Predrasude i kako se nosite sa njima

Hvala, hvala... Vilenjak je i dalje po tom pitanju ćutljiv, da čuje da je zovem snajka bilo bi   Eventualno može najbolja drugarica. Ali i on je tražio od mene da se igra popodne sa njom. Kad sam ga pitala da li mu se svidja uzvratio je kontrapitanjem da li se meni ona svidja, kad sam ja rekla da da, baš divna devojčica, onda je i on potvrdio da mu se svidja. Mamin sin  

Htela sam ovo da podelim sa vama, nisam sigurna gde da smestim... I da, kuckam sa moba, verovatno ce biti gresaka...
Cackajuci nesto po Rodi, naletim na pricu jedne usvojiteljke koja upozorava druge mame da postoji neka grupa na FB gde ljudi uglavnom traze davno izgubljene prijatelje... Ali da poneko trazi i vec usvojeno dete, pa su njih tako pronaslu i sad ih maltretiaju ... Bila sam sokirana skroz - a najvise predrasudama ljudi koji komentarisu njihove postove... Brzo sam se iznervirala, pa nisam dugo citala - ali uglavnom opsta podrska za bio roditelje, cak nude i pomoc da se dete (koje je usvojeno) pronadje...
Zaista me iznenadjuje nepoznavanje i procedure i zakona, kao da neko upada nekome u kucu i onako, bez razloga otima decu... Pa sad ajd da se udruzimo da im decu pronadjemo... Meni je to uzas! I zato je dobro sto je deo foruma ipak zasticen...

Majat,
u našoj zemlji uopšte ne morate da osnivate FB grupu I da tako tražite usvojeno dete. Dovoljno je da imate nekog ko ima u zdravstvu pristup jedinstvenoj bazi podataka I da taj ukuca jmbg deteta I voila, ima I stare I nove podatke, sve....Nažalost, o tome pisale Simona I Sara.  

Pročitala sam temu na Rodi. Strašno.

Ono što je dobro je što su članice Rode već reagovale i na pomenutoj fb grupi objavile šta je to usvajanje i link ka porodičnom zakonu. To će i nama svima značiti.

Za reakcije ljudi ne čudi me. Kod nas se biološko roditeljstvo još uvek idealizuje. Ono što mene mnogo više čudi je plakanje i kukanje nad sudbinom hranitelja kojima je neko "oduzeo" decu, peticije,napadi na socijalne radnike što ne razumeju ljubav. Da li bi ti ljudi isto tako kukali nad sudbinom vaspitačice iz vrtića koja se jako vezala za njihovo dete pa bi htela da ga odgaja i van vrtića? Pa to je ljubav, zašto da se gleda zakon, detetu je bolje kod nje... Ah da, zaboravih oni su biološki roditelji a ovamo su deca oduzeta od hranitelja pa data nekim tamo usvojiteljima Za biološke roditelje pisala sam ja imam nešto više saosećanja. Ali postoji tu jedna "caka" koju su navele baš članice Rode na forumu i na onoj grupi - usvojeni roditelji nisu odgovorni za njihove nesrećne sudbine niti za odluke socijalnih radnika ali su odgovorni za bezbednost svog deteta koje niko ne sme da proganja i ugrožava. Pisala sam već da su nama u školi roditeljstva dovoljno podigli svest da kada dodje do konačnog usvajanja smo mi i naši srodnici jedini roditelji i srodnici deteta koje zakon prepoznaje. Bilo kakvi biološki roditelji i srodnici su stranci kao i svi drugi i za njihovo proganjanje se čini ono što bi se činilo i za druge strance, zove se policija i traži zaštita. Mislim da je vrlo važno da usvojeni roditelji imaju tu svest ako već nema okolina oko nas (mada bi naravno trebalo da se radi i na podizanju svesti okoline). Iako se te situacije vidimo i iz primera članice Rode mogu desiti ipak mislim da su vrlo retke. Zbog toga što se nešto može eventualno desiti a najverovatnije nikada neće mislim da usvojeni roditelj nikako ne treba da provodi život u strahu i da taj strah i nesigurnost prenosi na dete. Deca su naša, zakon je na našoj strani, ako dodje do toga razračunaćemo se sa biološkim roditeljima i srodnicima tj policija u naše ime, a verujmo da ni za kog od nas ta situacija neće ni biti aktuelna... Kao i u slučaju onih pomenutih hranitelja ni ti biološki roditelji neće na kraju ništa uraditi jer nemaju nikakvih zakonskih prava,ono što oni učine tim svojim proganjanjem je nova šteta koju nanesu deci koja su već prošla težak put, već ranjena, hajde da ne računam usvojene roditelje mada naravno i njima.

