Najobičniji strahovi budućih majki, i onih koje to već jesu

Joj Pegaz, imam i taj strah, no ako krenem da ga čupam odnekale tamo, ja više na vto neću otići! Zato bar pauzu pravim izmedju postupaka, bar mi je psihički lakše!

Biksi :) ::Joj Pegaz, imam i taj strah, no ako krenem da ga čupam odnekale tamo, ja više na vto neću otići! Zato bar pauzu pravim izmedju postupaka, bar mi je psihički lakše!

bash tako. i to smo pisali na temi uticaj VTO na zdravlje

Moji strahovi su isti kao i vasi, svi do jednog. Jos se plasim kako ce mi jednog dana biti kad to dete (a dace Bogica da budu deca) krene u zivot, da li cu moci da ih pustim a da se ne osecam "napusteno". Valjda cu se dotle spremiti. I da, kako da se obradujem kad npr dete dobije neki poklon a meni se to ne svidi? Ja stvarno ne umem da glumim i kad mi se nesto ne svidja to lepo pokazem. Ne volim kad neko ljubi malu decu u ruke koje oni trpaju u usta, u obraze. Kako cu ja reagovati na to a garant ce se desiti. Plasim se da cu biti stroga. Kod mene granice postoje a da li cu ih ispostovati kad budem majka? Kolika ce biti moja unutrasnja borba i da li ce je biti? Da li cu biti u stanju da trpim svakakve savete? Znate da uvek ima ono "treba ovako i ovako". Nabacah svega a ima jos.... Dosta je. Nek se prvo desi pa cu razmisljati.

cicsa80 ::... Plasim se da cu biti stroga. Kod mene granice postoje a da li cu ih ispostovati kad budem majka? Kolika ce biti moja unutrasnja borba i da li ce je biti? Da li cu biti u stanju da trpim svakakve savete? Znate da uvek ima ono "treba ovako i ovako". ....

Ja sam imala ideje o roditeljstvu vec pre, kako to po meni treba da izgleda... Ja mislim da je postavljanje granica dobro, cak i strogost, ali sam protiv batina, bilo kakvog nasilja, nametanja roditeljske volje tek da bi se nametala vec samo u onim stvarima koje su bitne i korisne za sadasnji i jos vise buduci zivot. Praksa jeste malo drugacija, bas jutros muz i ja pricamo koliko je zapravo tesko biti roditelj i da se jos vise divimo samohranim roditeljima nego pre. Nas je dvoje, delimo sve, imamo i neku pomoc sa strane pa budemo nacisto iscrpljeni na kraju dana i psihicki i fizicki. Ali ipak uspevam da se vratim na roditeljstvo u teoriji i da to primenjujem. Sto se saveta tice, ja sam ih u pocetku i trazila ali shvatila sam da mi ne pomazu mnogo pa cu se mozda drugim ljudima obracati na dalje samo kad su veci problemi u pitanju. A ako mi kazu nesto pa cak i moja majka, ja saslusam ali uglavnom odgovorim, ti si decu imala kod nas je ovako, ja smatram ispravnim tako i kraj. Unutrasnje borbe ima svakako ali ne mogu ja ceo dan da se borim sa sumnjama i preispitivanjima. Dete po ceo dan trazi nesto i svaki dan donosi nove izazove. Tako da je bolje da se trudim da osetim dete kao i nas i sta je za nas najbolje. Tu ce sigurno biti i gresaka, verovatno nema savrsenih roditelja a deca ce uvek naci nesto da nam zamere kako god postupali... ali opet bolje da su i greske nase pa kako bude.

Ja imam samo dva straha... rat i prirodne katastrofe...

Simona ::Moji strahovi su uglavnom vezani za dete... Plasim se da mu se nesto ne desi, nesreca, bolest... da necu uspeti da mu ulijem dovoljno sigurnosti ili da cu naciniti neki drugi propust u vaspitanju... Plasim se tinejdzerstva. Zatim kako ce ici kroz zivot, boriti se sa ljudima. Uglavnom je to, bar u ovom trenutku...

