Kakav ste roditelj?

Evo jedan članak. Možda će vam biti zanimljiv. Ja se možda ne slažem sa svim ali poslednji stav odražava moje pisanije u raznim dnevnicima o lakiranju noktiju, šminkanju i šnalicama itd a oni saželi i rekli u jednoj rečenici...


Sedam netradicionalnih pravila za vaspitanje sinova
Објављено: 28.01.2013

Vreme je da izbacimo tradiciju koja više šteti nego što od nje imamo koristi.
Sedam netradicionalnih pravila za vaspitanje sinova

U skladu s tim donosimo vam spisak koje bi majke dečaka trebalo da primenjuju u njihovom vaspitanju ukoliko žele da im sinovi postanu muškarci 21. veka.

1. Naučite ih da su romantične veze važne i da moraju da budu verni i monogamni. Ponekad veza nije savršena i na njoj treba raditi. Nije baš uvek zabavno živeti s nekim. Neretko će biti i trenutaka kada bi najradije odustali i pobegli. Naučite ga da je ulaskom u brak pristao na rad na zajednici (osim naravno ako u njoj nije zlostavljan psihički i fizički).

2. Naučite ga da je u redu plakati, ali samo ako je stvarno povređen, piše Scary Mommy.

3. Dajte mu kutiju lego kockica i bacite uputstva u smeće. Neka sagradi šta god mu padne napamet. Dopustite mu da bude kreativan i iskoristi sve kockice kako on želi.

4. Naučite ga kako da usisava, briše prašinu i pere sudove. Jednog dana će vam zahvaliti, jer sve znamo da ništa nije više seksi od muškarca koji umesto nas obavlja kućne poslove.

5. Naučite ga da koristi maramice. Skoro svaki put kad u autu na raskrsnici stanete na crveno svetlo, šta vidite? Odraslog muškarca koji kopa po svom nosu. Očigledno ga majka nikada nije naučila da koristi maramice. To je odvratno.

6. Naučite ga da zbija šale. Najpopularniji momci uvek su oni sa dobrim smislom za humor.

7. Dopustite mu da pleše u roze suknjici. A ako želi da nosi suknjicu i mač u isto vreme, neka ga. Ako to ne preraste, bar se nikada neće boriti sa svojim identitetom, prenosi Dnevnik.



Izvor: Smedia


http://www.mojedete.rs/14563-Sedam-netradicionalnih-pravila-za-vaspitanje-sinova.html

super su pravila!
posebno mi se svidja 3ce. vazi i za devojcice!

Da, što se trećeg tiče mi imamo neke slike kako se mogu slagati lego kocke i kad slažemo ja gledam u slike a Vilenjaku ne pada na pamet, sam redja... Sad je uticao i na mene pa sam se malo oslobodila i pravim bez slika. Na kraju on skupi sve što smo napravili na jedno veliko postolje pa pokazuje tati. :)

Ja se ne slažem sa prvim pravilom. Jedino što ja smatram da je važno i čemu učim već Vilenjaka da je iskren prema sebi i drugima i da poštuje dogovore. A da li će biti u braku ili neće, da li će imati romantične veze ili avanture ili će biti monogaman ili poligaman ili šta već, uopšte na koji će način da uredjuje svoj emotivni i seksualni život ja u to uopšte niti želim niti smatram da imam pravo da se mešam.

Jaoooo, ovo za cackanje nosa je jezivo. To je ziva istina godinama - bacite pogled!

Ajde nosa, ali medjunozja pizdim kad to vidim

Valjda to ide zajedno - sama ruka krece
Gde ode ova tema od dobrog roditelja do cackanja..... ali i to su delovi vaspitanja

....I to oni najbitniji, vidljivi odmah na prvu loptu. Ko se tu predstavi u losem svetlu, tesko da mu se pruzi prilika da pokaze svoj smisao za humor....

plavaptica ::....I to oni najbitniji, vidljivi odmah na prvu loptu. Ko se tu predstavi u losem svetlu, tesko da mu se pruzi prilika da pokaze svoj smisao za humor....

