Usvajanje starije dece

Htela sam već ranije da otvorim ovu temu... Sada nam je opet aktuelna tj od jeseni kada krenemo u usvajanje ponovo. Možda i neće biti starije dete ali s obzrom da već imamo dete pretpostavljam da hoće. Stavićemo granicu deset godina bar sada tako razmišljamo... Šta vi mislite o prednostima i manama usvajanja starije dece? Da li se starija deca češće vrate od strane usvojitelja? Zašto se to dešava? Znate li neku literaturu ili možda sajtove koje možete da preporučite? Ja nedostatak literature vidim kao jedan od nedostataka do duše kod nas u prodaji nema ni knjiga o usvajanju a sad ja nešto tu izvodim da još hoću knjigu o usvajanju starije dece... Naravno knjige postoje tamo negde samo kod nas nisu prevedene... Nailazila sam na jedan odlomak koji mi se dopada pa ću preneti njega sa drugog foruma (nadam se da to nije problem) kao ilustraciju... Odlomak je iz knjige ""Our own" autorke Triš Meskju:

“Usvajanje starijeg deteta nije za mlakonje”...”Usvajanje starijeg deteta sa sobom nosi čitav niz izazova koji se retko pojavljuju u usvajanju malog deteta. Deca koja više nisu bebe stižu sa ličnim istorijama, potpuno formiranom ličnošću i navikama i intenzivnim besom spram svega što su izgubili. Oni su duboko ožalošćeni, oni se loše ponašaju, (oni dosledno glume odabranu ulogu krijući svoje pravo biće – prim.prev) i vrlo dugo se mogu osećati kao gosti u vašoj kući. Postoji razlog zašto se ovo zove “usvajanje deteta sa posebnim potrebama”. Mnoga od te dece već su živela u više smeštaja, često su bivala gurkana iz biološke u hraniteljsku porodicu i nazad pa u dom i tako ukrug. Mnoga su bila zlostavljana i zapostavljana.”...”Mnogoj od ove dece neophodna je psihoterapije ili obrazovanje primereno deci sa posebnim potrebama. A svoj ovoj deci biće potrebno vreme, nekada mnogo vremena, da se osete zaista dobro u svojoj novoj porodici. Mnoga deca pate za životom koji usvojenjem ostavljaju za sobom – pa čak i ako se taj život sastojao od dugih perioda provedenih u zaključanom plakaru gde su izgladnjivana. Ona pokazuju svoj bol i ljutnju na različite načine. Neka se povlače. Neka postaju divlja od besa.”...”Iskreno rečeno, usvajanje starijeg deteta nije za svakoga. Možda vi imate ono što je potrebno, a možda i ne. Usvojiteljima starije dece potrebna je debela koža, realističan pogled na usvajanje, živci k’o konopci, višak empatije, ekstremno razvijena intuicija i uvrnuti smisao za humor. Više od svega drugog, potrebna im je duboka posvećenost – one vrste koja može da podnese mnoge oluje.”...” Malo avanturizma nije na odmet.”

http://forum.krstarica.com/showthread.php/206519-Usvajanje-dece

Evo jednog dodatnog pitanja. Kada se usvaja drugo dete da li mislite da je problem ukoliko je ono starije od prvog usvojenog deteta? To pitanje mi ne bi ni palo na pamet da nisam na jednom drugom forumu pročitala da postoje teorije da takav dolazak drugog deteta može negativno da deluje na samopouzdanje prvog.

