USVAJANjE od prikupljanja dokumenata do dobijanja podobnosti

On je pravo iz porodilusta sa mesec dana dosao kod hranitelja i bio kao sto sam rekla do 4 godine tamo. Prva i jedino dete je on kod ovih hranitelha. Nece vise obnavljati licencu. Vezali se za njega puno tako kazu a stvari mu kupovali ko klosaru sve veliko i pola puklo. Moramo kupiti sve novo i patikice i trenerke sve. I tu me duss zabolela kad je rekao sve stare patike imam. Mislila sam da ce traziti da kupimo nove al nije. Malopre kaze taj crtani smo gledali prekljuce kad sam dosao. Pa onda kazem moji roditelji su u Uzicu a on znan pored ima Zlatibor. A sta je Zlatibor kaze planina a ja u cudu. Sta sve on zna. Svakom bi pozelela ovakvo dete. Vec sat ipo prica smnom svasta .

Čudno baš da su hranitelji bili takvi za odeću... A za ovo drugo mora da su ga učili hranitelji, ne bi moglo dete samo da zna te pojmove. Da si videla našeg Viktora, tri meseca je bio mladji od vašeg deteta a govorio tako nerazumljivo da sam ga samo ja razumela. Kakvi dugi razgovori, dugo je prošlo dok smo mogli da ih vodimo. A radi se o visoko inteligentnom detetu, za šest meseci kad smo ga upisali u vrtić bio je na nivou vršnjaka, sve je sustigao, no opet je on sustigao, ostaju te prve godine takve kakve su. Sjajno je to kod vas. Kažem i zbog kasnijeg razvoja, sve se to odražava i na kasnije periode, na školu, na sigurnost, na način sticanja znanja, na mogućnost da usvaja nova znanja brzo, da izdržava pritisak, ocenjivanje... imaćete mnogo manje problema i muka nego mi, bar se nadam.... Drago mi je i zbog tebe, to je divno da već uživaš sa svojim mališanom. Ja sam dugo maštala o takvim razgovorima ali dugo godina ni pomena, razgovori dve, tri rečenice, eventualno pred spavanje kad je jako motivisan pričamo nešto više. Tek sada uživamo u razmeni misli i dužim razgovorima ali prodjosmo dug put dotle. Da li planirate da ostanete u kontaktu sa hraniteljima?

Iz centra nam rekli da moze slava i rodjendan a ostalo ne. Videcu jos. Sve je stvat kako ih hranitelji nauce. Ovi nasi umaju unuce i troje dece a posvetilu se i njemu. Hranitelji su dubelu na glavi za njega. Iz inostrabstva od njihove familije dobio klavijature mini sintisajzer harmoniku i gitaru sad mi u kicu citav orkestar. Upisacemi ga na plivanje jer obozavavodu . Nikad na moru nije bio i kaze da jedva ceka da ide. Sve se plasim da ce reci vratili se drugi mama i tata sa odmora hajmo kod njih. Cak i ulicu i broj zna.ckad je tuzan zabije se u cosak i place tiho. Ko zna sta ce dalje biti. Jos ga ne dozivljavam sto posto kao svoje dete a muz da odusevljen.

Trkosoca, polako, ne ocekuj od sebe previse, do pre par dana nisi bila mama, te ne moze ni instinkt odmah. Ja sam rodila, pa sam bila pogubljena i dugo mi je trebalo da shvatim da je dete moje. To ti dodje na isto, veruj. Jer sa dobijanjem deteta se rodi i majka, a to skoro svi zanemare. Svidja mi se sto je radjeno sa detetom, bolje da je nosilo takve patike, a da su pricali i ucili ga svasta, nego da je bilo obratno. Ovako mu kupite lepu garderobui samo nastavite da ga brusite!

Volim što se Biksi prva javila jer ja htedoh da napišem da su mi ponekad i majke koje su rodile pričale da im se nije instikt majčinstva javio od prvog trenutka. Ja sam ovu izreku što Biksi spominje za naše potrebe malo promenila 'sa usvajanjem deteta usvojena je i majka'. U svakom slučaju Trkosoca, ti nikada pre nisi bila majka a sada ćeš to biti zauvek... Iako sad možda ne osećaš sve aspekte toga, videćeš kroz vreme kako se razvija... Meni deluješ promenjeno, nekako drugačije zvuče postovi... Opet svi smo mi drugačiji, i kao i za dete prati svoj put otkrivanja majčinstva.