Tema je malo zamrla što se naših iskustava tiče pa da ja opet stavim odlomak koji mi se dopao a možda podstakne i naša razmišljanja... nadam se da nije promašaj teme...

Svaki sekund koji proživimo je nov i jedinstven trenutak u svemiru, trenutak koji se više nikad neće vratiti.

A čemu mi učimo našu djecu?

Učimo ih da su dva i dva četiri i da je Pariz glavni grad Francuske. A kada ćemo ih učiti onome što oni jesu? Trebali bismo svakom od njih reći:

„Znaš li ko si ti? Ti si čudo. Ti si jedinstven. Kroz sve prohujale godine nije se rodilo dijete slično tebi. Tvoje noge, tvoje ruke, način na koji se krećeš. Možda postaneš Šekspir, Mikelanđelo, Betoven. Ti imaš kapacitet za sve to. Da, ti si pravo čudo. I kada jednom odrasteš, možeš li povrijediti drugoga, ko je, kao i ti, čudo?“

Ti moraš raditi, svi mi moramo raditi, na tome da stvorimo svijet dostojan njegove djece.

Pikaso

http://www.mudremisli.com/2013/01/kako-treba-odgajati-djecu/

Deca vole da budu hvaljena. Ali izistinski. sa puno zara. primete ako olako kazete "bravo". vole da znaju da su jedinstvena, neponoviljiva... ovima mojima se ozari lice kad vide da se odusevim necim sto su uradile (pomazila seku, poljubila seku, napravila kulu od kockica, sama se setila da skloni cinuju "na mesto" posle jela...) ... toliko uzivaju u pohvalama i potvrdama da su uspesne, vredne, pametne, lepe... da ja zaista ne stedim reci. iako su male, iznenade me svaki put koliko razumeju pohvale.
s druge strane, ne treba preterivati i hvaliti ih za svaku sitnicu... em se gubi efekat pohvale, em mogu da umisle da su Bogom dani, i da ne treba da se trude, a da ocekuju pohvalu... to je prilicno tanka i cesto jedva primetna linija razdvajanja, ali treba vodiiti racuna... niko ne zeli da "napravi" dete koje ce se bahato ponasati i biti u fazonu "ja pa ja" i kad odraste.
primecujem kod ove moje dve ogromnu razliku-jedna je tipicno detinje sebicna i zeli sve za sebe, ne preza ni od otimanja ni od udaranja da uzme sestri ono na sta se nameracila-ali je borac, a druga -nju malo zanimaju materijalne stvari, zeli uglavnom samo mamu ili tatu i mazenje i paznju, i odustaje lako (ni to mi se ne svidja) od ono malo igracaka koje joj se u trenutku svide a i sestri takodje. ako seka hoce, to i uzme, a ona ostane placuci... nemam jos resenje za ovu situaciju. ako se mesam, prvu rasplacem, ako se ne mesam, saljem pogresnu poruku drugoj da fizicki jaci pobedjuju i da odustane...

zato ne stedim reci hvale ako odstupe od ovog modela ponasanja, vec prva da drugoj igracku, a druga nekad stegne cvrsto i ne da prvoj. onda hvalim na sva usta kako su dobre i pametne, kako dele sve...

a opet, znam da deci ne treba pricati da "NISU DOBRI", vec da ono sto rade nije dobro... tesko je to u momentu u svakodnevnom ophodjenju primeniti adekvatno...