Još ću razmišljati o tome ali ja nekako ne razmišljam u tom pravcu. Jedan razlog je da je naš mališan imao starijeg dečaka i u hraniteljskoj porodici. Drugi je da mislim da to može da uznemiri dete samo ako nas shvati kao klasičnu porodicu. Kada su roditelji i biološki svojoj deci onda je normalno da prvo dolazi starije dete pa nakon toga mladje. Ali mi smo drugačija porodica, ja uglavnom usmeravam dete ka takvom shvatanju naše porodice. Mislim da mi ako počnemo da se upinjemo da budemo klasična porodica bićemo samo njena imitacija, a naš život kao u onom filmu - imitacija života. Do duše mi imamo i nekih drugih osnova po kojima se razlikujemo... Npr Vilenjak trenutno negoduje što se on i ja različito prezivamo pa moram da mu objašnjavam celu priču oko toga... Rekli smo mu i da su najčešće tate starije od mama a kod nas je obrnuto. Govorim mu da ne treba da ispunjava nečije druge snove već samo sopstvene i da treba da ga bude baš briga šta ko misli. Opet da živi u zajednici i da ponekad može i da se prilagodi koliko toliko opet zbog sebe. U celoj toj priči, kad dete prihvati da je kod nas i onako najčešće sve izokrenuto neće mu biti neobično ni što je mladja sestra kod nas starija Moguće je i da grešim, zato i pitam šta vi mislite...

Nasla sam interesantan site AdoptUSKids gde se objavljuju slike velike americke dece, sa njihovim karakteristikama, cesto i blizanaca, brace i sestara, koji zele da budu usvojeni u istoj porodici u Americi. Na njemu je povezan link za clanak u kome se govori o usvajanju starije dece:

http://www.washingtonpost.com/opinions/for-teens-in-foster-care-adoption-is-a-lifeline/2014/01/03/cf36e5b8-7330-11e3-9389-09ef9944065e_story.html

Otrpilike, govori se o tome da u nekim drzavama u Americi deca mogu da ostanu u hraniteljskim porodicama do 18. godine, a u nekim do 21. godine. Autor clanka opisuje na kakve sve probleme mladi ljudi nailaze kada u dobu od 18 ili 21 godine ostaju bez materijalne, obrazovne, i svake druge potpore drustva i svoje hraniteljske porodiceTakodje su naveli i statistike (uglavnom negativne) o buducnosti neusvojene dece i sl.

Kao resenje, pokrenuli su projekat gde se potencijalni roditelji - usvojitelji starije dece i tinejdzeri koji bi mogli biti usvojeni, u duzem vremenskom periodu od npr. 3 meseca druze u potpornim grupama, idu zajedno na izlete, kuvaju zajedno i sl. Tokom tog perioda neformalnog druzenja neki parovi donose konacnu odluku da postanu usvojitelji, neka deca donose odluku da zele da ih usvoji bas odredjeni par, neki i odustanu i sl.

Mislim da bi to mogao biti model u pravcu koga bi se kretao i nas sistem u pogledu za usvajanja starije dece.


Npr. naisla sam tamo i na pricu decaka od 15 godina crne rase koji "moli" (bas tim recima) da ga neko usvoji, bilo da je to par ili  samo mama ili samo tata, bilo koje rase - bele, crne, zute ili crvene. Prica o tome sta voli, cime se bavi i da ce se maksimalno truditi da se uklopi u novu porodicu. Epilog je da se javilo se na hiljade parova i on je vec upoznao neke i usao u proces prilagodjavanja u okviru projekta o kome sam gore pisala.

I kod nas sigurno postoje deca koja su iz raznih razloga (neadekvatnih i nepravovremenih odluka svojih bioloskih roditelja, sporosti sudstva ili socijalnih sluzbi) dosli u starosno doba kada mnogima od nas, potencijalnih usvojitelja nisu "interesantni". Retko ko od nas stavlja gornju granicu na 10 godina, a skoro niko iznad toga. Tužno je da su deca došla u takvu situaciju, ali s druge strane ne može se očekivati od potencijalnih usvojitelja da imaju snage, altruizma i da mogu da isprave greške raznih osoba ili ustanova napravljene u periodu prethodnog života te dece.
Mislim da bi bilo dobro kada bi i kod nas postojao takav sistem u kome bi potencijalni usvojitelji bili u prilici da se upoznaju i druze sa starijom decom podobnom za usvajanje ili decom druge boje koze, nacionalnosti ili veroispovesti, jer bi mozda promenili svoje pocetne stavove u pogledu godina.

