Koliko je problem neplodnosti uticao na vaš odnos u braku?

Hvala ti draga Lolipop na razumevanju.
Nije da izjednačavam brak=VTO ali ne mogu ni da ih posmatram razdvojeno, to je moja realnost...Kada sam rekla imamo mm i ja različite poglede na brak (mislila sam na temu, kako neplodnost utiče na vaš brak)?

Ponekad mi se čini da sam izgubljena u suštini mi imamo jako dobar brak i skladan. Volimo se, podržavamo i jedva čekamo da budemo roditelji. Ali mi se često nameće jedna dilema. Ponekad imam utisak možda je samnom zbog svega što nam se desilo, zato što mu je žao što smo prošli pakao? Ne znam verovatno se bojim da jednog dana neostanem sama, pa je ovo neki beg u razmišljanju. Pitam se da li nas je možda i tuga previše vezala, jer mi kao imamo nešto duboko, neko drugačije razumevanje od ostalih parova (znam da me ovde sve razumete)!!!! I meni se samoj nameće pitanje ,,Čekaj, da li sam ja sa njim zbog svega ovoga stvarno zato što ga volim, ili zato što mi je sada to to! Ne znam da li me razumete ali sam sigurna da ste se bar jednom ovo zapitale? :)

Alex, u potpunosti razumijem šta ti se vrzma po glavi.
i meni, a i mnogim djevojkama ovdje su se slične stvari motale po glavi. I ja sam pomislila da li bi se mi borili ovako isto da nam nije dijagnoza oligoastenospermija, nego da je npr. endometrioza? Da li bih ja imala ovakvu podršku kakvu ima mm od strane mene? I šta poslije 5 pokušaja, kad donekle dokazah da imamo problem i kod mene? Ništa i dalje se borimo, i imam podršku. A pitala sam se, i sumljala u mm. Jesam, živo sam biće.
Imala sam ja jedan težak period prije otprilike par mjeseci, malo sam zastranila. U boli sam ponovno isticala sebe, meni je teško, meni je bolno, ma meni je najgore! MM nikako ne može biti tako. No međutim kad sam svoju sebičnost ostavila po strani, malo saslušala mm, uh, mnogo mu je bilo teško. U jednom trenu pomislih kako sam bezobrazna, kako sve ono što smo gajili godinama ja zbog sebičnog isticanja sopstvene boli, zanemarih bol onog koga godinama neizmjerno volim. Nijednom nisam bila tu za njega, ma ni bar da naizmjenično tugujemo, nego ja, ja i samo ja.Ma kad sam se udala prije 10 godina, iskrena da budem, nisam mislila o djeci, to se podrazumjevalo kao normalan životni tok. Ali jesam žurila u brak (nakon 2.5 god veze) da uživam u ljubavi (nemoj pogrešno da me shvatiš, ne ističem ja svoj brak kao idealan, niti kao neku specijalnu i posebnu ljubav, ne brini mi se i svađamo, ma skoro svaki dan ). E onda sam shvatila da sam stavila na kocku ono u čemu se osjećam voljeno i sigurno.

E sad, pretjerah pišući o sebi, ali eto možda ponešto u tome nađeš i za sebe. Bar neku ideju da pokušaš da prevaziđeš neki problem.

Niko dušo ne može garantovati da će nešto trajati vječno, pa i brak. Nikad se ne zna, život je čudo, čas uzima čas daje. Ali ne možemo razmišljati baš mnogo unaprijed,o tome šta bi bilo kad bi bilo. Možemo jedino razmišljati o onome što imamo sada, i potruditi se da rješavamo nametnute probleme.
Ljudi različito gledaju različite stvari, pa različito gledaju na VTO. Neko o VTO nije sa nekim ni jednu jedinu riječ razmjenio, a nekom je to svakodnevnica.

