Odnos prijatelja prema nama

Pariz ne znam na koga mislis.
Znam da mnogi pokupe savete, nadju rame za plakanje i put pod noge kada dodju do cilja.

I ori je u pravu da nekima nije lako sa nama, ali ja ljudima koji su dobronamerni sama olaksvam kad vidim da ne znaju kako da se postave.

Oni drugi su prica za sebe.

Boki, njima (ovim drugima) nek pomogne strucno lice
Ori -ne zezaj trudnu zenu

Bokice,nije ni bitno na koga sam mislila,jer je ti,ja mislim ni virtuelno,a ja i lično poznajem.
Samo sam htela da potvrdim to da jeste tako.
Ali to što većina dođe ovde s ciljem samo da prikupi info,nije moj problem,jer smo sve,nekako iz tog razloga doletele na ove stranice,s tom razlikom što smo se zadržale i možda isuviše od drugih očekivale.
Možda da me ne vodi toliko ta emocija,možda...ko zna,ni ne bih imala problem koji imam,i ne bih bila ovde...

jovana 77 ::Jos Simona, Key Kume su nam blagi uzas sta kazete da ih upoznamo pa da otvore neki svoj,forum pa da vode dnevnike o teskoćama kumstva sa zenama koje zele zabebiti
ali nisu ni sve kume iste ja imam čak tri koje su dobri ljudi, što je velika brojčana nadmoć nad ovom gospodjom... Za kume

Nije losa ideja

Super da imas jos tri kume Ja nemam vise kuma, jedino ako se kum sa vencanja sa muzevljeve strane ozeni pa pristigne jos jedna. I imam kumicu preko roditelja, cerku njihovih kumova. Ona je bila u ovoj nasoj prici godinama i kad je posle silnih peripetija dobila dete, umesto da uziva u svojoj sreci nekoliko meseci kasnije je dozivela mozdani udar... Nadam se da ce biti bolje, tj sasvim dobro ali eto nekog sudbina bas izmaltretira... Ali ako se odvojim od kuma imam jednu prijateljicu koja ima troje dece i sa kojom sam bliza otkako je krenula ova prica, bez obzira sto nikada nije imala problem sa neplodnoscu, cak su joj sve trudnoce bile lake, cita roditeljske forume pa je dosta upoznata i sa ovom tematikom. Ona mi je bas podrska. A ujedno je dokaz da se ljudi mogu razumeti i u sasvim razlicitim situacijama, te dve druge kume su dobile decu krajem tridesetih te bi se ocekivalo da bolje savladavaju situaciju "bez dece" dok je ta prijateljica godinama u braku i sa decom pa me vise iznenadjuje empatija nego da je nema. Ali eto ljudi su tu da nas iznenadjuju u pozitivnom i negativnom pravcu...

Bokice,planiraš li odmor?Mislim neko letovanje?
Je l se ti javljaš u Višegradsku u maju,kad su ti rekli?
Kakav je nalaz tvog muža? Izvini ako puno pitam,ne moraš odgovarati,samo pitam da bih imala neku sliku...

Slažem se sa Ori teško je i sa nama,
ali ja ipak zamjeram samo onima koji su prošli ovaj naš put, pa nam potom
okrenuli leđa. Kada sam krenula u ovu borbu upoznala sam curu odavde, ona je
iza sebe imala jednu neuspješnu VTO, i bas u tom trenutku naši muževi su se
liječili kod istog dr. i pokušavali svoje plivače probuditi. Super smo bile, a
ja u nju gledala kao u svog vođu, pametnu ženu jer se već bore 8 godina..... a
onda u septembru odu na drugu VTO u BG uspije im nije mi ni javila, ja to
saznam jer sam je zvala i to se upravo vracala sa prvog UZ. Sve do porođaja sam
zvala, raspitivala se za nju i sve što prijateljice rade za cijeli taj period
se nije udostojila NIJEDNOM nazvati,
naravno ni upitati za moje VTO postupke. Kažem sebi zovi ti nju sve dok
se ne porodi, da joj čestitaš , da ne ispadne da si ljubomorna, a na njenu dušu
to što ona tebe ne zove. I tako zadnji put kada smo se čule zvala sam da
čestitamo pričale smo neka dva sata, planirali i da idemo na babine....ali
nikada nas više nije pozvala.......srela sam je neposredno pred ovu VTO u
tržnom centru šeće s mužićem i dva preslatka mala dečkića, baš sam to teško
podnijela, kaže sada će lijepo vrijeme pa dolazimo kod vas, naravno pogađate
nije došla niti nazvala, a ja lijepo izbrisala njene brojeve. Osjećala sam se
kao da je ona prešla na neki nivo, gdje je smjeh, sreća, veselje, ada sam ja
još na početku gdje je blato, tama i depresija....ma bas sam bila loša......ali
život ide dalje i sutra da zatreba moju pomoć ja ću biti tu, ne samo za nju već
za bilo kog, ukoliko mu mogu pomoći jer ja želim prije svega biti ČOVJEK i zato
cure nećeteme se tako lako riješiti i kada dođu te moje trojke smaraću vas....

jovana 77 :: Osjećala sam se
kao da je ona prešla na neki nivo, gdje je smjeh, sreća, veselje, ada sam ja
još na početku gdje je blato, tama i depresija....

