USVAJANjE od prikupljanja dokumenata do dobijanja podobnosti

Ambra,

Beskrajno ti hvala na ovim odgovorima. Stalno sam proveravala forum da vidim da li ce neko da se javi u vezi mojih pitanja.

Citala sam o periodu adaptacije, ali o tome da usvojitelji posecuju dete. Tako sam bar razumela, medjutim nisam znala da se dete moze dovesti kuci na period od 6 meseci.

Na ovom forumu sam naisla na podatke o tome da su usvojitelji u CSR sreli biolosku majku. Jednostavno, ne mogu da pretpostavim ko su te bioloske majke i ocevi (mada su oni cesto i nepoznati) i zasto daju decu na usvajanje. Ako siromastvo nije samo po sebi razlog, onda je mozda neki poremecaj, psihijatrijska bolest, narkomanija, a mozda I primitivna sredina koja ne prihvata vanbracno dete, mada ne znam da li u danasnje vreme to uopste vise postoji na selima.

Ono sto sam zapazila gledajuci poznate licnosti, Sandru Bulok, Seron Stoun, A. Dzoli i mnoge druge je to kad prvi put pokazu dete neposredno posle usvajanja ta deca ponekad veoma podsecaju na male kriminalce i delikvente, a posle par godina to su vec ugladjeni momci sa prefinjenim izrazima lica na kojima se vidi vaspitanje i duh. Naravno, ko zna koliko je para ulozeno u njihovo vaspitanje, prevaspitanje, edukaciju i mozda lecenje. Ja sam mislila da oni usvajaju samo neku specijalnu decu, medjutim, citala sam da je majka crnkinje koju je usvojila Andjelina Dzoli bolovala od AIDS, da je otac bio silovatelj, da ju je majka ostavila babi koja ju je dala u dom, a sama majka pobegla u nepoznatom pravcu. Medjutim, kad sada pogledate tu malu koja je usvojena, izgleda odlicno, cak i produhovljeno. To mi govori o tome do kog stepena je moguce postici preporod usvojenog deteta.

Gabriela,
dopada mi se što postavljaš toliko pitanja... Ako budeš želela poseti i naš blog. Nama je stalno stajala optužba nad glavom 'da mračimo i odgovaramo buduće usvojitelje od usvajanja'. Onog ko usvajanje shvata kao lako mislim da i treba odgovoriti, upravo zato što nije i što može sutra i sebi naneti štetu a još gore detetu tim 'lako ćemo' stavom. Sa druge strane nije ni toliko teško... Bez obzira šta se sve može i ne može dogoditi moraš to prepoznavati kao svoj put, put na kome susrećeš svoje dete ali ne na način biološkog deteta... no možda i više svoje. Kako Daca, usvojena devojka voli da kaže na radionicama za buduće roditelje - nema veće ljubavi od ljubavi usvojenog deteta i roditelja. To je zato što je čitav to jedan odnos sačinjen od ljubavi, mi nemamo ni zajedničko poreklo, ni pretke i pretkinje, niti prepoznajemo u detetu tetku ovu i strica onog... imamo samo zajednički put koji prolazimo kao saputnici i sapatnici zbog kojeg naša početna ljubav biva sve veća... Što ne znači da ne treba da mislimo i pišemo i o činjenicama o kojima ti pitaš i pišeš i mnogim drugima, ipak iz ugla roditelja one izgledaju drugačije... Ne znaš koliko možeš dok nisi roditelj, i možda ćeš tada biti spremna na situacije koje sada ne možeš da zamisliš... Opet možda ćeš sebe razočarati, možda nećeš biti spremna na stvari na koje si mislila da ćeš lako uraditi. Ne verujem da je iko planirao da vrati dete a to se ipak dogadja. Nisam da krivimo ljude, ne bio im niko u koži, ali ako ima 'krivca' to nisu deca... A ona ispaštaju. Do svakog se deteta može dopreti samo je do nas koliko smo spremni da sebe uložimo, njihovo loše ponašanje je posledica rana, napuštanja, strahova... Ipak nemam utisak da su takve horor priče kakve si čitala česte. Naravno, sve se na ovom svetu može dogoditi. Pa ima i biološke dece koja siluju pa i ubiju roditelje... ili obole u adolescenciji... Ali mislim da se češće susrećemo sa 'finijim' a opet teškim problemima, sa mnogo češćim ispitivanjem granica nego što čine deca u biološkim porodicama, sa napadima besa opet češćim i dubljim nego kod biološke dece, sa tugom... Šteta je što ljudi kod nas o tome ne pišu, ja sam pisala ali to je više retkost... Na zapadu su ljudi otvoreniji a kroz tu otvorenost onda i pomažu jedni drugima i deci.

