USVAJANjE od prikupljanja dokumenata do dobijanja podobnosti

Dragane,
možda ne kasnite, možda baš tako treba da bude :) Ja sam mog supruga srela 'kasno', imala sam 36 godina. Pre toga sam razmišljala o usvajanju kao singl osoba ali to tada zakon nije dopuštao. Usvajanje mi je bio san, mom suprugu baš i nije ali je postao vremenom... Tako da iz ove perspektive kažem to da se stvari dešavaju baš onako kako je trebalo... To što meni nije bilo moguće da usvojim kao singl osoba mi daje razumevanje za njih, možda više saosećanja nego nekom ko uopšte nije razmišljao o toj opciji. Radujem se kad pročitam za usvajanje od strane singl osoba kao da se meni nekadašnjoj to desilo. Ali moj put je bio na nekoj drugoj strani...

Nije dovoljno decu samo roditi/usvojiti nego tu decu treba izvesti i na put, imati dovoljno snage za njihovo odgajanje a to nije ni malo lako. Takodje ljudski vek nije neograničen, naravno da se može desiti da umremo i u pedesetoj, ali svi su izgledi da nećemo biti baš mnogo jaki i da deci nećemo mnogo pomagati već ćemo im pre biti na teretu u osamdeset i nekoj. Ne kažem da treba imati predrasude prema nekim godinama ali osoba bi sama trebalo da razmišlja o tome. Po meni, mnogo je realnija opcija za vas da usvojite neko dete od preko deset godina i uživate u roditeljstvu, a ne da razmišljate šta je sve moglo da bude da je bilo i pokušavate da nekako dete bude manje... No svako zna svoj put i ako vi mislite da je bitno za vas da je dete manje svakako pokušavajte.

Mi smo prilagali od papira i što su tražili i što nisu tražili. Sve to stvara sliku o vama. Pored tih potvrda koje su se nalazile u spisku prilagali smo i sve ugovore o stanovima i ostaloj imovini. Ako potvrde stoje u spisku onda moraju da se prilože. A ako vi priložite još nešto sem obaveznog neće vas odbiti, bar nas nisu i to su gledali. Ali to se složi pregledno bar mi smo tako radili. Znači kad smo predavali sve po redu smo imali sa spiska i ona službenica što je uzimala je sve to i kontrolisala i upisala u kompjuter. Onaj 'višak' tj te ugovore nije ni gledala ali nije izbacila iz fascikle i kad smo bili na razgovoru sa socijalnim radnicima onda smo prešli i njih.

Ja sam dala fotokopije ugovora (o poklonu) i vlasnicke listove za nekretnine. Niko mi nije trazio poreska uverenja o izmirenom porezu niti sam ih vadila.
Sto rece Simona, poredjajte lepo, uredno (ja sam im poredjala u registar po rednim brojevima sa njihovog spiska) i pregledno dokumentaciju.
http://tinypic.com/r/2iaxtzp/9
Kada sam predavala u Centru, sluzbenica mi je rekla "kamo srece da svi donesu ovako urednu dokumentaciju, imali bi manje posla".

Hvala vam na odgovorima, puno nam znace kao usmerenje i kao podrska . Mi recimo nismo vencani u opstini? Sta traze kao dokaz da smo u vanbracnoj zajednici? Dobro je to sto smo u LK na istoj adresi. Ako im je bas zapelo mozemo se i vencati za pola sata :). Kakvo uverenje traze sto se tice posla? Meni je posao specifican, vrsim neku vrstu individualnih treninga i to se zvanicno ne vodi nigde. Sam sebi odredjujem platu u zavisnosti od obima posla. Imamo par stanova koje izdajemo i imamo ugovore sa stanarima, nadam se da ce to prihvatiti kao dokaz o zaradi?!

Necete priloziti vencani list. U zahtevu koji prilazete uz svu dokumentaciju, a koja treba da bude kratak opis vas i vase vanbracne zajednice, vaseg zivota, interesovanja, obrazovanja, porodice, itd... izdvojite pasus i napisite koliko dugo ste zajedno, sta vas veze, neki kratak osvrt na vasu vezu i zasto niste vencani i tome sl. To bi ja uradila.

Ako ti sam sebi odredjujes platu to bi trebalo da znaci da si neka vrsta preduzetnika i da imas knjigovodju koja ti obracunava platu a na osnovu koje placas doprinose drzavi. Knjigovodja ti onda napravi papir na kome pise prosek plata u zadnja 3 meseca i to je to. Moj muz je preduzetnik i plata mu je minimalac od 20.000. To smo prilozili. Kasnije kroz razgovor u Centru lepo vas pitaju koliko vi para prosecno mesecno zaradjujete i vi fino kazete istinu.