Joci,nemoj kao crnjanski u Seobama please...
brojni su takvi slučajevi...zašto,ne znam.Od te svoje sudbe da je prolazila sve to da bi došla do beba,neće pobeći,to je fakat,ali se može boriti da zaboravi sve to...samo se boriti...

Crnjanski to mi je omiljeni pisac

pa vidi se uticaj

Kakva tema!
Kakve sve primere ja imam u svojoj zbirci iskustava....
Zato moja okolina i ne zna da sam u postupcima, jer mi je lakse da ih opravdam zbog toga sto nisu znali, nego...
Naravno ima onih koji znaju i koji su se za sve ove godine pokazali kao iskreni prijatelji.

Eto,Happy nam je pomogla,pa sad možemo nastaviti i ovde priču...

mali pariz ::

jovana 77 :: Osjećala sam se
kao da je ona prešla na neki nivo, gdje je smjeh, sreća, veselje, ada sam ja
još na početku gdje je blato, tama i depresija....

Da, izuzmemo poetsko i možda malkice hiperbolisano "blato i tamu"...ovo je upravo ono što ja vrlo često pomislim.
Slično kad god se suočim sa trudnicama koje nisu imale ni u malom mozgu misao da budu mame ili one koje su tek što su to pomislile i odmah ostale trudne (nadovezujem se na tvoju priču od pre neki dan o trudnoćama, Paris) i koje se u trudnoći ponašaju prenaglašeno "trudno", pogotovo ako su u društvu žene kao što smo mi, a to im je jedina stvar kojom se mogu pohvaliti. Srećom, davno je to prestalo da me muči kao što je to bilo u početku...Evo, baš juče na rođendanu jedna takva mlađana trudnica je sedela pored mene i neprestano prenaglašeno mazila svoj stomak i prenemagala se "kako joj je u trudnoći teško ovo ili ono..." Da izuzmem da generalno ne podnosim kad se neko prenemaže, nikako i nikad neću moći da shvatim ljudsku glupost pomešanu sa ljudskom pakošću.

Struzzo,baš to
Ne kažem da mi ovo nije rak-rana,ali hvala Bogu,pa sam svojim životom,a tu dosta kategorija spada,a ne samo roditeljstvo,ili trudnoća,kako se mnogima svodi...ja baš zadovoljna...
Zato nikad neću razumeti kad me neko pita "kako si" krajnje sramežljivo,misleći da će mi se ceo život svoditi samo na borbu,ili ostatak bez dece...
Ja sam dobro,hvala na pitanju,a vi?
Mogu samo da zaključim,da ništa u životu nisam poželela a da mi se nije ostvarilo,niti šta započela i ostavila nedovršeno.
Ako neko smatra da to nije dovoljno za sreću,onda ni nemamo o čemu razgovarati...
odoh u šetnju sa voljenim bićem

Prijatelji?Hm
Moja"najbolja"drugarica je posle mesec dana pokusavanja ostala trudna.Jos tokom trudnoce je pocela da se odaljava od mene,a tek sada kad joj se dete rodilo...Nema je po mesec dana.Stalno prica da je dete gusi,da nema slobodu,da ce da poludi od nje,...Pa sto si je onda i radjala,zapitam se svaki put.A najvise mrzim kad mi kaze,pa ne znas ti kako je to kad imas dete,to ti je velika obaveza,bolje sto nemas dece...A mene dusa zaboli...
Ja nikad nisam bila ljubomorna ni na jednu trudnicu,to je nesto najnize.Radujem se svakoj trudnoci na kutku ko malo dete iako nikog licno ne poznajem jer znam koliki je bol nas zena koje tesko dolazimo do nase najvece zelje...

Meni ti stavovi - deca su naporna, obaveza, tezina bla bla bla isto nisu jasni. Pa je li te ljude neko naterao da imaju decu? A jos kad mi iznesu taj argument da to ne znam posto nemam decu, videcu kako je to... Dobro nemam ali jednom sam i sama bila dete, a imam razne primere dece u okolini i roditelja isto, pa vidim i one roditelje kojima deca nisu takva "tegoba"... U svakom slucaju da imam takav stav ja ne bih ni planirala radjanje deteta...