Kretoh ja od zanosa pa nikako da dodjem na činjenice o kojima si ti pitala... Na žalost ta transparentnost koja na zapadu postoji ovde nije postojala, bar kada sam ja usvajala. Očekivalo se da usvajamo dete i da ne pitamo ništa, da nas ništa ne interesuje van šturih podataka koje su nam dali... Nekad daju da se pogleda dosije ako tražiš, trebalo bi svako da ima pravo na to ali meni nisu dozvolili. Ipak deca su danas uglavnom na hraniteljstvu, u ovim novijim generacijama i ne borave u domu a hranitelji obično imaju kontakte sa biološkim roditeljima i rodbinom tako da se od njih može dobiti još podataka. Neki roditelji to nisu želeli i ja sam ispadala radoznalica što sam sve pitala i zapisivala... ali kasnije shvatiš da ti treba, naročito što ta priča nikad ne prestaje. Bolje je dete odgajati sa što više podataka o biološkom poreklu... Na blogu ima priča odrasle usvojene dece pa je dobro sagledavati svet iz njihovog ugla a ne isključivo iz našeg. Tada se i taj naš stav menja i prihvatamo njihovu biološku porodicu kao našu širu porodicu, bar ja tako činim. U tom smislu se od usvojenog roditelja traži nešto što biološki nemaju, oni mogu da ostanu ceo život u jednom krugu ljudi a mi se susrećemo prvo preko hranitelja a kasnije preko bioloških srodnika sa situacijama sa kojima se možda nikada ne bismo sreli...

Advokata i ja smatram nepotrebnim u direktnom kontaktu, ja imam advokaticu koja mi radi neke stvari za firmu pa sam je konsultovala i o nekim stvarima vezanim za usvajanje. Ali ona sama je bila protiv da ona ide u centar za socijalni rad, prosto jer bi to socijalnim radnicima bilo mrsko, valjda neki pritisak ili kako... Tako da smo sve razrešavali mi.

Sva mnogobrojna pitanja slobodno postavljaj u školi roditeljstva, to će učiniti nju mnogo boljom. To je još jedno preispitivanje da li ste vi za ovo roditeljstvo. Granice godina i za šta ste otvoreni morate sami da odlučite ali ne morate sada nego kada ta škola prodje i kada steknete još neka saznanja. Logično što vam je veća granica godina i tolerancija po raznim pitanjima brže ćete doći do deteta. S jedne strane opet je logično da je teže što je dete starije, sa druge strane opet zavisi i od njegovog karaktera i vašeg medjusobnog uklapanja... I sve ima svoj vremenski tok i kako savladavate razne situacije neki periodi mogu biti teži a neki lakši. Recimo mi smo imali prilično teškoća tokom adaptacije, a sad kad je dete krenulo u školu život nam je skoro pa pesma... Imamo manje problema od roditelja čija su deca ceo život sa njima što je meni čak i neverovatno ali eto tako je. A kod nekog tada krenu veći problemi a da ih nisu imali ranije. Adolescencija je posebna priča. Ima na blogu mračnih a rekla bih ustvari realnih članaka da istraživanja u SAD govore da usvojena deca četiri puta više pokušavaju samoubistva i imaju razne druge probleme sa zavisnošću nego druga deca. Savetuje sa da sva usvojena deca idu kod psihologa otpočetka, na žalost mi psihologe koji razumeju usvajanje kako ga ja razumevam teško možemo da nadjemo ovde. No to opet mislim da ne treba da odgovori ljude od usvajanja samo da shvate koliko je njihov roditeljski zadatak ozbiljan.

Što se tiče zdravstvenog stanja, mislim da država o fizičkom zdravlju vodi veoma računa, ja sam od hraniteljice dobila otpusnu listu iz doma te detaljno opisano kad je šta radjeno i sve vakcine su primane u dan, dete medicinski proanalizirano... naravno duša je drugo i o njoj se tu ne govori. Takodje dobićete i zdravstveni karton pa i tu možete da gledate. Dete možete da pregledate kako i Ambra kaže... Opet iako socijalni radnici kažu da deca na staranju države znaju da su bolešljiva moj utisak sa decom sa kojima sam u kontaktu je da manje boluju od dece u biološkim porodicama. Ja skoro da ne znam šta su dečije bolesti i samo belo gledam kad roditelji o tome pričaju, kuc kuc da ostane tako. A ja sam bila bolešljivo dete i mene roditelji nisu izvodili iz doma zdravlja, slično i muž, te da imamo dete sa kojim smo povezani i genetikom teško da bismo zdravljem mogli da se dičimo. Tako da genetika koja nije naša ne mora da znači i lošija genetika. A opet niko ne garantuje da se neće pojavljivati neke bolesti, sve može i ne mora, pa ne znam koliko pomažem iako sve ovo ispisah...

Dobro je razmišljati, baviti se onim što može biti problem i još više onim što će kod nas biti problem a opet pustiti i srca da govore... ako tako postavimo stvari mislim da možemo da očekujemoo jedno teško a lepo roditeljstvo.