Ja moram u tim pohvalama da krenem od sebe. Moja majka je sipala i sipa samo kritike, jedva da mogu da se setim da me je ikad pohvalila. Pošto smo nas dve dosta različite u stvarima koje se razlikuju od njenih želja nije krila da je razočarana, da je to bezveze, a tamo gde se uklapamo ja nikad ne činim dovoljno, to ne treba tako itd... Kad joj danas ukažem na to zna da kaže da je to zato što je htela da budem uvek bolja, da mi pomogne u tome. Ne znam da li je imala najbolje namere ali meni se takvo vaspitanje pokazalo kao skroz pogrešno. Stvorilo mi je razne nesigurnosti, da se trudim ali da uvek imam tremu jer mislim da nije dovoljno dobro... Onda sam sve to morala da prevazilazim... Ali ono što sam obećala sebi je da neću nikad biti takva majka...

I krenula sam od prvog časa. U školi roditeljstva su nas učili da prvi susret nas i deteta učinimo prelepim u njegovim očima... I ja tu ne štedim reči a Vilenjak voli da sluša kako je sve to bilo... I u drugim stvarima ga hvalim, mm kaže i da preterujem... To je valjda što je moje vaspitanje bilo upravo suprotno i ja moram sebe da učim da dete drugačije vaspitavam. A negde u sebi "ugledam" moju kritičnu majku pa je zakočim i možda nekad odem u drugu krajnost. No mislim da je od pohvala manja šteta nego od kritika. Mada se trudim da uputim i kritiku kad mislim da nešto nije u redu. Npr skoro mi se hvalio time da je zezao nekog dečaka u vrtiću. Morala sam da kažem da to nije u redu. I njega su zezali i ok je da se odbrani. Ali da on sad postupa kao ta deca prema njemu nije u redu... Ali uglavnom ga hvalim, jutros je obukao novu odeću pa sam ga hvalila kako je lep, kako to njemu divno stoji... A to opet sećajući se na moju majku koja nikad nije rekla da mi nešto lepo stoji nego upravo da ni na šta ne ličim ili dobro je ali imala sam i lepših stvari, pa kad izadjem u grad prvo se pola sata nerviram zbog takvog "ispraćaja"iz kuće pa tek onda mogu da se skoncentrišem na druge stvari... Želim da moje dete izadje iz kuće raspoloženo, da mu dan počne lepo, da ga moja ljubav prati i štiti. Takodje nastojim da proniknem u njegove želje i da ga u tome podržim. Često mu ponavljam da ćemo ga tata i ja podržati u svemu što želi sem ukoliko to nije povredjivanje drugih ljudi... A trudim se da tako i bude...

Divan post Simona...pronasla sam se u njemu 100%. Pocevsi od mojih roditelja pa do same sebe i licnih razmisljanja.

Hvala Tinche

Simona, tvoje loše iskustvo sa majkom te je na sreću učinilo da ti budeš drugačija. Nazalostvcesto to nije slučaj. Transakciona analiza bi ti na testu pokazala da si tip "zapni jace" verovatno. Ja za svoju majku imam sve pohvale, hvala Bogu. I za oca, sem što je bio za nijansu manje prisutan. Ali izgleda da je više uticao na mene. Ja sam tip "budi muško"

Kod mene otac nije kritičan ali nije nešto ni neko ko hvali. No mogu da se setim više situacija u kojima mi je bio značajna podrška.

Nadjoh i tekst o negativnim efektima hvaljenja...

Ako mislite da je sasvim normalno i čak poželjno da stalno hvalite svoju decu iznenadiće vas rezultati studija koji pokazuju da konstantne pohvale imaju negativne efekte. Dokazano je da deca koja dobijaju novac za ocene brzo prestanu da osećaju radost zbog dobro obavljenog zadatka preusmeravajući sve snage ka dobijanju novčane nagrade, pri čemu su skloniji prevarama i prepisivanju. Pohvala, budući da poseduje identičnu moć, ima slične efekte kao i opipljiva nagrada.


Slika: demandaj/flickr.com.
Posledice pohvala:

Deca koja dobijaju pohvale zato što jedu povrće nauče da povrće nije samo po sebi ukusno već da je nagrada čokolada na kraju obroka.
Deca koju roditelji hvale jer dele igračke sa drugom decom počnu da smanjuju svoju darežljivost kada misle da roditelji ne gledaju. Očigledno su naučili iz pohvala da niko ne pozajmljuje igračku od srca.
Deca koja dobijaju pohvale za čitanje nauče da čitanje nije samo po sebi nagrada pa je manje verovatno da će ona samostalno čitati.