Kod nas se kod mene osećaj javio odmah ali pisala sam već da je vremenom dobijao na dubini, širini, doživljavanju... Nije u svakom trenutku isto, neki su lepi, lagani i onda se uživa u majčinstvu. U nekim težinama nije baš bilo tako zanosno biti majka Nekad je potrebno malo se udaljiti da bismo uspele da iznesemo ovo roditeljstvo. Bar ja kad pričam o Viktorovoj biološkoj majci nastojim da nekako se udaljim, da ne bi bilo puno osećanja, da on ne oseti sad ja sam majka, pa onda je ona majka pa šta će on sa tolikim osećanjima, da ne stvorim konflikt u njemu... Nego kad on pita ja se za trenutak izmestim iz moje uloge u pripovedačicu, gledam da ispričam priču koju znam, sa što tačnijim podacima... Nije lako, zato je ovo zahtevno roditeljstvo. Inače kod nas je muž tj otac nešto sporije prihvatao svoju ulogu, ali došlo je to vremenom na svoje mesto. Bili su i smešni ti prvi dani, izadju njih dvojica u park i kad dete stane da doziva 'taaataaa, taaataaa' Jovan stane da se osvrće koga li zove ovo dete, pa se onda seti da je on taj tata

Trkosoca, bilo mi je bas tuzno kada sam procitala da se maleni povremeno povuce i place, ali nadam se da je sad bolje. Tako je nas sincic isto tugovao, narocito se budio nocu i bukvalno ridao... Ali samo polako, sve ce biti dobro, videces napredak iz dana u dan. Dobro je da mozete o svemu sa njim da pricate, to je velika prednost! Drzimo palceve pa se javi kada mozes!

trkosoca mi smo mikija ucili odma nasu adresu i par puta kasnije kad smo pitali reko je hraniteljicinu ali posle nedelju dve dana je nasu poceo da govori a i od prvog dana sam ga ucila nase prezimi da je to njegovoi ako cuje kod dr svoje biolosko prezimi opete nije reagovao jer je bio zaboravio posle isto nedelju dve nego samo na nase se odazivo znaci skoro od starta

Moja ćerka sa dve i po godine zna svoje biološko prezime. Nije ga pominjala dok nije dobila naše. I sad kad je pitamo kako se zove kaže ime i biološko prezime, ali vremenom će zaboraviti to.

Kod nas je Viktor znao svoje biološko prezime jer mu je jedan od nadimaka bio po njemu. Kad je 'nestalo' prezime mislio je da se nekako menja i ime. Navikavala sam ga na novo prezime, nekako je teško išlo u početku ali sad je sasvim saživljen sa njim. Biološko prezime je bio sasvim zaboravio ali kad me je mnogo kasnije upitao kako je glasilo rekla sam mu, tako da sada zna. Jedno vreme je bio opet u dilemama što se menja prezime a ne i ime, zašto nismo zadržali to prezime, lepše je (ime je zaista bolje uskladjeno uz to prezime što je i logično)... Ali kasnije su ga te dileme prošle i kažem sasvim je saživljen sa sadašnjim prezimenom a ono biološko zna. Kod nas je bilo dodatno to što sam ja zadržala svoje prezime pa se ja ne prezivam kao muž i Viktor, pa sam onda objašnjavala i taj deo. Ali sad je cela ta priča objašnjena i 'legla'.

Ime sela u kome je bio nije znao. Za njega je to bilo Selo a ovo Grad. Dugo nije znao ime sela a nije ni pitao. Meni je to bilo zgodno jer mnogim ljudima je govorio da se preselio a muž i ja smo se takodje preselili. Tako to ljudima nije čudno bilo i nismo ništa dodatno morali da objašnjavamo. Da je znao ime sela onda bismo morali da objašnjavamo da smo se mi preselili sa jednog mesta a on sa drugog i da pričamo priču o usvajanju, ovako to je prolazilo tako. Tek skorije me je upitao kako se to selo zvalo i gde se zapravo nalazi. Novu adresu je naučio isto kasno. Više što sam se ja plašila da nekad može da se izgubi pa da zna i ponavljala mu i adresu i telefon. Medjutim pošto nisam bila sigurna da on to zna svaki put kad smo kretali negde bih mu u džepić stavila adresu i moj telefon. Na sreću nije se nikad izgubio.