Ganriela pozdrav i dobrodošla na kutak.Želim da te oraspolozim i da ti kažem da je oprez prilikom usvajanja bitan i da nesmete grlom u jagode...ali isto tako ne smeš ni da si ovoliko uplašena a da pritom nisi ni krenula u usvajanje.Naše          iskustvo sa celim procesom usvajanja sada kada je sve prošlo je više nego dobro,tako da sva pitanja koja si postavila ...mislim na ona negativna nemaju osnovu samim tim što na kraju zadnju reč dajete vi a ne socijalni radnici.U hodu ćete pohvatati konce i videti kako sve to funkcioniše a da su socijalni radnici tu da vam pomognu na putu koji nije uopšte lak.Ja neznam dali smo imali sreće sa našim timom socijalnih radnika ...ma jedno pozitivno iskustvo koje svakom   želim,svi znamo kako danas kod nas funkcionosu javne ustanove...nikako e ako postoji još uvek neka ustanova koja je zadržala norme poput pre svega ljudskosti,moralne prisutnosti u svakoj temi koja se nameće u toku procesa usvajanja i zaslužuju svaku pohvalu za nesebičan rad i razumevanj onda je to naš cetar.To nije samo naše mišljenje već mišljenja i drugih parova koje lično znamo.AAko ne želite da svi znaju za usvajanje i ne moraju....to je vaša lična stvar,mada je uvek lakše kada odmah na početku srušiti sve barijere pocistite put koji je ispred vas i uzdignute glave krenete u vama najbitniju životnu bitku.Kojim putem ćete krenuti birate samo vi i niko drugi.Verujte i nadaj te se....mi smo verovali i nadali se isada smo ubedjeni da nije moglo drugačije nego upravo ovako kako se sve odigralo.Neko to od gore vidi sve....pozdrav i zelim vam puno uspeha i da što kreće traje.

Miksa,

Hvala sto si me oraspolozio, vase iskustvo zaista deluje optimisticki.
Pretpostavila sam da ce neko pomisliti da delujem uplaseno, a mozda i jesam, ne znam ni sama, ali smatram da je jedna od vaznih faza u svakom poduhvatu blagovremeno prikupljnje informacija i to tako kao da ih prikupljam za nekog drugog. To znaci da ne treba da se rukovodim iskljucivo emocijama i hocu da sagledam i pozitivne i negativne strane kako ne bi doslo do toga da su zelje vece od mogucnosti.


Sto se tice javnih ustanova, da upravo se plasim zaposlenih u njima, njihovog cinizma, bahatosti i povrsnosti. Imam dosta iskustva sa drzavnim institucijama, a bogami i obrazovanja da mogu da pretpostavim kako izgleda javna ustanova u ovoj zemlji i sta znaci birokratija. Ali, eto ima i pozitivnih primera, mada sam sklona da verujem da su oni retki. Drago mi je sto ste naisli bas na savesne ljude.

Pisale smo istovremeno pa sam ovo propustila a duboko se ne slažem

"Ono sto sam zapazila gledajuci poznate licnosti, Sandru Bulok, Seron Stoun, A. Dzoli i mnoge druge je to kad prvi put pokazu dete neposredno posle usvajanja ta deca ponekad veoma podsecaju na male kriminalce i delikvente, a posle par godina to su vec ugladjeni momci sa prefinjenim izrazima lica na kojima se vidi vaspitanje i duh. Naravno, ko zna koliko je para ulozeno u njihovo vaspitanje, prevaspitanje, edukaciju i mozda lecenje. Ja sam mislila da oni usvajaju samo neku specijalnu decu, medjutim, citala sam da je majka crnkinje koju je usvojila Andjelina Dzoli bolovala od AIDS, da je otac bio silovatelj, da ju je majka ostavila babi koja ju je dala u dom, a sama majka pobegla u nepoznatom pravcu. Medjutim, kad sada pogledate tu malu koja je usvojena, izgleda odlicno, cak i produhovljeno. To mi govori o tome do kog stepena je moguce postici preporod usvojenog deteta. "