Draga Alex... prvo te pozdravljam...
Evo ja nemam svoje jć i to sam otkrila u prvoj godini braka, uh to je bio šok za oboje, on je samo ćutao i nije hteo o tome da razgovara a ja sam se nervirala, plakala (i sad plačem kad se setim), predlagala mu razvod, osećala se krivom, a on je samo ćutao... ne znam ko je to gore podneo. Veruj mi nije hteo obični spermogram da uradi, a ja sam insistirala, predlagala donaciju. I jednog dana on pročita u novinama da se radi donacija jć u Pragu a da je kod nas zabranjena i tako počnemo pričati o našem problemu tj da tražimo rešenje. Meni se ta priča o Pragu činila kao bajka, nedostižno i daleko.
To je bilo pre četiri godine, i evo konačno ići ćemo u Prag. Ne mislim da će mi uspeti to ali bar se borim, a on je uz mene.
Kao što si i ti rekla, i meni je mm sve bio prepustio, kliniku, dr, nalaze... ma sve što je trebalo. Pitala sam se milion puta zašto je ostao sa mnom kad bi sa nekom drugom davno imao decu...

Ni sama nisi svesna koliko si jaka Samo se bori i za njega i za sebe i u tom optimizmu ćeš uspeti.
Ti imaš svoje jć i malo će ti dr pomoći i eto ga...
Želim ti da što pre prebrodiš sve što te muči i da što pre dođeš do cilja.

Ja mislim da svako ko prolazi ovu nasu pricu, dozivi to da mu se svasta vrzma po glavi. Mada, primetila sam da je vecina nasih muzeva (ne svi naravno) bolja od muzeva zena koje nemaju ovaj problem. Bez obzira sto uvek sve sumnjamo, ipak nekad kroz neki razgovor, gest, mi se ucini da oni nas vise vole i podrzavaju, vise misle na nas, nego neko ko nije prosao kroz ovo.
Ne znam, mozda se to meni samo tako cini...
Mene recimo mnogo vise povredi razmisljanje nekih drugih ljudi...sretnem skoro svoju rodjaku, mladu devojku, koja mi isprica da je imala spontani. Znala je da smo isli na vto, ali nije znala detalje i tako upustimo se mi tu u pricu, ona se odusevi sta je sve saznala od mene, kaze bolje sam joj sve objasnila nego njena dr. Kaze oni ce odmah da rade na drugoj bebi, ja to pozdravim, kazem da ne ceka, da joj godine ne prolaze i usput pitam za njenog polubrata i njegovu zenu, koji su slicnih godina kao mm i ja(oko 40) i nemaju dece. Ona kaze da oni nece da idu na vto, da su radili analize i da je sve ok (predpostavljam samo one osnovne, a verovatno i porodici nece mnogo da detaljisu) i mrtva hladna izvali bolje bi mu bilo da se razvede, on moze da nadje novu zenu mojih godina i da mu rodi dete. A da ne spominjem kako su obozavali svi njegovu zenu u pocetku, a sad je uglavnom pljuju, nervira ih i sl. Sta je razlog zasto njih dvoje ne idu na vto, to samo oni znaju, ali eto, familija uvek sebi da za pravo da komentarise.
I tako, posle tih njenih reci, na koje ja nisam odreagovala, odem sva utucena kuci i pocnem da razmisljam da eto i mm moze da nadje neku mladu, mozda bi s njom imao dece i sl. Jeste oligospermia kod mm, ali kod mene nece da se zakace nasi savrseni embrioni, pa bez obzira sto su moji rezultati ok, imam utisak i da sam ja kriva za to. Stizu me i godine i bez obzira sto ja imam svoje jc, ne znam dokle ce jos to biti i hvata me panika.
Primetila sam da posle tih reci moje rodjake, kad mm prica sa nekom devojkom, koleginicom i sl. nekih mladjih godina, recimo oko 30, meni pocne neka mucnina da se javlja i odmah se pitam da li nekad i on tako misli kao moja rodjaka.
Onda vidim toliko ljubavi u njemu prema meni iz nekih gestova, pa malo zaboravim, ali, eto, draga Alex, svi se mi nosimo sa svojom pricom i svojim strahovima.

