USVAJANjE od prikupljanja dokumenata do dobijanja podobnosti

Mi smo to isto činili a i danas se zovemo mama i tata a i baba i deda... Ili detetu kažete: "Odnesi to i to mami/tati (bez dodavanja imena)' Mnogo je lakše kad dodjete do takvog oslovljavanja a deca krenu sa nekim lošim/teškim komentarima, bar meni je bilo. Recimo kad Viktor kaže u ljutinji: 'Ti mi nisi mama.' A muž ili ja pitamo: "Kako to mama ti nije mama?" apsurd sledi već iz samog pitanja. Da smo pitali:"Kako to Simona ti nije mama?" moglo bi da bude, Simona ne mora da bude mama... Ali mama je sigurno mama

Tatu je od prvog dana zvao tata jer je takvog tatu i zeleo. Vidokog skoro dva metra sa bradom i preko 100 kg. A mene je zvao Tijana samo ponekad mama. I vise slusa tatu jer je visok i krupan. Tataga lupi dva tri put po dupetu i on posle pet minita kaze:zasto ti mana vices na mene a tata nikad cak me i ne tuce. Ja u cudu pitam: Kad sam vikala? Pre deset dana. Toga se seca a tata koji ga je malo lupio po guzi e to ne sme da kaze. I kad su tete iz nasrg centra bile u poseti kaze da se ljuti na mamu jer mu govori da je malo dete. A taj dan mu nisam to ni pomenula vec ga tata celo jutro zezao malo dete malo dete. Kao vise volim tatu jer je veci i treba mu vise ljubavi a tebe manje jer si manja. Ha, ha; ha

Usvojena deca retko imaju balans na početku. Upravo zato što su imali život u kome nisu bile konstantno roditeljske figure. Obično su vezaniji za jednu osobu, najčešće majku a ponekad oca. To kasnije se sve unormali ali možete da pomažete tom procesu. Kod nas je bilo baš odbijanje supruga, mnogo drastično. Upozorili su nas i hranitelji da nije prihvatao ni kod njih muške likove, hranitelj i njegov sin kao da za njega nisu postojali iako oni kažu da su hteli da uspostave neki odnos. Tako je nastavio i kod nas, mama a tata ne postoji. Onda sam ja insistirala da se uključi i muž. Recimo imao je potrebu da se grli stalno sa mnom i ljubi a ja bar pred san uključim i muža u to. Svi se zagrlimo ili pevamo nešto da Viktoru bude zanimljivo pa otrpi i tatu i njegov zagrljaj. Ostalo je poznato kako se svi zagrlimo, podnese to nekako a onda vikne: "A sad samo mi!" To se podrazumeva da se grlimo Viktor i ja a da tata ide. Korak po korak smo izgradili njihov odnos i sad mogu da kažem da imaju sjajan kontakt. Ali nije bilo lako, niti smo do toga došli brzo...

E da, imao je iste momente kao tvoj sin Trkosoca samo obratno. Ja sam inače strožiji roditelj a pošto je Viktor prilično nedisciplinovan dešavalo se da mi pretera granice pa počnem da vičem, ako odgovori a on zna da da na vikanje viče isto, onda se žestoko posvadjamo. Posle pet minuta se pomirimo i Viktor tvrdi da ja na njega nikad ne vičem a tata mu je uradio ovo ili ono iako je muž onaj manje strog roditelj. Vremenom se to isto izbalansiralo mada je donekle ostalo. Tatu prijavljuje za svaki prekršaj kod mene a za mene prihvata da nekad moram da budem stroga

Juce smo naseg sina upisali u muzicko zabaviste. Jaoj te srece, radosti... Njega nista ne zanima kao muzika i instrumenti. letos smo bili na koncertu Dejana Petrovica i on je tri ipo sata slusao i gledao kao da ga neko omadjijao. Dvanaest sati doslo a njemu se jos slusa... Svaki dan moramo da pustamo na kompu trubace i ozbiljnu muziku. Hteo je vec danas da ide na cas al morace da priceka sledecu nedelju. Videcemo kako ce napredovati i dal je zaista talentovan za neki instrument.

Bravo, divno je sto ima talenta i sto ga zanima muzika!

Srecno u muzickom zabavistu!

Trkosoca,
čeestiiitaaam Mislim da je muzika sjajna za sve a pogotovo za našu decu jer muzika dopire i tamo gde reči ne dopiru. Sjajno ako je talentovan a opet i ako ne budu neki ne znam kakvi rezultati i talenat bavljenje muzikom je svakako pozitivno.