Sve u svemu, veliki broj naučnih istraživanja pokazuje da što više mi nagrađujemo dete (a i ljude) za nešto, to oni lakše gube interesovanje za tu stvar. Detetu više nija svrha da crta, čita, misli, stvara već da dobije poklon, bilo da se radi o slatkišu, nalepnici ili pohvali tipa „odlično“.


Većina roditelja zna da negativni komentari i osude sputavaju decu i često zaustavljaju svoje negativne reakcije kada bi trebalo da kažu “šta radiš to? Jesi li ti normalan?”. Ali, pozitivne rečenice kao što je “kako si ti pametan dečak“ takođe sabotiraju dete. Naime, deca kojoj roditelji često govore da su pametna ne žele da ospore ove tvrdnje, zbog toga ona izbegavaju situacije u kojima se ne bi pokazala tako pametna, kao što je na primer učenje novih stvari oko kojih se treba malo pomučiti jer nije moguće uspeti iz prve. Ona obično odustanu od zadatka koje bi u stvari lako mogla da savladaju uz samo malo truda. Nasuprot ovome, kada hvalimo uloženi dečiji trud rečenicama tipa: „Stvarno se baš trudiš da naučiš/savladaš/postigneš to“, ona se ne plaše da pokušaju, rade još bolje i više se trude.


Možda najgora stvar u svemu ovome je činjenica da studije pokazuju da deca koja često dobijaju pohvale zaključuju da ih neko stalno posmatra i procenjuje. Ona onda postaju nesigurna u izražavanje sopstvenih ideja i mišljenja, zabrinuta da li će biti dovoljno dobra ili da li će zadovoljiti svoju “publiku”. Kada u porodici ima više dece koja slušaju pohvale nije retko čuti rečenice tipa: „A moj crtež? Zar nije i on lep? Jel tako da je lepši od batinog?“. Pohvale uče decu da njihova vrednost dolazi spolja, da se nalazi negde izvan njih.


Zapamtite da pohvale:

Umanjuju verovatnoću da će deca samostalno vežbati ponašanja za koja su hvaljena.
Umanjuju dečije samopouzdanje.
Uče decu da traže nečije odobrenje da bi bila zadovoljna svojim uspehom.
Kradu deci zadovoljstvo uživanja u sopstvenim dostignućima.
Sputavaju decu da se posvete nečemu iz straha da neće biti vredna pohvale.


Šta deca treba da čuju

Ovo ne znači da ne možete imati pozitivnu interakciju sa vašim detetom. Svako dete je uspešnije ako oseća bezuslovnu podršku. Deci je potrebno da ih vidite onakve kakva jesu, da ih volite i ohrabrujete. Na primer:


Podstičite trud i vežbanje, ne rezultate. “Baš se trudiš oko toga. Još malo vežbanja i biće savršeno!”
Podstaknite dete tako što ćete istaći rezultate i posledice njegovog ponašanja.“Vidi kako je tvoj drugar srećan što može da se poigra sa tvojom igračkom.”
Pokažite detetu da ga vidite, neka ono zna da ste svesni onoga što ono radi. „Vidim da se baš trudiš oko te kule. Imaš i strategiju, baza ti je široka.”
Pokažite razumevanje za detetovo postignuće. “U bre, vidi gde si se popela!”
Izražavajte sopstvena osećanja i zahvalnost. “Volim kad radimo zajedno, pravi smo tim. Puno ti hvala što mi pomažeš.”