Nas sin zna i staru adresu i ime sela.Kazemo mu nase prezime a on se smeje i kaze ne prezivam se tako ne mogu se mesati dva prezimena.Sad je mnogo bolje super se uklopio posle par dana samo. Divno se ponasa miran je jede lepo lepo spava i umiljat je jako. Voli i mene i tatu ali jos uvek pominje dve mame i tate. To ce dugo dugo trajati jer je on veliki decak i samo je za hranitelje znao.Cak i njihovo prezime zna. Ucimo o zivotinjama koje su divlje koje domace i dinosauruse obozava. Kupili knjigu o dinosaurusima i citamo svako vece a ima i da se lepe slicice

Trkosoca,
Polako, dan po dan, mesec po mesec... Divno to sve ide kod vas, uživanje vas je čitati. Snedra i ja smo se u vreme adaptacija tešile da su nam deca karakterna kad toliko pamte hranitelje i toliko su im odani. Kako će tek biti odani nama, roditeljima kad je prema hraniteljima tako. Možeš i ti da primeniš sličan metod kad ti dojadi ponavljanje o dve mame i dvojici tata... I kod nas je dugo trajalo ali i to dugo prodje a i nije to stalno kasnije. Recimo Viktora je hvatalo da spominje hranitelje intenzivno a onda ih mesecima ne spomene. Pa opet tako... A evo sinoć priča kako smo mi najbolji roditelji od svih roditelja dece iz razreda. Ja kažem možda oni ne znaju da cene šta imaju, mi smo naše dete toliko čekali i uživamo u svakom trenutku sa njim. Kaže ne zna da li je zato ali mi smo predobri a oni nisu. Doći ćete i vi do toga...

Evo danas opet price o dve mame i tate.| kazem mu oni su cika i teta koji su te cuvali idok mi nismo dosli. Bilo je placa pola sata. Tata ode na posao a on pita zasto su me lagali i govorili da su mama i tata a ja kazem zato sto sva deca u vrticu imaju mamu i tatu pa da imas i ti. Sad smo ti mi mama i tata i tako ce biti. A hoce li cika i teta opet da me cuvaju nekad, kazem mozda. Mora sve polako ali neke stvari konta jer je veliki. Kad ga je decak juce u parkicu pitao kako se zove kaze nase prezime i mi svi u cudu. Kad je sa drugom decom samo smo mu mi roditelji ali kad je umoran i spava mu se pominje hranitelje.

Srce malo Kako kažeš Trkosoca, sve polako... Doći će to na svoje. Ja sam Viktoru isto povremeno govorila istinu a onda kažem nešto lepo. Mada sad i kad zna da je hraniteljstvo posao kaže da je hraniteljica bila u to vreme 'kao roditelj'. Ja uvek kažem divno ako je bila. I zaista bolje ako su se deca osećala sasvim ili donekle dobro kod hranitelja. Pa zamisli da je i taj period bio loš. Tako i ti možeš da sledeći put kažeš da su oni bili čika i teta ali to ne menja da su ga voleli. I ja sam tako povezivala Viktoru kad smo već pričali da je hraniteljstvo posao ali da su ga voleli isto kao što i vaspitačice u vrtiću to rade kao posao ali i vole decu, jedno ne isključuje drugo. Tako je bilo i kod nas u tom prvom periodu, po ceo dan zadovoljan, mama, tata, kao da je oduvek kod nas, i ne seća se hranitelja a uveče se seti. Zreo je tvoj sin dosta za taj period, deluje da je baš inteligentno dete. Polako dan po dan, noć po noć i bićete sve povezaniji i zaljubljeniji jedni u druge.

Nisam znala ranije da na svakih 6 meseci moram da prikupljam svu dokumentaciju. Da li se prikuplja bas sve ili kako to ide?

