Psiholoska podrska posle spontanog pobacaja

Pocecu ovu temu kopirajuci postove sa sajta koji je neka od vas ostavila na temi o spontanom: http://izaberizivot.com/category/blog/spontani-pobacaj Ovo je sajt Udruzenja „Izaberi život“, Udruženja koje promoviše vrednost svakog ljudskog života i koje u okviru svog delokruga ima i savetovaliste za psiholosku podrsku.

Šta nakon spontanog pobačaja?
Emocionalna i psihološka reakcija nakon pobačaja, bilo da do reakcije dođe odmah ili kasnije je veoma slična reakciji na bilo koji značajan gubitak.

Potrebno je prihvatiti ciklus žaljenja i završiti ga da bi zaista došlo do isceljenja.

Gubitak deteta se smatra jednim od najjačih bolova, po svom intenzitetu, bez obzira na detetov uzrast.

Mnogi koji su proučavali proces žaljenja opisuju pet faza kroz koje žena mora da prođe.

Faze Žaljenja

Žena nakon spontanog pobačaja može doživeti lavinu emocija kao što su paralisanost, otupelost, neverica, bes, krivica, tuga, depresija. Čak i kada je do prekida trudnoće došlo veoma rano, osećaj povezanosti između majke i njene bebe može biti jak.

Neke žene mogu osećati čak i fizičke simptome koji nastaju kao proizvod njihove emocionalne nestabilnosti.

Neki od simptoma mogu biti


- umor,
- nesanica,
- poteškoće u koncentrisanju,
- gubitak apetita i
 česte epizode plača.


Hormonalne promene koje nastupe posle iskustava spontanog pobačaja mogu pojačati ove simptome.
Faze žaljenja nakon spontanog pobačaja

Faze žaljenja su:

   
* šok i poricanje,
*   gnev,
*   depresija i ravnodušnost,
*  sagledavanje i konačno
*  prihvatanje situacije.


Ako bi želeli da slikom pokažemo kako izgleda proces žaljenja onda bismo iskoristili sliku jame na čijem se dnu nalazi faza depresije. Ovo je faza u kojoj sva ženina bol isplivava na površinu. Verovatno je za mnoge i najteža, ali ju je nemoguće izbeći. U suprotnom ovaj proces nikada ne bi bio završen, bol bi ostala i neočekivano bi se pojavljivala, čak i u trenucima kada se okolnosti oko žene čine u redu.
Krivica i gnev su često usmereni u tri pravca:

 
* prema drugima,
* prema sebi, ali i
* prema Bogu.


Svaka sledeća faza u procesu žaljenja vremenski će trajati duže od prethodne.

Takođe postoje očekivani i neočekivani okidači koji ženu u mislima vraćaju u već proživljeno iskustvo.

Neki potencijalni okidači su:

   
- priče o porođaju,
-  nova trudnoća,
- susreti sa tek rođenim bebama,
-   poseta ginekologu,
-   neumesni komentari ljudi,
-  praznici,
-  porodična okupljanja,
 -  datum na koji se desio gubitak,
-    određeni predmeti,
-   određeni mirisi …


   Od velikog je značaja dozvoliti sebi žaljenje i priznati svoj gubitak. U suprotnom, žena se može zaglaviti u poricanju, potiskivanju emocija ili depresiji, što može mnogo da utiče na njeno fizičko, psihičko i duhovno zdravlje.

Šta boli roditelje koji su iskusili spontani pobačaj

Veoma često, dobronamerni ljudi svojim rečima ili delom samo pojačaju bol, jer ne pokažu pravu meru saosećanja i brige. Porodica i prijatelji se takođe veoma često osećaju bespomoćno kada neko njima blizak doživi spontani pobačaj ili rođenje mrtvog deteta. Društveni stav je da se o tome ne priča iz straha da je to previše uznemiravajuće.

Neki ljudi odlaze u drugu krajnost minimizirajući ovaj oblik gubitka čime zapravo umanjuju vrednost ljudskog života i potrebu žene da ožali gubitak.Naprotiv, ako se o tome ne razgovara samo će se otežati stvari i odložiće se njihovo rešenje.

   „Niko nije puno toga rekao. Možda nisu znali šta da kažu, ali ja sam tugovala – i bilo mi je potrebno da znam da im je stalo.“ Milica

   „Neki su me baš povredili svojim rečima, i to sa najboljom namerom, govorili su, „Još si mlada; imaš vremena za drugu decu“ i „Možda je to Božija volja jer sa bebom nešto nije bilo u redu“ -Sanja

   Nakon ultrazvučnog pregleda lekar mi je rekao, „Još si mlada i zdrava i možeš još imati dece.“ Možda mogu, a možda i ne mogu. Kako bi se on osećao da mu je žena upravo umrla, a da mu neko kaže „Teško je to, ali ima puno žena na svetu i bez sumnje ćete se opet oženiti“? -Karolina

Nemojte reći

   Joj, znam kako vam je – i ja baš prolazim kroz težak period.

Poslednje što im treba jeste da slušaju o tvojim problemima, osim u slučaju da je neko koga volite takođe nedavno umro.

  Znam kako se osećate.

Ako niste iskusili gubitak deteta, onda ne možete znati kako se oni osećaju.

  Pa to nije bila baš beba.

Ljudski duh nema „veličinu“. Život započinje začećem, nije važna veličina, i sposobnost tela i uma.

  Možda je to i dobro, verovatno je beba bila deformisana.

Bez obzira na vaš motiv, ovo nije utešna izjava – a ona sadrži i zabludu da je ljudski život vredan samo ukoliko je „savršen“.

  Javi mi ako mogu nekako da ti pomognem.

To lepo zvuči ali tako se stavlja teret na ožalošćenu osobu da ona smisli nešto, i da onda i potraži pomoć.

Kometa, hvala na ovom tekstu. Sad znam da sam se ja zaglavila u depresiji. Bice bolje za sve nas, mora da bude.

Kako pomoći

Žaljenje je prirodan proces koji nema vremenski okvir, i za svaku osobu to je individualno iskustvo.

   Podržati osobu u procesu žaljenja ne znači preuzeti njenu bol na sebe da bi joj bilo lakše. To znači biti u mogućnosti pomoći osobi tako što će joj se umanjiti stres. Ovo se može postići ako ste dobro informisani o situaciji u kojoj se ona nalazi.

Možda ćete se kao neko od koga se očekuje da ohrabi nekad i sami osećati bespomoćno, ugroženo ili povređeno. Možda ćete poželeti da roditelji u razgovoru ipak nekako prikriju svoju žalost. Ali vi možete iskoristiti sva ova prirodna osećanja i pružiti podršku.

Kako pomoći

Evo nekoliko saveta kako možete pomoći:

 *  Razmislite na koje sve praktične načine možete da pomognete (da donesete skuvan ručak, pričuvate decu, pomognete u kućnim poslovima…) i onda pitajte telefonom da li im to odgovara. Čak i mala praktična pomoć može biti veoma utešna.

