Predrasude i kako se nosite sa njima

Struzzo ::Senka,
ja nikad nisam polazila od drugih, pogotovo takvih drugih ljudi...Uvek su moji životni izbori bili samo moji i nije me se ticalo šta će drugi da kažu.
A takođe ne ostajem dužna kad meni lično neko komentariše nešto bezobrazno, bezobzirno, maliciozno ili glupo i prosto.
Npr. kad sam bila na početku kao ti, jedna ljubopitljiva koleginica me je već po ko zna koji put pitala "ima li šta novo na planu bebe" (pritom je ona neudata, bez stalnog partnera i sa očajničkom željom da je neko oženi, svi primete njeno promenjeno navalentno ponašanje kad se pojavi neki novi mlađi muškarac, još ako je neoženjen, što je naravno prva stavka koju mora da sazna)....I ja joj onako ovlaš kažem "možda i bude uskoro ako usvojimo". I na to je ona krenula da prosipa predrasude o takvoj deci da mi se smučila u jednom trenutku i odgovorila sam joj: zašto tako olako etiketiraš nekog? Je l bi volela da tebe neko zove baba-devojka? Da ti se podsmeva koliko očajnički želiš nekog muškarca u životu? Razmisli malo pre nego što kreneš da sipaš otrov iz usta... Ućutala je, promenila par boja usput I vise mi se nije obratila. Najverovatnije je nešto komentarisala meni iza leđa jer ima njih par koje bez ogovaranja najverovatnije ne bi mogle disati...no, njihova stvar.
Tako da sam čula komentare te tvoje pedagoškinje sigurno bih reagovala.
Znam vrlo dobro da krive Drine ne mogu ispraviti ali neću da im ćutim...

Ja sam primetila to već rekoh da mnogo često osobe koje su i same izložene nekim predrasudama sipaju ih nama... Možda presipaju Ali to ne znači da je opravdano. Ja nisam dosad odgovarala na taj način kao ti, ali podržavam, možda je pravi, verovatno jeste i primeniću nekad. No isto odgovorim na taj deo o usvajanju, smatram da ne treba ćutati a pisala sam već nekako i ne mogu da ćutim. Ne zbog mene, ja sam najveći deo svog puta prošla i nevažno mi je prilično šta ko misli. Ali grizla bi me savest prema mom detetu da ništa nisam uradila čak ni ono malo što sam mogla da izmenim svet u kome će on živeti. Zato reagujem i kada mi nije do reakcije i kada ne vidim svrhu... što ti kažeš bar neću da ćutim i aminujem njihove predrasude. I ono što je važno je da njih vaspitavamo. Mi nekako još nismo došli do predrasuda o usvajanju, nadam se da će nas život poštedeti još neko vreme... Ali zato Vilenjak susreće one druge pa se na njima vežbamo. Najčešće su i dalje to igračke/postupci za devojčice samo što nadogradjujemo to. Recimo pre neki dan je Vilenjak pričao kako jedan njegov drug za koga smo davno utvrdili da ima jako izražene takve predrasude "prevaspitava" jednog koji nema... Ja mu onda kažem ako tako deca prevaspitavaju jedno drugo što se on ne upusti u prevaspitavanje tog druga, naročito ako mu roditelji već nisu ulili takve predrasude, to će se onda više uklapati i sa vaspitanjem Naravno, ne guram dete uvek u sukobe, pogotovo što će on imati svoju priču i težinu... Opisujem mu da može zauzeti različit stav, da ne reaguje, da na površnom nivou i prihvati, da uljudno objasni pa ako ga čuju čuju ili da otvoreno stupi u rat... Sve prema njemu i koliko se jakim oseća... Lepo se tu on snalazi no sve je to nešto drugo još jer nisu upetljane neke emocije kojih će imati kad krenu predrasude prema usvajanju. No valjda će tada ova vežba značiti.