A meni MM govori da me najvise voli na svetu, vise i od brata, a ja ponekad pomislim, da li je to tako od kada je saznao za los spermogram
A ja sam prilicno sklona blesavim konstrukcijama u glavi .....

Mi smo dugo mislili da je do mene problem, jer imam neredovne cikluse, mm nije rec rekao, vodao me je gde god sam htela po lekarima, nije me davio da li sam trudna, ali kada je saznao za svoje lose rezultate, dobio je fras.

Meni su roditelji velika podrska, dosta su mladi, jako ga vole i stalno mi ponavljaju da im je zao kao da je njihovo dete i ovo moglo i meni da se desi, kako bih se ja osecala....

Malina, po tvojoj konstrukciji bi i ti mogla da nadješ nekog drugog, pa da s njim rodiš dete, al te konstrukcije u tvojoj glavi nema?! I što bi je onda bilo u njegovoj?!

Pa, jeste, Biksi, u pravu si.
Mene nekako najvise pogode razmisljanja i komentari ljudi, koji u sustini i nemaju pojma o tome sta komentarisu. Samo tako izvale nesto, a nama, posto smo predpostavljam malo osetljiviji od ljudi koji nemaju taj problem, to unese bespotrebni nemir.
Ja sam rodjaka sa njene strane, pa to mozda ne gleda tako, ali svejedno, pomislim kako ljudi tako lako izvaljuju svasta, a da ne znaju nista o necijem problemu i braku uopste.

E moja Malina, kad bi se u Srbiji na sve glupave i nepromišljene iizgovorene reči plaćao neki porez, pa mi bismo bili medju bogatijima u Evropi! Svako od nas nekad nekoga povredi a da nije svestan toga. Ako nekoga, ko nema posao, pitaš ima li šta na tom polju, tučeš ga u bolnu tačku, nas ako pitaš za decu, onoga ko nema partnera, ako pitaš kad će naći dečka, itd, itd, tako da, svako je u suštini preokupiran svojom brigom. A onaj ko ima dete, i lako ga je dobio, a u svom okruženju nema nekog bliskog ko se bori da dobije dete, taj retko zna da ceni ono što ima. Poražavajuće koliko se ljudi danas malo bave svojom decom, i radjaju ih jer im je vreme i slično. I znaš kako, neko kad gleda ovaj naš problem, a pritom nema recimo partnera i posao, pa njemu naši problemi iizgledaju bzvz. Treba naučiti da te tudje izjave ne pogadjaju. Teško je, ali samo ćeš tako uspeti sebe da sačuvaš za kasnije, i za ono što te tek čeka. A što se tiče one gornje izjave za to da li bi on imao s nekom drugom decu i obrnuto, čemu, samo džaba lupaš glavom, a u brak se ne stupa samo da produžiš vrstu, stupa se i zarad nekih drugih lepih stvari. Bar sam ja to tako shvatila. Što bi rekla ona teta u opštini, i u dobru i u zlu!

Malina, ja imam takav stav pred ljudima da se ne usudjuju bas svasta da me pitaju a ako su neki neumesni komentari u pitanju ja im odmah stavim do znanja, tako da samnom prvo moraju da razmisle pre nego sta kazu.
A sto se tice nas dvoje, mi smo se pomirili sa tim davno da ako ne mozemo da imamo decu pa sta sad. Ja sam uvek za usvajanje.
Ja njega volim, mogao on da ima decu ili ne i ne bih svoj brak menjala ni zasta na svetu