*   Slušajte, slušajte i slušajte! Osoba u žalosti će imati potrebu ili da iznova i iznova priča svoju priču ili će je pričati veoma nepovezano. Pokažite da vam je stalo tako što ćete pažljivo slušati i gledati je u oči. Budite mudri … nekad je bolje ne reći ništa. Mi često ponavljamo ono što smo već negde čuli, ali to ne znači da je to pravi savet za nju. Birajte reči kako ne biste minimizirali njihov gubitak, čak i u slučaju kada pričate svoje iskustvo.

*   Ohrabrite je da vas potraži kada oseća neku fizičku ili emocionalnu reakciju. To može biti stanje panike, stalno prisutan strah, nervoza, noćne more, gubitak apetita, poremećen san, iscrpljenost, kao i da se suoči sa osećanjima kao što su poricanje, bes, krivica, tuga, sumnja, frustracija. Ohrabrite je da vam prenese kako je, i šta joj se dešava, i uverite je da su njene reakcije sasvim normalne i neophodne u procesu žaljenja.

*   Zapamtite datume koji je vezuju za gubitak i ponudite se da provedete neko vreme sa njom toga dana.

*    Ponudite se da idete sa njom kod lekara.

*  Budite spremni i na razgovor o bebi. Predložite da joj daju ime, čak i ako se nije znao pol deteta. To može biti veoma utešno i prigodno ukoliko to nisu već ranije uradili. Na taj način „nešto“ postaje „neko“, dobija svoj identitet.

*   Preuzmite na sebe obavezu da vratite ranije pozajmljene, ili kupljene stvari za bebu.

 *  Ne zaboravite da i očevi osećaju gubitak! Nemojte ih isključiti ili omalovažiti samo zato što oni žale na drugačiji način. Očevi se često osećaju bespomoćno u pokušajima da razumeju tugu svoje žene, ali imaju jednu duboku i isceliteljsku ulogu u ovim trenucima. Oni mogu da opravdaju tugu svoje žene i da je zaštite od nepotrebnog povređivanja.

   Najbolja stvar koju možeš da uradiš (kao suprug) u ovim trenucima jeste da zaštitiš svoju ženu od nepromišljenih ljudi i nepromišljenih komentara. -Marko

Neco, zato sam i otvorila temu, da se ne zaglavimo i da ako se zaglavimo probamo da pomognemo jedna drugoj da se izvucemo, da stanemo na svoje noge i krenemo dalje, kojim god putem.
NAcina ima da se sve prevazidje, i ove tekstove sam kopirala sa sajta koji sam navela, a to je sajt udruzenja „Izaberi život“, koje ima i savetovaliste za psiholosku pomoc. Naravno, tu je i Savetovaliste za VTO u BEogradu, ali svakako pomoci ima, samo trebamo znati gde je potraziti i da li je trebamo potraziti.

Piesm kasnije kako se ja osecam i koji su moji problemi u glavi trenutno, 4 dana posle spontanog. Ocekujem i vasa iskustva, ako zelite da ih podelite sa nama, mozda mozemo da vam ponmognemo, a mozda vi pomognete nekom drugom.

Svrha je jedina da se osecamo bolje, da ne krivimo sebe i da nadjemo snage da idmo dalje!

Ukoliko vi imate neke linkove, sajtove, tekstove koji su vam pomogli i koji su korisni, podelite ih sa nama.

Ja se secam faze soka i faze poricanja. Zapravo u fazi poricanja sam se dobro osecala jer sam odlozila suocavanje sa situacijom do daljneg. To je bila obavezna pauza od zatrudnjivanjava od tri meseca. I mogla sam da zivim bez planova o sledecoj trudnoci tokom te pauze. Odmah po isteku tri meseca, svesna da bi trebalo da se pokrenem i obidjem ko zna koliko lekara, po ko zna koji put, osetila sam strasan gnev. Posle toga su stigli depresija i ravnodusnost koji traju.

Meta, ova tema ce mislim svima pomoci, i curama koje su prosle ili prolaze kroz suocavanje posle spontanog, a i nama ostalima da vas bolje razumemo i pomognemo.

Ja sam uvek za to da je razgovor kljuc za vecinu problema, razmena iskustva, deljenje strahova i slicno, jer se time oslobadjamo onoga sto nas tishti.

Draga Meta,
čitala sam tvoje postove na temi o spontanom...Tako su iskreni, snažni, čista emocija...Bilo bi lepo da ih preneseš ovde, na pravoj temi.
Draga,
ja sam shvatila da sam imala sve ove faze kad ih je psiholog u školici roditeljstva (usvojenje) napisala na tabli. Klasične faze u kojima se nađe osoba u krizi. I faze izlaska iz iste. Tek tad sam se prepoznala, kao da gledam sebe u ogledalu. Baš su mi značili ti razgovori jer su bili svojesvrsna psihoterapija. A nisam išla na nju kad se sve dešavalo. Sećam se svog plača. Čini mi se da sam okean suza isplakala. Ožalila sam sve što sam imala I nastavila dalje...Bila bi neiskrena kad bi rekla da nije bolelo s vremena na vreme. Da nisam krivila sebe, dotle da sam slabo verovala u sebe. Da sam bila ljuta, ogorčena. Dugo izbegavala trudnice, bebe. Daleko od toga da se nisam viđala sa ljudima ali sam I vešto iznalazila obavezu plus da budem onemogućena da se srećem....Sve sam to prošlo. I sve je prošlo.
Ne znam kako bi izgledalo da sam nastavila sa VTO postupcima....Ne znam. Dobili smo našeg vragolana od krvi I mesa I na sve iz prošlosti sam gledala iz kosmosa.

Kao što su cure rekle.....slažem se sa svim. Plačite, pričajte TM I ti......stalno.....nemojte ćutati, zadržavati...Putujte. Zamišljajte porodicu, budućnost utroje, četvoro...

I pusti da vreme klizi...

Ljubim te I grlim puno....

Prekopiracu ovde deo svog posta sa teme spontani, pa nastaviti da pisem. Mozda treba i neke druge postove koji se ticu osecanja posle prekopirati ovde, da bude lakse kad neko cita, da ne ide sa teme na temu.