Moja majka pričala sa nekom poznanicom za koju nismo ni znali da li zna nešto o usvajanju, mi joj nismo rekli... Moja majka pričala kako je Vilenjak umiljat a ona kaže "Takva su TA deca..." Moja majka zanemela i nije upitala koja deca, samo joj skočio pritisak... Inače da bude smešnije, Vilenjak jeste umiljat prema nama koje zna ali je vrlo uzdržano dete prema nepoznatima pa i neljubazno... Tako da i sa njom uglavnom reč ne progovara dok ga ja ne opomenem... Tako da je njegova umiljatost koju je ona mogla da uoči ispod proseka... Ali ne verujmo sopstvenim očima, već unapred znamo kakva su TA deca

Nije baš o usvajanju ali vredi pročitati zbog predrasuda...

http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Mama-sta-je-to-camuga.sr.html

Мама, шта је то чамуга

Београђанка, мајка црне девојчице, на сваком кораку се сусретала с неумесним питањима, чудним погледима, осудом околине
Ивана Делић са ћерком Саром

Зашто је она тако „чоколадна”? Циганштуро смрдљива, бежи из нашег парка! Нисте мајка, већ беби ситерка, је л` да?! Мама, шта је то чамуга?

С мноштвом питања, од којих је већина била неумесна, али и расистичких доскочица и безочних измишљотина, сусретала се Београђанка Ивана Делић (31), када је пре седам година из љубави са вереником из Анголе, добила кћерку Сару Т. Отац њеног детета и она никада нису ступили у брачну заједницу, иако су обоје то желели. Непремостив проблем били су „папири” којима је будући тата требало да докаже да дотад није био ожењен. Вереници су зато одлучили да то обаве у Африци, али је младожења због пословних обавеза ипак напустио Србију у седмом месецу Иванине трудноће. Будућа млада на крају није отишла у Африку, јер су јој лекари саветовали да се не упушта у такву авантуру.

– Пре великог пута требало је да примим двадесетак вакцина, што није било препоручљиво у трудноћи, а и у то време тамо је била епидемија колере. Тако сам остала у Србији, а мој вереник није желео да напусти посао и врати се натраг. Сара се родила, а наше емоције су почеле да бледе. Са расистичким изливима и предрасудама сусретала сам се свакодневно, а било их је и у току забављања. Сећам се сцене у којој нам је у сусрет ишла жена са дететом коме је казала да се склони јер иде „црни чика” – присећа се самохрана мајка седмогодишње мулаткиње. А тек после Сариног рођења околина је наставила да их обе осуђује. За многе је Ивана представљала жену лаког морала. Чак је и начула причу да је са Сариним татом била због новца. А Ивана је цео живот обожавала афричку културу, људе са тог поднебља, њихов темперамент и све оно што није одлика наше средине.

– У почетку су ме рекла-казала приче веома потресале. Догодило се да сам са дететом била у парку где нас је жену скривајући се иза дрвета све време фотографисла, наравно због детета. У првом моменту и породица и пријатељи су били изненађени мојим избором. Али убрзо су ми дали подршку уз који сам некако сам све прегрмела. Ипак, одлучила сам да напустим Београд. Сада живимо у Зрењанину. Комшилук нас је прихватио оберучке. Нико из окружења нема додатних питања о боји коже моје девојчице – пресрећна је мајка у средини у којој нико прстом не показује у парку и на улици на њену девојчицу.

До пре неколико деценија у Београду је све врвело од студената из Сирије, Алжира, Сенегала... У међувремену је расна дискриминација у Србији нарасла, толико да се у борбу против таквих појава сада морају укључити сви у друштву, а посебно млади, поручује Невена Петрушић, повереница за заштиту равноправности, поводом 21. марта када се обележава Међународни дан елиминације свих облика расне дискриминације.

– Од свих прошлогодишњих притужби, где се као основ наводи национална припадност, трећина се односи на Роме и Ромкиње. Грађани Србије и даље их доживљавају као најдискриминисанију мањинску групу, али истовремено показују и висок ниво етничке дистанце према њима, па их не желе за комшије, пријатеље, васпитаче... Роми су дискриминисани у малтене свим областима, а посебно у запошљавању, образовању, здравственој заштити и становању – упозорава Петрушићева.

Стручњаци поручују да је за елиминацију расне дискриминације потребно ангажовање комплетног друштва, што се може постићи само уколико постоји национални документ.

– Кад је реч о људима друге боје коже који привремено бораве у земљи, сваки пораст дискриминације према њима има вишеструке последице. Ако се ради о студентима или туристима они ће убудуће избегавати земљу у којој су дискриминисани што је економски губитак за ту земљу – објашњава социолог Владимир Вулетић.