I naš Viktor je počeo da pokazuje talenat za muziku. Ustvari on je višestruko talentovano dete pa sam ja imala neki strah da ne promašimo nešto što je njegov stvarni talenat. Prvo se bavio sportom jer zaista ima smisla za to a smatrala sam za razvoj, rast da je bitan. Ali spominjao je i muzičku školu a ja sam se mislila jer nam i redovna škola ne ide baš toliko dobro da poželimo da ih ima dve No zimus sam počela da razmišljam da i kod mene često sam najneproduktivnija bila kad sam realno imala najviše slobodnog vremena a često sada nešto radim a da ne znam odakle slobodno vreme izvlačim.... I tako smo počeli da razmišljamo u pravcu muzičke škole i korak po korak krenuli ka toj ideji tako da i Viktor ove godine počinje da svira instrument koji je želeo... Kao i kod vas koliko god da se time bude bavio mislim da če mu značiti odnosno već znači (imao je neke neobavezne časove, svira ono što je naučio po kući, komponuje, ja mu sugerišem da kroz muziku izražava razna svoja osećanja pa i to radi)...

Bili smo u skolici upoznali uciteljicu.Mlada zena cak mladja od mene i muza otprilike 30 g. Nije bilo vise dece jer su juce kasno uvece okacili raspored pa mnogi nisu videli a misle da skola ne radi subotom. Casovi su ponedeljkom uvece i subotom od 11h po pola sata a kasnije i 45 min. Sta ce i dal ce nesto svirati videcemo, ali on ume da ponavlja melodije iz pesama i sa tv fantasticno. a za sport je duduk, loptu ne voli a karate je isao sa zaovinom decom da gleda casove i nije to za njega. On voli sintisajzer i posto imamo dva kod kuce svira cesto ali ne ume jos konkretnu melodiju. Muz mu pokazuje pesme posto je kod njega na poslu u pozoristu naucio. 18g radi u pozoristu i naucio melodije. Sve je bolje nego da se dosadjuje kuci. Yamisli yabaviste pa skolica ili neki sport i deci ispunjen dan. mi dogodine sledece jeseni upisujemo sina u predskolsko . Sa pet ipo g predskolsko jer je martovsko dete. Godine lete ko lude. Nama vec peti mesec od dobijanja naseg sina i cekamo poziv za konacno.... Udavih malo pozzz....

Zaboravih nesto... Kupismo jutros i papigu tigricu na svoju ruku a nasi roditelji protiv. Kao letece perje i hrana svuda... Mi smo jako srecni sa malim kucnim ljubimcem pa nek nam je bog u pomoc...Ha, ha, ha....

Trkosoca,
mene ne daviš nikad. Drago mi je što pišeš. Meni bude podsećanje na ono kako smo radili a novim i budućim mamama može da znači još više.

Dete može da ide na neku sportsku aktivnost i ako nije talentovano zbog razvoja, mišića i tako... Meni je sporno što Viktor verovatno ove godine neće moći da nastavi i sa sportom ali premnogo je i sport i muzička škola pored škole. Sačekaćemo ovaj mesec ali tako mi deluje... Ja sam htela već posle šest meseci kod nas da ga upišemo na nešto ali nije bio spreman, tada je krenuo u vrtić. U školicu sporta je krenuo nakon godinu dana. Mislim da su te školice sporta ako ih imate kod vas najbolje za tako rani uzrast. E posle je išao jedan sport, pa drugi sport, pa evo sad muzička škola. Mislim da dete treba da proba više stvari, naročito kod nas gde mi ne znamo nasledjene talente (ja sam pitala ali niko nije znao da mi kaže sem čitanja knjiga koje biomajka voli kao i mi ali Viktor nije još u tome baš odmakao mada ima naznaka da se to menja i da u budućnosti hoće) ali ne non stop da menja.

Super za ljubimče. Uživaćete, naročito vaš mališan, mislim da je prava odluka

Danas su nas zvali iy czsr i zakazano usvajanje za 27. oktobar. Popricala sam sa soc.radnicom i rekla je da ne bi trebalo prekinuti kontakt sa hraniteljima. Ponekad bi trebalo dsa ih vidi i poprica sa njima kad procenimo mi da je pravo vreme za to. Drago mi je jako jer oni su predivni ljudi i dali su nam skoro , 90% dobro dete. ostalo smo mi popravili i eto. Imali smo kroz ovo usvajanje previse srece . prvo jako kratko cekali, drugo dobili divno dete, upoznali divne hranitelje, dobre radnice iz czsr... I svakom bih savetovala da usvoji dete. Nije strasno, ni komplikovano puno. Ali da treba strpljenja i upornosti treba. I kad bi me pitali usvojila bih jos jedno dete starije. I hvala svima na ovom forumu koji su nas podrzavali. Javicu kako je sve proslo. Sveta Petka je 27.
a mi prvi zahtev nasem centru predali na Svetog savu

Trkosoca,
sreeećnooo...