KoMetaK ::Hvala vam divne moje jos jednom i ovde!
Trudim se da ne krivim sebe, ali ne mogu da se ne preispitujem iako znam da pravi razlog mozda nikad necu saznati! Ja sam oduvek bila sklona da krivim sebe za sve i da uvek nadjem opravdanja za druge, ali ovoga puta se trudim da budem drugacija. Iako mozda zvucim kao jaka, nisam jaka, padam i placem i pustam emocijama da izadju. Veceras sam sklanjala slikice bebe da desktopa, i isplakala se posteno i opet se preispitvala da li sam ja losa zato sto ga nisam videla i prigllila i upamtila mu svaku crtu lica. Bio je tako lep na poslednjem UZ i tako savrsen! Bio je tako nemiran, pisala sam vec, udarao rukicom u glavu, pa nogicom.. sve mi prodje kroz glavu, mozda je nesto hteo da nam tim postupcima kaze, da nagovesti, da se pozali... Znate da sam navijala za curicu, pitala se da li cu moci da ga volim ko devojcicu, zezala se sa mm kako ce biti nadmetanja u najbesmislenijem disciplinama po kuci.. kako ce biti prepun dlaka na tatu ( a dlake ne podnosim), a sta ako bude gey..... Sve m ije to prolazilo po glavi i plakala sam kao blesava zasto su mi ikad takve misli prosle kroz glavu!!! Zasto ga nisam volela tako malenog i savrsenog?! Ko ce ga cuvati tamo negde ako ga ja nisam umela sacuvati? Ma.. da ne nabrajam sva moguca pitanja koja su mi prosla kroz glavu!
Zato sam i htela i otvoricu temu (samo da smognem snage) o psiho apsektima spontanog, jer verujem da je linija tanka i da lako moze da se sklizne u deprseiju. Necu bezati od psihologa, naprotiv! Vec mi je odgovorila psiholog iz Savetovalista da je tu za mene kad god mi zaterba i koliko god, pa cu iskoristiti i tu priliku. Necu da kurazim kad padam! Mada, sve je jos sveze, rana je velika...

Kao sto je navedeno u tekstu koji sam stavila prethodno, sve emocije (paralisanost, otupelost, neverica, bes, krivica, tuga, depresija) osim depresije sam do sada za ovih 5 dana prosla. U prvom trenutku, tj. dok se sve desavalo sam bila paralisana, otupela od bola i nisam shvatala sta mi se desava. Nisam plakala niti sam imala ikakve emocije. Jedino sam urlala od bolova, i sada, iz ove perspektive, kad se skoro i ne secam bola, mislim da je to bio urlik majke koja je svesna da gubi svoje dete. Kao zivotinja koja instiktivno reaguje a ne moze da iskaze recima bol. Bila sam u soku! I ta otupelost se pojavljivala i narednih dana i drzala me. Gledam u jednu tacku, ne mislim ni o cemu, samo bih da cutim.
Onda su nastupile naizmenicno i neverica, bes, krivica i tuga! Odbijala sam danima da pogledam svoj stomak, da pogledam grudi... cinilo mi se da ce mi pogled na njih razporiti srce. A onda sam se juce ohrabrila! Pupak se vratio u normalu, tj. ponovo se vidi udubljenje... onda sam briznula u plac, shvatila da je moja utroba prazna! Kako sam imala opstipaciju od proslog petka, gasovi struje u mojim crevima i donekle podsecaju na pokrete bebe. Instiktivno sam stvaljala ruku na stomak, a onda shvatala da je prazan... i opet je kretala lavina emocija iz mene. Usudila sam se juce da se suocim i sa grudima... nema vise vena, a one su splasle i naravno... opet ridanje! Ova otreznjenja i prihvatanje mog starog-novog tela su mi najbolnije pala! Kad sam izasla iz bolnice, svu trudnicku garderobu (a imala sam samo nju ovde u BP) sam sklonila u kofer, sve casopise o trudnoci i bebama, sve sto bi me podsecalo. Otisla i kupila nove pantalone i bluzu da bih imala u cemu van dok ne stignem kuci. To su sve stvari koje su me podsecale i podgrejavale bol. Slicice i filmic sa poslednjeg UZ sam sklonila sa desktopa. Svaka od ovih radnji mi je kidala srce i izaivala plac. Ali, rekla sam sebi da moram da se isplacem sada i da ne smem da ponesem nista sa sobom od emocija dalje kako bih mogla da nastaavim i da planiram sledeci postupak.
Kao sto sam vec pisala, osecam krivicu donekle sto nisam probala da zastitim moj maleni zivotic, sto nisam bila obazrivija, sto nisam isla svakodnevno na kontrole, sto ga nisam videla, sto ga nisam zagrlila... Ali, svakom suzom ta krivica je manja. Citam strane forume sa istim iskustvima, mnoge zene nisu uspele da sacuvaju svoju decicu iako su dan pre toga bile na kontroli i sve je bilo u redu. Sve imaju ista pitanja i osecaju krvicu donekle, ali vremenom je ta krivica manja, i shvataju da je priroda jednostavno tako htela. Najcesce se i ne sazna uzrok i pripremam se i na tu cinjenicu da mozda necemo saznati uzrok gubitka. Treba se i sa tim suociti i prihvatiti kako bi se mogla da iznese naredna trudnoca. Svi lekari su mi rekli da ne krivim sebe da se to jednostavno desava, to ponavljam sebi vise puta na dan!

Mi smo van kuce, ja sam ukocena poslednja 3 dana i kretanje nam se suzeno kao i moguce aktivnosti. Ja provodim sate citajuci tekstove po internetu, a mm je "anesteziju", kako je on naziva, nasao u igricama i citanju opustajucih knjiga. Ja nemam snage za to, a sve mi se cini da mi ne bi pomoglo. Dobila sam mnogo mejlova, poruka, pp ovde podrske i razumevanja, nekad nemam snage da odgovorim, nekad nemam zelje, a definitivno ni vremena da svima odgovorim. Ja sam shvatila da je meni to najbolji nacin da se praznim, da psiem, pricam... kad imam snage. Mm cuti i kad ja pocnem da placem zagrli me i kontrolise se plakanja, samo osecam kako mu se stomak pomera i kako rida u sebi a predamnom je jak! Zao mi je i njega jer i on nosi svoj teret i verujem da nasi muzevi podnose isti teret samo na svoj, drugaciji nacin. Treba i njima pomoci, naravno, u zavisnosti kako se ponasaju! Mm je zacutao poslednja 3 dana, kad ja pricam o svemu on cuti i ne progovara, samo mu po koja suza izadje iz oka i stomak se nadima od kontrolisanja. Hoce da bude jak, a danas ga gledam, pustio neku muziku i nesto kao "djuskao", tj. mrdao u nekom ritmu, koji je bar meni pokazivao bol. Vise bih volela da je ostisao negde da udara dzak i isprazni se. Vidim da pati, ali mu je pored svega sad pao teret i da mora da brine o meni, jer sam maltene nepokretna, sprema da jedemo, cisti, daje da jedem, vodi do wc-a, kupa, brise... jer ne mogu da stojim sama uopste. Mislim da je i ova bol koju osecam u lumbalnom delu kicme posledica svega i stresa i da se tu manifestovao. Stvarno mi je zao da ne mogu da mu pomognem da pokaze i on emocije i ne bih nipèosto volela da se zatvori u sebe. Ono sto mi je jos zalije, jer sto mm ima malu podrsku svojih prijatelja i sto su to najcesce fraze - zao mi je, grlim vas! kao sto pisah, ja sam dobila puno mejlova podrske, za razliku od nejga, pa mu ih prevodim stalno i vidim koliko mu to znaci. Kad je poslao mejlove svojim prijateljima, gledao je na svaka 2-3 minuta, ocekujuci neki odgovor i videlo se po nejmu da je razocaran sto nema odgovora. To mi samo pokazuje da je i moj hrabrisa covek, da ima srce i pati, pa zato i hocu da ja njemu nekako pomognem.