Ako imate nekretnine koje izdajete, prilozite fotokopije ugovora o izdavanju i to vam sve lepo ulazi u mesecna primanja.

Da usvajate mladje dete ja bih vam možda savetovala da se venčate. Mislim zakoni su jedno a slike u glavama drugo a predrasuda sigurno nisu sasvim oslobodjeni ni socijalni radnici. Medjutim za stariju decu od deset i više godina neće se boriti mnogo parova/pojedinaca, možda vam se može desiti i da budete jedini kandidati. Tako da mislim da ne morate to da menjate ako vam odgovara da budete u vanbračnoj zajednici. I opet nemojte da to što nema 'konkurencije' za 'stariju' decu shvatite kao neku vašu slabost. Na zapadu se i oni usvajaju pa i tinejdžeri, to je opet naš mentalitet i predrasude što nema interesovanja za 'stariju' decu... A vi ne gledajte na to nego učinite i sebi i detetu bogatiji život. Ima jedan film vrlo inspirativan koji sam ja stavila na nekoj od prethodnih strana pa supruga i ti pogledajte kako to izgleda, singl otac koji je usvojio trojicu tinejdžera. Mislim verujem da nije baš stalno pesma kako je tu prikazano ali vidi se dovoljno pozitivnih osećanja koja mogu da vas pokrenu da vidite svu lepotu usvajanja i starijeg deteta. Pisala sam kako je moje dete tapšalo i bilo ushićeno tim kratkim istinitim filmom a mislim da deca ne mogu da se prevare i da svojim čistim srcima osećaju kad izbija ljubav :) Gledali smo mi razne filmove o usvajanju ali nije nikad odreagovao kao na taj film... Možda i zato što je usvajanje starije dece potpuno jasno, vi imate biološke roditelje koji niz godina nisu mogli da razreše svoje situacije i brinu o detetu, dete koje se saglasilo sa usvajanjem, ono već zna da vi niste biološki roditelji, ne morate da mu objašnjavate šta je genetika a šta sredina itd... Vaše je samo da zajedničku odluku vas i deteta razvijate, da radite na medjusobnom većem razumevanju, mislim daleko je to od 'samo'... ali ako ga odaberete je jedan težak ali veličanstven zadatak.

KOji centri u Bg koji praktikuju da organizuju skolu za parove sa vise opstina? Procitao sam u predhodnim postovima da neki centri bas i nisu azurni i da traze da se "mole" i zivkaju svaki cas da bi pokrenuli skolicu i slicno.

Dragane,
sumnjam da iko od nas može da ti odgovori na to pitanje. Svi smo se bavili samo centrima za socijalni rad kojima pripadamo po mestima stanovanja. U principu svaki centar ako ima dobru volju može da organizuje školu za više opština. Ali ako ima dovoljno parova/pojedinaca sa vaše opštine to možda i nije potrebno. Ponekad su centri organizovali i samo za jedan par školu što je po meni gubitak jer je škola roditeljstva najbolji deo procesa dobijanja podobnosti. Ali sve to ćete videti kada krenete u proces.

Dragane,

Znam sigurno da skolicu organizuju CSR Zvezdara i CSR Palilula. Pozdrav!

Dragane, kada je nama organizovana skolica bilo je ljudi sa 4 beogradske opstine.

Kod nas sa dve... Ali sam čula kasnije da su se organizovali i drugačije pa nekad nisu ni spajali. Tako da sve zavisi od grupe do grupe. I od vas, ne samo od socijalnih radnika. Suprug i ja smo kukali da nas spoje sa bilo kojom opštinom, ne mora susednom, ići ćemo u bilo koji deo grada samo da bude što pre. Takodje nismo imali uslove oko posla jer smo mogli da izlazimo. Ako vi imate neke uslove tipa ne možete da izadjete sa posla ili ne možete nekih dana (što se dešavalo kasnije u našoj školi roditeljstva kod nekih osoba) to njima otežava organizaciju. Bar kod nas je psiholog hteo da se škola roditeljstva drži u radno vreme a ne da on mora da ostaje prekovremeno zbog nas. Ali nekad toliko nije moglo kod nekih ljudi da se dogovori da je moralo i to da bude. A neki psiholog neće možda imati dobru volju da radi prekovremeno nego će vas ostaviti da čekate dok god vi kao grupa ne dodjete u radno vreme. Uglavnom važno je da uspostavite lep kontakt sa socijalnim radnicima. Nemojte mnogo da gledate na naša iskustva, njih ima raznih i ovakvih i onakvih. Zavisi od socijalnih radnika a kažem zavisi donekle i od nas. Čak i u istom centru za socijalni rad ljudi su ovde pisali da su neki imali super timove a neki drugi prilično loše. Tako da zavisi izgleda i od malo sreće :)