Pozdrav svima... Suprug i ja smo 8 godina zajedno, od toga pokusavamo oko dve godine da dobijemo bebu. Tek smo pocetkom godine dobili nekakkvu dijagnozu, tj da ja imam PCOS, i ponekad imam utisak da mu je laknulo sto je problem i kod mene, jer on ima spreromgram na granici. Ponekad je pun razumevanja i podrske, a ponekad hladan kao led. Sa druge strane,ja sam imala jednu kiretazu, kao posledicu silovanja, on je za to znao od samog pocetka, i poslednjih 15 godina zivim sa idejom da mozda nikad necu imati dece. Na sva pitanja rodbine i prijatelja uglavnom ne odgovaram, samo im kazem da beba putuje iz daleka i da treba vremena da stigne. Ponekad potpuno potonem,ali se vrlo brzo i vratim na povrsinu. Ne pricam o svojim tugama ni sa kim,samo to sve zapisujem u dnevnik. Ne trazim ni razumevanje, a za osudu me bas briga. Sto je bilo bilo je,davno sam oprostila sve sto mi se dogodilo, samo bih volela da makar jednom mogu da se isplacem do kraja, da sva ta tuga ode iz mene. Za ovih 15 godina mislim da ni jednu suzu nisam pustila zbog tog silovanja, zbog kiretaze, zbog straha koji je ostao. Tako da, guram dalje sa sve osmehom na licu, pa cu videti gde su stici.

Divina duso bas mi je zao zbog svega sto ti se desavalo u proslosti. I u pravu si zaboravi, oprosti i kreni dalje.... Naci ces ti utehu jednog dana u svojoj bebici

Divine,


A neka strucna pomoc? Ili da svoje tuge ipak podelis sa muzem ili nekom bliskom osobom? I dnevnik je dobar svakako, i to sto si sa nama podelila... Ali nekako mi se ne cini dobro to sto kazes da imas neisplakanih suza i zbog silovanja i zbog kiretaze i da je strah ostao...

Kako god bilo i ja ti zelim jednu ili vise bebica vrlo skoro pa da ti okupiraju sve misli i da proslost ostane sasvim daleko iza tebe.

Divina,
jako je teško sve to što ti se dešavalo, i sigurno je ostavilo traga na duši. Pretpostavljam da je o tome i teško pričati i ne znam da li si imala mogućnost da o tome razgovaraš sa nekim nakon samih događaja, da si u tom momentu olakšaš. Nažalost sve što je bilo u prošlosti se danas ne može promjeniti i sva iskustva i dobra i loša su dio nas. Nisam baš shvatila zbog čega si se pomirila da ćeš biti bez djece.
Ako ima neisplakanih suza mislim da bi svakako trebala sa nekim da razgovaraš. Da li će to biti neki terapeut (stručnjak) ili neko svešteno lice, ili neko sasvim drugi nije bitno. Važno je da neko može objektivno da sagleda tu situaciju bez optuživanja i osuđivanja i da ti pruži podršku i utjehu. Naravno da možeš i sa nama da pričaš-pišeš o tome.
Obzirom da si svoj post ostavila ovde, da li misliš da je to uticalo na tvoj odnos u braku ili si samo imala potrebu da to sa nekim podjeliš?

Hvala puno na brzoj podrsci, divne ste!!! Pa ovako, sa jedne strane moj dragi jako ceni to sto sam bila iskrena od samog pocetka, i imamo odlican odnos. A sa druge strane svi nasi prijatelji vec imaju jedno ili dvoje dece, pa osetim u nekim situacijama blago prebacivanje. Ali, to uglavnom "nije on" vec njegova majka ili sestra, sto sam naucila da prepoznam, pa me i ne nervira toliko, mada ako sam u minus fazi zna da zaboli. Njegove sam odavno ucutkala, onako na finjaka, ali znaju kroz njega da ujedaju. I on je toga donekle svestan i trudi se da me zastiti kolikoo je to moguce. Jedino sto je novina je to sto konacno znamo protiv koga se borimo, tj imamo dijagnozu. Videcu kako ce stvari dalje ici,do septembra sam na th metforminom i diane 35.
A sto se tice strucne pomoci zbog silovanja, tada sam bila bas sama u svemu tome, i verovatno zakopala duboko u sebe. Onda sam posle par godina skontala da me to ubija, pa sam bila kod psihologa, ponekad i sad odem i to mi bas pomaze, al jos uvek ne mogu da se isplacem zbog toga. Tu sam zaledjena, mada sam skoro pomenula to mm na sta mi je on rekao nesto jako pametno- da ce se verovatno sve promeniti kad budemo dobili nase dete. A ja sam po prirodi veseljak, pa me taj moj optimizam drzi.