Sto se tice simptoma, imam i nesanicu (oboje smo totalno poremetili san!) i kosmarne snove, osecam umor, ne mogu da se koncentrisem kao sto napisah, nista ne mogu da citam osim tekstova o spontanim, placem bar par puta dnevno, ali sve redje kako dani odmicu i ti periodi placa traju krace. Mislim da je i ova moja fizicka bol, tj. bolovi u kicmi jedna od ovih faza.
Do depresije jos nisam dosla, mislim i da je rano, ali bih volela da makar tu fazu preskocim ili prevenriam. Verujem da ce se ostale emocije smenjivati i dalje i da cu sto pre doci do faze prihvatanja i sazivljavanja sa onim sto se desilo.

Kad smo izasli da kupimo pantalone, nisam mogla da pogledam decicu koju voze u kolicima, da pogledam kolica uopste, jer smo mi bili u planovima. Tesko mi je bilo i da pogledam trudnice usput i da pogledam decije odeljenje prodavnice. A onda sam smogla snage da odemo na to isto decije odeljenje i da kupimo par stvarcica za neko napusteno dete i da to ostavimo u holu mog fakulteta (jer je u toku sakupljanje istih za Bozicne poklone). Ovaj cin (ne pisem da bih se hvalila kako sam bila humana, vec kao ideju da se prevazidje ono sto se oseca) mi je pomogao da lakse podnesem susret sa decijom garderobom i da lakse podnesem poglede na decicu.

Nama je lakse sto smo ovde odvojeni od svih ostalih, sto nismo sa njegovim roditeljima ili sa ostalim rodjacima i sto smo usmereni samo jedno na drugo, a sva komunikacija nam se odvija preko interneta ili sms-a, tak oda mozem oda odlozimo javljanje. Ne znam kako bih podnela neke pozive i razgovore sa nekim ljudima. Jos da sam u Srbiji, pa sreces puno poznatih ljudi kojima moras da pricas sta se i kako desavalo. Ono smo smo nas dvoje uradili je da smo poslali svim prijateljima mejlove i rekli sta se desilo, jer smo shvatili da bi nam najteze palo pitanje kako napreduje trudnoca, kad bi nam neko postavio to pitanje za par nedelja. Ono sto nam sada tesko pada je pitanje - kako ste?!   

Eto, to je ono sto se meni desava ovih par dana, moja osecanja, moji strahovi, moja tuga... Izvinite sto vam podgrevam secanja, vama koje ste prozivele slicno, i izvinjavam se svima ostalima sto vas dovodim u sitauaciju da citate nase emocije i bol. Mislim samo da moramo sve koje smo ovo dozivele i prezivele da idemo dalje i da ova tema treba da nam posluzi da izbacim osve negativne emocije i da nadjemo put i podrzimo jedna drugu da prevazidje situaciju i da krene dalje i postane majka.
Sudim po sebi, lakse m ije da izbacim emocije, nego da ih zadrzim u sebi, pa zato pretpostavljam da je svima lakse tako.

Dušo moja draga, prvo zagrljaj veliki. I bez izvinjavanja bilo kome, ko hoće pročitaće i učestvovati, ko neće, preskočiće ovu temu.
Razumem tvoja osećanja i drago mi je da iskreno pišeš o njima i time izbacuješ deo teskobe, piši, makar sto puta istu stvar, samo piši. Što se tiče ukočenosti, ja sam na isti način odreagovala nakon tatine smrti (nije isto, ali je svakako gubitak). Prvo sam mislila da je zbog moje kičme, ali ne, bilo je na nervnoj bazi, kasnije sam zaključila, i to 95% na nervnoj bazi. Isto sam imala otežano kretanje, i sve ostalo što ide uz to, i trajalo je skoro 2 meseca. Lekovi za smirenje su mi pomagali, mada sam pila i lekove za ledja, upaljene nerve, radila snimanje kičme, magnetnu rezonancu, ali sve sa ove tačke gledišta kad posmatram, sve je to bila zbog gubitka oca. Obavezno otidji kod psihologa i kod psihijatra, sigurno će ti dati lekove za smirenje, makar nerve kičmene da ti opuste, da ti u tom segmentu bude lakše. Niko se na te lekove nije navukao, pa nećeš ni ti, makar ih pila i više od pola godine, veruj na reč. Onda će vreme učiniti da ti bude lakše i da prihvatiš sve ovo, i da se naučiš nositi sa svim tim pomešanim emocijama.
Pokušavaj možda više puta da pokreneš dragog da i on priča o svemu, da se ne zatvara, mada je to verovatno njegov način, tako ga stiglo sve... Ako ne ide, onda ga koji dan pusti, možda je njemu tako lakše, pa onda nakon nekoliko dana opet probaj. Izbace oni to iz sebe, samo su drugačiji, i treba im više vremena, naučeni su da budu muški, da ne plaču, da budu jaki i slično, pa im je i to sigurno negde velika blokada.
Drago mi je i da ste uopšte uspeli izaći napolje, i to je veliki korak. Svaka čast i što si uspela ući u radnju sa dečijim stvarima, stvarno svaka čast, verujem da je svaki takav momenat, kao nož u srce da primaš. Dobro je što si sklonila sve stvari, da te što manje podsećaju, bar one. Polako, iz dana u dan, biće lakše, pa teže, pa lakše. Ja te još jednom jako najjače stiskam. I tvog dragog i njega, obavezno mu prenesi da i njega grlim. Volim vas.

Meta moja nemoj molim te da se izvinjavas, sve ovo je jako zdravo sto pises, i verujem da ima neku vrstu terapeutskog dejstva na tebe, zato pisi, pisi, pisi... Sve uradi da ti dusi bude lakse jer je to pravi put da sacuvas sebe i svog divnog muzica. I ja mislim da je pitanje "kako ste" malo bezveze ali ljudi prosto ne znaju da se postave u ovakvim situacijama a zaista bi nekako pomogli, pa otud i takvo pitanje. To je moje vidjenje toga. I placi. Mojoj sestri se desilo isto sto i tebi samo sto je ona tu prvu trudnocu iznela skoro do kraja. Sad ima tri sina al na svake zadusnice ona je zamisljena. Njena velika greska je ta sto je sve sabila u sebe i bila ko stena dok nije ostala ponovo u drugom stanju. E onda su svi strahovi isplivali toliko da je ona celu trudnocu provela uplakana a posle porodjaja je lupila malo i postporodjajna depresija. Zato ti kazem placi izbaci sve iz sebe, da kad budes ponovo krenula u akciju, budes oslobodjena tolike tenzije. Bice tenzije naravno ali verujem manje nego da se sad pravis stenom.
Po meni svrha ovog naseg foruma je da se podrzimo u svakom koraku u ovoj nasoj borbi. Nazalost desi se nekad da je neki korak i tezak, ali tim pre smo tu jedna za drugu.
Zelim ti sve najbolje na ovom svetu, i ne kazem to tek tako, nego veruj mi ko rod da si mi rodjeni.A Verujem da ce tebe tvoja sreca sacekati i biti velika. Ljubim te i grlim jer je to jedino sto mogu, a htela bih mnogo vise....