Skupili smo sve papire i u ponedeljak ako Bog da idemo u centar. Jedino ne znam hoce li supruzi prihvatiti uverenje o nekaznjavanju u kome pise da se izdaje za starateljstvo, iako smo trazili za usvajanje? Cekali smo 10 dana taj papir.

Ne bi trebalo da imate problem.

I ja mislim da neće biti problema... Videćete kad budete imali dete na svakom dokumentu tipa djačke knjižice ili sličnom piše roditelj ili staratelj. Pretpostavljam da je to onda ista potvrda i da nisu samo dobro napisali. No vi predajte pa ako bude trebalo da se menja reći će vam u centru.

Srećno i javljajte kako napredujete

Simona,

Hvala na odgovoru u vezi stana. Da, ja bih takodje trebala da nasledim nekretnine koje moji roditelji imaju i koje prilicno prevazilaze vrednost ovog mog stana i dakle, ja cu to da navedem. Kako vidim ne bi bilo lose da prilozim i dokumentaciju koja je na ime oca i majke. To mi nije bas lak zadatak, obzirom da ja jos njima nisam rekla za odluku o usvajanju, mada znam da ne bi imali nista protiv. Moja majka je podrzavala jednu svoju koleginicu koja je htela da usvoji dete, a imala je ranije jos jednu koleginicu koja je imala usvojeno dete i o njoj je pricala sve najlepse. Tako da, koliko sam videla nemaju te predrasude, ali oni, iako su itelektualci, sada su vec stari i imaju obicaj u poslednje vreme da pronalaze negativne strane u svakoj mojoj odluci ili nameri, uveravaju me da necu uspeti i da nema sanse, gledaju sve pesimisticki i iako sam po prirodi jako uporna zaista ponekad osecam kako trosim energiju i nerve na njih objasnjavajuci im nesto uzalud umesto da se bacim na posao. Postavljaju milion pitanja na koja ja nemam odgovor i uvek vide negativan ishod. To mi zaista utice na raspolozenje, a i nije preporucljivo stalno biti pod uticajem negativno nastrojenih ljudi kad nesto hoces da realizujes. Tako da sam videla da je bolje da ih stavim pred svrsen cin i svi zadovoljni. Tu strategiju sam vec primenjivala i ispostavilo se da je mnogo bolja nego beskonacno odgovaranje na pitanja i objasnjavanje kako ce sve biti super, jer ja ne mogu da dajem garanciju ni za sta. Ne znam da li ce me iko pitati u CSR u vezi mojih roditelja i usvajanja odnosno kako se oni odnose prema tome, mada se meni cini da je to ipak licno moja stvar. Uglavnom iz navedenih razloga tesko mi pada pribavljanje dokumenata za njihove nekretnine jer je to kod njih, pa cu jos videti da li cu ih priloziti, mada sam razumela iz tvog pisma da je bolje da se priloze.

Htela sam da napisem za Dragana 1 nesto sto mozda i nije relevantno sada, ali verovatno postoji kao opcija. Naime, ja sam osim americkih citala dosta i ruskih sajtova o usvajanju. Videla sam da Rusi, a i Ukrajinci imaju toliko emisija o usvajanju koje se emituju kod njih na TV. Zapravo, tamo mnogo dece ima po domovima da drzava na razne nacine podstice ljude da usvajaju decu. Stalno dovode u emisije usvojitelje i decu i pokazuju to kao najplemenitiji cin. Postoji jedna emisija gde pronalaze i dovode bioloske roditelje koji su ostavili to dete. Cak sam nedavno cula u jednoj Ukrajinskoj emisiji da je usvajanje vid patriotizma. U Rusiji bez problema mogu da usvajaju i single osobe. Sve u svemu, videla sam da tamo ima puno dece i da stranci mogu da apliciraju za usvajanje. Slusala sam u jednoj emisiji da je procedura za Ruse slicna kao kod nas, pa pretpostavljam da je takva i za strance. Pozdrav.