Nama je konačno usvajanje bilo dva dana kasnije po datumu, 29. 10. 2012. Ne slavimo to kao drugi rodjendan nego dan kad smo prvi put ugledali našeg sina. Čak ni ne pominjemo najčešće datum konačnog usvajanja, ja ne volim da Viktora mnogo opterećujem, ali ja se uvek setim. Što se hranitelja tiče nama su u prvom našem centru kad smo prolazili školicu roditeljstva govorili da obavezno ostanemo u kontaktu sa hraniteljima, da je to važno za detetov identitet. Ovi iz Viktorovog centra nam nisu ništa govorili. Bili su malo i iznenadjeni da ostajemo sa njima u kontaktu i da ih Viktor spominje.

Ne znam da li je ostala ista praksa ali kada smo mi išli mora da se čita rešenje o konačnom usvajanju pred vama i detetom. Ako je tako i danas pripremi malo sina. To deluje onako po meni suviše ozbiljno za dete. Mi nismo znali unapred da se to čita pa je Viktor bio sav zbunjen. Na sreću poneli smo mu nekog čupka koga je on sve vreme češljao. I vi ponesite neke igračke ili Nina je čini mi se ponela bojice, može i to da crta i boji... Svejedno je Viktor čuo to i nije hteo da se pomeri, ni da se osmehne, ni da progovori tokom cele proslave konačnog usvajanja. To je bilo neobično ponašanje i za njega tada, ali eto, tako je bilo... Ja sam već puno puta pisala kako je bilo kod nas ali za novopridošle koji su eventualno propustili i za tebe ako nisi negde naletela evo malo opisa... To se pamti, videćeš, ja posle pet godina pamtim kao da je juče bilo. A i Viktor, pošto smo mi ipak u kraju gde je i taj czsr nekad prodjemo tuda a Viktor uvek pita šta smo slavili tamo pa mu ja pričam a i podsetim ga da je pre toga par puta tu video svoju biološku mamu (iako je bio još manji tada tvrdio je da se i toga seća kao i njenog lika). Kod nas je inače bila čitava proslava, bili smo mi i naši roditelji, socijalni radnici, direktor czsr, a onda su nas pitali da udju i ostali službenici pa su ulazili svi od čistačice do raznih službenika. Mnogi su znali Viktora i prilazili su mu da mu kažu da je porastao. A onda bi svi upitali za majku tj mene. Pa bi prišli da čestitaju majci i onda se rasplakali. Bilo je sve kao u meksičkim serijama, stvarno... onako emotivno i sa suzama... Čak su i socijalnim radnicima koji valjda ni zbog čega ne plaču oči onako bile vlažne Da li vi nosite neko posluženje za socijalne radnike? Hoćete li biti samo vi ili i vaše prethodne porodice?

Trkosoca, srecnooooo!

Stigli ste i do tog dana i bas na Sv. Petku! Divno!

Da dodam na ovo sto je napisala Simona da u resenju o konacnom usvajanju koje se cita naglas stoje ime i prezime bioloske majke i oca (ako je poznat), tako da je moguce, posto je vas sin vec veliki, da ce posle da vam postavlja pitanja, pa se psihicki pripremite na to.

Srecno!

Ja se sećam da sam se jedva suzdrzala da ne počnem da plačem dok su čitali rešenje, kad su krenuli da nam čestitaju nisam više mogla da izdržim i plakala sam kao kiša od sreće. Devojčici bilo strasno dosadno sve to.

Doci ce moji roditelji muzevi, zaova i njen muz. Bice nas oko 20ak. Nosimo komplet posluzenje, predjelo, rostilj i tortu. Nas sin je vec pitao kako mu se zove bioloska majka ali nisam mu htela reci dok ne prodje konacno usvojenje.

Mi smo bili sami sa devojcicom, obzirom da smo bili baš daleko od kuće

Nešto me čudi što nema prijavljenih novih adaptacija ni novih usvojenja. 😱

Divno Trkosoca za takvo slavlje... i treba da bude tako, to je jedan od dana za pamćenje... Dolazite do kraja i do novog početka.

Ja sam se nekako suzdržala na konačnom usvajanju ali mislim da sam svaki dokument koji smo vadili nakon konačnog usvajanja otplakala. Svaki me je podsećao koliko su naši putevi bili dugi i trnoviti dotle. I da smo najzad postali ono što Amerikanci kažu porodica zauvek. Tek kad bih se smirila sam pokazivala Viktoru samo uz veselje :)

Hvala tebi što deliš sa nama i ujedno nas podsećaš na naše puteve.

