Koliko je problem neplodnosti uticao na vaš odnos u braku?

HVALA VAM PUNO NA PODRSCI
Prvo smo sve redje i redje imali odnose, ja sam mislila da me vara, pa ovo pa ono, mada i ja sam bila klinka, a on nije bas otvoren, i kada sam htela da se razidjemo (bukvalno smo imali odnose jednom mesecno). Ja sam glupava zapocinjala svadju par puta da na taj nacin pocne da prica. On odradi spermogram - jedva 100 000, testosteron ispod donje granice! onda sam shvatila sta je u pitanju. U medjuvremenu je dobio oboljenje stitne, Hasimoto. Komplet hormoni su bili katastrofa. Onda je usledila azoospermija, on je bio ubijen u pojam, cak je rekao da se ne oseca kao muskarac. Tada sam prvi put videla da place.
Od kako je poceo sa terapijama sve je krenulo da se sredjuje i skroz pocne da se otvara, jako jako smo se zblizili, ja se preselila, vencali se, sve super.
I jeste sve zaista super samo sto od prethodne stimulacije nisam ni imala cikluse mesecima, verovatno je i terapija odradila svoje....
Sada sam za novi postupak sve mogucei nemoguce proverila, sve je kod mene i vise nego dobro, sem psiholoskog momenta, nema razloga za moj ocajan libido....

Uh...kakva teska tema...mislim da laze svako ko kaze da problem neplodnosti nije uticao na njihov brak. Ali, da parafraziram onu cuvenu izreku koja mi se mnogo dopada: zivot ti podeli karte, na to ne mozes da utices. Ono sto mozes je da sam odaberes kako da igras sa njima.

Lecenje steriliteta je okrutna borba. Kao hod po tankom ledu, zacas mozes da stanes malo nezgodnije i propadnes, a neretko i povuces dole sa sobom i nekog koga volis. I mislim da je prava mudrost umeti raspoznati te opasne trenutke i izbeci ih.
Sve smo mi prosle one periode truda, kad jos doktori nisu bili umesani. Nadanje iz meseca u mesec, obavezno plakanje sa svakom menstruacijom, pa opet trud.... Pa onda onaj period kad konacno priznas sebi da imate problem. Pa trazenje lekara, raspitivanje, prve analize, a vrlo cesto i lutanje od jednog do drugog lekara. Kod nas je sve to proslo relativno lako. Ja sam bila vise u panici nego mm, nestrpljivija, ali i inicijator da se krene sa nekim lecenjem. Sad mi je drago sto je tako bilo, jer da sam njega slusala mozda bismo jos uvek pljuckali u MaybeBaby i cekali plodne dane.

Prelomni period je dosao posle prvog konkretnog neuspeha. Odradili smo prvu IUI, bili maltene ubedjeni u uspeh (ne znam samo na osnovu cega smo bili tako sigurni, valjda je prevelika zelja odradila svoje) i ...naravno nije uspelo. Iako sam znala za mali postotak uspesnosti IUI, nije me to moglo utesiti. Bila sam ocajna, nesretna, stalno plakala. A on valjda da me ne sekira jos vise, nije pokazivao nista od toga, sto me je jos dodatno nerviralo. E to je bio momenat kad je moglo sve da ode u ...gde ne treba.

I ubrzo posle prve inseminacije, kad sam mislila da ne mogu dublje da potonem, desila mi se stvar milijardu puta gora. Umro mi je tata, iznenada, u snu. Moj dragi obozavani tata, moje izabrano bice, moj oslonac i moja snaga i moja radost. Onda sam shvatila da jedna neuspela inseminacija nije nista, da to nije nikakav zivotni udarac, da je neplodnost samo jedan problem protiv kojeg cu da se borim. Ali smrt nije problem, smrt je jedna jeziva stvar protiv koje nemas kako da se boris, nemocan si i nemas nikakvo oruzje u rukama.
Prosla je godina, ne znam ni sama kako. Plakala sam svaki dan, bez izuzetka, ali nikad zbog toga sto nemam bebu nego sto nemam vise mog tatu. Njega ne mogu da vratim nikako, i to je ono sto me je razbilo. A za bebu cu se boriti, imam i vremena i zelje i novca i svega.
Posle druge neuspele IUI nisam ni suzu pustila. Sledeci korak je bila VTO i pocela sam da se spremam za to. Bez onih suludih iluzija sa pocetka price da mora upaliti. Ne mora. Ako ne upali prva, onda ce druga, ili treca. Moje je samo da ne odustanem.
Shvatila sam da je jako vazno da sacuvam u svojoj blizini one koje volim, tu mislim i na svog muza. Nisam vise htela da budem ona placljiva kekeljava neuroticarka sa pocetka price koja se raspala pred prvim problemom. Nije to mene moj tata naucio. Vaspitao me je da budem hrabra, da se ne bojim zivota i da verujem u sebe.
Srecom, VTO je bila uspesna. Mm srecan do granice ludila, a ja opet pred novim izazovom: da li cu znati da svom detetu budem bar upola dobar roditelj koliko je meni moj tata bio?

