Kako se nosite s problemom steriliteta

Mi se dobro nosimo sa ovim problemom jer imamo spremne opcije ako ne dodje do "nase bebe". Nije nam strana ni donacija sperme, mada u prvi mah mi je bilo neprihvatljivo imati dete na takav nacin.Bilo mi je tesko i postaviti mm pitanje sta misli o tome. Kad su se malo glave ohladile, ja resih da postavim temu u nasem domu.....Odusevio me je kad je rekao da bi zeleo da vidi, oseti i zna kako stomak raste i da zajedno prozivimo nesto sto je "normalno". Nije nam strano ni usvajanje. Da nemamo ovo kao neki plan, verovatno bi teze podneli sve. Za sada se dosta dobro nosimo sa svim sto smo saznali u vezi nase dg i verujem da ce tako biti i dalje. Cesto se nasalimo da smo "srpski drzavljani evropskih shvatanja". Uvek gledamo malo sire, citamo tudja iskustva i pitamo se sta bi uradili da smo u toj kozi. Tako smo i stigli do donacije i usvajanja. Znamo sta nam je cilj, znamo da cemo ga ostvariti na neki od ovih nacina i onda je mnoooooogo lakse nositi ovu mukicu.
Zelim nam svima . Sve vas

Eto, i mm je za donaciju, ako bude moralo. Kad sam ja jednom spomenula usvajanje kao poslednju opciju, ako ne uspemo putem vto, on je rekao, a donacija spermića, više bih voleo da si ti trudna, i da nosiš dete 9 meseci, da ti gledam stomak kako raste, i da dete ima bar tvoje gene. Mislim da bih i ja imala istu širinu, i sigurno bih pristala na donaciju jc, kad bi mi nam to rešilo problem.

Uvek ima neko rešenje, samo je bitno shvatiti za šta smo spremni i koju opciju možemo da prihvatimo i živimo s njom!

Teško!
Baš teško!

cerise ::Teško!
Baš teško!

Meni je u zadnje vreme baš katastrofa, trudim se biti optimistična, ali

Za sada se jos uvek drzim, posle svakog poraza budem jos jaca, jednostavno stalno u sebi ponavljam da ce se to jednog dana desiti i to sam sigurna, i ne razmisljam drugacije. Kako moj dragi kaze ne moze to da ne uspe, koliko mi puta mozemo da pokusamo Zato samo pozitivno razmisljanje i osmeh na lice

Anak, biće bolje draga, nailaze takvi periodi, ali prodju. Ja se nadam da ćeš se uskoro radovati!

anak ::Meni je u zadnje vreme baš katastrofa, trudim se biti optimistična, ali

to je samo zbog frke zbog postupka,tj.ishoda...Anak...drži se draga,moramo samo napred-do cilja svog!!

Anak, zamislimo nas cilj i pregrmimo do njega

Devojke, kako kazu: posle kise dolazi sunce. Ne odustajte! Put jeste tesak i depresivan ali vredi!

Ja nekako ne mogu da shvatim da imam taj problem...zvuci blesavo posle ovoliko godina pokusavanja, ali ja samo cekam da se vec jednom desi! Eto, nestrpljiva sam, jako! A plasi me sam postupak, ali o tome ne smem ovde, Happy nadgleda

Mirjana,tvoji strahovi u vezi sa postupkom i jesu odgovor na temu
Gala,hvala na komenatru,stvarno znači kad te podrži neko ko zna taj put,i cenu svega toga.

Paris, moji strahovi ne spadaju u 'strah od steriliteta', vec u 'strah od tromboze, plucne embolije....gusenja u trudnoci, porodjaja'! Kada se prijavi neki psihic na forum, neka me neko obavesti jer imam sta da mu kazem

mnogo tesko...pretesko......... nemam prave reci......

Maji, pre svega dobrodosla!
Napisi nam nesto vise o sebi, koliko dugo se boris, da li si imala neku VTO. Dosla si na pravo mesto gde ces imati potpunu podrsku od forumasica u svojim stremljenjima. Borba jeste teska ali ne i uzaludna. Ne znam da li si malo procesljala forum videces ima puno korisnih informacija i tema. Pridruzi nam se na temi https://kutak.forumotion.com/t1907-korak-po-korak-na-putu-do-bete da se druzimo, zajedno podelimo muku i pronadjemo pravo resenje. Glavu gore i samo napred

Evo da kazem da sam u braku nepune 2 godine,muz je ok ali ja imam problem ranog ili preranog klimaxa sto je cista genetika ,moja mama je takodje imala slican problem ali je nas rodila u 28 oj i 30 toj godini zivota,na vreme ... A moja sudbina je da se udam u 38 kad sam vec uveliko imala prestanak menstruacije.Sad pijem cyklo proginovu i idem kod dr Majre na terapiju mumiom pa imam malu nadu,kazu da je mnogima pomogla.O tome pisem na drugoj temi+akupunktura i mumio+Muz je optimista veliki, pa me podize iz mojih groznih stanja Prvi mi je brak i ranije nisam ni pokusavala da ostanem u drugom stanju.Veliki pozdarav pa videcemo kako cu se boriti dalje..