Деца и адолесценти су посебно склони расној дискриминацији, сматра психолог Милица Зарин, јер се плаше новог, необичног, другачијег, различитог...

– У тој доби је изражена припадност истој групи, па се свака различитост и издвајање тумачи као нелојалност. Када и немају ништа против „другачијих” вршњака, адолесценти не смеју да искажу своје неслагање према вршњачкој групи. У нашој земљи већина њих није имала прилику да проведе или туристички борави у другим земљама, па због тога и нема искуство које би им доказало да бити различит није ништа страшно, опасно и угрожавајуће – сматра психолог Милица Зарин.

------------------------------------------------------------

Предрасуде потичу из породице

Како се поставити према онима који имају отпор према различитостима?

– Такве особе треба суочити с чињеницом да боја коже није ништа више од тога. Треба их подсетити да су више непријатности вероватно доживели од свог блиског окружења. Такве предрасуде се преносе и подржавају у породици па је зато важно и да их разбијају, не само образовне институције, већ и родитељи и старатељи – набраја Милица Зарин.

------------------------------------------------------------

Петнаестак одсто бракова различите националности

Према последњим подацима Републичког завода за статистику, у 2012. години закључено је 34.639 бракова. Од тог броја, само петнаестак одсто, тачније 6.196, склопљено је међу супружницима различите националности. Незванично, у Србији је регистровано око 200 афричко-српских бракова.

Гордана Зорић, матичарка београдске општине Стари град, каже да када је у питању избор младожење, код наших девојака нема правила – удају се и за Индусе, Норвежане, Немце, Италијане, Аустралијанце, Шкоте, као и за момке из афричких земаља.

– И тамнопути Африканци чести су гости матичне службе. Сваке године склопи се мноштво бракова у којима је један од супружника – црнац. За разлику од њих, иако је већи број Кинеза почео да долази у престоницу деведесетих година минулог века, углавном због трговине, мало је наших суграђана који су у међувремену ородили с њима – истиче Зорићка.
М. Бракочевић

Jedna interesantna prica nije vezana za usvajanje, ali ima i dosta slicnosti.
http://zena.blic.rs/Porodica/22634/Kako-je-biti-majka-tamnoputog-deteta-u-Srbiji

Maakki, mislim da par ili singl osoba koja usvoji romsko ili poluromsko dete, može da se zbog drugačije boje kože, sretne sa predrasudama opisanim u ovom članku, te je dobro da si postavila link.   

"Majka slatke Sare kaže da je najveći problem u ovakvim situacijama to što su ljudi spremni da kažu kako se to isto dešava i u drugim zemljama, i da okrenu glavu. Kako bi se problem rešio, potrebno je uvesti edukaciju u vrtiće i škole i pričati sa decom o tome kako je različitost nešto lepo i normalno. "

Ovo mi je jedan od bisera kad pričam o nekoj diskriminaciji... Isto se dešava u drugim zemljama i to je "opravdanje" za stanje i ovde? I onda argument da se u toj i toj zemlji nešto loše desilo, čudo ne vide koliko se u raznim ne samo zapadnim zemljama dešava na planu ljudskih prava nego se uvek uhvate lošeg primera za koji su čuli... Potrebno je upravo ovo što se kaže - od najranijih dana se deca uče da je različitost nešto lepo i normalno a po meni edukovati i starije. Sigurno svuda ima diskriminatora samo je stvar u procentu takvih ljudi i (ne)svesti o tome šta je diskriminacija.

Ja sam skroz off al ne znam gde da stavim ovo da vas podsetim na okupljanje ,pa ak mozete ...
https://kutak.forumotion.com/t2810p105-novo-okupljanje#487476

Ne znam da li je predrasuda ali je neprofesionalnost (po meni) ili ipak predrasuda da smo svi isti i svi imamo iste životne puteve... Maločas u apoteci Vilenjak i ja i nešto pitam apotekarku a ona mi kaže...
"To već znate, to ste radili kad je bio beba..."
Vilenjak i ja:     
"Da, da znam otprilike ali mi vi ipak objasnite...   "

Mislim odakle joj pretpostavka da bi se majka i sin znali od rodjenja   Znam da je to uobičajeno ali eto može dete da bude usvojeno, mogu da budem maćeha, možda sam biološka majka ali sam bila teško bolesna pa sam preskočila njegov bebeći period, mogu biti osoba slabog pamćenja pa sam zaboravila nešto što sam radila pre pet godina... U svakom slučaju nije njeno da pretpostavlja i razmišlja da li ja znam nešto, ako je pitam pretpostavlja da ne znam i objasni mi a ne da se meša u naš privatni život.