Plasim se da sam se rasplinula i da cete mozda prevideti poentu ovog mog brljanja, pa da je naglasim jos jednom: cuvajte one koje volite i uzivajte u svom braku a sve ono sto vas ne ubije, samo ce vas dodatno ojacati. Dok ste zajedno mozete sve, i to je ono sto je vazno.

Folie, Happy ti je rekla sve sto bih ti rekla i ja, samo na mnogo lepsi nacin. Moraces da nadjes nacin da se on oseti muskarcem i da se ne oseti zapostavljeno zato sto mu je rezultat takav kakav je. On je pre svega covek i muskarac, a nista manji time sto ima problem sa spermogramom. TO je "bolest" kao svaka druga, tako ja to dozivljavam.
I ja sam saznala dva dana pred vencanje za problem mm i bila sam van sebe, zbunjena, uplasena, ja koja sam uvek sanjala dan kad cu biti majka. Sela sam i pitala sebe prvo-da li ga volim? Kad sam sebi dala pozitivan odgovor, shvatila sam da je problem nas, zajednicki, nikako samo njegov i tako se i postavila. Bojala sam se da se on oseca manje muskarcem, pa sam se trudila da mu pokazem koliko mi je stalo do njega i koliko ga volim. Na srecu, ni jednog trenutka se nije povukao u sebe, vec smo pricali o svemu i dogovorili strategiju: VTO, ako ne uspe, donacija, ako se ni tada ne ostvarimo kao roditelji, usvajanje. On nije taj koji ce da vuce, ali se prepusta da bude vodjen kroz sve. Na zalost, mislim da smo mi te koje treba da povucu mnogo vise u celoj prici, jer smo izdrzljivije i upornije.
I nas je cela ova prica mnogo vise zblizila, iako sam ja ta koja svoju tugu pokazuje mnogo vise, dok je on tak koji pati u sebi, i daje bezrezervnu podrsku meni. I posle skoro 3 godine borbe sa sterilitetom, ispostavilo se da i ja imam probleme, pocevsi od TSH koji je skocio, pa insulinska rezistencija... i ko zna sta cu jos otkriti da mi fali. Ali je bitno da imamo jedno drugo kao podrsku.
Folie, a koliki ti je TSH? Znas da mora da bude manji od 2? Ja sam imala ok TSH pre 3 godine, ispod 2, ali ceo stres, cekanje i losa terapija dr-a mi je povecalo TSH na 6, i bila sam u stanju kao i ti, bez libida, depresivna.. Onda sam shvatila da eutirox mesecima pijem pogresno, umesto ujutru na prazan stomak, pila sam pred spavanje, i sad kad sam sredila i njega, osecam se mnogo lepse i simptomi koje sam imala su nestali.
U klinici gde mi radimo VTO imaju psihologa koji pomaze parovima koji su u postupku, ne znam da li to postoji i u Srbiji negde, mislim da moze da bude od velike pomoci ako je strucan. Mi smo hteli vise puta da ga posetimo, ali se na zalost, nismo uklapali sa terminima.