Da li primećujete razliku u ovim rečenicama od onih navedenih ranije u tekstu? One ne sude detetove sposobnosti. Njima vi ne ocenjujete dete već ga volite. Pokazujete ljubav tako što ne osuđujete. Uvažavanje i poštovanje deteta je pravi način da pokažete vašu pažnju. To je ono što je vašem detetu potrebno.


http://www.najboljamamanasvetu.com/2013/02/pohvale-sta-roditelj-treba-da-zna/

i ja sam citaala o tome. na drugim mestima. da, sustina je trud! vezba! ulaganje napora po pitanju bilo cega! i slazem se, samo u svakodnevnim situacijama cesto zaboravim kako pravilno da osmislim recenicu

Tesko pitanje..odgovor daleko teži..trudim se da budem najbolji..trudim se da je ne kritikujem često..baš kad zgreši, ali i tada pričam o lošem postupku i ponašanju..a ona je i dalje dobra devojčica..trudim se da ne hvalim nju nego trud..sve češće mi to uspeva, ali zahteva stalnu prisutnost ne samo fizičku..teško je , nije nimalo lako..ali to je posao roditelja...ništa toliko teško..niti toliko lepo..e sad..na spavanje je teram jer ona NIKAD ne bi spavala..stalno ponavlja Mama ja ne volim da spavam, verujte od kad otvori oči ujutru a to je u 6h jer je vodim u vrtić, pa tokom celog dana sam to ponavlja..u vrtiću ne spava..stalno priča da neće ni da leži..kod kuće takodje ne spava..i naravno da je uveče uz suze u pola devet stavljam u krevet jer ne može da gleda na oči..nervozna je ali i dalje priča kako ne voli da spava, nije umorna i nije mala beba kao bata..po tom pitanju sam dosta ostra ali mislim da je taj deo samo zbog nje..jer i ovako mi ujutru tesko ustaje..zaista mislim da ne mogu da dozvolimda se igra do 22h samo zato što ona to kao voli..i čim legne na krevet u pola devet, prestaje plakanje i počinje spavanje..zaspi za minut sto mi je dovoljan pokazatelj da sam u pravu..eto tu joj namećem svoj stav ..u svim drugim situacijama uglavom ispunjavam njene želje..ali ona je dete koje dobro jede, samostalna je..voli da se igra..pa i nemam nekih većih problema u kojima bi se sukobljavale..dakle uglavnom je sve lagano i prema njenim odn njihovim željama dok god to ne ugrožava njihovo zdravlje i sigurnost...uffff bas sam i samu sebe smorila ovim postom..mogu misliti vas..izvinite..htela sam reći da je umerenost u svemu zaista najbitnija..i da..vikendom je ne teram u krevet ali ona sama ide naj najkasnije do 21.30
Bata je još mali ali je uglavnom prati u svemu pu pu pu

Daco,
možda da smislite neki ritual pred spavanje? Moj sin isto nikad ne bi spavao ali nekako smo to uredili i najčešće sve prodje mirno... Pisala sam već ja izdvojim dovoljno vremena da ga ništa ne požurujem i uvek ide isto, večera pa pranje zuba, kupanje, pa čitanje knjige, onda ga uspavljujemo, tu on malo još rasteže, priča, peva ali vrlo brzo spava. Možda i mi malo pomerimo, radnim danima zaspi u devet a vikendom do pola deset ali gledam da ne bude velikog prelaza. Sem toga možeš da primeniš i male trikove, ja kažem da je to devet kasno vreme... Isto sam negde čitala savete za uspavljivanje, deca ne bi trebalo da skaču pred spavanje jer to ih razbudjuje. Takodje mi imamo još neke stvari da se zavoli spavanje, npr često sa ocem menja posteljinu, on voli kad je lepa, mirisna, pa onda svako veče bira igračke sa kojima spava, tako da uvek ima više raznoraznih stvorenja uz njega ali važno da nema suza i da spavanje prepozna kao nešto što želi...