Simona, draga, zivot u svetu podrazumevanja. | neka im njihova Nepodnosljiva lakoca postojanja. Uzdravlje im!

Eh... kako mora biti lep takav život... ali ovo stvarno kažem. Poslednjih dana sam baš tužna da ne kažem očajna što i posle dve godine od susreta sa našim sinom i godinu ipo dana od konačnog usvajanja mi se borimo da budemo upisani kao roditelji našeg mališana. Ne samo da nas ljudi prozivaju već i državni službenici odnose se prema nama kao da smo stvari, pa i prema stvarima bi se bolje odnosili. Zakon i pravda su na našoj strani i jasni u tome, ali koga briga za to. Neka mi druge usvojiteljke i usvojene mame ne zamere ali za one ljude koji tek razmišljaju o usvajanju - dobro razmislite, nije ovo lak put i to ne samo zbog onoga što ste mogli da predvidite nego eto i onoga o čemu niste mogli ni da sanjate. Možda sam ja trenutno jako pesimistična... I to ne kažem zbog deteta, dece, mi smo tako srećni sa našim sinom, ali kad shvatim da svaka budala može da nas i njega propituje, maltretira - muka me uhvati.

Dugo nisam pisala, nešto stalno iskrsava a i nisam imala išta pametno da napišem ili prokomentarišem. Ali sad moram... Uh, Simona, baš zvučiš tužno... Nikad nisam od tebe pročitala ovako rezigniran post. Često jesi upozoravala na težinu usvajanja kao načina roditeljstva, ali sad iz tebe baš izbija neki očaj i rezignacija. Znam koliko se trudiš u ovoj borbi sa vetrenjačama i birokratijom i verujem da ti je pukao film. Al ne vredi, glavu gore, naoružaj se strpljenjem (ili još bolje: osmehom) i ajmo dalje. I sama kažeš, srećni ste sa svojim sinom i to je ipak najvažnije, zar ne? I ne bih ja upozoravala potencijalne usvojitelje da dobro razmisle zbog birokratije i problema tog tipa na koje mogu da naiđu. Ma to je sve prolazno, jedan rešiš, stigne novi, pa opet rešavaš onaj prvi za koji si mislio da je štikliran i tako u krug. Ali pored tebe je dete i zbog njega se sve isplati! Ne znam šta vam se konkretno desilo kada kažeš da svaka budala može da vas maltretira i propituje... Ali meni niko ne može da umanji sreću koju je naše dete unelo u našu kuću.

On topic. Malo smešno, malo tužno (i više nego tužno u stvari), ali tako ja počinjem da reagujem na predrasude i ljudsku ograničenost i glupost. Čitam, naime, danas u jednim dnevnim novinama opet o Andželini i Bredu i njihovoj deci. Javila se neka dadilja i opanjkavala ih, kako su neuredni i tuku se (čudo jedno, sa šestoro dece u kući!?), a majka kad joj pukne film ode u kadu i vrišti (i ja bih povremeno - sa jednim, al ajde). E, sad stižu komentari čitalaca, taj deo obožavam. U moru budalaština javlja se neki Nikola, ljubi ga majka pametnog, i kaže, parafraziram "treba i njih razumeti, nije lako ni rođenu decu odgajati, a kamoli tamo neku, iz najsiromašnijih zemalja sveta..."!!! Luče moje bistro, on u stvari ima razumevanja za njih! Ali siromašno poreklo eto utiče na karakter deteta, pa su valjda zato prljavi i tuku se! Ma treba ih vratiti u Kambodžu pa nek se tamo biju, kaže sledeći mudrac... I tako, da znate usvojene mame, ako su vam deca povremeno nevaljala, vratite ih (kome god), jer su takvi sigurno zbog siromaštva iz kog su potekli i tu nema pomoći. A i nisu vaši, baš vas briga...

Eto, znam da nije smešno, ali šta mogu nego da se nasmejem...