Ili kada bi parovi koje CSR pozivaju na razgovor za stariju decu (a koji se ne odluce da idu dalje), imali mogucnosti da preporuce druge parove koje poznaju, a koji dugo cekaju na poziv (iako su ti parovi formalno stavili nizu gornju granicu godina).

Sta mislite o tome?

Zanimljivo sve to deluje. Ali ono što ja mislim da je kod nas osnovni problem je što usvajanje uopšte nije prihvaćeno u društvu, mi se surećemo sa nizom predrasuda. Meni je bilo skroz neshvatljivo da sa jedne strane idemo u obaveznu školu roditeljstva i tamo nam pričaju kako da detetu da pričamo o usvajanju itd itd da bi nam na kraju rekli da nipošto ne saopštavamo u vrtićima i školama da su deca usvojena, pošto vaspitačice i nastavnice takodje mogu imati predrasude kao i ostalo društvo pa našoj deci mogu više da odmognu nego da pomognu. Meni je već to u neskladu. Ako za usvojitelje može da se propiše obavezna škola roditeljstva valjda u okviru nekog predmeta koje imaju vaspitačice i nastavnice/i može da se obradjuje tema usvajanja ili da imaju neki obavezan kurs. I neki takodje načini da se nalaze da se društvo obrazuje vezano za usvajanje. Sigurno može da se iskopira neki model koji se primenjivao u zemljama zapada pa nije ni tamo usvajanje oduvek bilo prihvaćeno i rasprostranjeno u meri u kojoj danas. Već sam spominjala da je meni hraniteljica rekla da bi naši socijalni radnici najradije prihvatili američki sistem otvorenog usvajanja a neko je još to potvrdio na forumu. I u SAD kako ja mislim i čitam postoji opcija i zatvorenog i otvorenog usvajanja. Iako na prvi pogled otvoreno usvajanje deluje kao povladjivanje biološkom roditeljstvu ja kad čitam rasprave mislim da je to zapravo pravi udar na klasičnu priču, pravo prihvatanje da je usvojeni roditelj roditelj. Ja sam sinoć doživela da me pitaju ima li moje dete roditelje  Pisala sam da je meni samoj bila revolucija u glavi a i prenela sam jedan post ovde kad biološka majka za usvojenu majku deteta koje je ona rodila kaže da ima lep kontakt sa njim i sa njegovom mamom. Odoh sad ja na druge teme ali mi je to sve povezano i sa ovom temom. Htela sam da kažem da bi sredina morala da bude mnogo slobodnija i da postoji mnogo šire shvatanje roditeljstva da bi došlo do usvajanja i starije dece. Možda ja grešim ali ja prvenstveno otvoreno usvajanje i usvajanje baš starije dece (tinejdžera) pre mogu da povežem sa ljudima koji imaju svoju biološku decu. Čini mi se da mi kojima je usvojeno dete (ili deca) jedino/a imamo mnogo više drama u glavi i eventualnih strahova od hranitelja, od bioloških roditelja, od okoline... A neko ko je već odgajio dvoje troje biološke dece i već je biološki roditelj i prošao nekoliko detinjstava možda želi baš neko drugačije roditeljstvo i možda bi mu odgovaralo i usvajanje starijeg deteta i/ili otvoreno usvajanje. Možda grešim naravno i možda sve zavisi od ličnosti a ne od toga je li neko već roditelj ili ne...

Usvajanje starije dece je veoma retko i moram reći da mi je njih najviše žao ( a nekako imam taj trip da svu usvojenu, pa i decu koja su ostala u domu gledam kao svoje ''braće'' i ''sestre'' ). I to nije klasično sažaljenje, već iskreno duboko žaljenje zbog nemogućnosti da promenim njihovu nezavidnu situaciju. Ipak, razumem i potencijalne usvojitelje. To što je jedno takvo dete proživelo, ponelo u sebi, verovatno nimalo lako i lepo, ogroman je teret za inače težak proces kao što je usvajanje.