TSH proveravam vec 10 godina, cak sam i UZ stitne radila jer sam malo ubrzana (i moj tata je hiperaktivan (temperamentan), ako ne idem na treninge tesko onima koji zive sa nama :) medjutim svi hormoni stitne su u sred srede referentnih vrednosti.
AMH mi je jako visok pa sam ciljna grupa za hiperstimulaciju.
U Jevremovoj imaju psihologa.
Meni je zao zbog svih svadja koje sam inicirala, da sam samo znala koliko na njega lose utice ujela bih se za jezik... TSH mu je bio 14...
Ja sam od onih sto ne odustaju, ali me je i pogodilo kada je rekao da donacija ili usvajanje ne dolaze u obzir. Tako da guramo zajedno ka cilju, nisam optimista kao prvi put kada smo pokusali, ali se nadam da ce sve biti ok.
Sa druge strane, ne kajem se, jer sam pre ove veze imala veoma strasnu vezu sa potpuno pogresnim likom i presrecna sam sto nisam ostala trudna tada, jer bih sada bila razvedena i nesrecna

Toliko toga ste dobrog napisale ovde i bojim se da bih se samo ponovila...
Pošto ste ovde pomenule odnose supružnika iz aspekta muškog steriliteta i tog problema zatvaranja u sebe, osećaja krivice i toga da ste nešto manje od onog što se od vašeg pola očekuje, neispunjeni...dodaću da je isto i kad je isključivo ženski sterilitet u pitanju, kao što je naš slučaj.
Moj muž ima savršen spermogram (super, mnogi koji su ga analizirali hvalili su količine, broj ), nikad bakterije i slično, antitela OK, hormoni OK, kariogram i dr. Hoću da kažem da je kod mog muža zaista sve odlično, ali baš sve i da sam samo ja ta zbog koga mi imamo problem da budemo roditelji.
I to je veliko breme.
Bilo mi je jako teško kad su konstatovali zapušene jajovode i još teže kad sam morala da odlučim da na trećoj laparoskopiji hirurški ih zatvorim zauvek.
Bilo mi je jako teško kad sam otkrila da sam poor responder (loše reagujem na hormonsku stimulaciju) i da su moje ovarijalne rezerve male, kad mi nije uspela prva vantelesna, pa druga, treća, četvrta....
Meni su se dijagnoze samo nadovezivale, nikad kraja problemima, mojim problemima, falinkama I lagala bih kad bih rekla da nisam imala krize, bukvalno krize. Osećaj da sam najgora. Da ništa ne vredim. Da nisam dovoljno žena. Da sam sama. Da me muž ovakvu treba da ostavi. Takođe sam u jednom periodu izgubila želju za seksom. Toliko sam se osećala promašenom i imala sam užasan osećaj krivice, kako sam izneverila MM, izneverila naše planove davno izmaštane o velikoj porodici (oboje obožavamo decu) da nisam mogla da vodim ljubav. Čemu...
Ja sam iz tih kriza izašla isključivo neverovatnoj volji mog muža da me sluša i priča sa mnom, da me uhvati za ruku i odvede do velikog ogledala u hodniku i onako stojeći ispred njega da me podseti da smo mi mi, da sam ja i dalje ona žena u koju se silno zaljubio...da je i njemu teško, da mu je užasno teško...da mu je teško zato što želi da mi pomogne, ali ne zna kako, da ga boli kad mene boli, da ga boli što je nemoćan, zato što ne želi da izgubi onu koju voli...
Nije bilo lako nijednom.
Sad...sad se toliko dobro poznajemo da ne treba da se pogledamo, da progovorimo, po uzdahu znamo da prepoznamo šta ono drugo oseća...ne moramo da gledamo jedno u drugo, zajedno gledamo u isto....u napred...negde tamo vidimo nas dvoje kao roditelje...nebitno koliko dugo čekali, nebitno zbog koga smo toliko čekali, zašto, kako, je l' moglo drugačije...nebitno...

Struzzo imas divnog muza
Moji roditelji imaju puno kucnih prijatelja, divnih parova bez dece koji su pokusavali sve moguce i sacuvali razum - tek onda shvatis sta znaci kada se dvoje zaista vole i uzivaju zajedno.
Puno parova vezuju novac, strast ili deca - kada sve to odstranis ostajete samo vas dvoje.

Ja sam na poslu dobila dodatni posao koji je odlican samo zato sto nemam decu za razliku od ostalih.
I nemam vise taj osecaj da manje vredimo jer nemamo decu, pogotovo sto su oko nas svuda ljudi koje samo deca vezu i ne postuju se.

Samo bih volela da se u glavi vratim u period studiranja i pocetka sa svojim muzem - kada vodis ljubav i super ti je, nit brige nit pameti, potpuno opusteno:)

LaFolie ::
Ja sam od onih sto ne odustaju, ali me je i pogodilo kada je rekao da donacija ili usvajanje ne dolaze u obzir.