Gabrijela, nas je bas zaintrigiraloa ta mogucnost usvajanja i u Rusiji, ili mozda Donbasu, jer tamo je sad nazalost puno dece bez roditelja zbog rata. Ima li neko iskustva sa tim procedurama, kako to ide i koliko traje? Mi smo otvoreni i dalje za sve opcije, cini mi se da u Rusiji ne postoji ta famozna granica u godinama. Ide li se preko njihove ambasade sto se tice aplikacije, ako neko zna bili bismo mu veoma zahvalni da podeli info sa nama na forumu. Da li je neko mozda usvojio dete iz Rusije?

Gabriela,
prilaganje dokaza o imovini roditelja nije nikakva obaveza niti to može da udje u zvaničnu dokumentaciju. Mi smo to uradili jer smo razmišljali da na osnovu svega što prilažemo socijalni radnici stvaraju sliku o nama. U našem slučaju je bilo imovine koja je na moje ime, znači uneta u brak i u slučaju razvoda opet pripada samo meni. Sa druge strane na njegovo ime nije bilo ničega. Onda smo mi priložili ugovor o stanu na ime njegove majke a i kad smo pričali smo rekli da je to radi te slike. Imaju naši roditelji i druge neke imovine o kojima dokaze nismo prilagali. Tako da je to samo ideja ukoliko ti ili neko drugi proceni da mu je nešto radi slike koju stvara potrebno inače nije nešto što se traži. Što se roditelja tiče, da, socijalni radnici će pitati šta oni kažu o odluci o usvajanju. Smatra se da dete dolazi ne samo u tu osnovnu porodicu već i širu a takodje i u rodbinu. Jedno od pitanja biće i da li imate dece u rodbini ili kod prijatelja i kog su uzrasta i da li planirate da sa njima se dete druži/igra. Kada dete dodje ima taj jedan period od šest meseci koji je prilično zahtevan jer dete tada još nije ostvarilo kontakte, stvorilo svoja prijateljstva a može se desiti da žali za onima koje je imalo u hraniteljskoj porodici i čak odbija da stvori nova. Ukoliko je malo u to doba najčešće ne ide u vrtić a vi ne radite (imate pravo na odsustvo radi nege deteta a savetuje se da prvih šest meseci dete ne pohadja vrtić jer je to period adaptacije, e sad ako je školsko u školu mora da ide). Vaše je da dete uklopite sa novim društvom, u tom smislu deca koju znate mogu da igraju veliku ulogu, mada ćete morati da stvarate kontakte i sa novom decom iz naselja u kojima živite i kojima se dosad možda niste bavili. Takodje ako ste vi u gradskim sredinama a većina dece na hraniteljstvu je na selu to je ogromna promena za dete.

Moram da kažem da to predstavljanje usvajanja kao humanog dela ili patriotizma je bljutavo skroz. Humanizam je najgora predrasuda meni, licemerni izgovor za prikrivanje predrasude zvane 'tudja deca' i svih ostalih. U svakom slučaju ja sam samo majka, humanistkinja nisam. Humanost smatram totalno pogrešnim motivom za usvajanje a već sam objašnjavala da ukoliko ima ljudi sa takvim motivom deca će ih brzo razbiti. Umesto da im budu zahvalna što humanisti pretpostavljam očekuju žaliće za hraniteljima, za biološkim roditeljima ako su bili kod njih i imaće razne vrste 'nezahvalnog' ponašanja. Tako da ja humanistima savetujem da humanost ispoljavaju na druge načine, odnošenjem odeće u domove, pomaganjem u školovanju nekog deteta ili tome slično. Usvajanje je roditeljstvo. Patriotizam neću ni da komentarišem

Ja sam se bavila usvajanjem iz stranih zemalja donekle ali pošto smo relativno brzo usvojili našeg sina ne previše. U svakom slučaju postoji tema o tome ovde na forumu pa iščitajte, možda se nešto i menjalo u medjuvremenu. Tada je morala prvo u svakom slučaju da se dobije podobnost ovde. Za Crnu Goru sam čula razne informacije od toga da je to realna opcija i da je neko uspeo i odatle da usvoji do toga da je nemoguće. Usvajanje iz Rusije ili Ukrajine je možda moguće preko ambasada ali za to treba dosta novca.

Gabriela, nemas potrebe da prikazujes nekretnine svojih roditelja, sasvim dovoljno je sto imas svoju. Njima je bitno gde ce dete da zivi sa tobom a ne sta ces ti da nasledis kasnije.