Mi smo roditelji a ne spasioci i preporoditelji... Naša deca ostaju takodje uvek deca svojih bioloških roditelja. Takav stav u kome su oni crni a mi beli, oni zlotvori a mi dobrotvori ja smatram netačnim i pogrešnim, a kada usvojite moglo bi da se osećaš sasvim suprotno... Naravno ima strašnih priča gde su njihovi biološki roditelji silovatelji kako kažeš ili zlostavljači i ne može se imati nekog posebnog saosećanja sa njima, a i ne treba. No oni su još uvek njihovi biološki roditelji i usvojeni roditelj i tada ne sme da osudjuje. Ali rekla bih da su takve ekstremne priče retkost, iako sa drugim usvojenim roditeljima ne pričam o pričama dece iz onoga što kažu usput ili što misle da mogu da ispričaju imam utisak da su oni ljudi kao mi, samo su im životne karte bile lošije podeljene. Ustvari nama je to već od starta rečeno u školi roditeljstva kada je jedna usvojiteljka počela da priča kako ne može da zamisli da ostavi dete. Na to joj je psiholog rekao da to o njoj govori samo da je imala dobar život. Imaćete tamo radionice o kojima će se govoriti o tome 'ko su naša deca' pa će vam to malo približiti, često i kroz konkretne priče. Ali opet nemojte da imate očekivanja da će vas i socijalni radnici gledati kao 'dobre momke'. I iz ovog što je psiholog rekao vidi se njegov stav. A i sve dok smo bili u postupku mi smo osećali da nismo baš neko koga socijalni radnici vole, njihova najveća sreća je bila da vrate dete u biološku porodicu, tada bi nam otkazivali časove i posle nam sa sjajem u očima pričali o tome. Ja tada to nikako nisam razumela. Tek mnogo kasnije kada sam spoznala svu težinu usvajanja i kako se ona manifestuje i u odraslom dobu sam i ja promenila stav i za to sam da do usvajanja dolazi samo onda kada u biološkoj porodici ne može da se nadje rešenje. Deca nikako ne mogu podsećati na male kriminalce i delikvente. Ono što može biti je da su oni uplašeni, da su imali suviše teških iskustava za svoje male živote. No sa bilo kakvim osećanjima spasioca može se desiti da se usvojitelj već na početku oseća vrlo loše. Snedra je opisivala da je njen mališan imao više u hraniteljskoj porodici nego što su oni mogli/hteli da priušte. Naši hranitelji nisu bili tog tipa ali je dete bilo vezano za njih svejedno, i danas imamo kontakt sa njima. Prve dve nedelje je svako veče plakao za hraniteljicom. Ne zamišljamo tako početak našeg majčinstva. Drugo prema informacijama centra za socijalni rad a i hraniteljice njegova biološka majka je predivna žena. Ne radi se čak ni o njihovim informacijama nego i o nekim Viktorovim osobinama koje sama uočim. To je meni dugo izazivalo veoma oprečna osećanja i krize o čemu nisam mogla ni da pričam sa drugima jer mi nemamo pravo da pričamo priče dece. Ali svakako se nisam osećala da smo mi 'dobri momci' a oni 'loši'. Naravno tu su socijalni radnici sa kojima se može pričati ako imamo neke dileme. Ponekad čini mi se ljudi ni tu nisu otvoreni ali ja sam njih shvatala kao nekog ko želi i treba da nam pomogne. Tako da u periodu dok nije došlo do konačnog usvajanja i imali smo kontakte sa njima (a to je bilo jedno pet meseci otkako je dete došlo) mi smo pričali sa njima o svemu što nas je mučilo... Uglavnom, opet da kažem da mislim da usvajanje nosi mnoge zamke, da sve što mislite i očekujete prethodno može dolaziti u pitanje. Ali to je meni i sjajno sa neke druge strane. Tera nas da napredujemo, da radimo na sebi, da čitamo više, da se izgradjujemo više, ili bar tako je kod mene. Sigurno ne bih životarila ni da sam bila biološka majka ali ovde je to bilo neophodno, morala sam da čitam i da razmišljam i da napredujem kako bih razrešila situacije u kojima smo bili...

Pozdrav svima na Kutku. Suprug i ja smo već u postupku usvajanja, i moram da priznam da su nam vaša iskustva mnogo pomogla prilikom donošenja konačne odluke i u celom postupku prikupljanja svih potrebnih dokumenata. Ja konkretno radim u državnoj firmi i prilikom uzimanja svih potvrda sam rekla za šta mi trebaju. Verujem da su svi bili iznenađeni i da su imali puno komentara, ali me do sada, a prošlo je skoro godinu dana, niko nije ništa pitao u tom pravcu niti ima bilo kakvih komentara, iako su u svim relevantnim službama žene. :) Mi i dalje čekamo pravi poziv i nadamo se da je sledeća godina naša godina! Puno pozdrava i hvala vam što ste napravili jedan ovakav forum. Srećna Nova godina svima na Kutku!

Alex78,
hvala, srećno i vama u novoj godini - da bude vaša :)

Jeste, srazmerno broju ljudi koji zna za usvajanje i mi smo imali malo loših reakcija. Mi retko pričamo o tome, prosto ja mislim da treba spomenuti, upoznati ljude, ali sve te nijanse su ipak značajne nama koji taj život živimo. Pa ne želim da davim ljude sa nečim što nije njihov život. Ali često kad ipak pričam čujem više lepih primera nego negativnih. Pre neki dan sam baš spominjala usvajanje sa koleginicom pa rekoh ovo što i ovde pišem da zaista imamo sad malo problema, sve nam nekako glatko i lako ide čak i u odnosu na biološke porodice. Ali adolescencija će ipak biti 'ispit' koji treba da prodjemo... I tu mi ona ispriča sjajnu priču koja je i mene odobrovoljila... Naime njena prijateljica je usvojila devojčicu koja je tada imala pet godina a sada je tinejdžerka, njen biološki brat je kao beba usvojen u drugu porodicu. Medjutim obe usvojene porodice su decu vaspitavali otvoreno vezano za usvajanje. Medjusobno su se povezale, omogućile im da razvijaju odnos brata i sestre. Sada kad su već odrasli oni sami dalje razvijaju svoj odnos, redovno se čuju i posećuju. I kaže nema nekih posebnih ni uočljivih problema ni u tim osetljivim godinama... Tako da priča sa ljudima može možda i da nas deprimiira a eto i suprotno da čujemo za tako pozitivne primere.

Gabriela, usvajanje se sastoji iz nekoliko faza, po proceduri, cisto da ti bude jasniji korak po korak:

1. prikupljas dokumente i predajes nadleznom centru

2. razgovor sa timom koji je oformljen za vas i koji ce vas voditi kroz celu pricu. Sastoji se od psihologa, pravnika i radnika centra. Imacete 4-5 sastanaka po 2 sata sa njima gde cete kao u ispovedaonici opisivati vas zivot, brak, porodicu, same sebe.