Hvala Milkyway :)

Moja rezignacija je najviše vezana za tok našeg slučaja vezano za iskakanje podataka o biološkoj majci i staroj adresi itd... To je strašno kako se ustanove ponašaju prema nama i to što smo uzeli na kraju advokate pa oni komuniciraju sa njima a gde li kako bi bilo da ih nemamo... Da ne pričam da plaćam advokate zbog njihovog nehata koji se i dalje nastavlja. Nego neću da pišem dok nam slučaj ne bude gotov ako ikada bude gotov... A sve to jeste povezano i sa predrasudama jer i ti službenici ne shvataju usvajanje i kao šta se bunimo, pa to je samo ime biološke majke, dete ima prava da zna?! Oni su nehajni zbog svojih predrasuda i brige za dete... Ma očaj jedan. Ne kažem ja Kutanjkama da ne usvajaju nego da odmere svoju snagu, da i u centrima za socijalni rad ukazuju kako to posle ide... Nama su pričali da sa momentom konačnog usvajanja sve se završava a eto to uopšte nije tako. Jesam i ja srećna sa mojim mališanom, i on me teši ovih dana, vidi da sam neraspoložena... Smišlja mi psihoterapije kao što ja njemu smišljam, nije ni to loše, taj povratni odnos koliko god je loše što sam neraspoložena. Ne pričam mu naravno o čemu je reč, suviše je mali, ali ću jednog dana pričati i usmeravati ga da ode iz ove zemlje. Znam da opet ovo zvuči rezignirano ali mene je ovo samo uverilo da je to najbolje rešenje i da dok god smo ovde biće nam ovako ili slično. Kad su meni čak i advokati danas rekli to, ako imamo neku varijantu da idemo iz ove zemlje, i oni koji imaju razne slučajeve ne mogu da veruju kako se ponašaju ustanove u našem predmetu.

Neću da vam mračim više... Možda će se razrešiti, možda smo mi baš neki baksuzi itd... Trudim se i ja sama da podignem sebi raspoloženje pa ću valjda pisati nešto veselije...

A za ovo što ti pišeš, ništa me ne čudi... mene više pogadjaju ljudi koji mogu ugroziti Vilenjaka nego po sajtovima, znači ti iz domova zdravlja, škola i slično, kad može biti bez nas. Ali desi se i meni da me ljudi sa sajtova iznerviraju. Da ne pričam da je siromaštvu jednog broja bioloških roditelja sigurno opet doprinela ova država... A to da je siromaštvo loše i da se još to loše i nasledjuje, kakve besmislice, kakav svet...

http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/461701/Dadilja-otkrila-istinu-iz-doma-Andzeline-i-Breda-Deca-su-prljava-i-tuku-se-Andzelina-vristi-u-kadi/komentari#ostali

Evo nadjoh taj članak, iščitah sve "mudre" komentare ali nema mnogo negativnih komentara vezanih za usvajanje bar ne onoliko koliko sam ja mislila da će biti... Pomenuti Nikola je pri kraju pa mu bar lupite minus pošto ima više pluseva. Ima takodje više komentara o frankeštajnskim porodicama valjda što su deca sa svih strana sveta... Van pameti naravno. Inače u Sad je to normalno ne samo kod poznatih i bogatih. Mislim da sam i ovde stavljala članak jedne žene šta su njoj bili razlozi za internacionalno usvajanje. U SAD je sada uglavnom otvoreno usvajanje i ako se hoće zatvoreni model usvajanja kakva su naša i dalje a ona je to želela onda se usvajaju deca iz dalekih zemalja koja su bila u sirotištima, biološki roditelji izginuli u ratu ili ne zna se šta je sa njima i sl. Ne znam da li je to bio Andjin i Bredov motiv ali svakako ove osobe što komentarišu pojma nemaju o usvajanju a misle da su jako pametni... Inače jedan ih je nazvao starateljima i njemu sam lupila minus. Naravno dobro je uvek kažem i da komentarišemo ako imamo snage i bar malo utičemo na društvo.