Ja moram da priznam da se nas centar nije mnogo udubljivao u pricu sta nasi roditelji misle o usvajanju. O tome smo pricali citavih 10 minuta:
"Sta vasi roditelji misle o vasoj odluci?" - Pa slazu se, raduju se zbog nas, potpuno nas podrzavaju i jedva cekaju unuce koje ce moci da setaju po morima i planinama, banjama i evropama itd.
"Imate li brace i sestara?" - Ja ne, jedinica sam u majke mi , moj muz ima brata.
"Vas brat ima decu?" - Da ima troje. Moje dete ce sutra imati s kim da druguje, da provodi vreme kod strica u inostranstvu i zblizi se sa bracom i sestrom.

Toliko o roditeljima i bratu. :)))))

Ako ti ne zelis jos da kazes roditeljima, onda lepo slozi pricu centru kako su oni odusevljeni, raduju se, ostatak rodbine takodje i bla bla itd... :)) pa kad jednog dana budes zelela da ih dovedes pred svrsen cin, ti to uradi.

Sto se tice medjunarodnog usvajanja, toga koliko ja znam kod nas nema. Ovo je moje iskustvo.... Ja sam se bavila tom tematikom kad sam ulazila u ovu pricu jer smo oboje drzavljani jedne zapadne zemlje i onda smo razmatrali gde je bolje da podnesemo zahtev. Prvo sto mi je upalo u oci bio je podatak da usvajanje kosta izmedju 15-25.000 eura. U to je uracunata agencija, putovanje u maticnu zemlju deteta (da l' Ukrajina, da l' Filipini ili Kina, nije vazno), razni troskovi, uglavnom kad se sve to sabere izadje ova cifra. Cak sam iz te zapadne zemlje mogla da trazim da dete bude iz Srbije jer nasa zemlja ima potpisan ugovor. Osim toga, u mojoj rezervnoj zemlji, skolica roditeljstva je trajala godinu dana a ne 6 nedelja kao kod nas, podobnost donosi sud, a bez 2 plate od najmanje 1000-1500 eura nismo mogli ni da sanjamo da se upustimo u pricu. Tako je ta kombinacija sa rezervnom drzavom otpala a mi se okrenuli na domace usvajanje.

Valjda zavisi i od centra do centra. Kod nas su se bavili širim porodicama i dok smo bili pojedinačno i kad su nas okupili u školi roditeljstva. Tu verovatno zavisi i od pitanja. Moj muž je pitao da li zabrana pričanja detetove priče mora da se odnosi i na njegovu majku. Pošto je on sa majkom dosta blizak. A to pretpostavljam je pitanje značajno za mnoge muškarce. Elem psiholog je odgovorio da on može majci da priča šta hoće iz sopstvenog života ali da detetova priča nije njegova nego je on njen čuvar dok dete ne odraste. A dete kad odraste može da odluči da li da priča babi ili ne. Druga jedna žena je pitala zašto da ne naprave odmah proslavu, oni ne da su bliski sa širom porodicom nego sa rodbinom i svi jedva čekaju dete pa hoće čim dodje kao kad se dete rodi da prave slavlje. I to je bilo pod ne. To zato što bi svi ti ljudi bili za dete stranci a sa njihove strane bi bilo vrlo emotivno "dodji tetki, stricu, strini..." A dete bi se prepalo. Nama su savetovali da prvih dan do dva budemo sami sa detetom. Posle jedan deda, baba, drugi deda, druga baba, pa onda sestre, braća... Svako da provede po popodne sa detetom da uspostavi odnos sa detetom a tek posle baba i deda zajedno... Rodbina tek kad dete dobro upozna nas i širu porodicu. Mi smo tako i radili, sve školski, koliko znam neko se toga pridržava, neko ne... Takodje su nam savetovali da kako prodjemo čas u školi roditeljstva upoznajemo i naše najbliže sa onim što učimo. Ja sam to radila a muž nije i mislim da je dobro raditi. Koliko god moji roditelji ni danas a verovatno ni nikad ne gledaju na usvajanje kako ja gledam (oni su zacementirali starovremensko shvatanje usvajanja Viktor je naš a mi njegovi i zaboravimo usvajanje i biološku porodicu, to što ja pričam da tako ne može i da nije dobro za usvojenu decu kao gluvima da pričam) neke stvari su ukačili. Tako je moja majka mene zaštitila od svih predrasuda sa strane rodbine, preuzela je da se ona čuje sa njima i tumači kako je znala i umela. Kaže da je bila zapanjena količinom predrasuda, neke mi je prepričala a neke kaže da je sama bila toliko šokirana da nije ni mogla (možda što bih ja sa tim ljudima prekinula svaki kontakt ili da me ne potresa u periodu adaptacije). Takodje mi je pomogla i oko osoba iz okoline opet objašnjavajući da nismo humanisti nego roditelji, da ne treba da ih zanima ko su biološki roditelji eto poznaju nas koji smo roditelji, da nismo doneli sreću detetu nego ono nama i sve tome slično. Eto i iz tih razloga znači da su vaši roditelji na vašoj strani i koliko god možete da ih upoznate sa usvajanjem.