Ma Simona draga..nije to neko plakanje..minut dva i to uglavnom dok idemo ka sobi, kako spusti glavu zaspi..a radimo veliki deo tih stvari..stalno nosi neku novu igračku ili stvar na spavanje..menjamo jastučnice..pepa, vini pu, hello kitty..i dzaba uvek ista pesma: Mama ja ne volim da spavama..necu da spavam hocu jos da se igram i sl...sve je dzaba, ne voli dete da spava..veruj da ona do sada nije vise od dva puta spavala u vrticu..a ide od septembra..ma uzas..dok druga deca spavaju ona vrti knjige ili neke igracke u kreveticu svome..nece ni da legne jer ta dva puta kad je zaspala je legla i 'čitala' knjige pa je zaspala..od tada vise nece ni da legne..upali motor u guzici ujutru i ne gasi ga do veceri..a bata zato jos uvek spava dva puta dnevno po dva sata..nekad i malo vise

Ne sećam se dal na ovoj temi pominjasmo nagradjivanje zvezdicama... Ja uvodim ovih dana improvizovanu verziju. Međe i parkove umesto zvezdica i lepe ih na frižider umesto magenta jer ne napravih ni tabelu. Elem, nema još baš nekog efekta ... Obrađuju se kad ih pohvalim vise nego kad dobiju stiker, a onda kad ga i zalepe, odlepljuju jedna drugoj i premeštaju... Valjda će vremenom shvatiti poentu toga...

Malo je zamrla tema mada je jedno vreme bila veoma aktivna i uzavrela.

Ja nisam potpuni pristalica odgajanja deteta po knjigama, ali nisam ni protiv njih.
Nisam pocela da ih citam kako bi moje dete bilo nesto posebno, vec da bih dosla na ideju kako da se izborim sa nekim svakodnevnim teskocama odgajanja deteta. Dok sam bila trudna nisam procitala slovce jedno o odgajanju beba sto je bilo uzasno pogresno. Nema tu nikakvog instikta nego je znanje potrebno. A kada dodje beba nema se vremena za citanje ni knjiga ni interneta nego se snalazi kako znas i umes a kada ne umes nije nimalo lako.
Tako posto moje dete ima 18 meseci a ja sam na trudnickom uzela sam dve knjige u biblioteci koje su imali na temu roditeljstva.
Jedna je Vaspitanje bez batina i suza, a druga Moje dete, uspesno dete.
Ono sto meni predstavlja najveci problem sa mojim detetom je besnjenje. Tacnije on uvek ima neku fazu kako ispoljava nezadovoljstvo. Trenutno je to bacanje stvari oko sebe. Nekada je bilo udaranje glavom, pa je to proslo pa je jedno vreme lezao po podu kada je ljut, pa zmuri i tako ide kroz kucu itd.
Ja to uglavnom resavam metodom ignorisanja, ali to bas nije preporucljivo kada ste u gostima jer ce umesto autica da strada staklena cinija i slicno.

Ove dve knjige imaju protpuno razlicit pristup. Prva se zasniva na bihejviorizmu a druga je potpuni protivnik takvog pristupa.

Po meni licno da se nauciti iz svake po nesto.
Ali ono sto se meni ne svidja previse kod bihajviorista je da se sve zasniva na nagradama (pominjane su zvezdice i tajm aut i ovde).

Druga autorka smatra da je to potpuno neispravno jer stvaramo dete onakvim kako nama odgovara i ne postujemo u dovoljnoj meri detetovu licnost. Sve sto bude radio radice da bi zadovoljilo nase potrebe i zahteve.

Sada sam ja to dosta skratila i uopstila ali nadam se da razumete sta hocu da kazem.

Kakvo je vase misljenje o tim pristupima i koji su vama blizi bez obzira da li citate literaturu na datu temu ili ne?