A sam članak -i moj Vilenjak jede po kući, razbacuje stvari, gadja nas hranom za to ga naravno opominjemo ali mogu da zamislim da ih je šestoro... A vrištanje u kadi je odlična ideja, moraću da primenim

Govorila sam ja da nam nikad neće zaboraviti da smo usvojeni…

Danas srećem jednu poznanicu i konstatuje da je dete poraslo. Jeste, hvala, krenuo je u školu, odgovaram ja. Posle jednog minuta od susreta sa mnom a nije me srela npr jedno godinu dana počinje da šapuće pitajući me koliko godina ima… „Viktor sada ima sedam godina“ odgovorim ja. Naravno da sam razumela da pita koliko godina ima kako je došao kod nas ali nisam htela da joj odgovorim, misleći da će imati toliko obzira da shvati da ne želim da joj odgovorim i prestane sa šaputanjem. No ona nastavlja da maše rukama i šapuće i ponovo pita i ponovo… Viktor stoji nedaleko od nas i ona valjda očekuje da ću ja da šapućem sa njom kao da je Viktor neki tu stranac meni samo nju čekam da ga ogovaram. Neverovatno! Pošto vidim da neće prestati da maše i šapuće odgovorim opet glasno: „A to… Viktor je imao tri godine kad je došao kod nas.“

Eh... predrasude su na svakom koraku... ali, ne treba ocekviati od ljudi da razumeju nesto kroz sta nisu prosli, ali ne treba toleristi bezobrazluk...

Postoje predrasude ali ja se nosim sa njima mnogo lakse nego sto sam mislila da ce biti. Uopste se ne potresam. Neki pitaju gluposti iz neznanja ( "Stvarno vas zove mama i tata", kako to ?, da li ona ima ista prava kao i svako dete..? itd) Sve u vezi njenog porekla, odgovorim sa " ne smem o tome da pricam"..ne shvatam ta pitanja uopste licno.Razumem ljudsku prirodu i njihovu radoznalost, a ja sam toliko ponosna na svoju cerkicu, da nista ne moze da me uzdrma.

Naš Viktor je omiljen u školi... Ali ne mogu da ne strepim kako će biti kada ti isti ljudi i deca budu znali za usvajanje. U vrtiću nije bilo neke bitnije promene sem par problema sa pitanjima dece... Ali roditelji dece iz vrtića mi se čine mnogo manje podložni predrasudama nego ovi. Trudim se da eliminišem tu strepnju, mislim ničemu mi ne služi, kako bude biće... Pisaću svakako to je u svakom slučaju pitanje vremena, bilo da će sam Viktor pričati kao što je bilo u vrtiću bilo neko drugi. Ipak ja se radujem što naš put ide ovako. Koliko god da se odnos dece i promeni i Viktor sagledava te predrasude i kako ga neko gleda kada ne zna za usvajanje i kada zna... Iako kažem u vrtiću nije bilo drastičnih razlika, niko nije prestao da se druži sa njim, nisu ga baš direktno vredjali bar koliko ja znam, njemu je bilo preko glave propitivanja o usvajanju i bio je i on za to da ne delimo tu informaciju u školi bar u početku.

Ne znam gde ovo da pisem ako hepi ili neko od vas zna neka slobodno prebaci ovaj post.
Nekoliko dana sam u velikim pitanjima u vezi usvajanja sa Marijine i Mikijeve strane. Ne znam da li je neko to pokreno u školi ili oni sami ali pre neko veče sedimo nas troje za stolom (dever,muz i ja) i Marija ulazi u kucu i sa vrata prica ko navijena (po navici). Zašto smo samo Miki i ja usvojeni u skoli a ne jos neko? Nas troje se pogledali i poceli da joj objasnjavamo a ona nastavlja hocu jos neko da bude usvojen ne samo mi da se izdvajamo u skoli. Pitam je da li joj je neko nesto reko a ona nije nego meni onako palo na pamet. Ja u sali kažem sta ima veze sto ste samo vas dvoje znas da se ponosis sa tim sto si usvojena ona kaze ponosim se i drago mi ali volela bi da ima jos nekog od dece da je usvojen i tu predje na desetu temu.
U zadnje vreme sam primetila da pita nesto u vezi usvajanja i to ne gleda da li imamo goste ili smo sami.Šta joj je na pameti ona to mora odma da kaze pa bilo u tom momentu ispravno ili ne. Ne mislim samo o usvajanju nego uopsteno.
Miki mi se pre neki dan pozalio da ga je drug zezao u razredu sto mu ja nisam prava mama. Odgovorio mu je, jeste ona mi je jedina mama koju volim i postujem, ali da je ipak reko uciteljici da ga je taj prozivo. Kad sam joj poslala poruku ona mi je rekla da je tog malog kaznila, sto po meni nije fer, sto ga kazni jer ce ispasti usvajanje zabranjena tema u skoli. Po meni je mama njegova kriva sto mu je tako rekla. Sutradan sretnemo Miki i ja nju i ona ladno sta ima u skoli. Ja onako ladno nista sve po starom, a kod vas(jer ima blizance)? Kaže da li si primetila da nam je uciteljica postala strozilja i da je pocela da kaznjava decu i da je ona to cekala jos od pocetka drugog razreda a da cemo tek poludeti do kraja 4 razreda koliko zna da bude stroga.Ja onako samo neka je stroga kad su oni svi bezobrazni i treba sa necim da ih kazni a ne da ih mazi.
Posle mi njih par reklo sto joj nisam rekla da znam da je jedan od blizanac provociro Mikija ali sam rekla da necu da se ponizavam i spustam na njen nivo nek misli da ja nista ne znam.