Američki sistem, koji je pomenula Simona ne poznajem, mada gledajući iz nekih filmova skontala sam da oni imaju ''agencije za usvajanje'' i da se sve preko njih obavlja ( malo mi je i to sumnjivo ). A ovo otvoreno usvajanje tek mi je kocept koji unosi neverovatnu zbrku u meni. Elem, nedavno sam čitala blog jedne devojke koja je dala svoju bebu jednom paru, koji je čak prisustvovao rođenju deteta i oni su u redovnom kontaktu, gledaju se preko skype ( pošto su udaljeni dosta, SAD je ipak ogromna zemlja i to je jedan od razloga zašto je kod njih usvajanje prihvatljivije ), razmenjuju slike, čak biološka majka se obraća bebi, ovaj par sasvim to normalno prihvata, nemaju nekih strahova, kažu da će biološka majka uvek biti deo života njihovog sina i sl. Ne znam, baš čudno, nisam sigurna da je to ''zdravo''.

Kod nas ovaj vid neće uspeti ili bar ne skorije. Istina je da smo mi toliko zatucani da nismo svesni sopstvene nesvesti. Uostalom dovoljno je kad vas čitam na predrasudama, to sve govori.

Ali opet na kraju kažem, nije bitno. Svakog čuda tri dana dosta. Kroz neku godinu to se stvari toliko poslože, da ćete jedva imati razlog da se setite da ste ikad usvojili. Sažive se ljudi, possebno deca, srastu i to je to. Sve ostale priče o tuđoj deci, njihovim ''pravim roditeljima'' padaju u vodu i gube smisao.

Daco,
zašto misliš da nije "zdravo"? Moj Vilenjak je pre neki dan kad je imao problem sa mužem pa ga muž pitao šta je problem kod njega rekao to što je muškarac. Da je žena ne bi bio problem, on bi hteo da ima dve, tri mame, ali sve žene, nijednog muškarca... Meni je bilo na vrh jezika da kažem da on zapravo ima dve pa i tri mame (ako se računa hraniteljica) ali nisam htela da ga zbunjujem pa smo više okrenuli na šalu (hraniteljicu i biološku majku ne oslovljavamo sa mama samo mene zato on smatra da ima jednu). Stoga mislim da iz ugla dece ako tako odrastu i ako su roditelji ok sa tim to može da bude sasvim lepa opcija. I deca u lezbejskim vezama/brakovima funkcionišu sa dve mame, takodje i tamo gde se roditelji razvedu a otac oženi ponovo isto postoje dve mame koje deca vidjaju...    

Ono što je meni "problem" sa usvajanjem tinejdžera je ova tvoja poslednja rečenica kad kažeš da se sažive, srastu... Sažive možda da, ali da li se ikad mogu baš osećati sasvim kao roditelji i deca kad je ceo period detinjstva preskočen, da li mogu baš srasti? Mislim da je usvajanje tinejdžera opet neka posebna vrsta roditeljstva, ako se shvati kao takva onda može da funkcioniše... Recimo moj otac je prešao kod brata koji je tada bio odrasla osoba, oženjen i sa decom, sa deset godina. Otac nasilnik i majka ostali su u drugom gradu tj selu a otac je došao u Beograd i dan danas se seća kako je to prilagodjavanje i sa bratovljevom porodicom i sa uklapanjem u veliki grad išlo. Ali mislim da se brat mog oca sjajno snašao u ulozi odgajatelja starijeg deteta tj starijeg brata a na neki način oca. Dao je svu slobodu mom ocu ali dok ima odlične ocene. Takodje pomogao mu je kasnije da odabere pravi fakultet, koji je moj otac završio i postao baš stručnjak iz te oblasti. Takav neki model ja vidim kao dobar i za usvajanje starije dece ali to znatno odstupa od klasičnog roditeljstva.