Ja sam već pisala po ovoj i drugim temama kako je kod nas, a i dalje je isto ili vrlo slično kako je bilo... Time out primenjujem za ekstremne situacije. Jeste i to nametanje poželjnog ponašanja ali ja ne vidim drugi način kad dete baca stvari po kući, skače, pljuje, plazi se za vreme jela, penje se na sto i tome slično... Sve što detetu tada kažemo samo izaziva još veći bes ili bezobrazluk. Ustvari uvek prvo pokušamo sa objašnjenjem, u nekim slučajevima stane ali kad ne stane nema druge, kod nas je time out odlazak u sobu. Time se dete prekine u negativnom ponašanju. Drugi način je još jedan koji sam našla u knjigama a to je da kad vidim da pruža neki otpor pustim ga pet minuta pa onda ponovim zahtev ili mu kažem "evo obuci ovo a ja idem da telefoniram", to ono kad odbija da se sam obuče pa mu ja dajem neki rok da to učini... Što ti kažeš nema tu nikakvog instikta nego je potrebno znanje i ne vidim što bismo se u svemu mučili kad se neko potrudio da napiše te knjige i sažvakao nam lakše načine... Npr moj muž ima običaj da dugo objašnjava a to sam čitala u knjigama da je pogrešno i ne postiže cilj. Ne mislim na objašnjenja o raznim pitanjima o Suncu, Mesecu i ostalim, naravno da će roditelj tu da odgovara i objašnjava... Nego na neka konkretna pitanja tipa oblačimo se i sad dete počne da razmatra da li ovu jaknu ili onu a roditelj mu udovoljava pa menja jakne pa ubedjuje pa dete ide prelagano obučeno... Dete mora da ima poverenje da roditelj neke stvari bolje zna i ne mora da mu daje dugačka objašnjenja oko toga, a ta objašnjenja su inače kontraproduktivna, dete će samo postaviti sledeće pitanje pa sledeće... Ja dam kratko objašnjenje - da su te i te cipele ili ta i ta jakna za ovu sad temperaturu, to što on hoće nema problema da obuče/obuje ali kad bude odgovarajuće vreme i tu bude kraj. A kod muža kad sam ga ostavljala par puta sam izludela kad sam videla dete, u sandalama i čarapama do duše npr na nekoj temperaturi od 15C ili čizme za kišu a nigde kiše nema. Dete je htelo pa šta ima ono da hoće, za šta tu služi roditelj? Eto kako isto dete kod dva roditelja različito postupa, na kraju sam uklonila sve neadvekatne cipele za ovaj period van vidokruga deteta pa je to neko rešenje za situacije kad je sam sa mužem... E sad ja zvezdice ne primenjujem i protiv sam tog metoda, upravo zato što se dete uči da ispunjava naše zahteve a ne da nešto čini zbog sebe. To jeste jednostavniji put, kod nas je život u stalnom haosu jer čekamo da Vilenjak shvati koliko je značajno da se brže oblači, da se sam oblači, da pere zube, da sredjuje igračke, sve to ide sa otporima i kojekakvim izmišljanjima pa na kraju dana budem preumorna... Ali uporna sam u tome da neću da ga nagradjujem za učestvovanje u kućnim poslovima ili za brigu o svom telu... On je deo naše zajednice i treba da se oseća tako i da kućne poslove obavlja zbog toga a takodje sopstveno telo mora da doživljava kao svoje a ne da meni nešto čini brigom o njemu... Tako da više gledam da izdvojim dovoljno vremena, recimo sat vremena za jutarnje oblačenje, pa to nekad bude pola sata a nekad skoro sat.... Sreća da vreme dolaska u obdanište nije fiksno. I idem na rutinu, da su uvek iste radnje, zna šta sledi pa i ako oteže nekako ima već naviku da je neka druga radnja nakon toga... I naravno objašnjavam objašnjavam objašnjavam... Jedino gde ga nagradjujem je odlazak kod doktora. Ali to smatram dodatnim stresom a ne svakodnevnim pa za dodatni može da sledi i nagrada. Sem toga ne mogu da dozvolim da neće da se pregleda, beži iz ordinacije ili već nešto slično naredne tri godine dok ne shvati da je odlazak kod doktora za njega bitan... Miran je kao bubica kad idemo ali to je samo zato što zna da će dobiti igračku a ne što ga zdravlje nešto zanima. Mada ja pričam i pričam i pričam ali to nekad vredi a nekad ne vredi, valjda se u tome odrasli razlikuju od dece... Evo sinoć pljune deo leka, ne dopada mu se... A ko zna koliko puta sam objašnjavala da lekovi nisu tu da se njemu dopadaju ili ne dopadaju i da misli o svome zdravlju pa neće biti lekova ali kad dodje do toga da ih ima mora da ih pije da bi ozdravio... Mogu stoga da zamislim kako bi izgledali pregledi s obzirom da su oni uvek neprijatni da nema nagrade za pretrpljenu neprijatnost