Interesuje me od mama dece koje idu u skolu da li su pocele vec provokacije vezane za usvajanje od strane druge dece?

Nina, mislim da je to faza u njihovom sazrevanju i da je normalno da postavljaju pitanja.

Šteta što nismo bliže te bi vaša deca kroz susrete sa drugom usvojenom decom u Beogradu stekla šansu da imaju više drugara i drugarica koji su usvojeni, te imali više prilike za razumevanje toga da se ne "izdvajaju" kako oni kažu.

Mislim da je dobro da Marija ima takvu slobodu da vas pita sve što je zanima u vezi sa usvajanjem, po meni to je baš pozitivno i pokazuje da vam veruje!

Nina,
kod nas se još ne zna za usvajanje a kad se bude znalo pretpostavljam da će biti slično kao kod vas, zato i ne žurimo sa saopštavanjem, možemo da dobijemo još malo vremena a onda će biti godine i godine provokacije i pitanja... Tako da ne mogu da dam konkretan savet iz iskustva ali pisaću već. Mogu da kažem za vrtić da su i tamo od kad im je Viktor saopštio za usvajanje imali radoznalost vezano za to, da su ga propitivali, propitivali nas, vikali na sav glas... I to su deca pristojnih roditelja, koji im sigurno nisu razvijali neke predrasude i koje poznajemo, zato sam pesimistična za ovu decu koja su sada i starijeg uzrasta i od raznih roditelja...

Viktor je imao još jednu devojčicu u vrtiću koja je usvojena. Sad u školi nema ili bar ne znamo da ima. Ja sam pre nego što je on i rekao nešto poput Marije već rekla da mi je žao što nije više usvojene dece u razredu i da je u Americi tako pa im je lakše. Ali da će isto biti i kod Lepotana i kod ostale usvojene dece koju znamo. Takodje tako je bilo i kod Dace i Milice pa kad su one preživele i uspešne su devojke može i on. Onda mu ukazujem na neke druge različitosti kod dece, npr neko dete je dete razvedenih roditelja, drugo ima velikih zdravstvenih problema, treće je izuzetno siromašno i ne može da priušti da ide na izlete i ostaje usamljeno i tako... Govorim mu da ima puno različitosti ako malo pogleda...

I ja mislim da je to što Marija pita o usvajanju znak da ima poverenja u vas. Kod nas je i dalje situacija da Viktor slabo šta pita. Ako ne pita u odgovarajućem trenutku možda da joj kratko odgovoriš a kasnije ti pomeneš tu temu i objasniš joj nešto što je htela da zna.

Po meni dobro je da je učiteljica kaznila to dete. To govori da to što je rekao ne sme da se govori. Možda da predložiš učiteljici da u nekoj lekciji tamo gde se govori o porodici objasni i usvajanje ili da to učini psiholog pri nekoj poseti.

Ja sam Viktora pripremala na to da mu deca mogu govoriti da mu nismo pravi roditelji i pitala šta će da odgovori a on je rekao reći će - pa i nisu. Ja sam ostala bez teksta a moguće da bi ostao i mali nasilnik jer on to govori da bi se ovaj branio, dokazivao, osećao povredjenim i ne očekuje takvu reakciju... No to je bilo u vrtiću, moraću da ga podsetim da takvi komentari mogu biti i u školi...