Za sve ovo vreme koliko smo u ovoj prici bilo je mnogo situacija koje se uklapaju u ovu temu.....Ali jedna mi je definitivno prva na listi.Zena dobrog druga mm i komsinica preko puta nas,vrlo brzo nakon vencanja ostala je u drugom stanju,i dobila decaka.Ja sam dosla godinu dana posle nje,i onda su krenuli problemi,vreme je prolazilo,ja nisam ostajala u drugom stanju,pa onda spontani.....i onda u nekom od neobaveznih razgovora pocele smo pricu o tome kako mi planiramo da putujemo na more...na sta je ona onako usput prokomentarisala da smo mi previse ambiciozni,prvo sredjivanje kuce,pa sada putovanje,ali sve nam je to dzabe kada nemamo dete da se ujutru probudimo pored njega.....ne mogu vam opisati kako sam se u tom momentu osecala.Toliko sam bila povredjena,da sam se potpuno povukla iz tog "komsijskog druzenja".
Nasa vidjenja svela su se samo na rodjendane i slave,s tim sto na poslednji rodjendan njihovog deteta,nismo bili pozvani mi i jos jedan mladji par iz komsiluka,koji takodje jos uvek nema dece.Na njihove rodjendane i slavu da,ali valjda nismo adekvatno drstvo za decije rodjendane....U ovoj situaciji je MM bio taj koji je bio jako razocaran,to mu je bio prvi put da se suoci sa jednom takvom situacijom....Imala bih jos mnogo da vam prisem o komsinici,o njenim komentarima pred mojim svekrom i svekrvom-naravno na temu dece,a sve onako usput i "fino komsijski"....ali mozete i sami da pretpostavite....

Drage moje čitam vas i srce mi se steže. Zaista je sve ovo strašno, ja ću vam se, na žalost, pridružiti sa svojom pričom ali kad budem imala malo više vremena da lepo ispišem sve svoje utiske. Čitam, sve imate problema sa prijateljicama, kumama, komšinicama a mene je više nego razočarala sestra . Da, da sestra (od ujaka) sa kojom sam bila toliko bliska da sam je uvek doživljavala kao najrođeniju i jedinu koju imam.

Joj Ana ja sam se najvise iznenadila reakcije moje majke.Kad sam onako okolo pitala sta ona misli o vantelesnoj,ona mi je rekla,citiram-pa to ako ne moze prirodno kako ce uspeti tako?Na sta sam ja
I na kraju joj nista nisam rekla...Zamislite da joj kazem da mm ne moze da ima decu?Ona je inace vrlo razumna,ali...stvarno ne shvatam...

Jelena, svaka mama se najvise brine za sopstveno dete, pa tako i tvoja. Verujem da je njoj najvaznije da joj ti budes ziva i zdrava, ti, njena beba. Tako ponekad zaborave da i njihova deca moraju da se izbore za svoju makar i po visoku cenu.
Moja mama bi, naravno, zelela da i ja budem roditelj ali osecam da se mnogo brine kako ce ta stimulacija uticati na moje zdravlje, itd. A obaska sto do skora nista nije znala o VTO...

Da i moja mama ne voli sto moram da idem na vantelesne...nekad imam utisak da ona vise pati zbog mog problema nego ja...zbog mene, naravno. Prosto je ona moja mama i ja njeno cedo i malo cudno zvuci, ali vrlo subjektivno ona to stavi ispred toga da njeno cedo zeli takodje da se ostvari kao mama.Zato se umemo zestoko posvadjati, ali i isplakati...mnogo smo emotivne obe.

Kod mene je otac "gori" od majke. Sto se nje tice njoj vise nije jasno sto ja pre nisam imala decu a sad kad je ovakva situacija onda nije za odustajanje, niti za prelazak na usvajanje (sto ce se desiti nakon ovog et). Mada naravno brine za moje zdravlje, raspitivala se i po lekarima kod kojih ona ide koliko su ti hormoni stetni koje ja uzimam za vto. Oni su je malo i smirili... Sto se oca tice, on je odmah nakon prve vto tj pobacaja rekao da predjem na usvajanje. On ne moze da gleda da se mucim. Nekad je hteo unucice a sada to i ne spominje, najradije bi da ja sasvim odustanem od dece...