Vidi moguće da grešim i da je to dobar sistem, no to zavisi kako odrastaš. Ja sam u zatvorenom sistemu bila ( kao i svi prema našem zakonu ) i ključno je to da u to vreme usvojitelji nisu bili toliko upućeni u to da ne gledaju negativno na poreklo deteta, te je najverovatnije moja bojazan čist produkt tog pogrešnog uverenja, jer sam i odrasla sa činjenicom da moja mama ima generalno negativan stav prema svemu što ima biološke veze samnom, pa otud i moje odbijanje da se te dve priče mešaju. Za mene je recimo u ovom momentu nezamislivo da majka i bm budu na istom mestu u isto vreme i eventualno razgovaraju o meni, a kamo li podržavanje stvaranja nekog kontakta. Sama pomisao na to toliko burnu psiho-fizičku reakciju u meni izaziva, da mi prosto to stanje nije zdravo. Otud ta moja priča ''nezdravo''. Ja prosto vas kad čitam kako pričate o poreklu svoje dece i koliko zdrav pristup tome imate, meni je to naučna fantastika. I to vam je sjajna prednost i puno će pomoći u izgradnji odnosa sa decom, ali i poverenja. Oni, ako se upuste u potragu kasnije, neće imati toliki stres i pritisak na sebi, kao što sam ja. A to je od velike važnosti i pomoći.

Isitna je u suštini da onako kako si od starta naučen, kako roditelji prenose, tako i dete prihvata. Što znači ako si ti ok prema poreklu svog sina, biće i on sam. Ako se od starta to postavi kao prirodan model gde dete odrasta sa majkom, ali ima i kontakt sa biološkom, moguće je da dete to prihvati dobro. Sa druge strane, ako imamo tip majke kao moja, onda je to ''nezdravo''. Opet, ne može se poreći, da je priroda ili šta već pobedila, te uprkos tom negativnom stavu, nije iskorenjeno iz mene interesovanje za poreklo.

Meni je bilo zanimljivo da čitam na jednoj stranoj stranici da su usvojena deca i roditelji koji su imali zatvoreno usvajanje uglavnom bili za to a oni koji su imali otvoreno opet za to. Bilo je i usvojenih majki kod kojih deca imaju različit status pa neka imaju zatvoreno a neka otvoreno usvajanje i onda važi da je dobro i jedno i drugo samo zavisno od situacije deteta. Ni tamo uvek nije dopušteno da bude otvoreno usvajanje, pretpostavljam u slučaju zlostavljanja npr sigurno neće biti poželjno niti dopušteno da dete održava kontakt sa takvim roditeljima. Mislim da je otvoreno usvajanje najčešće baš u tim pričama kad je razlog mladost i nespremnost biološke majke za majčinstvo ili ako već imaju dete, partner ih napusti pa im je teško da budu samohrane majke dvoje dece. Zato i te biološke majke koje se tamo javljaju ok deluju, kasnije formiraju porodice a opet im znači što su u kontaktu sa decom koju su dale na usvajanje i u tim kontaktima se uvek uveravaju da je to bila najbolja odluka.

Verujem da bi i tvoja mama da je imala školu roditeljstva i ova sredstva informisanja koja mi imamo drugačije postupala. I kod nas u školi roditeljstva su neki ljudi krenuli iz pozicije - kakva je to osoba koja može da ostavi dete. Ali psiholog se jako trudio da nam podigne svest o tome prvo odgovarajući da to što neko govori tako samo znači da su životne okolnosti u kojima je bio bile dobre, ništa više od toga. A zatim da ne moramo da razumemo biološke roditelje ali ne smemo da osudjujemo prvenstveno zbog naše dece jer će se tada ona loše osećati. Imali smo i čas gde se obradjivala genetika. Ima i ona tema na forumu koju sam ja postavila o tome, dešava se da ja u nekim osobinama Vilenjaka prepoznam nešto što mogu da povežem sa biološkim roditeljima. Naravno ne mogu da budem sigurna jer ih ne poznajem ali na osnovu onog što sam čula o njima ili idem metodom eliminacije, ako niko od nas dvoje i niko od hranitelja kod kojih je prethodno bio ne poseduje neku osobinu ona može biti od bioloških roditelja. Mada je takvih mojih uočavanja malo i kako vreme prolazi sve manje. Stoga sam bila iznenadjena kad si ti navela sve osobine koje si mogla da povežeš sa biološkim roditeljima kad si ih upoznala. Baš je bilo dosta stvari i sličnosti. Ja sam zamišljala da Vilenjak kada upozna biološku majku može da prepozna neku daleku sličnost, prvenstveno mislim kod nje i njega neku vrstu naivnosti i dobrote ali ne nešto više od toga, sve drugo mislila sam formiraćemo mi i životne okolnosti. Možda to zavisi od osobe do osobe ali to što si ti napisala mi je isto bio signal da se genetika ne sme zanemariti...