3. cim se u centru stvore mogucnosti iliti skupi grupa potencijalnih usvojitelja, organizuje se skolica roditeljstva u trajanju od 6 termina po 2-2.5 sata... mesec i po vremenski

4.1. u ovom zavrsnom krugu vi cete vec formirati misljenje i izjasniti se o starosti deteta, polu, nacionalnosti, veroispovesti itd...

4.2. kad se to zavrsi, tim pise izvestaj i salje ga ministarstvu i vi cekate podobnost... ovaj deo smo mi cekali 5 meseci.

5. dobijanje podobnosti... zvanicno ste upisani u jedinstveni registar usvojitelja Srbije... posle 5 meseci smo upisani.

6. krece cekanje i cekanje i cekanje... i tako cekate... cekate da prema onome sto ste izjavili nadju dete kojem vi odgovarate. Dakle ne traze dete za vas vec roditelje za dete. Kada se takva prilika stvori vas Centar vas poziva na razgovor, zvanicno vam procita opste informacije o detetu koje su dobili. Primera radi Centar iz Valjeva je uputio zvanican dopis Centru u Beogradu u kome pise da ste izabrani za jedno dete koje se nalazi u hraniteljskoj porodici. Taj dopis prati kratak izvestaj o detetu, starost, opste karakteristike, informacije o majci i ocu (o majci skoro uvek ima informacija dok je sa ocem to redji slucaj). Tu ces cuti da li je recimo majka narkoman ili otac alkoholicar, mozda je bila maloletna kad je rodila, mozda silovana pa nije htela da zadrzi dete i tome sl.
Moras da znas da ni jedno dete koje je dato na usvajanje nije dato zato sto su kod kuce imali visak masnih kolaca. Sve su to teske ljudske price.

6.1. na osnovu tih prvih informacija koje ste dobili vi odlucujete da li idete dalje ili ne. Ako vam se ti podaci ne dopadaju vi vasem Centru kazete da odustajete i zivot ide dalje do sledece prilike. Oni kasnije posalju dopis da ste odbili i tu se prica zavrsava. To sto ste odbili, nigde ne ostaje zabelezeno, niko vam to ne uzima za zlo, niti vam slede negativni poeni :)

6.2 svidja vam se to sto ste culi, cini vam se da vam sve odgovara i da nema prepreka... dajete zeleno svetlo vasem Centru i sledeci korak je kontakt sa centrom iz Valjeva. Sednete u kola, i pojavljujete se na razgovor sa njihovim timom. Imate pravo da postavite sva pitanja ovoga sveta, svaku sumnju da razresite, ako vidite da nesto nije jasno, trazite da vam razjasne. Ne zaboravi nikad, to je vase pravo da znate sve. To dete, a i vi sa njim, treba da provede zivot sa vama. Ako imate tracak sumnje - ne valja, on ce se kasnije pojaviti kao problem. To je Miksa lepo rekao, ne treba ici grlom u jagode. Otvorite cetvoro ociju, razmotrite svaku sitnicu i obratite paznju.

7. kako su izabrali vas tako su izabrali jos recimo 5 parova za koje su pomislili da bi mogli da budu dobri roditelji detetu. Saslusace sve i na kraju Centar odlucuje ko ce biti izabran. A da, po nekom novom principu po kojem rade, sliku deteta i kako ono izgleda neces dobiti. Ides na slepo. Daju ti opis tipa "prijatne spoljasnjosti". Tako su nama rekli.

8. ako ste to vi, sledeci korak je upoznavanje sa detetom u hraniteljskoj porodici. Prvi kontakt, vrlo vazan. Svako od nas to dozivljava drugacije. Nekom je vazno sto je dosao do deteta i nista drugo, neko obrati paznju na hranitelje i kako su odgajali dete, nekom se ne svidi dete, prosto ne oseti nikakvu emociju, neko shvati da nije to to sto je zeleo.... 100 ljudi 100 cudi. Medjutim, ako su svi vasi uslovi ispunjeni vi idete dalje.

9. pocinje priblizavanje detetu, upoznavanje sa njim, provodicete iz dana u dan sve vise vremena. Neki hranitelji dobro pripreme dete za usvajanje i vama bude dosta lakse da se usunjate u njegov zivot, korak po korak, dok ne dodjete do faze da odvedete recimo dete za vikend kuci. Sve se to desava pod budnim okom centra za socijalni rad nadleznog za dete. I tako mic po mic dete se okrece ka vama dok centar ne zakljuci da je dosao momenat da se dete odvoji od hranitelja i podje sa vama. Da li ce trebati za to 2 nedelje ili 2 meseca zavisi od mnogo faktora. Ako je dete vezano za hranitelje ili oni slabo saradjuju, vama ce biti mnogo teze, bice duzi period privikavanja na vas, i sve ce ici dosta sporije. Moras da znas da hranitelja ima raznih, od onih koji to rade izkljucivo zbog para te da detetu niti pruzaju paznje koliko treba niti se trude oko njega, do onih koji stvarno daju sve od sebe da to dete sutra bude kompletan covek.