Samo se dva puta skupljaju dokumenta.kad se podnosi molba i posle kad dobijete dete na adaptaciju.Neki centri traze prvo dokumenta da se sakupe pa onda da se dobije dete na adaptaciju a nama rekli kad dodje do konacnog usvojenja onda da sakupimo opet dokumenta. Ne mora sve , mora ono iz suda da niste osudjivani, liseni roditeljskog prava, lekarski pregled, podaci da nemate poreska dugovanja i iz firme o prihodima uverenje i novo drzavljanstvo

Ćao društvo, jel ima novih roditelja?

Izgleda da nema... Ipak je letnji period a bar u naše vreme tada su se centri odmarali... Nadam se da je sada drugačije ali ovo nejavljanje sluti na to.

Kako se borite vi koji ste već roditelji? Čekalice?

Mi smo se u potpunosti adaptirali, trebalo je jedno 6 meseci da sve dodje na svoje. Više ne pominje hranitelje. Uskoro kreće vrtić, nova avantura, nove dogodovštine.

Danara,
sjajno. Meni je fascinantno da je vaša ćerka i spominjala hranitelje s obzirom da je manja. Ali sve to dodje na svoje i kod veće dece a kamoli manje. Mi smo Viktora puštali da spominje hranitelje koliko god želi, tu i tamo kad je već prošlo dosta vremena bih prokomentarisala nešto ali ne u početku. To je dečiji život, velika promena i što više mogu da ispolje osećanja utoliko bolje. Vrtić je svakako opet promena... Nadam se da će i tu sve uspešno proći. I naš Viktor je krenuo tako u vrtić nakon šest meseci kod nas i to je onako školski kako su nas i u školi roditeljstva savetovali da se krene. Naravno, svako ima svoje neke uslove pa bude to ranije ili kasnije... Ali nama je to vreme od šest meseci bilo mislim pravo i taman kad je adaptacija, ta prva, burna i osnovna prošla, naši odnosi formirani i vreme da se krene u društvo i formiraju i socijalni odnosi... Nadam se da će tako biti i kod vas :) Piši nam.

Evo vec tri meseca je od kako je nas sin sa nama. I tek sad polako stvari dolaze na svoje mesto. Prestaje da se dere i vice nas polako prihvata kao roditelje navikao se na zgradu i stan... Ali najvise su mi smetala ocekivanja nase familije koji su mislili da ce nas odmah zvati mama i tata i da ce mo mu poleteti u zagrljaj kao da smo ga rodili. Niko nije shvatao da je to proces i da meni ne smeta sto me zvao po imenu a tek sad pocinje mama. A najvecu glupost cuh od moje zaove: Oduzece vam dete jer niste previse bliski. Ne zove vas mama i tata i vi ga jos ne dozivljavate kao sina. Posto nije prosla kroz sve faze usvojenja nije ni mogla znati o cemu joj muz i ja pricamo. Sve dolazi na svoje mesto al mora polako i strpljivo nista na brzinu😂😁😃

Pa ima dece koja ne zovu bioloske roditelje mama i tata. Evo moje dete cesto mog muza pozove po nadimku, meni to licno ne smeta. Svasta bas. Treba vremena da se svi naviknete jedni na druge. Pa i meni je trebalo kad sam se porodila sto godina da shvatim da je dete moje.

Trkosoca,
ja mislim da se vi sjajno navikavate i divno je što povremeno pišeš i što si iskrena Ljudi van usvajanja sem izuzetno širokih duša i empatičnih ljudi teško će razumeti i taj proces navikavanja i usvajanje uopšte. Mene je u početku silno pogadjalo naročito kad dodje od bliskih ljudi npr moje majke neki komentar. Ali vremenom sam se navikla da oni nisu u našoj koži i da me ti komentari ne dotaknu onoliko kao na početku. Naravno, treba objasniti, popričati, pokušati da razumevanje gde smo mi i gde deca odrastaju bude veće ali negde kažem i izgraditi sebe, dete, to će nas prosto pratiti... I to s druge strane govori o značaju usvojene zajednice jer uvek će biti nekih stvari koje mi delimo i koje nam se često dogadjaju. Anak, Snedra i ja se nadjemo svakih nekoliko meseci (kad Anak dodje s obzirom da živi daleko) i to bude kao grupna psihoterapija kad se sećamo svih komentara koje smo dobile u medjuvremenu. Prošli put nam je bilo aktuelno da su mene proglasili plemenitom što odgajam sopstveno dete opet pa smo se šalile nazivale sebe plemkinjama. I u toj šali neka rezignacija i bol što se susrećemo i posle niza godina sa takvim komentarima delovali su smešno, lekovito, prebačeni su na onog ko komentare daje a ne na nas...