Danara ::Nešto me čudi što nema prijavljenih novih adaptacija ni novih usvojenja. 😱

Чуди и мене, али као да се нешто дешава, неко је повукао ручну и не позивају нас месецима. Имали смо један позив за тројке, девојчицу и два дечака. Прихватили смо, били на разговору у јуну и ...ништа. Нико нам није јавио ништа. Мало смо разочарани, изгубили смо и ово мало наде да ћемо икад усвојити децу. Увек ће бити неко млађи. Само један позив од прослог маја, сувише мало за 17 месеци. Изгледа да се нормалним људима све теже дају деца. Још кад крену са усвајањем сексуално поремећене особе обични људи неће моћи да усвоје дете.

Dragane,
zao mi je što kod vas tako ide. Razumem ogorčenje no mislim da ocrnjivanjem socijalnih radnika i drugih ljudi nećete postići neku dobrobit za sebe. Bolje se usmerite da nadjete optimizam da krenete dalje. Utičite koliko mozete na vašu situaciju. Mozda da odete do vašeg czsr i podignete granicu godina ili proširite druge vaše zahteve kako biste obuhvatali više dece i češće dobijali pozive. Razgovarajte, budite otvoreni za ‚‚teze priče‚‚ uz to i starije dete verovatno ćete imati šanse. Pretpostavljam da se moze desiti da će mladji parovi zeleti malu decu i sačekati ‚‚lakše‚‚ priče. Ako ste bili na razgovoru a ne zovu vas pozovite vi. Ako čak i ne dobijete to dete mozda ste ostavili neki lep utisak na socijalne radnike sto vam moze značiti pri sledećem razgovoru u tom centru. Eto.... to su neke od prvih stvari koje meni padoše napamet. A sigurno mozete da učinite još ponešto dok čekate i nemojte klonuti duhom. Da nam se javite sa lepšim vestima.

Dragane, ne odustaj!
Ima ovde ljudi koji su cekali jos duze od tebe i docekali su. Danas imaju preslatke klince.
Bilo je leto, CZSR nisu nista radili - godisnji, onda su imali unutrasnje probleme po centrima (zbog onih ubistava) i tako sad poce jesen pa ce i oni poceti nesto da rade. U svakom slucaju ja bi im se (kao sto sam i radila) na svaka 2 meseca pojavljivala u centru samo da im dam do znanja da postojim i da treba da me se sete.

Dragane, ne klonite duhom! Nas su i prečesto zvali, tako da nismo mogli na sve pozive ni da odemo, zbog posla mog muža. Grizli smo se zbog toga. Za našu ćerku čekali smo dva meseca da na jave ko je izabran za usvojitelje samo zbog toga što su jedva našli tri para koji su bili zainteresovani za razgovor zato što je dete tamnijeg tena. Što se tiče malene ne što je naša, lepa je kao lutka, pametna i zdrava. Nemirna i naporna kao i svako dete i brblja kao vodenica. To su nazovi mane

"Za našu ćerku čekali smo dva meseca da na jave ko je izabran za usvojitelje samo zbog toga što su jedva našli tri para koji su bili zainteresovani za razgovor zato što je dete tamnijeg tena. " Eto toliko o "konkurenciji"...

Kod nas je bilo onda i mnogo sedam parova, ali i od tih sedam ili sasvim nisu odgovarali ili su odustajali, starije dete, "teška priča"... Na kraju smo bili još jedan par i mi (ako i oni nisu odustali, ne znam šta je bilo sa njima...). Isto savršeno dete, nije što je naše ili možda što je naše... Zahvalna sam svima koji imaju tako strahove pa odustadoše iz ovog ili onog razloga i omogućiše da dodjemo do našeg sina

Isto i ja, dete ima potencijal da bude sve što poželi u životu, to što ga neko nije želeo boljei po nas. Dragane, pomerite starosnu granicu , trkosoca je dobila sina za poželeti samo zbog toga što su pomerili granicu u godinama

Nasa granica je cini mi se devet godina, jedino da pomerimo do tinejdzerskih godina :). Nas jedini uslov je da je dete belo i da je mentalno zdravo. Mi nismo isli cesto u centar, jer se plasimo da im ne dosadimo, pa da nas iskuliraju. Neki vole da se interesujes, neki ne vole, ne zna covek kako da se ponasa? Oni znaju da smo na spisku i trebalo bi da rade posao i bez naseg interesovanja i pozivanja. Ici cu u taj centar cisto da mi kazu sta se desilo. Ici cu i u nas centar da vidim ima li nekih novosti. Hvala svima na podrsci, necemo nikada odustati, ako budemo imali sansu mi cemo je isktoristiti. Moja supruga je starija vise od 45 godina od dece, pa treba posebna dozvola od ministra za usvojenje. U tom centru nam rekose da cemo imati sanse ako se ne prijavi neko mladji?! Kako po zakonu moraju pronaci tri para za decu uvek ce to biti neko mladji. Ne znam zasto su uopste nas pozvali, osim ako im ne treba neko da popuni taj broj.