakva sam ja to majka..sabična i samoživa. Ali razum mi govori da je dobro što sam tako postupila, jer ih pamtim dok su bili živi i po pokretima u stomaku.                                                                                                                           Zato draga tuguj, plači, piši budi "sebična" misli na sebe...jedino ćeš tako uspeti da se oporaviš i kreneš dalje. Potraži stučnu pomač, ako ne budeš mogla da se sama izboriš. I molim te nemoj da se ustručavaš da me pozoveš, da se vidimo i popričamo...ako budeš imala potrebu... za tebe sam uvek tu...da te saslušam, tugujem i plačem sa tobom! Ljubim te punooo!

Hvala ti draga CV  

Draga moja Reanita,isti "krst"nosimo,i meni razum govori da je dobro sto nisam uzela moje decake jer mi je jedna i jedina divna osoba u toj "ordinaciji"kada se sve to desavalo divna mlada doktorka,kojoj se nazalost nesecam imena, koja me je drzala za ruku, rekla da je bolje da ih negledam jer to ne zelim da zapamtim,da treba da i se secam bas kao sto ti kazes onako kako ih zamisljam i pamtim u stomaku...dok je ona zivotinja od zene i Dr koja me je porodjala,iskasapila, isekla da su mi posle morali stavljati tri sava,radila reviziju na zivo i urlala na mene sve vreme ipak odlucila da ih stavi na moj stomak i vristi da ih gledam...
uf kad se setim tog uzasnog dana,tog fizickog bola al psihicki je bio najgori,taj ocaj i tu nemoc da bilo sta promenim nikad necu zaboraviti,osecala sam se toliko porazenom i pobedjenom i ponizenom...
Pokusavam da zaboravim taj grozni dan al to mi je bio najgori dan u zivotu i cesto ga se setim...
Ja ustajem svaki dan sa recenicom danas je novi dan,nema vise suza danas cu biti ona stara al nije to tako lako,nekad izdrzim do podneva bez suza nekad do veceri nekada ne mogu da ustanem iz krevta al trudim se,zbog mog muza samo i moje porodice,ja bi se najradije sklupcala al oni mi daju snagu,nikad ne bi mogla da napustim muza ...
Na zalost jos uvek ne mogu da se vodim razumom,znam da ce vam glupo zvucati al cesto osecam grizu savesti sto ja idem kod frizera sto se nasminkam sto nalakiram nokte sto pijem sto jedem sto nastavljam sa svojim zivotom a oni nisu nastavili,osecam se kao uzasna osoba zbog toga

Draga JElo, ne znam da li si citala pocetak ove teme, isto, ali isto sma se osecala, a kako vidim i Reanita. Sve je to normalno, griza savesti pogotovu. Ne treba da te grize savest ni zbog cega. Najteze mi je bilo da to sebi utuvim u glavu. Ko zna da smo prelezale, mozda bi se isto desilo? Da smo znale, sigurno bismo uradile sve da ih spasemo. Oni su na dusi nasim lekarima koji nisu sve preduzeli da ih zastite. A i pitanje je da su sve preduzeli da li bi se drugacije zavrsilo ili ne. Ne vredi razmisljati i pitati se -zasto?! Samo time sebe ubijamo i bude nam jos teze. I mene je grizla savest sto nisam lezala, sto sam putovala, sto nisam insistirala da mi dr pogleda grlic na poslednjoj kontroli... ali nisam mogla drugacije ako su mi 2 lekara govorila da mogu sve! Imala sam osecaj da me je izdalo telo, ali sam shvatila da su to jednostavno stvari na koje ne moze da se utice. Kao sto ti vec rekoh, nista ti nisi kriva. Zalosno je sto se ta dr na porodjaju tako ponasala! Ja nisam videla bebu, iako mi je bilo jako tesko zbog toga i grizla me je savest, shvatila sam da je to bolje za mene, jer sam lakse i brze krenula napred. Verujem da je tebi mnogo teze, bas zbog toga. Moras da potrazis neku psiholosku pomoc, zbog sebe, zbog njih, zbog tvojih najblizih. Neka si se sredila i nasminkala, nikoga ti nisi izdala. To je tvoj zivot, a tvoji andjeli vole da odozgo gledaju na lepu mamu! Grlim te jako i nadam se da cu te zagrliti i uzivo neki dan.