Foli, razlog zbog koga je to rekao je isti zbog čega krije svoj problem. Zato te molim pročitaj struletov post još jednom a posebno ovaj deo što sam isekla i to je to! To je to! Pametna si cura i uzmi svoj život u svoje ruke, ti vladaj okolnostima a ne one tobom. Samo napred!

Struzzo ::
Ja sam iz tih kriza izašla isključivo neverovatnoj volji mog muža da me sluša i priča sa mnom, da me uhvati za ruku i odvode do velikog ogledala u hodniku i onako stojeći ispred njega da me podseti da smo mi mi, da sam ja i dalje ona žena u koju se silno zaljubio...da je i njemu teško, da mu je užasno teško...da mu je teško zato što želi da mi pomogne, ali ne zna kako, da ga boli kad mene boli, da ga boli što je nemoćan, zato što ne želi da izgubi onu koju voli...
Nije bilo lako nijednom.
Sad...sad se toliko dobro poznajemo da ne treba da se pogledamo, da progovorimo, po uzdahu znamo da prepoznamo šta ono drugo oseća...ne moramo da gledamo jedno u drugo, zajedno gledamo u isto....u napred...negde tamo vidimo nas dvoje kao roditelje...nebitno koliko dugo čekali, nebitno zbog koga smo toliko čekali, zašto, kako, je l' moglo drugačije...nebitno...

Stru, baš sam dosta emotivno doživela tvoj post.Setio me mojih neplodnih dana i kao da si me opisala i mog muža koji me je vratio na meste.A onda saznanja da ja nisam jedini problem u našoj priči. Eh šta smo sve preživeli a sada, sada lepo i mirno spavam i poneki put kao pre neko veče kada sam gledala film perfect game pomislim za jednog klinju iz filma kako bi moj sin bio baš takav, takvog karaktera, samo plav ali onda se samo zahvalim bogu što ga ipak već neko ima i srećna sam.
Život je lep u svakom slučaju!

hvala punoooooo

LaFolie ::

Samo bih volela da se u glavi vratim u period studiranja i pocetka sa svojim muzem - kada vodis ljubav i super ti je, nit brige nit pameti, potpuno opusteno:)

Možeš ti to Cico, a on će te sigurno podržati!!! Kupi neko "brzo hvatajuće" vince, pa neka te vince opusti! Zavodi ga čitav dan, igraj se... i ne očekuj ništa, samo uživaj!

Mirjana, pa nije svrha da od folie napravimo alkoholičara

hahahahahahah
skroz ste me oraspolozile postovima, bolje nego da sam isla kod psihologa :*

LaFolie,

ne mogu da ti odgovorim na pp posto ti je ta opcija nedostupna.
Ukljuci, pa ti kasnije saljem odgovor - vec je ispisan.

Devojke, izvinite na ovom nevezanom komentaru cvet

stavila sam opciju da mozes mail da mi posaljes - ne znam sta je sa porukama

La Folie,
samo da kazem da se stav prema usvajanju moze i menjati, pretpostavljam i prema donaciji. To bar iz mog iskustva. Meni je usvajanje uvek bio san, mom suprugu nije. Kad su vto bile neuspesne on se lomio, znaju devojke koje su tada bile na forumu, menjao je svaki drugi dan stav, te hoce usvajanje te nece... Prilikom poslednje vto koju smo radili ja sam imala sve vreme problema sa zdravljem, sa alergijama, pisala sam i ovde ja sam to jako tesko podnosila. Moj muz je jos u toku toga prelomio i rekao, uspelo neuspelo dosta je, idemo na usvajanje. Nikad se vise nije pokolebao iako je sam proces usvajanja jako tezak takodje tj kod nas se iskomplikovao pa traje traje... Iz ove perspektive ne mogu da zamislim koliko je on dilema imao nekad a koliko je sada sasvim odlucan u nasim planovima, cak sve podnosi bolje od mene.

Ja sam upala s posla, samo me je odgovor od La Folie podsetio na moju nekadasnju situaciju... pa necu sad da se raspisujem vise, mozda sam i pisala na ovu temu... Onako ukratko, naravno da utice, sto neko rece ne verujem da postoji neko na koga ne utice. Sav taj stres, ugrozeno zdravlje, cekanje i ostale peripetije ne mogu da ne ostave traga. Kod nas onako ukratko mislim da je prvo na svakog pojedinacno uticalo da ostarimo mnogo vise nego sto bismo u ovom periodu, ne mislim fizicki nego duhovno. Delovalo je na neke krize, narocito u tom periodu kad sam ja bila sigurna za usvajanje a suprug to nije zeleo, ne znam kakva bi bila sudbina naseg braka da je svako ostao na svojoj poziciji... Ali na neki drugi nacin nas je i povezalo, zblizilo verovatno mnogo vise nego da nam je sve islo lagodno...