Petkana ::Drage moje,danas sam plakala od srece.Zelim to da podelim sa vama,ako koracio nisu pravo mesto za to,nemojte zameriti.Naime,moja rodjena sestra ima 50 godina.Imala je trudnocu pre 30 godina,rodila decaka koji nas je napustio posle 11 dana.Posle toga vanmatericna trudnoca,pa dve neuspesne vantelesne,a zadnjih 1o godina cekaju na usvajanje deteta i nista se ne desava,zvali ih svega dva puta dal bi usvojili decu s posebnim potrebama na sto nisu pristali.Ona je kopala po forumima i upozna par koji je usvojio dete,i uz njihovu pomoc danas su moja seka i njen muzic dobili zeleno svetlo za usvajanje preslatke devojcice koja ima 9 godina.Sestra je to tajila od svih nas dok ne bude sigurno tako da sam ceo dan u euforiji.

Nadam se da mi Petkana neće zameriti što njen post sa drugog dela foruma prebacujem ovde. Divna vest da se usvajaju i "starija" deca. Pozvala sam i tamo Petkaninu sestru da nas čita i eventualno piše, jedno takvo iskustvo bi bilo dragoceno i ohrabrilo sigurno još usvojitelja da krenu njenim putem.

Divna priča, Petkana!
Nadam se da će nam se tvoja sestra pridružiti.

drago mi je sto je devojcica nasla mamu i tatu i sto vas je sve lepo obradovala a usput i inenadila sve
volela bi da nam se tvoja sestra pridruzi i ovde da zajedno delimo iskustva

Pisala sam na koracima, pa ponavljam i ovde...

snedra ::

Petkana ::Drage moje,danas sam plakala od srece.Zelim to da podelim sa vama,ako koracio nisu pravo mesto za to,nemojte zameriti.Naime,moja rodjena sestra ima 50 godina.Imala je trudnocu pre 30 godina,rodila decaka koji nas je napustio posle 11 dana.Posle toga vanmatericna trudnoca,pa dve neuspesne vantelesne,a zadnjih 1o godina cekaju na usvajanje deteta i nista se ne desava,zvali ih svega dva puta dal bi usvojili decu s posebnim potrebama na sto nisu pristali.Ona je kopala po forumima i upozna par koji je usvojio dete,i uz njihovu pomoc danas su moja seka i njen muzic dobili zeleno svetlo za usvajanje preslatke devojcice koja ima 9 godina.Sestra je to tajila od svih nas dok ne bude sigurno tako da sam ceo dan u euforiji.

Draga Petkana,


Kao mama usvojenog deteta, Lepotana i nadam se buduca usvojena mama neke devojcice, od srca se radujem tvojoj i sreci tvoje sestre. Isto kao i Simona, predlazem te da pozoves tvoju sestru da nam se pridruzi na stranama o usvajanju, ima mnogo zanimljivih tema i mnogo toga da se nauci i podeli. I posto je vec kopala po forumima, nece joj biti neobicno da se sa nama druzi, a sigurna sam da cemo jedne drugima pomoci.

Srecno u procesu adaptacije!!!

Evo, Senka sunca je nasla ovaj divan tekst, pa nam je postavila link, evo prenosim