I da se vratimo predrasudama... Da li imate iskustva sa onim - 'rekao/la mi je ta i ta da ste usvojili dete. Mislim da je to divno, krasno itd...' Je li to opet ona vrsta pozitivnih predrasuda? Kod nas i dalje jedan broj ljudi koje nismo vidjali dugo vremena ne zna da je dete usvojeno. Niko od njih mi se nije javio posebno zbog deteta da mi izrazi divljenje što imamo dete. Niti su se ti ljudi takodje javili ranije iako već dugo mogu da vide nas i dete na fb. Ali ako čuju da je usvajanje u pitanju odmah se jave da izraze svoje divljenje  Naravno i muž i ja se uljudno zahvalimo, upitamo osobu kako je ona i završimo razgovor... Ali sve mi se čini da je to opet nepoznavanje usvajanja, da je to sad neko posebno delo pa nam se dive i odakle im ideja da misle da je nama njihovo divljenje uopšte potrebno...   Sad smo imali jedan takav slučaj opet, muž se smeje mada se slaže sa mnom a ja se iznevirala   

Ja se zbog takvih komentara ne nerviram, verovatno sam već oguglala, tj. toliko sam se naslušala da mi postalo više smešno.... To divljenje se pogotovo naglasilo kad smo usvojili drugo dete, kao da me to izdvojilo npr. "Već ste usvojili dete, sad i drugo, vi ste heroji!". Jedna koleginica mi prišla i mrtva ozbiljna rekla "ja bih tebi dala orden hrabrosti"?! Smejurija!
Tako da vrlo često okrenem na smeh, šalu jer mi je sve to budalasto.

I ako se ikada odlučimo za treće dete, ići ćemo na vto a ne u treći postupak usvojenja. Ne želim više da dobijam "ordene" za moje "podvige" već bih htela da pokažem da sam mama kao svaka druga mama koja je poželela da ima više dece, da mi je zaista ali zaista svejedno da li su usvojeni ili biološki.

Ja sam se iznervirala možda zbog čoveka koji je bio u pitanju a od koga nisam očekivala ovakvu reakciju. Takodje i zbog drugog muškarca koji mu je preneo vest a od koga takodje nisam očekivala da ide okolo i priča o tome da smo mi usvojili dete. Obojica su ljudi koji su oslobodjeni od predrasuda a verovatno smatraju da ih nemaju ni u ovom pogledu... Takodje muževljeva rodjaka koja je na skupu kod muževljeve rodbine rekla da ćemo sigurno sad dobiti svoje dete uporno traži moj telefon. Rekla sam mužu da izbegava koliko može da joj da. Znam da ti ljudi nisu svesni svojih predrasuda ali to ih kod mene ne pravda. Ne želim da sebi kvarim dane i objašnjavam nekom da ja već imam moje dete ili da ne zaslužujem divljenje.

Simona,zao mi je sto ce uvek biti takvih ljudi koji ce te iznervirati, iako si svesna njihove povrsnosti. Veruj mi, u poslednje vreme me cesto tese,eto, ako moze moze, ako me moze ne moze, uvek mogu da usvojim, ako bas moooooooram da imam decu. Usvojenje je za vecinu ljudi utesna nagrada. Nasmejem se, necu da im objasnjavam. Ne moze me takva konstatacija izvesti iz takta kao tebe. Sa druge strane, ne vide me ni kao biolosku, ni kao usvojenu mamu. Sve manje imam potrbu da objasnjavam, jer ne zelim da zvuci kao da se pravdam sto JOJ UVEK nemam decu, a u njihovoj svesti mi istice rok trajanja. Nisu to ljudi sa ulice, vec ima tu i meni bliskih ljudi, ali ocigledno ne poseduju sirinu da razumeju.