E sad ja da upitam nešto prvenstveno vas koji ste prošli već postupak usvajanja i školu roditeljstva... Da li su vam rekli da je detetova priča strogo čuvana tajna koju ni pod kakvim okolnostima ne smete da spominjete? I da li se ako imate dete toga pridržavate?

Mi smo o tome raspravljali na blogu i Daca se čudila da nam to baš toliko zabranjuju. Sad pošto Viktor raste i već zna svoju priču ima sličan stav. Isto misli da je to preterivanje. Razumljivo mu je da ne idem po naselju i svima pričam da je usvojen i šta se desilo sa biološkim roditeljima ali u krugu prijatelja naročito ako su i sami usvojeni ili usvojeni roditelji on ne vidi potrebu za tolikim ćutanjem. Kako sam već pisala priče dece nisu nikakve vanzemaljske pa on ima i drugara sa sličnim situacijama u biološkim porodicama do duše pa njihovi roditelji pričaju o tome stoga ne vidi razlog što mi ćutimo. Ali ja rekoh da ti ljudi mogu da pričaju o sebi a mi ne možemo o njegovim biološkim roditeljima, to nismo mi, ali on kad želi može svakako.

znate i sami da sam ja pravila opa puta festu kad su deca dosla i to odma taj dan mi oba puta bila kuca puna i deca su uzivala u tome ,da je miki kad je zadnji godt otido samo tad pito mama dali ja idem kod hranitelja ili sad ostajem stalno ovde da zivim.otad mi je uvek kuca puna i nikad nisam imala problema sto sam to uradila,jer sam prva bila protiv tog da jedni po jedni upoznaju decu jer kao prvo kod mene je kuca puna nas je 7 u zajednici a sutra dan su dosli sa moje strane njih 10 odjednom .a deca su se osecla oba puta kao da su odrasla sa njima,marija je imala 10 meseci i isla iz krila u krilo kod sviju i uzivala je ,kad uzmem sad da gledam slike sve vidim koliko je uzivala u prvom susretu sa familijom.
a znam da bi se neko i najutio da sam prvo dozvolila da neko dodje a tek posle koji dan drugom po tome ispade da je neko vazniji od drugog a inace svi su mi jako vazni u zivotu.zato smo i rekli ko kad oce i moze da dodje da su dobrodosli kao da sam se porodila znam da bi tak osvi isti dan doelteli da vide dete
miki kad je stigo kuci posle 2 sata smo nas troje izasli da setamo napolje i da se igraju sa decom na ulici i ponasali sm ose od prvog momenta kao da smo zajedno zadnje 4.5 g a ne tek pre 2 sata da je doso u nasu kuci i da cekamo goste uvece na slavlju

Simona, i nama je to savetovano. Mislim da to spada pod standard paket-pricu CZSR. E sad iz mog ugla gledano, ja koja sam jako bliska sa mojom majkom takvu informaciju od nje nikad ne bih sakrila. Prvo moja majka je osoba koja je uvek na mojoj strani a drugo nikad tu informaciju ne bi zloupotrebila niti je sirila na sva usta. Dakle zavisi kakve ko roditelje ima i sta sa njima moze da podeli. Ja mislim da je to preterivanje, ali valjda da naglase ljudima da ne alapacaju na sva usta pa da im se to jednog dana obije o glavu i da svaki Kurta i Murta zna pricu o njihovom detetu. U redu mi je reci nekome ko ti je izuzetno blizak i ima vaznu ulogu u tvom zivotu a sta ce komsija da misli ili moja rodbina, uopste nije od znacaja, niti oni tu informaciju treba da imaju. Dakle, selektivno.