Inače upravo zbog takve situacije, a i zbog identiteta koji će se kod usvojenih izgradjivati nešto kompleksnije ja sam da se zovemo mama i tata. To je bilo do hranitelja da dobro pripreme dete i kod nas je to učinjeno. Evo jednog trika koji je naša hraniteljica primenjivala ako možda hranitelji ne znaju kako da to učine. Kada je čula da će Viktor biti usvojen ona bi kad se okupi grupa dece igrala igru u kojoj decu pita gde žive deca. Deca odgovaraju kod mame i tate. Onda ona upita da li će tako i Viktor a deca odgovaraju da hoće. Onda svi skaču i vrište, grle Viktora i raduju se što ide. Ta igra je naravno imala varijacije ali ključno je bilo da deca prime poruku da Viktoru dolaze mama i tata i da je to radostan čin. Kad smo mi došli tako je i bilo. I Viktor i ostala deca koja su tu bila su nas sa radošću prihvatila jer su tako bila usmeravana a Viktor je od prvog časa govorio da smo mi mama i tata. Zapravo tek pred vrtić gotovo šest meseci kasniije sam ga ja učila kakva su naša imena. Nekako je i mogao da shvati da se tata drugačije zove ali za mene nikako nije mogao da poveže da ja imam i ime

I sad kad pročitah post nadam se da te neću i ja još dodatno oneraspoložiti Trkosoca. Pisala sam već da je tvoja situacija sličnija Snedrinoj i da su oni prošli dug put dok su čuli to mama i tata. Ali došlo je, ne brini se, samo polako... Ja se i danas sećam kad je Snedra pisala da je njen sin počeo da govori mama... to je bio veličanstven čin nakon tolikog vremena i truda. Tako ćete i vi, mi tu nismo imali problema ali smo imali neke prepreke druge, pa kad ih prevazidjemo onda to zaista bude na neki način još lepše. Prolazak kroz prepreke i dolaženje do novog stepena povezivanja nas još više osnaži i poveže. :)

Trkosoca, mislim isto kao i Simona da sve to kod vas ide normalnim tokom za jednog četvorogodišnjaka i da je dobro što vi kao roditelji imate normalan odnos prema njegovoj potrebi za dužim privikavanjem na novu sredinu i nove odnose. Nas je naš Lepotan prvih godinu dana zvao po nadimcima, a zatim je posle godinu dana na moje nagovaranje i neumorno ponavljanje počeo da nas zove mama Snedra i tata pa nadimak. Mislim da je prošlo sigurno preko godinu dana života sa nama a možda i godinu i po do dve dok nije počeo da nas zove (samo) mama i tata bez nadimaka. Mislim da je tome doprineo i moj suprug koji je smatrao da je to ok i stalno mu ponavljao da njega može da zove po nadimku. Ok, shvatam, hteo je time da mu da punu slobodu, ali mislim da je pre svega detetu bilo potrebno da pređe tu stepenicu. Da spomenem da nam je vaspitačica u vrtiću pričala da on o nama govori kao o mami i tati već tokom prvih 6 meseci boravka kod nas, da nas crta kao mamu i tatu kada su te teme u vrtiću, dok nas je kod kuće zvao i dalje nadimcima.

Mislim da ne bi bilo loše i u kući da se mama i tata tako i medjusobno oslovljavaju. Mene suprug zvao mana, a ja njega tata. Mada nemam ništa protiv i da dete imenima oslovljava roditelje. Ja moje roditelje tako i zovem . Moja sestricina oduvek oca zvala po prezimenu jer smo ga svi tako zvali čak i moja sestra. Jedno vreme ga zvala čak i čika bale. To joj bio neki izmišljeni lik. Dečija posla. Nama je trebalo jedno tri cetri meseca da postanemo mama i tata.