Leptirko,
"Ističe rok trajanja" za decu sa 31 godinom??? Po meni u tim godinama je još prerano za decu.  Ali bez obzira na različitost u razmišljanjima ono što je valjda činjenica je da žena sa 31 godinom ima još niz godina pred sobom u kojima može postati majka. Možda je ono što je zabrinjavajuće što kažeš da su ti neki od ljudi sa predrasudama bliski. Za bliskost je bar meni potreban veći stepen razumevanja. Naravno, kad su bliski ljudi u pitanju potrudim se da se bolje razumemo. Ali ako to razumevanje izostane onda tu nema ni bliskosti...

I da, još jedna od predrasuda je to što kažeš - da je usvajanje utešna nagrada. Iz toga sledi takodje i da svi možemo da usvajamo samo ako ne uspemo sa biološkim roditeljstvom. Mali siročići čekaju nas raširenih ruku samo da im ukažemo malo pažnje pa da nama dobrotvorima iskazuju svu svoju ljubav i zahvalnost. Jedan od razloga što sam ja pisala o nekim teškoćama sa Vilenjakom je što je ta slika sasvim pogrešna a nekog stvarno može navesti da misli da je tako. Roditeljstvo zna da bude naporno a roditeljstvo putem usvajanja nosi još dodatne teškoće. Naravno, može da se desi da dete ili deca budu izuzetno blage i lepe naravi pa da i roditeljstvo lakše ide. Ali nema garancije da će biti tako... Naprotiv, istraživanja kako sam ja čitala govore o tome da usvojena deca mnogo više ispituju granice nego ostala deca pa mi se čini da je i zbog toga realnije očekivati probleme nego idiličan život.

Simona ::Leptirko,

Mali siročići čekaju nas raširenih ruku samo da im ukažemo malo pažnje pa da nama dobrotvorima iskazuju svu svoju ljubav i zahvalnost.

Kad sam ja redila VTO u Frontu bilo je zena sa ovakvim misljenjem, i recenica je bila: ma sta ako mi ovo ne uspe idem da usvojim da se vise ne mucim domovi puni dece, ja cu da usvojim bebu i resicu problem...
A kad im ja kazem da usvojiti nije ni malo lako jer kao pravnik znam koja su deca podobna za usvajanje a koja ne, i to da ne mora da znaci da ako je dete u domu ili na hraniteljstvu da je podobno za usvajanje, i da je jako tesko dobiti bebu. Kakve su to reakcije samo da cujete, da im ja namerno rusim snove i da sam zavidna... A ja sam im samo rekla istinu i srusila im bajku...

Simona, za rok trajanja se slazem sa tobom . Kada sam rekla bliske osobe, mislila sam na familiju, porodicu.Smatram da nema tu bas toliko losih namera koliko emotivne nemogucnosti da se sazive sa drugacijom situacijom. Necu vise da dozvolim ni da me pecnu, a kamoli zabole pojedini komentari, jer nismo na istim relacijama.
Ne znam da li im treba ukazivati na predrasude, otvarati im oci, kao sto je JocY predocila realnu sliku, ili ih treba pusttit da se uljluljkaju u svoje mirno more bez talasa.

Jocy,
svašta, verovatno te žene nisu ozbiljno planirale usvajanje kada su u toj meri neobaveštene. Mene si podsetila na moje iskustvo sa klinika koje je prijatno. Kod mog drugog postupka upoznala sam ženicu sa kojom sam i danas u kontaktu. Malo pričamo o vto malo o usvajanju. Slično je bilo i kod mog trećeg postupka, stalno smo se pratile. Onda smo obe krenule u postupak usvajanja i obe dobile sinove :) Meni sam postupak usvajanja nije toliko težak, pričala sam da mi je ako poredim daleko lakše pao nego vto. Mada to je moje iskustvo, kod nekog će biti sasvim drugačije. Ali me takav stav dobrotvora i siročića nervira i za ono kasnije, a mislim da je totalno pogrešan i da ništa dobro ne može da donese u roditeljstvu.