Samo da dodam da mi je drago što sam tu,i što vas imam.

Ja bih uzela JC od svojih sestara, rodila bih svojoj sestri dete kao surogat majka, isla bih na sve moguce opcije. Kad sam jednom rekla muzu zato ne bi donator bio njegov brat od strica koji zivi na 400 km odavde a kao jaje jajetu su, poludeo je - kao kako bi taj covek na nase dete gledao kao na svoje
Zaista smo dali maximum u poslednjih pola godine i dogurali do par miliona spermatozoida, nismo jos od marta na nuli, i zamrznuli smo 2 uzorka dobra, on je za to da imamo nase dete ili nista. Pitanje je koja bi prica bila da se nismo pomerili sa nule.

Puno hvala na podrsci

LaFolie, mislim da je u pravu za brata od strica...Mozda negde drugde, ali ovaj duboko usadjeni balkanski mentalitet bi upravo to proizveo - i brat od strica bi mislio da je njegovo, a i tvoj mm bi mislio da je od brata, a tek rodbina- pretvorio bi vam se zivot u pakao. Svakako ne bi mogla da racunas da brat od strica ne bi nista rekao, razlog isti - mentalitet, progovorio bi kad tad, sto bi nas narod rekao - i na dupe bi progovorio...
Mislim da su takve stvari i dovele do toga da su donatori anonimni.
S druge strane, ja ga i razumem - puno sam razmisljala o tome, i ne daj Boze ako bi bilo da nam je donacija opcija - ja ne bih mogla, bez obzira JC ili sperma. Da imam JC, dala bih kome treba, ali ja ne bih mogla, jednostavno to je jace od mene. Pri tom moja zelja za detetom je ekstremno vezana za md- apsoluto zelim da je u svakom smislu njegovo... Eto, zgromite me sad... Sta cu kad sam skroz posesivna. Pre bih usvojila dete i to bez ikakvog razmisljanja, to bi mi nekako lakse palo...

Ali, LaFolie, za mesec dana ces videti da je ovaj razgovor i strah bio bez razloga, jer tad slecu

Nikad se ne zna, mozda promeni misljenje. Uostalom...bio je iskren, nije krio, znala si to i pre braka, samo sto covek nikad ne moze biti nacisto s tim sta mu je ciniti. Da postoji neki vremeplov, pa da mozemo da zavirimo u buducnost i vidimo je pri razlicitim izborima.
Mm je uvek bio za usvajanje, ali ne i za donaciju sperme, a ja sam sve vreme izbegavala taj razgovor, pri tom se osecajuci uvredjeno zato sto mi ne pruzi sansu kad nam pokusaji za dobijanje deteta propadaju.
Onda sam skupila snagu, pre toga dobro razmislivsi na koji nacin da zapocnem razgovor da to ne izgleda optuzujuce (ja pre braka nisam znala za problem sa spermogramom, a ni on), predocila mu kako se osecam i sve strahove koji me muce (on je ipak celih 11 godina mladji od mene) i zamolila ga da razmisli... Na kraju je pristao i na donaciju, a ja na to da nas dvoje uradimo jos jednu vto (sa njegovim spermicima), pa sta bude.
Mislim da je mnogo lakse kad ne znas ko je donator, nego kad je to neko iz tvog okruzenja ko cega stalno podsecati na to da on nije bioloski tata. Ne znam, mozda gresim...

Mali Prince, nasmeja me sa onim "zgromite me sad"
Nema sta ti kome da se pravdas, ni ti ni bilo koja od nas ovde. Sve smo sa slicnim mukama i sve ih resavamo onako kako znamo i umemo i kako mislimo da je najbolje za nas. Nekom je to donacija, nekom usvajanje, a neko ce da gura vto sve dok ima i najmanji tracak nade ili do poslednjeg dinara.
I kako god da ko odluci, mislim da je samo krajnji cilj bitan.
Mm i ja nismo nikad do kraja razmotrili pricu o usvajanju, hvala bogu uspela je vto pa nismo ni morali, ali nisam sigurna kako bi se tu razvijala situacija i da li bismo mogli da usaglasimo stavove. Ali sustina je sledeca: vazno je da vas dvoje donesete odluku sa kojom ste oboje zadovoljni, i posle je mislim sve lakse.