http://www.roda.hr/article/readlink/1742

Drage moje htela bih malo da ozivim ovu temu, jer imam dosta nerazjasnjenih pitanja. Naime, negde smo svi manje vise prosli postupke vantelesne koji ni najmanje nisu laki, nekako nam je sledeci korak bio usvajanje (meni je to uvek bila opcija), te tu onda dolazim u situaciju koja je totalno konfuzna i neizvesna skoro isto kao i vantelesna.
Pored svih mogucih provera koje moramo proci, da ne ponavljam sve ono sto je na drugim temama detaljno opisano, sa cim se donekle i slazem, jer smatram da ne moze svako da bude usvojitelj (a slicne postuke smo prolazili i u vantelesnim postupcima), skolice roditeljstva koja po meni i nema neki efekat, jer dosta pitanja postavljenih socijalnim radnicima su ostajala bez odgovora, ali i to je nesto sto se u ovom postupku mora proci, dolazimo u situaciju da cekamo poziv, odnosno bolje receno da neko u nekom CZSR nabasa na nas i pozove nas na taj za nas presudan razgovor.
E sad mi smo u registru vise od godinu dana, prosli sve sto se mora proci, kandidati smo za starije dete (u nasem slucaju skolarac), ne mogu da kazem da nije bilo poziva, ali naravno samo za ozbiljo bolesnu decu (daunov sindrom, epilepsija) sto smo naravno odbili, jer negde znamo nase granice, a ovo bi islo preko njih. Moja nedoumica je koliko su uopste centri zainteresovani za usvajanje starije dece, jer ima dece koja i vise od pet godina provode u hraniteljskim porodicama, a da im pravni status nije resen, da li neko ko hoce da usvoji starije dete mora da ceka dugo, jer znam slucajeve koji su bili sa nama u skolici, a u pitanju su mnogo mladja dece (bebe) vec su dobili dete i u periodu su adaptacije. Ne znam koliko me razumete ali smatram da je svaki mesec mnogo vazan u odrastanju starijeg deteta, prilagodjavanju na novu sredinu i porodicu. Na kraju krajeva nije li centrima zadatak da nam odrze volju za usvajanjem starije dece, ili da nas prepuste slucaju pa ako nesto iskrsne.

Nama su rekli da se u proseku ceka oko dve godine, ali se nadam da su hteli da nas malo zaplase da im ne dosadjujemo non stop. Kazu da nema pravila, da sve zavisi od mnogih okolnosti, tako da smo i mi pomalo konfuzni. Obzirom da ima manje usvojitelja starije dece logicno bi bilo da to usvojenje ide brze. Centri sami pominju granicu od 45 godina razlike, ako se ceka predugo ispasce da ce ljudi moci usvojiti gotovo punoletnu decu, cime se tesko moze ispuniti funkcija usvajanja i roditeljstva, osecaj da je dete nase i da smo mi njegovi roditelji. Sto vise razmisljam manje znam, ja bih sa 45 godina mogao da usvojim i bebu, ali kao pojedinac. Medjutim, posto parovi imaju prednost savetovali su nam da se prijavimo zajedno. Pitao sam cak i za hraniteljstvo, pa da kad se steknu uslovi usvojim dete, a naknadno da to ucini i moja supruga, ali u centru kazu da ni tu nema nikakve garancije (mada bi kao hranitelj trebalo da imam prednost sto je nekako logicno). Do 2006 nije postojalo ogranicenje u godinama, sad se neko pametan setio da ga postavi i napravi problem mnogim parovima. Nadam se da cemo svi u najkraccem roku ostvariti ono zbog cega smo i usli u ceo proces :.

Dragane i ovde da vam pozelim srecu u postupku i da sto pre postanete roditelji.

Evo ovde imamo Petkaninu sestru koja je deset godina cekala na usvojenje, godine idu i nama usvojiteljima kao i deci. U cemu je ovde poenta da se deci ne resava pravni status i cini mi se namerno drze po hraniteljskim porodicama, jeli to nemar zaposlenih kako u czsr i pravosudju ili je jednostavno ono deca su zbrinuta pa ne treba zuriti. Ne verujem, a negde i zvanicne brojke pokazuju da se veliki broj dece nalazi po domovima i hraniteljskim porodicama i to duzi vremenski period, ocigledno je da se nesto mora menjati i u zakonu koliko vremena takva deca mogu da provedu u ustanovama i kod hranitelja. Mi ako budemo cekali deset godina sleduje nam gotov covek, gde je tu onda porodica, roditeljstvo, odrastanje, prilagodjavanje.....
Ima dosta parova koji su usvojili jedno dete i spremni su da usvoje jos jedno, uglavnom se i tu radi o starijoj deci, pitam se samo kada ce oni doci na red, obzirom da se uglavnom prvo deca daju parovima koji nemaju decu, odnosno nisu usvajali do sada.