Meta   

Ja sam spontani imala u 8. nedelji kada su mi saopštili da tata ima rak pankreasa i još mesec dana života.....Nadovezao se bol na bol i bolelo je toliko da me je sam bol anestezirao .....Ja sam se povukla u pećinu .....u takvom stanju ...moram da budem sama i olizem svoje rane ....
Moj lek je bilo pisanje ,papir je "trpeo " sve (tada nije postojao Kutak ) ...mozda jednog dana sva ta pisanija smestim u neku knjigu.....
Piši Meta ...

Meta, drugarice moja. Pisi, samo pisi,tu smo, uvek   

Ja sam imala dva misseda, i uvek kazem da nikada ne mogu porediti negativnu betu sa tim, negativna beta je mala maca za taj bol. Takodje ne mogu porediti moj gubitak sa gubitkom zena koje su izgubile bebe pred porodjaj maltene ili koje su izgubile decu kasnije.
Svako razlicito reaguje na takav gubitak.

Prvi missed kad mi se dogodio bila sam u soku na uz, mada sam vama, nikome drugome nisam smela reci, stalno kukala da imam osecaj da nesto nije u redu. I tako je i bilo.
Cekanje jos nedelju dana, pa cekanje da prodje Nova godina da se obavi sta je moralo.... I dan danas se ne secam tih dana, ni te Nove godine, nicega, kao da sam bila anestezirana, lepo neko rece.

Duuugo mi je trebalo da krenem u sledecu, vise od godinu dana. Kao posledica prvog iskustva, bila sam skepticna od pocetka. I onda sok, pozitivna beta. Jos veci sok, kuca srce! Konacno sam malo sebi dozvolila da se nadam, da mastam, da smisljam gde bi krevetac, gde....
I opet sok.! I to sam, posto je jel sve u redu, sama otisla na uz. Ja ne znam uopsta kako sam se dovezla kuci. Znam samo da sam ponavljala, mislices kuci, ides kuci, nemas sad gde da places... Dosla sam kuci i nista. Sedela i gledala u zid do uvece, dok mm nije dosao. Narednih par dana se uopste ne secam, sad da trebam da kazem gde sam bila, sta radila...
I naravno usledila je reakcija tela, koprivnjaca stravicna, celo lice mi se izoblicilo, vislia sam u hitnoj svaki dan, svaki dan sam morala da ponavljam, da trudna sam, da smem da primim urbazon ili nesto slicno posto trudnoca nije dobra... To je trajalo danima, ja sam bila kao robot, jedi, ustani, lezi, jedi, ustani....
Samo sam cekala da se sve zavrsi, naravno kao za baksuz morala je opet kiretaza, cekali smo preko dve nedelje, i nista, nece od mene da ode.

Elem, ja se nikako nisam sa tim izborila. Potisnula sam, pricam o tome kao da nije nista, kao da ne boli, , ne znam da li ja nisam normalna, ili sam od kamena, ili ce to jednom da pukne da cu se pusiti.

Imam strah da cu u sledecoj trudnoci biti, ne mogu reci na distanci od bebe, ali da necu dozvoliti sebi da uzivam u njoj. A to me bas rastuzuje, bas, bas. Nije to zasluzila.
I dan danas se setim kako smo pricali Baku kako ce mu stici drugar, kako je mm bio srecan, kako sam ja bila srecna, kako tu gde mi sad stoji komoda je trebao da stoji krevetac....
I kao za vraga, blizi se Nova godina, blizi mi se i rodjendan, sve ono sto sam zelela nije se ostvarilo.
I ovako, ponekad dozvolim sebi da se isplacem, kao sad, i da priznam sebi koliko me je to pogodilo.
Ponekad, doduse ne cesto, pomislim da je mozda bolje da vise ni ne pokusavam, onda necu ni biti povredjena. Mozda
I mnogo me pogodi kad se dogodi nekome koga znam i volim, kao eto recimo Kometu, ostanem nema. Kako ja nju da utesim kad jos ni sebe nisam? I onda cutim, bolje je, nisam bas neki tip da tesim nikoga.

Svasta ja nabacah, ali nije mi ni bio cilj da smisleno nesto napisem, vec da opisem moj unutrasni dozivljaj svega. A on je vrlo haotican, kao sto se vidi

KoMetice, slazhem se i ja s djevojkama da treba da pishesh, i radi sebe, i radi ostalih koje se pronalaze u tvojim emocijama.
Dobar je Biksin savjet da uzmesh neke ljekove da ti opuste nerve, mora tijelo da je u grchu kako bi se nosilo sa svim tim emocionalnim i fizichkim bolom. Ne znam shta ti mislish o akupunkturi, ja sam uvjerena da bi ti i to pomoglo.
Muzha izgleda morash malo navesti na to da izbaci tugu i gorchinu iz sebe, ja se npr. najlakshe izridam kad malo popijem. Mozda kad ti malo popusti bol u ledjima da kazhesh muzhu da je sad tvoj red da malo brinesh o njemu. Mozhda ima neka muzika koja mu skine poklopac sa emocija. Shaljem vam oboma zagrljaje.    
Djole, uvijek pronadjesh svoj nachin da se nosish sa nedacama.   
Bak, drago mi je da si pisala, mozhda mislish da je zbrda-zdola, al' si savrsheno iznijela srzh. Djelimichno sam pogadjala tvoje osjecaje i strepnje, chitajuci izmedju tvojih shturih redova.   
Jasno je da ste na ovim stranicama, vi koje ste proshle ova tuzhna iskustva, neizmjerna podrshka jedna drugoj.       