Leptirko,
ja mislim da je uvek dobro ukazivati na predrasude ukoliko osoba ima snage za to. Iako se one teško menjaju i osoba sigurno neće promeniti sve svoje stavove što smo joj mi rekli nešto možda će se nešto i zapitati. Ja baš imam jedan primer nevezan za usvajanje ali kako se ljudi pa čak i stari menjaju. Ja sam u firmi i kod kuće insistirala da sva zanimanja žena budu u ženskom rodu. Moj otac (sa kojim radim) se u početku svadjao sa mnom pa sam ja objašnjavala zašto je to tako itd. Da bi nakon nekoliko godina pre neki dan rekao da sad uopšte ne može da kaže bilo koje zanimanje žene u muškom rodu i da u glavi traži odgovarajuću reč. Moram da priznam da je i mene zapanjio, nisam se nadala takvom uspehu naročito što je stara osoba u pitanju i što je imao otpor prema tome i što je ceo prethodni život radio drugačije. Ali eto došlo je do promene, verovatno što je negde duboko u sebi shvatio ipak da je to pogrešno,da je izraz diskriminacije i sama podsvest mu ne da da više tako radi   E sad kad bismo mi za sve imali toliko strpljenja i energije... Ja ga obično nadjem ipak jer ako ćutim ništa ne menjam,moje dete će rasti u takvom svetu gde će biti mnoge predrasude vezano za usvajanje a da ja ništa nisam učinila povodom toga. Tako razmišljajući izvučem neku energiju i koju nemam i ipak kažem/napišem nešto... No ponekad nemam volje, ako procenim da će me to menjanje sveta toliko iscrpsti da neću imati snage za moje dete u ovom trenutku. Ali ovaj primer sa ocem me je baš ohrabrio... Da se neko pozabavi usvajanjem, da se o tome više priča na tv, novinama i sl ali ne na način "sve za ljubav" već sa ciljem oslobadjanja od predrasuda i boljem shvatanju usvajanja možda bi se mogli uvreženi stavovi menjati, bar kod jednog broja ljudi.

Mi danas ulazimo u ordinaciju lekara sa Vilenjakom i pita nas on: Da li je to vaše dete?   
- Da, naše je...

Ne znam da li je uobičajeno da se roditelji pitaju je li to njihovo dete... da li kod lekara decu često dovode komšije?!   Radi se inače o privatnoj klinici ali sestre znaju da je dete usvojeno pa su pretpostavljam doktoru to rekle... Ne mogu da verujem kakvi su nam doktori, i to je neki poznati lekar u svojoj oblasti, ali valjda od silnog rada nije stigao da se obrazuje i u drugim stvarima... Šta tek da očekujemo od običnog sveta?!

Uh, kako nezgodna sitaucija u koju jedan dr ne bi trebao da dovodi ni sebe ni vas....

Znači on najverovatnije od sestara zna da je dete usvojeno i pita da li je dete vaše?!

Ja bih se u tom trenutku "isplazila" i odgovorila: ne, nije, komšijsko.

Nije to do obrazovanja (a da je i do obrazovanja gde se to u našim školama otvoreno priča o usvajanju) već je to do nemanja svesti, kulture, vaspitanja, etike...

Možda zvuči preterano ono što sam napisala na izlaznoj strategiji ali zaista mislim da će mojoj deci najverovatnije biti bolje da žive u nekom društvu u kojima je različitost normalna i poželjna stvar. I meni, njihovoj majci.