Divina, teška prošlost,ali moraš napred gledati. Ako je samo PCOS razlog neostajanja u 2. stanju, to će se brzo rešiti...Ne daj da te dira okolina, pa bili to i njegovi najbliži.
Hrabro stremite cilju. Želim vam od svaki uspeh!

Pariz ti je već anpisala, sad kad znaš šta je brzo ćeš to prevazići.
Drago mi je da sa mužem imaš odličan odnos i bitno je da je izgrađen na povjerenju. Stvarno imam potrebu da te pitam: da li on tebi stvarno ''prebacuje'' ili ti to sama tako tumačiš; i da li je to prebacivanje ili više neko žaljenje (Ako sam ti previše naporna ne traba da odgovoriš).
Nadam se da ćete brzo stići do svog cilja.

Ja volim komunikaciju sa ljudima, tako da mi nista nije naporno. Tvoje pitanje je bas na mestu, zato sto i sama analiziram neke stvari, cisto da ne odreagujem pogresno, jer ne zelim da se svadjam oko gluposti. Kod nas je sve periodicno, naidje zaista dobar period kada kazem sebi da sam srecna sto imam takvog muza i takav brak, a onda se desi nesto ( uglavnom neki njegov problem na poslu) i onda kad je u minus fazi bude prebacivanja- da smo odmah poceli da radimo na deci, sad bismo imali dete od 4-5 god... E sad, sta reci, da smo, sto nismo...Znao je i da me bas ponizi, pred drugima, i licno i profesionalno, sa ocitom namerom da me bas povredi, ali kako sam ja veoma svesna toga ko sam i sta sam, na kraju je on lizao rane, ne ja. Vec dugo to ne radi,ali ne ide sa mnom na decije rodjendane, ne ide kod mojih drugarica koje imaju decu, izbegava bilo kakav kontakt sa ljudima koji imaju decu, a ja ga ne forsiram, jer znam da mu to ne prija, verovatno ga boli. U toj oblasti je hladan. U svemi ostalom smo na istoj talasnoj duzini. E sad, ni meni nije lako da se na decijim rodjendanima pojavljujem sama, jer ne znam o cemu bih pricala, kako se ponasala, ali idem. U svakom slucaju, imamo vise dobrih nego losih dana, ali kad su ti losi, zaista mi dodje da ga ostavim. Ali, cekamo septembar i kraj sadasnje terapije, pa cemo videti.

Tvoj kao i svaki brak ima svojih uspona i padova. Moj muž i sad nekad zna reći, eto da nismo čekali.... (jer samo mi zaista dugo zajedno, pa sam ja čekala da završim fakultet, pa da se zaposlim, pa... i svjesno odgađala trudnoću). Ništa spektakularno nisam dočekala. Ali ko zna zašto nam se neke stvari dešavaju. Ja znam da tad nisam bila spremna da budem majka, ali sad jesam i to zaista želim, i sad mi je to na prvom mjestu a sve drugo je manje bitno.
A što se tiče odlazaka na razne događaje mi imamo neki ''dogovor koji nikad nije potpisan'' ja ne idem tamo gdje se meni ne ide sa njim (po nekim slavama i sl), a on ne ide gdje se njemu ne ide i nema porebe da se zbog toga loše osjećamo.
A što se tiče dječijih rođendana tu sam ja sporna , ja idem na rođendane samo kod ''naše'' djece (od njegove sestre i brata, ili moje sestre) a na ostale ne idem. Moj kont je da je to dječiji dan i njima treba da bude lijepo sa njihovim prijateljima, šta ću im ja tu. Eventualno ako smatram da trebam, odem sutra-prekosutra na kafu i ponesem djetetu poklon. Po ovom pitanju ću sigurno imati problema sa mužem kad budemo imali djecu.
Meni je isto u početku bilo teško da se sama pojavljujem (zbog drugih), ali mm i ja smo različiti i imamo različite potrebe, i nema potrebe da se neko od nas zbog toga loše osjeća.