Pishi Meto. Ako je za utehu vreme cini svoje.Ne zaboravlja se ali bol odlazi.Doci ce momenat kad cesh se osmehnuti trudnici,pozheliti ne samo da vidish vec i dotaknesh bebu ili malo dete.Pa i josh da se igrash.
Meto recept ne postoji.Jednostavno kroz procesh zhaljenja se mora proci. Ja nekako ne mislim da je tvoj bol u lumbalnom delu samo zbog stresa.Ja bih proverila stanje kod fizijatra.
Muzh mora da ima ventil isto. On je bio s tobom i s druge strane.
Jedan od razloga zashto je Zhika bio onako izricit da ne nastavimo dalje.Plashio se da ne unishtim zdravlje.Njemu je to bilo najvazhnije.
Nije zheleo da lomim sebe psihicki ili da mi neshto cvrcne u organizmu.
Nashi momci su kao Mr. Darcy .Tu su da nas zashtite i brinu o nama .
Znam da imash nesanice i da si zamenila dan za noc.
Predlog kad te ledja popuste>>>shetnje. nemoj da si previshe u zatvorenom prostoru, to dodatno ubija i telo & psihu.
Ljubim mila   

Duse moje, treba da pisete o svemu.
Lepo rece nasa lepa Djole- papir sve trpi. Lakse je podeliti svoju bol, nego gutati je svakodnevno. Moj njveci gubitak je gubitak mog divnog, predivnog oca. Citam Biksin post i nalazim se u njemu, u potpunosti. Nisam tada plakala. Nisam dugo zaplakala. Bio me stid da pokazem suze. Naivno dete. Morala sam da hrabrim majku i stariju sestru, eh, kao da je neko od mene to ocekivao... Onda su krenule suze. Posle dugo vremena, na pogresnom mestu, u pogresno vreme. Da sam samo znala da podelim svojja osecanja. Tad sam prestala i da pisem.
Cini mi se da je novo razdoblje u mom zivotu pocelo kad sam dosla na Kutak i naucila ponovo da delim svoja osecanja.
Shvatam da mom postu ovde nije mesto, ali zelim da delim i bol sa vama, zene drage. Puno pricam, ali umem i da slusam, a to je ljudima najpotrebnije.
Grlim vas sve do jedne, snazno, da sve pukne.
Ne zaboravite, svaka od vas je heroj i moja inspiracija!

Kometa   

Ja se od faza sećam samo tuge... Verovatno je bilo tada još nekih ali pretpostavljam da je ona najjača. Sećam se one prve tuge, kad su ljudi saosećali sa mnom i kad smo mm i ja bili jedinstveni u svom bolu. Ali onda je došla jedna faza u kojoj su okolni ljudi negirali moje pravo na tugu. To je bila trudnoća u početku i moja tuga je za njih trebalo da se već završila, šta ima za tim toliko da se tuguje. Da bude gore, mm i ja smo bili došli u krizu, mislim najveću otkako je naša priča krenula, najviše zbog toga jer smo se razilazili u stavovima kuda dalje. Osećala sam se sasvim usamljeno... Kako sam već pisala bacila sam se na učenje, ubrzo dala jedan ispit. Takodje ta godina do sledećeg vto pokušaja mi je bila najbolja na faksu, skoncentrisala sam se na to pa rezultati nisu izostali... Takodje nešto kasnije smo i putovali. Uglavnom prebacila sam se na druge stvari. Ali kad bih se setila tuga je bila uvek tu, i nekako sveža...

Najmudriji savet, bar za mene, dobila sam od jedne poznanice koja mi je rekla da ne može da zamisli kako mi je jer nije imala to iskustvo ali njena sestra jeste. Rekla joj je da tek radjanjem deteta, njegovim razvojem, dogadjajima to sve izgleda drugačije... Ne zaboravi se, ali nije isti uticaj pobačaja kao ranije. To je na mene delovalo, morala sam da stignem do te tačke, da imam dete, da vidim taj ugao... Možda mi je to pomoglo u prevazilaženju krize sa mm, nekako nadjosmo neki kompromis i krenusmo dalje. I iz ovog ugla kada imam dete, zaista izgleda drugačije... Mogu eto da se setim, mada se retko sećam. Sve to kao da se dešavalo u nekom drugom životu, nekoj drugoj osobi, sve je to bio put do mog deteta i onda mi deluje manje tužno i teško. Možda mi čak pomaže u shvatanju da moje dete ima negde biološku majku, možda više saosećam sa njom nego da nikad nisam bila u drugom stanju... Takodje i kad se datumi radjanja mog deteta i pobačaja poklope onda to deluje sudbinski, datumi, da ne detaljišem ovde i oko toga... Ali sve to nekako daje novi smisao i te trudnoće i pobačaja i zbog svega toga kad se zagledam iz ove tačke nekako drugačije izgleda...

Meta draga samo pisi svako nadje svoj ventil da istrese tugu iz sebe, tu smo da slusamo, da te podrzimo, ne treba da se zaborave ni partneri meni se cini da oni to cak i teze podnose od zena, ne zato sto ih smatram kukavicama, nego sto im je negde prirodno dato da stite svoju porodicu, a ovu situaciju dozivljavaju kao svoj licni neuspeh
Mene su rano poceli uciti da se osecanja ne smeju ispoljavati, majka se rano razbolela pa je zbog nje bilo zabranjeno u kuci biti tuzan, plakati zbog nastale situacije, tako da sam se ja uglavnom krila po coskovima i plakala kada mi dodje. Vremenom sa otupela i prestala i da placem, ali sada shvatam da sam puno puta plakala onako tiho u sebi, bez suza.
Moji spontani su se desavali u 14 i 16 nedelji, oba puta prestanak srcane radnje, s tim da je druga bila blizanacka, pa je jedna beba kako oni kazu otisla sama, a za drugu smo se borili ali ipak nije uspelo. Vec sam negde napisala da mi je pola srca tada otislo, a i dan danas kada se setim budem jako tuzna, samim tim sto se jos uvek ni na jedan nacin nisam ostvarila kao majka.
Prvi spontani se desio i jedino sto mi je odzvanjalo u glavi jesu bile reci dr na uz nema srcane radnje, znala sam sta sledi, kiretaza, placem ja na krietazi, place medecinska sestra pored mene i brise mi suze, nakon manje od dva meseca od toga umre mi majka, ni jednu tugu nisam prebolela usledila je jos jedna, jednako bolna.Bila sam oduzeta, paralisana, suza nisam imala, samo sam hodala kao zombi, trazila sam posao plus samo da nemam vremena da razmisljam o bilo kojem bolu koji me ubijao. Tri meseca nakon majcine smrti zavrsim na operaciji slepog creva, opet sok, ne znam ni sama kako sam tu godinu prezivela, valda dan za dan, polako su se stvari desavale oko mene, polako su me tadasnji partner i prijatelji vracali u normalan zivot. Sto se njega tice pored mene je bio kao stena, uvek spreman da bude tu uz mene iako sam ja bila zivi les pored njega, secam se kada mi je jednom rekao na nekom rodjendanu probaj da se nasmejes ne boli, a posle sam cula od prijatelja da je pred njima plakao kao malo dete.
Prvi put potpuno otvoreno o ovome pisem na Kutku, do sada nisam sa nikim, i nisam cak ni dozvoljavala da se o tome prica, ali sa vama mi je to drugacije.