Našla sam jutros jedan članak sa načinima za smirivanje dece bez vikanja i mislim da ima sjajnih saveta... Mi primenili ono sa disanjem i delovalo je - Vilenjak se nakon besa ismejao... A posle sam mu predložila da cepa novine, prestao je da besni, bilo mu je dosta mojih metoda A inače ja sam primenjivala da mu dam jastuke kad dobije napade besa, to sam videla u nekim filmovima a čini mi se i u nekim tehnikama za samopomoć... Mada mi se ovo sa novinama čini još bolje jer Vilenjak kad je besan je razoran, hoće da lomi, udara, grebe, pa šutira te jastuke ali nekako mislim da mu lomljava nedostaje, pa eto mu te novine sledeći put... I evo članka, idite sliku po sliku...

http://www.najboljamamanasvetu.com/2012/11/kako-smiriti-decu-bez-vikanja/?slider_slide=0

Simona citala sam dosta clanaka na ovom sajtu i ima ih dosta korisnih. Mom vragolanu se najvise svidja glupiranje po mogucstvu sa tatom. To je za njega prava uzivancija kada on skace po tati, slusaju muziku golicaju se itd. Ali kada nema tate tu je mama sa povelikim stomakom koja se sve teze savija, a kamoli da moze da se glupira i skace po meni, mama kojoj se cesto spava i kako to vec sve teze biva kako trudnoca odmice. Onda je nama oboma dosadno kada smo sami, pa kada ja treba da uradim nesto po kuci nastuypaju napadi besa. Narocito ako ne idemo napolje zbog loseg vremena.

Tvoje dete Simona je mnogo vece i te faze me tek cekaju tako da ne znam kao je ispravno postupiti. Ja sam primenjivala metodu da ga uhvatim za bradu i da me gleda u oci kada pocne da besni sto ga je uglavnom postidelo i zbunjivalo. Ali onda je tako mali smislio da zmuri i mlati glavom i ta metoda je otpala.
Inace on je izgleda pravi mali bihejviorista. Kada mu kazes da ce ici napolje ume i igracke da skupi i donese garderobu samo sto se sam ne obuje.

U knjizi Vaspitanje bez batina i suza ima dosta saveta za decu Vilenjakovog uzrasta mada su svi zasnovani na navijanju sata, tajm autu i sl.

Pogledah i ja. Super ideje za igre, za one koji su zaboravili kako da se igraju-zabave decu. Problem je što deca obično besne kada mi nemamo vremena za to, jer im npr. spremamo hranu. Ne znam šta bi koja teorija rekla, ali znam da sam od mame naučila nešto, što, čuh letos, primenjuju i u Švedskoj. Kod izliva besa, ne obraćati pažnju na dete! Nek lupa, udara, vrišti. Tri puta da vidi da nema nikakvog efekta, pa će prestati da tako doziva!
Verujem da i priča pali. Svako da kaže šta želi, a šta mora da uradi tog dana, pa napraviti raspored aktivnosti, u saradnji sa detetom. Staviti na tablu i dete zna da do npr.14h mora da se zabavi sam, a u 14h mama može da ga izvede u parkić. Ili mu ponuditi da pomogne da se nešto uradi, kako bi mogli duže da ostanete u parkiću.