Slazem se sa Cranberry.

La Folie,
i ja se slazem sa tvojim muzem, kada bih isla na opciju donacije to bi bilo od neke udaljene osobe. Nikad ne znas sta zivot donosi, mozda cete se sutra posvadjati sa tim bratom pa bi on na sudu zeleo da dokaze da je bioloski otac i da ima pravo na dete ili bi neko drugi rekao detetu da mu stric nije stric nego otac ili vec neki drugi scenario koji moze jako povrediti vas i dete i uneti vam haos u zivote.

Ja sam inace sklona da preispitujem sve te mozda i filmske opcije. Ali nekako mislim da je bolje o tome razmisljati ranije. Mislim da bez obzira koliko se nama put do roditeljstva oduzuje nikad se ne treba zaboraviti da kad se ta zelja ispuni nije kraj nego pocetak. Ako smo pogubili sve zivce na putu do deteta ili ako smo se upustili u nesto na sta nismo bili spremni to nikako nece biti dobro prvenstveno za dete a onda i za nas.

Drage moje drugarice,

ja sam sterilna od 2010 godine, razlog za to su dve vanmaterične trudnoće i dve operacije. Moj mm i ja imamo različite poglede na naš brak. On je u fazonu da smo ok, da možemo na VTO (radili smo jednu 2011) i da je vantelesna isto što i prirodno. Mislim da je to njegov beg od problema. Više je tip da ćuti, da me kao pušta sve kako ja hoću, u koju ja kliniku hoću, doktora koga ja hoću, A mene to nervira što nije malo više posvećen, što se neobrazuje u tom pogledu. Ne znam psihički ja nisam dobro jer se verovatno ni ja nisam još skroz pomirila sa činjenicom da mi je ostala samo VTO! Mislim ne mogu da kažem da nemam njegovu podršku ali nije upućen kao ja u sve to. Ne znam kakvo je vaše iskustvo i da li su muškarci u tome uopšte. Moram reći da je bio uz mene za vreme operacija, nismo imali neke krize u braku (4 godine)! Ali bih više volela da je u toku, da se interesuje, da prati, da čita o tome...itd.....

Alex dobrodosla
Drago mi je da si se pridruzila nasem forumu jer ces videti da se ovde nalaze zene koje se bore ali koje su i pobedile u borbi za potomstvo. Cinjenica je da su zene malo vise posvecene ovom problemu od muskaraca, ali ja mislim da je to zato sto su nasi dragi muzevi svesni da, kod vantelesne, najvise trpe nasa tela (njihov zadatak tu je lak dok je cela procedura atak na nasa tela) i da mi trebamo birati lekara i kliniku jer se radi nasim telima i nasem zdravlju. Shodno tome to i treba biti nasa konacna odluka (ja sigurno ne bi volela da mi mm kaze gde idemo i gde cemo raditi VTO, ali se svakako posavetujemo) To sto je bio uz tebe za vreme operacija govori mnogo, a ti ako zelis da se on malo vise angazuje razgovaraj sa njim, ali na lep nacin bez tenzije jer vam ona sad uopste ne treba.
E sad sto se drugog dela posta tice ja sam razumela da ti nemas jajavode jel tako? Ako je tako onda ti ne VTO jedina sansa za potomstvo. pa sta? Sto se pre ti uhvatis u kostac sa time i pomiris se sa tim to ce ti biti lakse u daljoj borbi. Ovako iz tvog posta imam utisak da Tvoj muz realno sagledeva situaciju sto je sasvim ok. Nisi jedina u ovoj borbi puno nas je kojima je VTO jedino resenje za potomstvo, tako da nisi sama. Na ovom forumu ako malo prosaras kroz teme ces videti da zene ovde daju jedna drugoj beskrajnu podrsku sto mnogo znaci.
I jos nesto nemoj vise da koristis recenicu "Ja sam sterilna" bas je onako...ruzna.
Zelim ti da se sto krace boris za ono sto zelis i ubrzo budes
pozdrav