*AIDA* ::Bravo za temu...
Sad vidim da nisam jedina koja se boji na ovaj "luckasti " nacin, mislila sam da se samo ja bojim da ce me neka nesreca razdvojiti od dece...
Sad mi se vratio smisao za zivot, sad disem punim plucima i cesto se sad pitam kakav mi je bio zivot pre?!!!

[quote="cicsa80"] Plasim se da cu biti stroga. Kod mene granice postoje a da li cu ih ispostovati kad budem majka? Kolika ce biti moja unutrasnja borba i da li ce je biti? Da li cu biti u stanju da trpim svakakve savete? Znate da uvek ima ono "treba ovako i ovako".
bukvalno sve potpisujem gore od strahova koje ste pisale al iova 3 su mi najveci strahovi u vezi odgoja dece

Dok sam bila trudna i prije toga nisam imala nekih strahova ovog tipa. A sad ...
Strah je vzan za nju, moju malu/veliku bebu. Da se njoj nešto ne desi. Tipa mnogo me nervira što sjedalica u autu ne može da se okrene u smjeru suprotnom od vožnje (zbog samog auta- a ne možemo trenutno da promijenimo auto) da bi bilo sigurnije.
Kako sad idu ovi ''pozivi za djecu- za liječenje'' strah me tako neke ''velike bolesti'' i patnje. Ustvari sve se svodi na jedan strah: Da ne ostanem bez svog djeteta A to je nešto na šta ja ne mogu da utičem

Moja drugarica dok je bila trudna plasila se ako dobije sina[nije htela znati pol deteta na UZ] da ne bude gayCudno taj strah nije imala za zensko dete je po njenim recima "to nije tako strasno i uvek moze da se preokrene"..

BiKsi :) ::
Što se tiče finansijske strane.... Kako su se naši roditelji snašli za vreme inflacije, pa bombardovanje, kriza, devedesetih rat, pa preživesmo, samo je bitno decu ne naviknuti da sve imaju i da im je sve dostupno.

Slažem se

mijaki ::ja se plasim rata i prirodnih katastrofa... cak sam mislila da kupim vikendicu negde sa zemljom da naucim da se bavim poljoprivredom (osnovne kulture) ako ikada grad postane nemoguc za zivot
ovo mi je najveci strah!

Ko da sam ja pisala

Shizika ::
Ja se plashim da moji strahovi ne utichu negativno na moje dijete, da joj zbog njih ne uskratim neka iskustva iz kojih bi nauchila

cicsa80 :: I da, kako da se obradujem kad npr dete dobije neki poklon a meni se to ne svidi? Ja stvarno ne umem da glumim i kad mi se nesto ne svidja to lepo pokazem. Ne volim kad neko ljubi malu decu u ruke koje oni trpaju u usta, u obraze.

Isto!

Posle porođaja, danima sam se borila za dah kad pomislim na to da može ostati bez nas mnogo pre no što ga naučimo najbitnijem. Svakakve gluposti su mi padale na pamet, te sam jedan dan izabrala rokovnik, želeći da mu napišem sve što možda neću stići da mu kažem Nisam napisala ni slovo, a isplakala se za oskara.
Bila sam uverena da me je spucala posle porođajna depresija.
Zato sam zakazala razgovor sa stručnjakom za pitanja života i smrti, osobom koja me poznaje bolje no ja sebe samu.
Saznala sam da je strah koji me izjeda, strah svakog roditelja i dobila savet da ne maštam previše Bavljenje sadašnjošću, ne samo da oslobađa strahova od događaja koji se možda nikada neće desiti, već je jedini način da čovek zaista proživi svoj život. Umesto da pola sata strahujem od mogućeg rata, zamišljajući najgroznije scene, pola sata se igram sa svojim detetom, mirišem ga, upijam pogledom.