Sto se tice slavlja u cast deteta, to cu jednog dana da procenim na licu mesta. Zavisi od deteta i kakvog je karaktera... drustveno, stidljivo, povuceno itd... ako budem srece ko Nina, odma zurku pravimo u kafani

Simona, ti si skolski ispratila skolicu, ja se na danasnji datum ne secam 2 dobra saveta da su mi tamo dali ali se zato secam svih faca i blago telecih pogleda na moja pitanja koja su ostala bez odgovora a svako je bilo na mestu. Imam strahovito lose misljenje o skolici i ne propustam priliku da to naglasim. Nisu znali da mi kazu osnovnu razliku izmedju usvajanja mladje i starije dece, o cemu dalje da pricamo. Najtuzniji podatak je da centri nemaju predstavu kako zive usvojena deca. Onog momenta kad dete dobije novo prezime, tog momenta prestaje njihov interes za nas. Oni su svoje otaljali.

Trebalo bi Snedra da im napise prirucnik za usvajanje pa da slepo prate njena uputstva jer je meni bilo korisnije njeno iskustvo nego sve sto sam tamo cula.

Hvala Ambra.

Što se socijalnih radnika, psihologa tiče, razumem ja da oni nemaju svoje lično iskustvo usvajanja, takodje da je to njihov posao da se time bave a ne njihov život. Nemaju ni lične kontakte nakon konačnog usvajanja jer mislim da većina roditelja ne odlazi nakon toga u czsr. No imaju internet, imaju neka istraživanja koja bi mogli da pročitaju... I ako to ne čine možda je i bolje da ne daju nikakve informacije nego bilo kakve. Recimo smatram da su nama prenaglasili ulogu hranitelja a potcenili ulogu bioloških roditelja i porodice za život usvojene osobe. Biološki roditelji za usvojene su nam predstavljeni kao eto traže ih samo da zaokruže svoj život i onda mi nastavljamo srećni i zadovoljni. Nijedna reč nije bila o dubokim krizama koju ogromna većina usvojenih da ne kažem baš svi imaju vezano za identitet, reunion, sve što proizlazi iz toga. Bez obzira što to dolazi kasnije važno je i u vaspitanju deteta mnogo ranije prepoznavati začetke težine i učiti dete kako da se sa teškim osećanjima nosi. Takodje u tom svetlu je pitanje koliko je njihov savet da se ostaje u vezi sa hraniteljima opravdan. Naprotiv, svi odrasli usvojeni sa kojima sam ja pričala smatrali su da je tu vezu trebalo prekinuti. To zbog toga što znaju koliko je teško imati dve porodice a sad ubacivati tu i neku treću porodicu postaje neizdrživo. Ja sam i u tome postupila kako nam je savetovano, pretpostavljajući da socijalni radnici nešto znaju ostali smo u kontaktu sa hraniteljima. A da su mi bila ova saznanja tada prilično sam sigurna da ne bi tako bilo. I često se grizem što koliko god da objašnjavam ne shvata još Viktor usvajanje i to baš precenjujući značaj svog boravka kod hranitelja (a u to vreme je bio na brizi države, kako je bio kod njih mogao je biti i u domu, znači li to da bi se mi bavili sada domom i išli da vidimo osoblje tamo?). Za tu zbrkanost koja potencijalno ako se ne reši može u budućnosti skupo da košta Viktora a i nas sa njim direktno su mi krivi saveti psihologa. Naravno i ja koja sam slušala ali misliš da stručna lica bolje znaju kad ono... Tako da, ne žali ako negde niste dobili "upustva", možda ćete mudrije postupiti bez njih.

Za Snedru se slažem. Srećna sam što su naši sinovi prijatelji, nas dve prijateljice a i cele naše porodice. Razgovori tu mnogo znače. I kada nemamo isti pristup nečemu, znači da razmotriš neko drugo vidjenje. A naravno često se razumemo, i bez reči. Kako usvojeni imaju svoj ugao i prepoznavanja tako isto i usvojeni roditelji. Niko bolje ne razume nas nego drugi usvojeni roditelj. Sve te situacije sa adaptacijom, hraniteljima, biološkim roditeljima i najvažnije našom decom kroz život mogu uz trud da shvate i drugi ljudi. Ali oni shvataju spolja, tu sliku iznutra, sva ta protivrečna osećanja, dileme, strahove i radosti zna samo onaj koji je takodje ima.