Vidi mene sad se raspisah ko budala.
Nadam se da će ti septembar donijeti jednu bebu.

Divina :: ...Znao je i da me bas ponizi, pred drugima, i licno i profesionalno, sa ocitom namerom da me bas povredi, ali kako sam ja veoma svesna toga ko sam i sta sam, na kraju je on lizao rane, ne ja. Vec dugo to ne radi,ali ne ide sa mnom na decije rodjendane, ne ide kod mojih drugarica koje imaju decu, izbegava bilo kakav kontakt sa ljudima koji imaju decu, a ja ga ne forsiram, jer znam da mu to ne prija, verovatno ga boli. U toj oblasti je hladan. U svemi ostalom smo na istoj talasnoj duzini. E sad, ni meni nije lako da se na decijim rodjendanima pojavljujem sama, jer ne znam o cemu bih pricala, kako se ponasala, ali idem. U svakom slucaju, imamo vise dobrih nego losih dana, ali kad su ti losi, zaista mi dodje da ga ostavim. Ali, cekamo septembar i kraj sadasnje terapije, pa cemo videti.

Divina,
meni ovaj tvoj prvi deo jako lose zvuci. Ne mogu da zamislim da muz zeli da me ponizi, i kad smo sami i pred drugima, i da radi nesto sa namerom da me povredi. Mozda izreknemo nesto sto moze povrediti drugog u nekoj raspravi, afektu ali kasnije o tome razgovaramo i nesporazum se prevazidje. Dobro je ako tvoj muz to vise ne cini, mozda je ta neka kriza koju ste imali prevazidjena ali ako vidis opet neko takvo ponasanje mislim da bi trebalo da reagujes.

Sto se decijih rodjendana tice, meni su bili mora ranije, dok nisam bila sa sadasnjim muzem. A i kad je krenula prica sa njim bilo je isto posto nije hteo da ide. Ja ga nisam forsirala ali je video da ja vise volim da ide i da nisam odusevljena situacijom kad dolazim sama medju parove i decu. Pa sad najcesce ide, ponekad samo odem sama, ali su ga i deca zavolela pa bude tada pitanja koja mu ja prenesem - gde je kum? I onda je to njemu bude drago i motivacija da dodje sledeci put :)

Samo da znate da mi sve ovo mnogo znaci, jer ste ipak sve objektivne, i ne stajete ni na ciju stranu. Ja sam uglavnom situacije komentarisala sa mamom, sestorm ili drugaricom, ali one su apsolutno subjektivne, isto kao sto bih i ja bila. Problem u nasem braku je bio mesanje sa strane, uglavnom njegove mame i sestre, ali sam ipak to na vreme prepoznala, pa sam i problem resavala sa njima, a ne sa njim. Sada toga vise nema, hvala bogu, ali da se nastavilo ne znam sta bih. Sva ta ponizavanja su bile njihove reci,moj mm je naravno osetljiv i na mamu i na sestru, i nije umeo tu da se postavi. Ali, posto ja verujem u svoj brak i tu nasu ljubav ne dam da mi neko to kvari. Ostalo je jos pitanje dece, sve ostalo smo resili, ali njegovi ne mogu da mi oproste neke stvari, pa ima tu malo i zavisti. Za druzenje sa decom ne forsiram, postujem njegovu zelju, i iskreno se nadam da cemo zaista postati roditelji sledece godine.

Divina, dobrodošla i da tako teška prošlost bude zamenjena predivnom budućnošću! Navijam da si uskoro trudnica!

Malina ::Mada, primetila sam da je vecina nasih muzeva (ne svi naravno) bolja od muzeva zena koje nemaju ovaj problem. Bez obzira sto uvek sve sumnjamo, ipak nekad kroz neki razgovor, gest, mi se ucini da oni nas vise vole i podrzavaju, vise misle na nas, nego neko ko nije prosao kroz ovo.