Ja sam uvek zato da treba smarati i hiljadu puta o istoj stvari koja boli, ako će nam time biti lakše. Ja sam bukvalno bila blokirana, suze su mnogo kasnije došle. I mene su mnogi u čudu gledali zašto toliko plačem za ocem... zar ta faza ne treba da prodje već, bla, bla, bla, pa nismo svi isti, niti imamo iste emocije, zato i treba samo osluškivati sebe, sklanjati se od ljudi koji nas ne razumeju i biti kraj onih koji su tu da nas slušaju, ili da ćute kad nam to treba. To su za mene pravi prijatelji. Malopre sam prošla kraj intenzivne nege u našoj bolnici, mesta gde sam se oprostila od oca, mogla sam iz momenta zaplakati, al mi je mm malo skrenuo misli. Ja verujem da će i mnogim devojkama koje su preživele tako teške stvari poput gubitka trudnoće, svakakve asocijacije dugo biti u glavama i dugo ih podsećati. Verujem da će kad prigrle svoja čeda, kao što je rekla Simonina drugarica, biti lakše, jer će gledati iz druge perspektive, al da će taj trag svakako ostati. Ono što isto mislim da možda može da pomogne jeste psiholog koji radi taj neki metod vraćanja na taj dogadjaj, naravno, ne odmah, već da prodje malo vremena. Ja sam to planirala pre postupka, ali nisam imala dovoljno vremena za tih par seansi koliko je potrebno. Psiholog vrati osobu u taj traumatičan dogadjaj, koji se ponovo preživi, al ne ostane zarobljen, već ga mozak obradi kako treba, i onda se nastavlja dalje. Imam blisku osobu, kojoj je taj psiholog otklonio jednu traumu na taj način. I ja stvarno verujem u to. Ovo sam plastično objasnila, ne znam drugačije, meni je psihološkinja to objasnila i plastično i sa njihove lekarske strane. Ja sam joj rekla da ću se jednog dana vratiti, zavisno od vto postupka koji je bio u toku, jer želim da me ta trauma napusti. Eto, možda nekome i ovo bude zanimljivo, koliko god vraćanje u dogadjaj deluje ponovo bolno i stresno, posle bude lakše. Pa ako je neko spreman, što da se ne proba. Naravno, ovo ne rade svi psiholozi, već oni koji imaju sertifikat za to.

MAAKKI, grlim, drago mi je da si to izbacila iz sebe pred nama. Korak si napred, piši i ti, ako će ti biti lakše, a verujem da hoće, jer si na nekoj prelomnoj tački. Pratim te i na izlaznoj strategiji, pisaću i tamo, kad budem smislenija samo.

MAAKKI   

Uh, Maaki, kakva godina! Svaka ti cast sto si izgurala sve to i tacno mogu da zamislim kako si se osecala. Neka si pisala ovde, ti znas da se mi razumemo i kad cutimo i u svakoj situaciji! I ako nismo prosle nista slicno, a jos vise ako jesmo.
Bixi je pomenula psiholga i vracanje na neke bolne trenutke, ja sam pisala na nekim temama o svom iskustvu u psihodrami, isto to, postepeno vracanje na trenutak koji je ostao zarobljen i ne isplakan i onda se covek isprazni i nekako oseca lakse da krene dalje. Kao da se opet pozdravi sa najrodjenijima. Nisam trenutno spremna da se cujem sa psihologom, ali se spremam od sledece nedelje, hocu da i ovu bol ostavim za sobom sto pre.
A da se srca otkine, otkine se, i mozda vise nego za roditeljima. Bar se meni tako cini u ovom trenutku jer mi je sveze. Pogotovu mogu misliti kako je tebi, sto si prosla sve to i na kraju se opet nisi ostvarila kao majka, a stavila si tacku na postupke. Verovatno ti se sve te stvari vracaju i bole... tu smo draga, ako ikako mozemo da ti pomognemo, makar da slusamo i da te zagrlimo bar virtuelno. Ne sumnjam ja da ces ti imati jedno maleno bice pored sebe da mu podaris svu ljubav koju imas, naprotiv! Samo, mogu misliti kako ti je samoj proci sav taj put i kako se sad osecas kad si presekla i rekla dosta! Posle svega sto si prosla, zasluzujes da postanes majka, i usveojene mame su mame!
Mozda sam ja u laksoj situaciji, jer imam podrsku mm, imam jos uvek nade i nisam odustala, ta nada i plan me nekako drze gore ovih dana i daju mi snage da ustanem.
Mozda Maaki da probas da se cujes sa psiholozima iz Savetovalista u BG-u, postoji i ta opcija, da makar malo boli koja se nakupila godinama izbacis? Ako hoces, tu sam, posto imam i njihov kontakt i psihologa da ti preporucim.
Ne treba se kuraziti sa onim sto ne mozemo da podnesemo u zivotu, jos ako si naucena da ne places ( a i ja sam samu sebe to naterala, da moja mama ne vidi kako placem, a kidala sam se) i onda ti to predje u naviju (kao sto je i meni), ostavlja posledice na tvoje zdravlje, i to moze da bude bas, bas tesko. Treba izbaciti sve iz sebe, samo treba naci nacin koji odgovara kome.

Jocy, zao mi je tvoje sestre i svega sto je prosla, ali eto, vazno je da sad ima svoje cedo i verujem da se donekle potisne ova bol posle spontanog sa detetom.

Djole, i tebe je sve zatrpalo u istom trenutku. I pisanje oslobadja, volela bi hi ja da jednog dana citam tvoju pricu, iako znam da je bolna. Ali, znam da si ti okruzena ljubavlju, nasmejana, tj. bogata zena i zena velikog srca!

Bakicka, ti si potisla sav svoj bol i zakopala ga duboko u sebi, a to niej dobro. Mozda da i ti razmislis koji je nacin da ga se resis, iako znam da neke stvari zauvek ostaju u nasim srcima. Kao da citam sebe kad sam izgubila mamu, pa onda i tatu, kao robot - mora se tako i tako radis a nesvestan bilo cega. I sad sam slicnog stanja svesti.... trenutno u fazi poricanja, i bez zelje da se secam (danas, tj. veceras). Isplaci se, kakav god da je razlog, jer ce deo tuge izaci van. Tacno znam ili bar pretpostavljam kako se osecas pred rodjendan i NG. Ja bih da prespavam decembar, ako se moze, a onda i april, za koji sam mislila da ce mi biti najlepsi do sada i potajno se nadala da cu na svoj rodjendan postati mama. Kako cu ga preziveti, ne znam! Placi sa nama, znas da imas rame za plakanje i da smo mi ovde tu za tebe! Ja prva!