Ipak, zabrinuta jesam. Pitam se hoću li moći da ispoštujem pravo koje mu je Bog dao, pravo na slobodnu volju.
Hoću li moći da ne reagujem kad krene stranputicom, ako već znam da čovek po nekad mora osetiti pakao da bi shvatio koliko želi raj.
Hoću li uspeti da ga naučim da stekne raj, ako već znam da se primerom vaspitava, a ja još nisam mnoge lekcije savladala.

Nemoćna sam. Čovek sam. Ne mogu da utičem na puno toga. Zato se svakog dana molim da ga Presveta Bogorodica sačuva od najgoreg i da ga uvek usmerava na pravi put, a da meni da snage da ga zbog slabosti ne "pokvarim".

Neverovatno, ali nemam strah od toga da će ga mm "pokvariti" ako ostanu bez mene. Mm nema blage veze o veri, i svemu onome što ja (slušajući savete svetih otaca) smatram za neophodno za znati, poštovati....ali on je toliko dobar čovek da verujem da je upravo mm onaj na koga treba da se ugleda i od koga treba da prepisuje.
No, eto ga onda još jedan strah-šta ako se mm-u nešto desi.....i tada se setim:"Ne maštaj, neverni Tomo!" i spustim loptu, a uzmem krpu u ruke Eto

super tema  
kao dete prozivela sam mnooogo toga.sa svojih 6 godina borila sam se sa vezabama ,isla na terapije.nisam pridavala tome mnogo znacaju.dok mi Bog nije podario moju milu devojcicu ...od tada primecujem svoju fobiju i strah da se mojoj smizli nesto ne dogodi ..skoro je pala,a ja sam se uplasila kao luda,da nije nesto polomila.bojim se doktora,i uzasnih operacija.
za sada,Bogu hvala dobro je.ali nisam mirna,strepim .znam da ne valja tako.ali jace je od mene

BiKsi :) ::
Ja sam juče definitivno shvatila da mi je najveći strah moja kičma, i kako ću izdržati i da li će dete zbog toga trpeti, tamo nekad, kad ga dobijemo! Jer kad god sam sa batovim klincima, skoro uvek me ledja zabole. :roll:Otuda i strah. I kad duže radim, ili se saginjem, i slično, uvek me zabole. Kontam da ću morati da ležim celu trudnoću zbog kičme, a kako i šta posle...ne želim da budem mama koja će morati da leži, da se u potpunosti ne posvetim detetu ili deci... i tako...

Strah se potvrdio kao oopravdan. U trudnoći me ledja nisu bolela, zato sad pucaju. Ništa sama ne mogu oko deteta, i ono čega sam se u vezi sa tim plašila, obistinilo se. Srećom pa imam podršku, inače ne znam šta bih zaista.

Nekih drugih strahova trenutno nemam, sem i dalje ovog za ledja. To me dodatno psihički opterećuje, prosto sam takva, a i nije lako kad ne možete da uzmete dete iz kreveca, baš ubija psihički.

Baš mi je žao što imaš problem sa kičmom, znam da je teško, ali bitno je da imaš pomoć i podršku, zato uživaj u svom medenjaku maksimalno, nervozom ne možeš ništa da promeniš... Ljubim te da puca (obraz, ne kičma     )

Hvala Sojce devojce!

Biksi, jesi li bila kod lekara za ledja? Mozda bolje da odes sto pre, mozda nesto moze da se uradi. Jer ne valja da opterecujes kicmu imalo kad je vec pocela da te boli. Zelim ti da te sto pre da dosadna bol prodje.

Uh Biksi, nadam se da bolovi u kičmi mogu da se saniraju nekako. Nemoj toliko da brineš, bar meni dok sam imala te probleme i psiha je delovala. Mene već godinama ne boli iako sam imala i imam i fizički uzrok bola i nekad je bilo strašno. Ono što je dodatno što će pomoći tvojoj kičmi je da dete raste pa će moći samo da obavlja sve a ti čim dodje u taj uzrast utiči da to i čini... Znam da se to tebi čini kao daleka budućnost ali doći će...

Pozdravi za Arsu s Marsa i tebe