Ne mislim ja da trebaju iz licnog iskustva da pricaju i ne ocekujem da su usvojili dete. Ono sto sam ocekivala je da se skolica zasniva na faktima, realnim situacijama, iskustvu kroz godine bavljenja tim poslom, a ne da mi se izvode dramske sekcije i pricaju price o majmunu. Da ne slusam kako im je Vucic smanjio plate pa im je to bila tema dana. Neozbiljno. A tek kad mi izvuku pricu o studiji iz npr. Amerike... na to sam dobijala nervne napade. Pa gde mi zivimo, u Srbiji ili Americi? Pa nemamo mi americki mentalitet nego srpski, ne gajimo decu po svedskom modelu (za mene promasenom) i nismo politicki korektni prema usvajanju ko Italijani.

Kada par udje u pricu o usvajanju, zeljan je informacija. Realnih informacija onog sto se desava u stvarnom zivotu. Ocekujes da saznas sto vise moguce jer ces sutra biti roditelj usvojenom detetu. Licno ne mislim da je to nadroditeljstvo ali da je drugacije - jeste.

Nije u redu da ja mogu da nadjem na internetu 100x vise informacija o usvajanju i da obilazim razne forume citajuci o tome i da mi tamo neki nepoznati nick pomogne mnogo vise svojim iskustvom nego skolica roditeljstva.

Rekla sam vec da u mojoj rezervnoj drzavi skolica traje godinu dana. Zasto toliko? Zato sto te obucen tim ljudi pripremi na sve moguce scenarije i situacije, zato da ti se ne desi da se sutra nadjes u situaciji da ne znas sta ces. Da ne ostanes sa pitanjima koja nemaju odgovor. Da od deteta ne napravis drustveno promaseni slucaj jer nisi znao da se nosis sa usvajanjem. Na zapadu odavno postoje udruzenja i grupe podrske usvojiteljima, kod nas se juce setili da dovedu u skolicu roditelja koji je usvojio dete i usvojeno dete da pricaju o svom iskustvu.
I tek onda kad cujes "zivo" iskustvo shvatis da si slusao gluposti 5 nedelja pre toga.

Da se bar neko seti da pozove usvojitelje koji su skoro, davno, odavno usvojili dete pa da kazu ej ljudi hajde da sagledamo usvajanje kroz godine, da vidimo kakva su vam iskustva, sta je bilo lako a sta tesko, da sutra pomognemo drugim ljudima, da ih pripremimo, naucimo, spremimo za jedan takav proces. Ma jok... nek se informisu ljudi po forumima, sto bi se neko bavio time.

Tako ce sutra moje dete u skoli da slusa pricu da je biti gay ok i da su 2 mame i 2 tate potpuno u redu ali nece imati gde da cuje 2 prosto prosirene recenice o usvajanju. Neko ce da se potrudi da se brze sazvace sta znaci biti transrodna osoba ali ce zato usvajanje da ostane tabu tema puna predsrasuda.

Ambra,
to je sjajno da školica traje toliko dugo.

Što se školskih programa tiče, deca se ne uče nikakvoj toleranciji, na žalost. Bar u prvom razredu sve lekcije su o klasičnim porodicama i ima jedna kratka gde se kaže da porodice mogu biti i drugačije sa slikom singl roditelja. Ništa drugo. Ja ne bih imala ništa protiv da uče o gay porodicama, saznanja o različitostima otvaraju put za sve različosti. Na žalost nije to tako već u prvom razredu je opasno biti "peder" pa je Viktor došao da me pita šta to znači, naravno on zna reči gay ili homoseksualac ali nije znao tu reč... Ja njega učim da bude tolerantan prema svim različitostima jer onda može da zahteva i toleranciju prema sebi (mada bi ga isto učila i da nije različit ali ne bi to bila tako važna lekcija).

Na spisku koji smo dobili je i "poresko uverenje iz uprave javnih prihoda" i fotokopija ugovora o stanu. Kad sam kupovao stan bivsi vlasnik je platio porez, ne znam da li je to taj porez, ili i ja moram da platim nesto? Traze 15 stavki ukupno, ne vazi se uverenje da nismo liseni poslovne sposobnostiviz suda, nego moramo platiti ukupno 3200 din. za po dva papira u sta spada i uverenje da nemate izrecene mere protiv nasilja u porodici. Znaci, nemojte vaditi u sudu uverenje, vec ce to uraditi sam centar za vas.  Takodje, uverenje da nismo osudjivani koje smo uzeli iz Supa ne vazi, jer ce oni to isto uverenje uzeti po sluzbenoj duznosti.  Videcemo hocemo li uspeti sutra da predamo papire. Kako je krenulo, trebace jos neko vreme dok ne budemo uspeli, videcemo vec?