Znam da je teško kad se suočiš sa činjenicom da je VTO ''jedina mogućnost'', ali to je mogućnost - nije kraj. Jocy ti je već rekla da nas ima dosta i da razumijemo kroz šta prolaziš.
Što se muža tiče, i moj je bio tako. Ja sam smatrala da se on ne uključuje i ne zanima (kako sam ja rekla tako je i bilo), do jednog razgovora koji smo imali početkom godine, kad mi je i rekao kako se on loše osjeća zbog toga što ja stalno uzimam te ljekove i što nam VTO nikako ne uspijeva (zbog mene - jer sam ja to teško podnosila). A sam izbor klinike je prepustio meni jer ja znam šta mi više odgovara i da sam mu rekla da idemo na kraj svijeta zbog neke klinike, išli bi.
Muškarci to jednostavno drugačije preživljavaju i drugačije gledaju na to. A nekad jednostavno neće dodatno da nas opterećuju svojim razmišljanjima.

Želim ti puno sreće u sljedećem postupku i da se završi na najljepši mogući način.

Hvala Vam drage moje,

Jocy upravu si za onu ružnu reč, ali nekada sam takva ljuta na sve ili možda imam potrebu za mučenjem pa sebi dodatno otežavam. Ustavi moj problem je veoma velika realnost.
Hvala Vam na podršci.

Alex prvo da ti poželim dobrodošlicu
Prvo ti moram na pisati da me prvenstveno zanitrigirala tvoja rečenica: "Moj mm i ja imamo različite poglede na brak", a poslije te različite poglede obrazlažeš različitim pogledima na VTO. Nisam neki stručnjak, niti specijalista, ali imam 10.5 god braka i isto toliko godina borbe za potomstvom, pa eto bar mogu da ti kažem nešto iz ličnog iskustva.
Prvo brak je brak, ja vrlo često kažem institucija koja ima svoja pravila, zakone, administraciju, bedeme i druge različite vidove zaštite od unutrašnjih i spoljnih uticaja. Institucija koja ima zadatak, obavezu da stvara, ljubav, sreću, zadovoljstvo, prijateljstvo, sigurnost. Ali isto tako ima svoje trenutke uspona i padova, dobrih i manje dobrih trenutaka. Ali ima inačine kako da riješi sve te loše trenutke. Nije brak samo VTO, i po meni ne treba dozvoliti da VTO preovlada brakom.
A VTO jeste problem s jedne strane, ali vjeruj mi da je VTO prije rješenje određenog problema. I mogu ti reći da po tom pitanju ja i tvoj muž imamo veoma slično razmišljanje. Znam da je za početak jako teško se pomiriti sa problemom steriliteta, ali ukoliko prije prihvatiš da imaš opciju rješenja tog problema, pokrenućeš se. Biće ti lakše da se boriš sa sterilitetom, koji je jako tih, podmukao neprijatelj. A sa druge strane, ukoliko ne budeš mogla da kreneš na taj način da se boriš za potomstvo, odnosno ne budeš mogla ići dalje na VTO, i tada ću te razumjeti. Nismo svi isti. Samo ti u tom slučaju preporučujem da razgovaraš sa mužem, izneseš sve što te boli,sve svoje strahove i ljutnje, i na taj način će ti biti lakše, a i mm će te sigurno razumjeti.
Ni mm nije u početku bio mnogo uključen u ovu problematiku, nikad se nije bunio da se ode gdje ja smatram da teba, uvijek je bio tu, i uvijek je bilo onako kako ja smatram da treba i da je ispravno. No zbog okolnosti kakve jesu, i dugotrajne borbe sada zna sve, koliko god da se meni činilo da nije uključen, bio je uključen itekako, i jako dobro je popamtio sve sa čim smo se susretali. Mada sam dugo bila u ubjeđenju da se ne trudi kao ja, a ustvari sam shvatila da mi se čini da se ne nervira kao ja, da ne vrišti i plače kao ja, da u svemu o čemu razgovaramo ne provlači jedno te isto pitanje kao ja. A da li ga boli isto kao i mene? Da apsolutno isto, samo su njegovi načini tugovanja i borbe malo drugačiji nego moji, ali sigurno je da nisu ništa manjeg intenziteta.
Naći ćete vas dvoje rješenje sigurno, samo je bitno da razgovarate. A ti nam češće dođi ovdje na naš kutak, tu smo uvijek jedni za druge.