Hvala vam    

Struzzo,
ja sam te podržala na onoj temi... Baš me ovo danas pogodilo iako očito ako mislimo da ostanemo ovde moramo da oguglamo... Kaže muž da se videlo da sam pobesnela. Uopšte ne znam šta je taj čovek očekivao da ćemo odgovoriti na takvo pitanje... Hajde da je to bilo nešto značajno za lečenje, pa da upita nego nas je pitao još sa vrata... uh...   

Simona :: Baš me ovo danas pogodilo iako očito ako mislimo da ostanemo ovde moramo da oguglamo... Kaže muž da se videlo da sam pobesnela. Uopšte ne znam šta je taj čovek očekivao da ćemo odgovoriti na takvo pitanje... Hajde da je to bilo nešto značajno za lečenje, pa da upita nego nas je pitao još sa vrata... uh...   

Već ti napisah da sam delom oguglala. Ali nas još toliko toga čeka i u našoj priči ja lično sam najmanje bitna. Sutra kad mi dođe kući tužno ili uvređeno dete, ja ne mogu da mu kažem: Srećo, nema ti druge nego da oguglaš kao ja...
Razumeš šta hoću da ti kažem...
Zato mislim da ako si već bila besna (a sa pravom si bila besna) trebalo je na takvo imbecilno pitanje da mu odgovoriš, da mu doskočiš....
More, odeš u privatnu kliniku, uredno mu platiš njegovu uslugu I treba da izađeš iz ordinacije povišenog pritiska...  

A za odlazak odavde, volela bih da budem razuverena ali ne verujem, zaista ne verujem da će u ovoj zemlji išta biti bolje za 10-15 godina...

I ja reagujem tako zbog deteta. Tek sada shvatam moju majku koja se posle trideset i više godina potrese šta sve doživi sa sestrom. Ja sam odavno oguglala, ali majka valjda ne može nikad. U ovoj konkretnoj situaciji možda sam bila zapanjena, poslednje mesto gde sam se nadala da ću to doživeti je lekarska ordinacija. Inače kad udjemo tamo nastane opšte oduševljenje našim Vilenjakom od strane sestara, čistačica i doktorki. To je možda i ono preterano oduševljenje. Inače znaju da je Vilenjak usvojen jer se ja lečim kod njih godinama, nisam mogla da jednog dana nemam dete a odjednom se pojavim sa detetom Tako da nisam očekivala predrasude ni od lekara. I on je na dalje bio prijatan prema Vilenjaku. I da sam se snašla i odgovorila nekom dosetkom ili sl pitanje je da li bi to bilo dobro jer Vilenjak ovako nije obratio pažnju... Doktor je pitao je li to naše dete, ja odgovorila da jeste, muž potvrdio da naravno da jeste... Vilenjak je još mali, ne poznaje pravila u društvu i nije u tom razgovoru video nešto čudno. Da sam reagovala možda bi obratio pažnju pa bi bilo još gore, ovako je bilo loše samo za nas. Ali plaši me naravno ono sutra. Mi toliko nekih situacija u vaspitanju imamo već sada i prava je sreća da nismo imali još dodatni stres da se znalo za usvajanje pa da su deca još vredjala Vilenjaka. Dobili smo vreme da se koliko toliko sredimo i stabilizujemo. Užas me spopadne kad pomislim tek na to šta nas čeka sa predrasudama dece od roditelja punih predrasuda pa i ne mislim o tome, biće vremena za to...

Ja sam se danas opet iznervirala jer mi je jedna osoba rekla da sam humana na fb. Tako sam joj odbrusila da joj neće više pasti na pamet takve gluposti. Još sam alergičnija na te ljubazne, kao eto laskaju nam pa ja treba uljudno da im odgovaram... Možda je to način da ih izlečimo od davanja "plaketa" nama, kad im odgovorimo neće im pasti na pamet više da nas smatraju humanim

Eh prerano sam se radovala. I dalje moram da dokazujem ljudima da nisam humana, da usvajanje nije human čin.  Eto koliku nam štetu nanose razni zvaničnici koji se pojave po tv pa recituju kao papagaji tu predrasudu a onda ostali ponavljaju. Kažem sve što mi ovde pišemo i ne uverim ljude  Naravno u suprotnom smeru nema nikakvog dokaza, samo to jeste, tako je...    Na koji način vi postupate? Mogu li vam biti bliske osobe koje vas gledaju kao roditelja iz humanosti?