10. kada je dete preslo kod vas pocinje period od 6 meseci koji se zove adaptacija. Dete se privikava na vas i vi na njega, vas zajednicki zivot pocinje. Bice tu i teskih trenutaka, i onih lepih, svasta nesto... Centar ce vas kontrolisati, imacete iznenadne posete, postavljace pitanja i vama i detetu. U ovom periodu videces kakvo je stvarno dete. Sad malo ruznih informacija... u ovom periodu dete moze da ispoljava razne oblike raspolozenja, ponasanja, razmisljanja. Nista nije merodavno jer detetu je promenjen zivot naglavacke, iz jedne porodice je preslo u drugu i ne mozes nikako da ocekujes da je sve kao iz bajke. Puno strpljenja i razumevanja je potrebno da bi se sve te negativne faze prevazisle a o tome mogu da ti pricaju oni koji su kroz to prosli. Ja dotle nisam stigla. Kad dodjem do toga i ja cu da podelim moje iskustvo. :) Za tih prvih 6 meseci mozes da shvatis kakvo je dete, da li ti je neko nesto precutao od informacija, da li dete ima neku "skrivenu" bolest, anomalije u ponasanju. Ako postoji bilo sta, mozes uvek da se obratis centru i da trazis izmestanje deteta iz porodice, drugim recima da ga vratis nazad. Ne bi bila ni prva ni poslednja. Cak i to je tvoje pravo. I bolje je tako nego da vam svima zivoti budu unesreceni. Ja i takve slucajeve znam. Ide zivot dalje.

11. prodje 6 meseci i vi ste se uhodali ko da si ga rodila. Dolazi zvanicno usvajanje, dete dobija vase prezime, postaje zakonski vase i dobija sva prava bioloskog deteta. To je kraj. Nakon toga centar nije vise u obavezi da vas kontrolise i posecuje, vi ste sada porodica, i vas zivot dobija drugu dimenziju.

Iz licnog ugla cu drugom prilikom :)

Odično Ambra. Mislim da novim usvojiteljima i te kako znači tako raščlanjeno po fazama šta se dogadja... Ako budeš želela da nam staviš i na blog, mislim imamo mi sve i svašta tamo ispisano ali ovo je baš onako pregledno i po fazama :)

E sad da ja mračim još malo kao nastavak ovog Ambrinog teksta - sa dobijanjem konačne podobnosti priča se ne završava, ona tu tek počinje Mislim jeste veliko olakšanje, nekako se osećate najzad kao isti bar u tom zakonskom smislu sa biološkim roditeljima. Samo su oni već rodjenjem uzeli te izvode iz matične knjige rodjenih i ostalo a vi ste prošli dug put do toga. Ali bar kod nas dete je tek posle konačnog usvajanja počelo da pravi haos. Nije to naravno bilo stalno, bilo je boljih i lošijih dana ali bilo je konstantnih problema. Druga godina mi se čini izuzetno teška. Valjda što je dete sada svesno da je to njegov novi dom, da nema nazad, da nikad neće živeti više kod hranitelja, a opet to je dete koje je u svoju prvu majku izgubilo poverenje, pa je onda i iz hraniteljske porodice otišlo, trebaće vam mnogo da izgradite istinsko i duboko poverenje, bar nama je tako bilo... I tu znači razmena iskustava sa drugim roditeljima. I čitanje. Ja sam negde čitala da adaptacija može da traje do tri godine, nije to neka aktivna adaptacija da dete vas ne prihvata. Mi smo imali filmski prvi susret što je dosta retko i dete nas je odmah zvalo mamom i tatom... ali u nekim dubinama trebalo je da prodje dosta vremena da ide glatko kako sada ide, trebalo je da nas dobro istestira i isproverava zaslužujemo li da budemo njegovi roditelji. Uglavnom to je jedan proces koji stalno traje, ali kažem ako shvatite to kao sopstveni razvoj i razvoj odnosa sa detetom, put kojim hodate zajedno nekad udobnije a nekad sasvim neudobno... sve se to prevazidje.

Simona, kopiraj pa zalepi gde treba :)

Draga Gabrijela i Alex78, dobrodosle na forum i srecno na putu do vase dece.

Mislim da je dobro da se potencijalni usvojiteljski par tokom procesa dobijanja podobnosti sto vise informise, raspituje i sagledava svoje mogucnosti i zelje. Na ovom delu Kutka ima mnogo tema sa mnogo informacija, tako da smo i mi ostali citali i raspitivali.

Srecno!

Naravno, mnogo informacija mozete naci i na nasem blogu o usvajanju

https://usvajanje.wordpress.com/

Od maja 2014. godine kada je blog počeo sa radom do maja 2015. kada smo pregledali statistiku ovo su bili podaci:

Članci: Objavljeno je 234 članaka (posts), na temu usvajanja i to iz ugla usvojenih roditelja, odrasle usvojene dece, biološke majke, hranitelja, uz korišćenje i prevoda sa inostranih sajtova o usvajanju.