Citala sam draga Kometak ,od reci do reci i to mi daje veliku snagu,da se u ovom "vrtlogu " osecanja pronadjem i osecam "normalno",kad vidim da ste se i vi osecale isto bude mi lakse,znam da glupo zvuci al bolje se osecam  kad znam da nisam sama da je to osecanje normalno i da je sva ova moja sludjenost u neku ruku normalna...

a tvoj dnevnik sam citala jos prosle godine,dok nisam bila ni u postupku nit sam bila registrovana na forumu i bas me je bilo pogodilo iako te nisam znala,meni je to bilo neverovatno i uzasno da neko moze da izgubi bebu tako kasno,za spontane do cuvene 12 nedelje sam cula i nekako su mi bili "logicni" genetika,greska,los razvoj embriona bla bla bla bilo mi je logicno, priroda je priroda. al za tako kasni spontani sam tek tada cula i nisam mogla da verujem...al sam pomislila da je to neverovatno retko i da nema sanse da se ponovi...zatim sam usal u postupak ostala trudna retko kad sam i ulazila u druge teme sem trudnicki dnevnika i onada sam slucajno par dana pre mog spontanog dosla na ovu temu,nisam ni znala da postoji i videla tvoje postove...za par dana sam i ja bila ovde...kakva ironija sudbine...

Draga moja Jeco, još uvek je rano da te razum vodi, ipak je to još sve sveže. Tek je mesec dana prošlo.  Rešila si se zdravstvenih-fizičkih problema...sad ćeš moći da počneš da lečiš i svoje ranjeno srce. Videćeš kako dani prolaze, biće ti lakše. Neću ti reći da će bol proći, ali će dobiti neki drugi oblik...manje će te boleti duša, redje ćeš plakati, moći ćeš da misliš i o nekim drugim stvarima, počećeš opet da se smeješ...ali za sve to je potrebno vreme. Nepunih jedanaest meseci posle mog prevremenog porodjaja, mogu da kažem da sam se u potpunosti vratila u normalu... i dalje stotinu puta u toku dana pomislim na njih, sa njma zaspim i ujutru se probudim... ali manje boli ili sam naučila da živim sa tim. Na sreću  prema meni su svi Dr. bili fini, reviziju su mi radili pod anestezijom...jedino što su me davili da vidim mog mladjeg dečaka. Kad sam po ne znam koji put odbila i pitala što me toliko dave, rekli su mi zbog kradje beba...morala sam da potpišem zašto odbijam.                                                                                                       Što reče Meta, neka si se sredila...ne treba da te grize savest zbog toga...i to ti je jedan od koraka ka oporavku. Ljubim i grlim te puno virtuelno, a nadam se  jednom i uživo!

Jeco, grlim te, mislim na tebe jako. Citam mudre reci zena koje su prosle isto kao ti i ostajem nema. Ne mogu ni da zamislim toliku bol, ali uvek moram da se oglasim, da xnas da mislim na tebe jako. Samo mogu da ti pozelim da sto pre stanes na svoje noge i da ti se ubuduce desavaju mnogo lepse stvari.

Draga Jelena, slobodni ti pisi, ne ustrucavaj se, ovo je mesto upravo za tu temu. Niko nema prava da orocava tvoj bol, ukljucujuci tu i tvoju porodicu. Za njih je to takodje veliki gubitak i bol, ali je vecina tog desavanja za njih, kako da kazem, teorijski koncept. Ti si bila ta koja je fizicki i psihicki prolazila kroz taj pakao. Namerno kazem prolazila, a ne prosla, da naglasim da je to bio proces koji je trajao, a ne neki blic dogadjaj koji je odjednom promenio sve i kog maltene nisi uspela ni da budes svesna. Zato mislim da imas svako pravo da se suprotstavis tome da te gurkaju u stilu "ajde sad vec jednom, nastavi dalje", jer svo to gurkanje je samo kontraproduktivno jer dovodi do toga da pored toga sto smatras sebe neadekvatnom u fizickom smislu, poceces da sebe posmatras kao neadekvatnu i u psihickom smislu jer eto, proslo je "vec" mesec dana, a ti se nisi odmakla od toga, kakav si ti slabic. Dakle, samo ce ti jos dodatno opterecenje nakaciti.

Tvoj karakter je zaista fascinantan i sluzice ti dobro da do kraja preguras ovaj teski period. Secam se u jednom trenutku si napisala post koji je odisao, ako tako mogu da kazem, optimizmom. Nazalost, vec sutradan se situacija iskomplikovala sa krvarenjem i svim ostalim. Ja ti zelim da ti sledeci takav trenutak koji ce znaciti prekretnicu sto pre dodje. Do tada imas pravo na sav bol, bes, tugu, strah.
Da bi kroz to lakse prolazila, pricaj sa psihologom. To ce imati vrlo blagotvorno dejstvo. Sacuvaj i sebe za sve godine koje su pred tobom koje ce neminocno donositi i divne stvari i iskusenja.