Ja sam dobila neki lekic za spavanje i uzimala ga 2 dana, a onda prestala jer sam pocela da spavam normalno. Na kosmarne snove i onako ne mogu da uticem. S tim sto me sad j**be kicma i zbog nje ne mogu da spavam. A mm je i dalje kao zombi, malo se ukupira time sto mi pomaze da ustanem, sednem, legnem, okupam se, obrisem... pokusava i da me nasmeje, a sve mi se cini da me zasmejava, kako bi njemu bilo laks, pa se semjem, iako mi do toga nije. Znam koliko mu znaci moj osemh i ne bih da mu uskratim i njega, ali dusa i srce placu... Ne zeli da popije lek za spavanje, jer kad je procitao sve nuspojave, uplasili smo se iskreno oboje, da samo moze da nam nanese vise zla nego sve ovo sto nas je snaslo.

I ja sam pisala s brda s'dola, ali se nadam da ste razumele sta sam htela da kazem. Nisu mi ciste misli, ne veceras, jer sam i pospana.

I, da, Bixi, ak oti je lakse da budes sa nama ovde, OK, ali nemoj bre da citas sad i da se stresiras, opusti se, i uzivaj unarednim, poslednjim nedeljama trudnoce. Svakako, veliko ti hvala sto si sa nama i sto nas podrzavas, ali ne treba ti stresiranje sada, please!

Eh draga moja, koliko bih volela da ove strane ne postoje, i da nijedna žena to nije prošla... Mnogo mislim na tebe ovih dana, i pisanje me isto tako rasterećuje delom, bar mislim da ti time olakšavam. Mnogo bi me više ubilo u pojam da ti se ne javim i da ti ne kažem da sam uz tebe i tvog dragog. Ovako je i meni lakše, hvala ti što brineš o meni, u ovom tvom ogromnom bolu. I po tome se vidi koliko si dobar čovek. A i mnoge od vas su tu za mene bile kad sam izgubila tatu, i mnogo mi je značilo. Ustvari, ja sam mnogo srećna što sam deo ove virtuelne porodice, i što smo tu jedna za drugu. Veliko je to bogatstvo!

Bakiša, pa piši, sunčić li ti, nemoj da te prašim po guzanki, nemoj da praviš deponije tuge u sebi.

Maki   Ja ti od srca zelim da nadjes svoj mir, dal' u prijateljima, dal' u detetu, dal' u sebi, al da budes srecna, spokojna i ispunjena. A verujem da hoces, samo da prodje prvi bol, samo da se posloze kockice i konacno ti dodje lepse vreme.

Meta, sta da ti kazem, proci ce i taj april, pa sledeci decembar, pa ce biti lakse, sigurno. Pa ce doci bebac, sto ne znaci da ces zaboraviti, to neces nikad, al ce manje boleti to je sigurno . Cuvaj muzica, ti ga najbolje poznajes, verujem da ste jedno drugom najbolji lek.

Koko moja, ti si jedno srce, dusa, loptica najsladja. I stvarno, nemoj ovde citati, ako ti je preveliki stres, sta ce ti to? Mada znam da si ti jedna dusa nesebicna.

Pricam ja, mozda sam i prebolela, ko ce ga znati, tako mi samo povremeno bljesne, ovih par dana mi je jako sugavo, mm jos nije dosao, fali mi ko cigara pusacu, saznala sam da opet ide vrlo brzo i bas sam ocajna. S druge strane, to znaci da cemo pre u novi postupak, da verovatno necemo morati ni da pozajmljujemo pare, a sve znate kolko to znaci. Bem ti pare i ko ih izmisli
Na sve to se nadovezao Metin gubitak koji me je pogodio neopisivo, i eto....
Bice bolje, idu dani   

Il me ima, il me nema. Tako je sa mnom. Uh bakiša, pa što mi ne pišeš za te nove momente, što si takva, ja tebe smaram oko svega, možeš i ti malo da uzvratiš.

A što se tiče tih datuma, ja ih inače prilično pamtim, kao i brojke uopšte. Kad sam imala biohemijsku, što je svakako mala maca, kako bak kaže, a sad se slažem, nekad bi mi to bilo nepojmljivo sigurno, nisam volela maj, i uvek me je asocirao na to. Januar na vreme kad bih postala mama, da mi je taj fet uspeo. Mesec dva pre tog januara su u našu porodicu stigle četiri bebe, pitala sam se često šta bi bilo da je uspelo i onda me misli nosile, al sam se brzo vraćala u realnost. Grozno je vraćati se u prošlost, al nekad je neminovno, samo da nije prečesto. Sećam se i da sam jednog maja, nakon te biohemiske, bila ponovo odsutna, blago depresivna, teskobna. Da sam otišla jedan dan do mojih roditelja, oni nisu trenutno bili tu, zavukla se u njihov krevet i ridala kao malo dete, želela da sam opet ono bezbrižno njihovo dete, bez problema i muka. Onda je i to prošlo. I ponovo sam postupak radila u maju, uh, i to me opterećivalo dodatno. Vreme prosto učini da se naučimo nositi sa teretom koji dobijemo u životu.

Moju pricu sam vam napisala prosto da shvatite da covek moze, a i mora neverovatnu kolicinu bola da izdrzi, kako ne znam, ali jednostavno vreme ucini svoje. Metice najvise sam to napisala zbog tebe i tvog najsvezijeg bola, ne dozvoli da te pojede, oskrnavi ili cak unisti nesto lepo sto ti i tm imate. I njemu je tesko i to mnogo, video je vise od tebe, i mogu da zamislim kako mu je zaspati sa tom slikom u ocima, verovatno nikako. Jedno drugom ste najveca snaga i podrska i sto kaze jedna moja komsinica krpeljajte se jedno o drugo.
Ja ne smem da se secam datuma, i tu sam napravila selekciju kojih hocu a kojih necu da se secam jer bi me ubili ti silni datumi sa nekim losim ishodima. Licno sam smatrala u zivotu da sam sama sebi najbolji prijatelj i psiholog i da boze moj ja sebe najbolje poznajem i na najbolji moguci nacin mogu da pomognem, uvek mi je bio stasan odlazak kod psihologa jer bi sa njim morala da prodjem sve moje lose trenutke i velike boli, a nisam bila spremna da jos jednom pa makar kroz pricu to prolazim, greska i to velika, najbolje bi bilo da sam tada odbolovala sve svoje boli i na neki nacin ih ostavila iza sebe koliko god je to moguce, te bih cistije glave nastavila zivot, ovako se to uvek provlaci.
I sada posle za mene ovog poslednjeg pokusaja osecam se kao gubitnik, ne smatram sebe nesposobnom, ali jednostavno osecam se tako, jer gomilu drugih stvari mogu da odradim do kraja, ali ovu pricu nikako. Stavila sam tacku na vto postupke, kuda i sta ce se dalje desavati mislim da ce mi i to vreme pokazati, a i da cu ja negde u sebi pronaci put kojim zelim da idem dalje.
Biksi kokice moja, znam da imas potrebu da budes na ovim stranama i dogod to ne ostavlja posledice na tebe budi, istresi deo svoje boli, podeli sa nama, verujem da ce da ti bude lakse.