Na samom blogu postoji 11 kategorija u koje su članci razvrstani:

1.(Ne)korektno izveštavanje medija (14 članaka)
2.Iz ugla deteta (48 članaka)
3.Iz ugla hranitelja (2 članka)
4.Iz ugla roditelja (41 članak)
5.Lični stav (25 članaka)
6.Mi i okolni svet (23 članka)
7.Procedura (16 članaka)
8.Psihologija usvojenog deteta (10 članaka),
9.Roditelji i deca (27 članaka),
10.Susreti usvojene zajednice (14 članaka),
11.Usvajanje kroz umetnost (9 članaka);

I da dodam da oko 730 ljudi prati blog o usvajanju (followers)!

Ali nije sve ostalo u virtuelnoj sferi.

Od septembra 2012. organizovali smo u Beogradu dva šira susreta usvojiteljske zajednice (ljudi koji pišu na forumu Kutak i na blogu o usvajanju i njihovih porodica) i to u novembru 2014. i junu 2015.

Imali smo i nekoliko manjih susreta (u septembru 2012, septembru 2013, januaru 2014. i novembru 2015.)

Na širim susretima nas je bilo i preko 30. Deca su se igrala  a mi razmenjivali iskustva iz procesa usvajanja. Uvek smo imali neke nove informacije ili saznanja da razmenimo i uvek nam je vreme prebrzo prolazilo.

Gabrijela: "Na ovom forumu ima nekoliko srecnih primera usvojenja. Roditelji zvuce zadovoljno, a i stice se utisak da nisu mnogo cekali. Nisam videla, medjutim, neki los primer ili neki od onih slucajeva gde su deca vracena iz nekog razloga."

Postoji deo foruma Kutak u kome se nalaze naši dnevnici usvajanja (preko 20 dnevnika). Nekada je taj deo bio otvorenog tipa, a zatim je zatvoren iz određenih opravdanih razloga. E upravo u tom zatvorenom delu se nalaze životne priče u kojima su opisane brojne teškoće i problemi koje su neki parovi imali i gde se vidi da nije sve bilo "med i mleko". Još više smo o takvim teškoćama imali prilike da razgovaramo na našim susretima uživo.

Ambra, Simona i vi ostali,

Hvala puno na svim informacijama. Vidim da svi govorite "usvojiteljski par" i slicno. Zar se ne podrazumeva da neko hoce da bude samohrana majka ili samohrani otac posto je to dozvoljeno po zakonu.

Sve ti je isto u proceduri. Ne menja nista.

Snedra,
diiivnaaa analiza... Možda i to kad budeš mogla da bude posebna tema na blogu :)

Gabriela,
oduševila si me sad opet sa ovom primedbom... eto kako mi koji smo manjina opet upadamo u zamku većine Govorimo tako jer je to najčešći slučaj... Kao što se reč majka povezuje uobičajeno sa radjanjem, a mi nismo majke koje su rodile Svakako da ima singl osoba koje prodju postupak. Opet da spomenem blog jer je skoro pisala jedna singl žena tamo i dobro je što je otvorila i tu temu kako bi ohrabrila možda još neke osobe da krenu njenim putem :) Zakonski je to moguće, dešava se i da usvoje singl žene, za muškarce nisam čula dosad ni da su prošli postupak ni usvojili, ne znači da neće. Zakon je isti bez obzira na pol/rod i to je bitno. No dok to zaživi u praksi, dok usvajanje od strane singl osoba bude češće sigurno će proći neko vreme, videćemo koliko... Inače što se hraniteljstva tiče tu je već godinama praksa da singl osoba može da odgaja dete, za žene čini mi se da nije ni retko, i tu praksu je 'probio' i muškarac. Bar ja znam za jednog samohranog hranitelja a moguće da ih ima i više. Naravno da hraniteljstvo i usvajanje nije isto ali i takva praksa ipak pomera neke granice a pogotovo što isti socijalni radnici rade i sa hraniteljima i kad dodje do usvajanja. Čula sam i za slučajeve da su singl žene bile hraniteljice prvo a onda su usvojile decu koja su bila kod njih na hraniteljstvu. Ja bih možda singl osobama savetovala da pitaju socijalne radnike i za taj put, koliko je realan, koliko je možda bolji za njih u smislu da tako lakše mogu da usvoje nego tamo gde su im 'konkurencija' parovi...

Po važećem zakonu pravilo je da usvajaju supružnici ili vanbračni partneri. Usvajanje od strane lica koje samo živi je izuzetak i dozvolu za to daje nadležni ministar. A procedura je najverovatnije ista.

I vezano za usvajanje od strane singl osoba evo jednog divnog kratkog filma ukoliko ga niste zapazili na blogu. Mi smo ga gledali sa sinom i bio je oduševljen. To je prvi put da je zaista bio oduševljen usvajanjem i zato mi je ovaj film posebno značajan. Naravno, on već uveliko zna svoju priču, prihvata da su on i neka deca usvojeni, zna neke osnovne pojmove, možemo da pričamo, da objasni, ide na okupljanja usvojenih sa nama... Ali nikad nije pokazao ushićenje (za razliku od nas deca nisu odabrala usvajanje i kada odrastu pitanje je da li će podržavati taj oblik porodica i koliko). Ali kad je gledao ovaj filmić pljeskao je ručicama, cičao, oduševljen je bio ocem i sinovima i kako sve to izgleda

http://www.littlethings.com/the-toles-family/?utm_source=chan

Simona,

Film je predivan. A jedan od filmova koji je na mene ostavio snazan utisak je The Blind Side. Radi se o usvajanju jednog starijeg deteta kome porodica pomaze da postane poznati sportista u SAD.