Mrzim Ponedeljak...svaki me podseca da sam tog dana ostala bez mojih andjela..prolazi i peti po redu,al boli kao da je prvi...

Jelena, samo da te zagrlim, cesto mislim na tebe! Nekome treba manje, nekome vise vremena, ti sebi daj, koliko mislis da treba, ne zuri, i pusti druge. Bitno je da odbolujes sada, ok, rana ce ostati doveka, al sada da izbacis tu tugu, da ne ostane, da se ne vrati. Malo je mesec dana za to sta si sve pregurala u prethodnom periodu. Krenuces dalje, naravno da hoces, samo ti treba vremena, i neka te, tuguj, placi, vristi. A onda, nakon nekoliko meseci, ces se probuditi jednog ponedeljka, i zeleces da krenes u novu borbu, da tvojim andjelima podaris brata ili sestru, ili oboje. Mi cemo biti tu, da ti ulijemo novu snagu, i dobru energiju, da ne pokleknes. I tada cemo se s tobom radovati, sigurna sam.   

Pisi, pisanje je lek. I otidji kad dospis i do psihologa, al dobrog, sigurna sam da ce ti prijati da porazgovaras sa nekim ko nije iz tvoje porodice, cesto je lakse ispricati muku nekome koga ne znas, nego najbliskijim osobama oko sebe.

Stisak veliki!

Vec par dana hocu da napisem nesto a ne znam sta,sve je isto,boli isto kao i prvog dana,sve sam vec rekla i napisala,dani prolalze,neki je bolji neki gori...vec par noci ne mogu da spavam do ujutro,razmisljam o njima,o moja dva andjela,ne mogu da zaspim,probala sam i bromazepane al ni oni vise ne pomazu...
Idem na kontrolu sledece nedelje,nadam se da cu dobiti odobrenje da se krecem,makar do Zlatibora,neke banje,bilo gde samo da vise nisam u stanu,u cetiri zida...
Hvala vam svima od srca na podrsci

Jeco, treba vremena, puno vremena...
Sve je jos uvek sveze, jos su to zive rane i bole jako. Nije bas tako lako podici se, krenuti dalje. Ne moze to na dugme. A i ne treba. Jer, sve sto ne prozivis onda kada je vreme, sve u zivotu - i mladost i ludost i sve sto je za ljude, a posebno BOL, stize te u zivotu kada se najmanje nadas. Isplivava iz dubine duse, kao opomena. I ne da ti da zivis ovde i sada, vec te stalno vraca u te nepoznate i neistrazene dubine. Zato je vazno da sada places kada ti se place, vristis, cupas sebi kosu sa glave, lupis sakom u zid, polomis nesto, posvadjas se i kazes i ono sto ne mislis, jer TI NA TO SADA IMAS PRAVO!!! Posle, kada prodje vremena, bice lakse. Tuga ce ostati, ali rodice se nove zelje, novi planovi i vi cete krenuti dalje. Sada odboluj, da bi sutra mogla stati na noge, zakoraciti u novi zivot i sto spremnije docekati i odgajati svoje bebe.
Prijace ti da se udaljis od svega, odes negde...Banja je super resenje, posebno za zenu koja je prosla sve te grozote, da se i telo oporavi. Prijaju lekovite vode i cist vazduh. Jeco   

Jeco, stisak od mene. Slazem se sa Eratom. Nadam se da ce kontrola biti ok, i da ce ti dati zeleno svetlo da odes negde.

Danas sam spakovala sve moje nalaze i slike sa UZ  kako su veliki i lepi bili moji andjeli   20 i 21 cm  155 otkucaja oba   300g   
trazila sam medju svim onim papirima svoju otpustnu listu sa Betanije,spremam se da odem po PH nalaz i nalaz obdukcije,Boze kako to strasno zvuci "obdukcije",ne mogu da zamislim da su sekli i kasapili njihova mala tela,kao da nisu dovoljno propatili...
Idem na  kontrolu sutra,bojim se iskreno,na svakoj kontroli do sad su otkrili nesto novo i uvek sam morala na neku intervenciju...nadam se da ce sve biti dobro

Jelena, drzim fige da sve bude ok na kontroli. LJubac i zagrljaj veliki saljem!