Simona ::Eh prerano sam se radovala. I dalje moram da dokazujem ljudima da nisam humana, da usvajanje nije human čin.  Eto koliku nam štetu nanose razni zvaničnici koji se pojave po tv pa recituju kao papagaji tu predrasudu a onda ostali ponavljaju. Kažem sve što mi ovde pišemo i ne uverim ljude  Naravno u suprotnom smeru nema nikakvog dokaza, samo to jeste, tako je...    Na koji način vi postupate? Mogu li vam biti bliske osobe koje vas gledaju kao roditelja iz humanosti?

Ne znam šta bih ti rekla. Kod nas to među bliskim osobama nekako više nije tema. Mahom se to čuje od udaljenih rođaka i poznanika koje nismo videli od kada je Sunašce sa nama, pa sada kada ih sretnemo bude nekog neprimerenog komentara. Oni nam samim tim i nisu bliski. A moram i ovo da vam ispričam... Nedavno smo upoznali neke nove ljude koji su od zajedničnih prijatelji znali da smo usvojili Sunašce. I bilo je priče o tome, kako smo se odlučili, kako nam je bilo kada je stigla i sl. Ali nikakvih budalastih pitanja ili komentara, ni veličanja naše humanosti, ni pitanja o njenom poreklu, ma ništa što bi me ubolo. A čekala sam napeta kao kobac. Eto, ima i toga.

Hvala Milkyway... Super, i ja se obradujem kad doživim tako neko pozitivno iskustvo.

Ovi negativni primeri od bliskih ljudi me naprotiv baš demorališu. Radi se o baš bliskom prijatelju izmedju ostalog. I plašim se toga što ti kažeš da neće ni biti tema a da je on ostao uveren da je usvajanje human čin. Skoro sam doživela i od mog oca da priča o genetici kao nečem najbitnijem i sl, pisala sam o tome. I još kad mi ljudi kažu da preterujem. Ovde je nekako normalno da pričaju šta im padne na pamet a onda kao šta te pogadja, oni vole Vilenjaka i sl. Ako dete od pet godina ne shvata još sasvim značenje reči valjda odrasla osoba shvata. Ako govori da je genetika presudna onda ne prihvata svog unuka koji je usvojen ili ako govori da je usvajanje humani čin onda ne prihvata nas kao porodicu jednaku biološkim. Ja ne znam zašto je preterivanje tražiti od ljudi da stoje iza onoga što govore i da umeju da objasne ono što govore.

Simona,
mi jesmo laprdavo društvo koji olako nešto izgovara ne misleći na značenje i posledice koje te reči ostavljaju.
Već smo se složili da najviše te pogode najbliži. Ja recimo, još uvek ne mogu da zaboravim određene izjave moje majke i čini mi se da se negde promenio moj odnos prema njoj iako to tako ne izgleda na prvi pogled. I to me, da budem iskrena, boli.
Ostali, neki tamo su mi nebitni.

Struzzo,
slažem se sa tobom. Mene je jedna poznanica izbacila iz prijatelja na fb nakon što sam joj uljudno objasnila da smo mm i ja usvojili Vilenjaka iz sebičnih razloga da budemo roditelji a ne iz humanih. Zapanjujuće ali što kažeš nije mi nešto bliska pa vrlo važno... Ali blizak prijatelj, moji roditelji, to su stvari koje znaju da zabole... I što je najcrnje oni zaista vole Vilenjaka ali njega bi isto zabolelo ako tako nešto bude čuo. I ponekad mi na vrh jezika da priupitam mog oca na kad spominje kako Vilenjak liči na njega i tome slično, kako to kad je genetika 90-95% kako li već reče... Ne znam koliko to utiče na naše odnose, verovatno utiče.

Pa možda da tati kažeš upravo tako: da li si svestan koliko su me takve reči zabolele? Koliko će tvoga unuka?