Malina, mi smo naše muževe same izabrale, pa ako misliš da su bolji.... onda smo dobro izabrale! Ko zna kako bi se drugi ljudi ponašali u sličnoj situaciji, možda slično.

Ja se često pitam da li bih, da sam ranije pokušala imati dece s nekim drugim i pre 30te, već bila majka? Mislila sam ja o deci itekako još pre 30te godine života, ali sam prvo pronašla muškarca s kojim želim da podelim svaki dan svog života, koji me poznaje, sluša kad govorim, voli ovakvu kakva sam (a zahvaljujući njemu i njegovom uticaju mislim da sam bolja osoba nego pre njega), s kojim mogu da se potpuno opustim i znam da ću biti ispravno shvaćena, s kojim delim slične moralne vrednosti, stavove o životu i važnim životnim pitanjima, interesovanja, i još mnogo mnogo toga. Sve to sam pronašla tek u mm-u, ali nemamo dece. I iznenadila sam se kada sam u toku prvog postupka shvatila koliko smo se još približili jedno drugome i koliko mu je stalo do nas!


S druge strane, pre toga, imati ili nemati dece za njega nije bilo pitanje "biti il ne biti", kao za mene. Sada, on je taj koji "nosi" ideju o deci, računa mi plodne dane(!), planira novi postupak, ume i da zapodene razgovor o klinikama i vantelesnoj oplodnji, što ranije nije ni slučajno. Pa me to malo ponekad plaši, možda nije svaka promena na dobro Ko će ga znati, vreme će pokazati.

Divina, drži do sebe, i poštuj sebe samo malo više, možda će tada i svekrva promeniti stav. Želim ti od sveg srca trudnoću što pre!!

za sve vas...
ma ja mislim da i previse drzim do sebe, i da je to problem... mozda je ruzno sto ovako pism, ipak ce oni biti baba i deda mog deteta, ali... imam utisak da su moji svekar i svekrva za svog sina jedinca ( a ima i sestru !) hteli zenu koja ce biti domacica, bez posla, potpuo zavisna od njihovog princa, manje obrazovana, koja ce slepo da ga prati. A ja sam sve suprotno, imam sve svoje, i sa svojim muzem sam iz ljubavi, a ne iz koristi. Zdrava sam, prava, imam posao koji volim, svoj auto, svoj stan...nisam bas za potcenjivanje ni sto se tice fizickog izgleda...i znam da se branim... jednom prilikom, na nekom zajednickom rucku mi je rekla da slucajno ne kazem koliko sam obrazovana, da ne uvredim njene goste... joj zivote... ali, ne zivimo sa njom, daleko je, hvala bogu, ja sam muzem ipak imam dobar odnos, jeste malo grub po ivicama, ali, nije strasno. A ako mi brak postane mucenje, necu imati nikakav problem da ga ostavim, pa makar imala i stomak do zuba. I on to vrlo dobro zna...nadam se da do toga nece doci... U poslednje vreme mi se cini da je nesto hladniji nego obicno,ali videcemo. Ja guram svoje! Pa, kako nam je sudjeno... Jedino sto mislim da necu moci da "hendlujem" je ako se njegovi budu mesali u vaspitanje dece, jer se ni jedno od nas dvoje ne slaze sa nekim njihovim nacelima. Ali, o tom potom! Ljubim vas sve, od kada sam na ovom forumu, mnogo toga sam naucila, i mnogo mi je lakse da se nosim sa svim zivotnim situacijama.

Divna, drago mi je da si u suštini pozitivna osoba koja se ipak dobro nosi sa problemima sa kojima se srela u ranoj mladnosti. Svaka ti čast što si iz toga izišla zdrava.
Mislim da je u zadnje vreme, naš "problem" nemanja dece nekako zbližio muža i mene. I mi, kao i svi, imamo svoje faze, ali u dubini duše verujem da me bez obzira na sve, iskreno i duboko voli.