Ja isto zastupam stanoviste da je ljudima zapravo tesko da komuniciraju sa nama, da ne znaju, pa da zato biraju liniju manjeg otpora, tj. povlace se, ignorisu i slicno. Naravno, dosta ljudi je po svojoj prirodi netakticno, pa vrlo lako dodje do situacije gde smo povredjena strana...ipak je pitanje steriliteta jedno jako delikatno polje.
Ja sam od samog pocetka (na opste zaprepascenje moje svekrve) lajala na sav glas o nasem problemu. Mislim da ne postoji osoba sa kojom smo u kontaktu a da ne zna kroz sta smo prosli. Svako ko bi sramezljivo pitao, ja sam ga upoznavala sa situacijom. Ne mozete zamisliti broj ljudi koji je znao kad treba da vadim krv za betu. Nije niko bio dosadan i zvao, ali su svi mislili na nas.
Mislim da je to bio dobar potez u tom momentu....nema gutanja knedli u drustvu, nema klizavog terena. Ono sto me je najvise iznenadilo jeste na koji nacin su ljudi bili spremni da se otvore po pitanju svojih problema slicnog tipa...bukvalno smo pet parova, posredno preko roditelja, rodjaka, uputili gde da se obrate, koje su cene, kakve su procedure i slicno.
Pa cak je i moj sramezljivi muzic rekao najblizim saradnicima na poslu, pa nije bio problem, a nije ni sad, da u inace veoma rigoroznoj firmi (gde su mu pravili problem cak i kad mu je otac bio na samrti), moze da izadje i stigne na uz, ili bilo sta drugo sto je bitno.

Ja nekako volim da verujem u ljudsku dobrotu, i najveci deo toga sto mi se ne svidja ( a bilo je toga podosta) pravdam gluposcu i nepromisljenoscu. A komentara tog tipa uvek ima, i kad bih o njima razmisljala samo bih se nervirala.

Ovako mi je mnogo lakse.

Ja sam se dve godine borila. Ni malo, ni mnogo. Čitajući sve ovo vaše slažem se i sa vama, ali i sa Ori. Za našu borbu niko nije znao osim moje majke i par dugarica od kojih su dve u istom problemu. Nisam nikome pričala baš iz razloga da im ne bi bilo neprijatno ili da me ne bi sažaljevali. Mada ja i nisam neka emotivna osoba, a posebno ne po tom pitanju, tako da i nisam zapamtila takve situacije kojih je verujem bilo milion.

Da nastavimo nasu temu

Ja imam jednu ekstremno ograniceno jetrvu. Sav njen zivotni domet je njenih troje dece. O intelektu ne bih da elaboriram. Poprilicno je ruznjikava, potpuno neinteresantna i zbog svega iskompleksiarana. Vrhunac njenih gluposti je bio kada je izjavila pred mojim svekrom i svekrvom da je u prodavnici dobila popust na neki komplet posto ima troje dece.
I sve njene price se svode na to ko koliko dece ima, a pri tom mene ne sme nista da pita.
Toliko je gnjavila moju svekrvu da je cak blefirala kako sam joj ja sve ispricala. Srecom ova nije nasela.

A sad mi je drago da cujem da su i vase mame uglavnom kao moja.
Ona je uzasno brizna da se ponekad posvadjamo.
Da se ona pita ja ne bih ni isal na VTO. Sa tatom ni ne pricam o tome.
Zapravo nase mame se jedino brinu za nas same. Svi ostali od nas ocekuju dete, unuce, sestrica...

Za sve ovo vreme bilo je jako puno situacija,komentara,prica....Najveci deo sam i zaboravila,neke sam shvatila kao nepromisljene ili kao rezultat neupucenosti...ali sada dok ovo citam palo mi je na pamet par takvih situacija.
Na primer komentar moje zaove nakon mog prvog spontanog u cetvrtom mesecu,da MM i ja dramimo kao da se desilo NE ZNAM STA! Ma ne nista,samo sam ostala bez bebe nakon sto sam jedva ostala u drugom stanju i jedva izvukla zivu glavu....za nju mozda nije bilo ne znam za sta,mene je bilo mnogo toga.
A onda godinu dana kasnije-ista zaova je u pitanju,zove me telefonom(i ako to nije uobicajno,sve ukupno je ciljano mene trazila dva-tri puta)samo da bi mi rekla,kako je u drugom stanju,i kako je ostala trudna odmah prvi mesec,bas kao sto su i planirali.

Za sve ovo vreme sam naucila da ne obracam previse paznje.Devojcice mnogo volim,i omiljena sam im ujna .Ali ponekad,bar na trenutak,nesto od tih recenica zna mnogo da zaboli i pogodi u onu najbolniju tacku,nekada se osecam toliko lose dok ih posmatram sa strane,a nekad cak nemam dovoljno snage ni da sidjem i budem prisutna....