Pisem u nadi da ce mozda ova tema oziveti. Sto vise istrazujem to sam vise uverena da kalendarski uzrast nije toliko vazan faktor u usvajanju. Da pojasnim sopstveno promislianje: u praksi ima slucajeva gde je situacija bila veoma kompleksna iako je dete usvojeno kao beba, a ima i onih kada su deca usvojena sa desetak godina i sve prolazi uredno.

Bitno je da dete zna istinu, jer je strašno kada kao tinejdžer sazna da je usvojeno. Starija dece se teže adaptiraju.

Slazem se u potpunosti da je neophodno da se situacija objasni na vreme. Takodje, slazem se da su starija deca vec donekle izgradila svoju licnost u skladu sa okolnostima koje su pratile njihovo funkcionisanje, ali sama cinjenica da je dete starije ne znaci da nesto nece biti u redu (racunam na uobicajne izazove ).

Ma naravno, za njih je promena sredine stres. Oni staratelje doživljavaju kao svoje roditelje, tako da im odvajanje od njih mnogo teško pada. Možda bi trebalo upoznavanje sa njima da traje malo duže, da imaju više vremena da se naviknu na vas. Obično oko 7 dana traje neko početno upoznavanje i bude u 90% u kući/stanu hranitelja. Kako god, na kraju sve dođe na svoje mesto.

Upravo tako i ja razmisljam.

Dugo nisam pisala na ovim stranicama.

Evo jednog divnog projekta fondacije Divac, gde će se međusobno družiti odrasla usvojena deca od 18 do 30 godina.

Niže je link, pa pogledajte:

https://divac.com/Vesti/3378/Produzene-prijave-za-grupe-podrske-Petra-Divac.shtml

„Petra Divac - Usvojeni za usvojene"

Fondacija Ana i Vlade Divac, na inicijativu Petre Divac, pokreće pilot projekat "Usvojeni za usvojene" namenjen usvojenim mladim ljudima na teritoriji Beograda.
Projekat je namenjen usvojenim mladim ljudima, starosti od 18 do 30 godina, u okviru kog će biti realizovane radionice podrške. Radionice će se realizovati u malim grupama do 10 učesnika, svake druge subote u mesecu, u trajanju do dva sata, a vodiće ih psihološkinja dr Branka Radojević.

Usvojenje je civilizacijska tekovina i jednako dobar način da deca steknu svoju porodicu, a opet ono sa sobom nosi niz specifičnosti zbog kojih usvojena deca i mladi mogu da se osećaju usamljeno ili “drugačije” od svojih vršnjaka. Neumitno se nameću razmišljanja o porodicama porekla i razlozima zbog kojih se ne živi u njima, kao i o brojnim drugim pitanjima vezanim za integraciju sopstvene istorije i identiteta, npr. - Zašto sam ostavljen, šta bih pitao/la moju biološku porodicu kada bi ih sreo/la, imam li bioloških rođaka - braće, sestara…, koliko moji roditelji mogu da razumeju “kako je biti usvojen”, itd.

Grupa podrške za mlade sa iskustvom usvojenja omogućava eksploraciju upravo tih specifičnih pitanja, u okruženju mladih osoba koji imaju slične potrebe i gde mogu da se razmene osećanja i iskustva, u atmosferi prihvatanja. Na putu tog jedinstvenog iskustva podršku će im pružiti psihološkinja dr Branka Radojević, u malim grupama do 10 učesnika, svake druge subote u mesecu u trajanju od dva sata.

Svi zainteresovani mogu da pogledaju detalje i popune upitnik na LINKU do utorka, 4. aprila 2023.

link: https://divac.com/Vesti/3361/Petra-Divac--Usvojeni-za-usvojene.shtml

Lep projekat, koji će nadam se zaživeti i postati tradicionalan.