Mene samo 2 stvari uzasno nerviraju:

1. pitanja ljudi iz okoline..kada ce beba i sta cekamo, a niko ne zna koliko se maltretiramo
2. bockanje u stomak, jednostavno ne mogu da svarim

LaFolie, tvoja stavka pod 1. i mene izludjuje posto je moje dete veliko..svi sebi daju pravo da me pitaju: sta cekas?pa velika je razlika a ja ludim od tako glupih pitanja.
U pocetku mi je bilo tesko i svaku mens. sam preplaka,posto sam ocekivala da cu zatrudneti kada ja to budem pozelela(tako je bilo sam prvim detetom iz prvog pokusaja) ali sam se grdno prevarila .
Vremenom covek ocvrsne i ogugla na sve,tako sam i ja.Zahvalana sam sto imam jedno dete a za drugo cu se potruditi sto je u mojoj moci pa kako Bog da.

Ima ona odlicna recenica: kada imas problem, velika vecina se raduje tvom problemu, a ostale bas briga....
Eh kada bi svi gledali svoja posla.....

Godinama sam plakala ,molila Boga,svako jutro prvo na sta pomislim je da napokon uspijemo.I TAKO KLINIKE,OPERACIJE,PRETRAGE I ONDA JEDAN DAN SAM REKLA DOSTA. Pocela sam da razmisljam i o drugim stvarima da volim i mazim svog muza,da se druzim da se smijem svakom ko me bbocne,da se sredjujem,putujem jednostavno da uzivam jer kad dodje bebac necu imati kad i evo hvala Bogu uspjeli sm.Zato uzivajte posvetite se sebi i voljenima dok nedodje bebac .

Fenix, svaka ti je zlatna, i od mene imaš plusić! Služim se istom logikom, samo što ja nisam plakala, nit se svaki dan molila, al zato živim život i iskorišćavam slobodno vreme, koje ću kasnije, kad dobijemo derle, samo sanjati!

Ja se setim koliko sam se nervirala oko VTO, taman i da sam i najzdravijeg momka imala, ne bih ostala trudna od tolike brige...

Krivo mi je sto sam deo zivota potrosila na nerviranje, umesto da sam se zezala i volela sa muzem

Od kad sam krenula da koračam ka cilju, mnogo mi je lakše, imam vere, nisam više nervozna (a bila sam jako, naročito zbog posla), radujem se i sa uživanjem iščekujem sledeći korak (korak=vto postupak). Najvažnije je da sam učinila taj famozni prvi. Sada znam da će neki sledeći dovesti do cilja Uporni smo mm i ja, verujemo čvrsto u ostvarenje desetogodišnjeg sna.

LaFolie ::Ja se setim koliko sam se nervirala oko VTO, taman i da sam i najzdravijeg momka imala, ne bih ostala trudna od tolike brige...

LaFolie, ja sam prvi put bila ubeđena da ću uspeti. Bila sam i previše opuštena sve do prvog E2, a posle mi je bilo džabe i da se sekiram i da budem opuštena.
Drugi put sam bila...pa, pomirena sa sudbinom. Mislila sam, šta bude biće! Bilo me je strah i od ogromne doze hormona koje sam primala. Molila sam se svakog dana, i to je jedino što sam mogla da uradim.
Eto, drugi put je uspelo. Hoću da kažem da ja ne verujem da brigom možemo naškoditi. Ili stresom.

Sa drugim delom poruke se slažem u potpunosti. Carpe diem! Ne gubite vreme na maštanja, uživajte u svojoj slobodi sa svojim mužićima, jer će vam to faliti kad dođu bebe!

Missile imas pravo sad je mnogo lakse, znam sta da radim i gde je cilj. Na pocetku braka i ovih problema mislila sam da cu se razvesti koliko me sve pritiskalo sto ja imam problem, mislila sam da necu moci podneti. Ali uz podrsku mm vreme je prolazilo i nasli smo resenje, sad samo pravo prema cilju.