Gabriela,
sad se setih da smo na blogu imali priču biološke majke. Naravno, to je jedna od priča ali možda ti bude značila da je iščitaš

https://usvajanje.wordpress.com/2014/11/13/animina-prica/

S jedne strane ispravno je baviti se biološkim roditeljima, vi ste usvajanjem neraskidivo povezani... Negiranje te veze je po meni samo iluzija i ko se tako postavlja zapravo se njima bavi još i više. Ipak njih u svakodnevnom životu nema. Ti gajiš svoje dete. Nekad danima ne pomislim na njih i naš život nalikuje onima u biološkim porodicama sasvim. Opet u nekom trenutku 'iskoče' kroz situacije, pitanja, postupke, talente koji nikako nisu naučeni... Ti svakako u razgovoru kada odeš u czsr čuješ priču koja prati dete. Ne odlučuješ odmah. U medjuvremenu ti imaš vremena da razmisliš o toj priči i da vidiš da li tokom daljeg života možeš da njom da se nosiš. Da li poznaješ takve situacije iz svog života i bliže okoline? Već imaš ideju šta ćeš jednog dana reći detetu... Ili je to sasvim daleko za tebe, ništa tu ne shvataš, imaš jake predrasude i odbojnost. Onda možeš i da odustaneš. Meni bar je neka vrsta blagoslova bila što mi je Viktorova biološka majka bila draga i nekako poznata (ne stvarno poznata nego iz asocijacija na ljude i situacije koje sam poznavala). Njegovog biološkog oca sam zavolela kroz Viktorovo odgajanje, iako iz ono malo informacija koje imam o njemu nije mi bio tako baš on drag na prvi pogled, dao je Viktoru neke osobine koje će mu pomoći da preživi u ovom i ovakvom svetu. Ne znam kako bih spojila neku averziju prema biološkim roditeljima sa odgajanjem deteta i objašnjavanjem. Ja bih možda odbila takvu priču. Ali nije retkost da usvojeni roditelji imaju loš odnos prema biološkim pa čak i neku vrstu konkurentnosti. Kad sam ja išla jednom u školu roditeljstva zajedno sa Dacom jedno pitanje upućeno njoj je bilo kad će usvojeni roditelji postati biološki. U prvi mah nas dve nismo znale šta žena pita, pitanje skroz besmisleno. A onda kad ga ne shvatiš bukvalno vidiš da je to neki stav da mi počinjemo različito ali nekad na nekom nivou postajemo sasvim isti, kao porodice koje poznajemo i u kojima smo odrasli. To je iz detetove perspektive, bar kako odrasla usvojena deca pišu nezamislivo, mi i oni, biološki i usvojeni roditelji, dve smo odvojene priče u njihovim glavama. U tom smislu nikakva ljubav usvojenog roditelja ne može izlečiti odnos sa biološkim roditeljem jer to nije naš odnos. Ali naravno ljubav je uvek bitna, najbitnija, i pomoći će i detetu i nama na mnogo načina.

Simona,

Procitala sam Animinu pricu. Nas mentalitet da je ugled pred nepoznatim ljudima i komsilukom vazniji od clanova sopstvene porodice, kao sto je to bilo u slucaju njenog oca, za mene je oduvek bio monstruozan. Ne znam zasto, na primer, ona nije mogla da se obrati baki, deki, nekom rodjaku, drugarici i slicno. Mozda zbog toga sto bi je osudjivali. Cisto razmisljam.

Medjutim, jos nesto sam zapazila. Naime, citajuci o usvajanju, videla sam da su mnoga deca, koja su pod starateljstvom Centra za socijalni rad, u stvari samo privremeno tu i da se vracaju rodjiteljima kad se porodicna situacija sredi, ma koliko to trajalo. Ta deca su nedostupna za usvajanje i to je razlog sto ima malo dece za usvajanje i sto usvojitelji mnogo dugo cekaju. Kako to da su njoj odmah oduzeli dete i primorali je da ga da na usvajanje? Kako to da njoj niko nije ponudio opciju privremenog startaeljstva nad detetom i da su je takoreci prevarom naveli da potpise neka dokumenta koja nije zelela da potpise?

Gabriela,
najbolje da pitaš Animu na blogu, svrati ona ponekad. Ja o njenom slučaju znam samo iz njenog pisanja pa ne mogu da odgovorim. Ipak, njen sin je dat na usvajanje pre više od trideset godina i zakoni tada i sada su se razlikovali. Tada nije bilo ni hraniteljstva a danas deca su sem jednog malog broja obično dece sa invaliditetom koja su u domovima, sada kod hranitelja. Kažem u novijim generacijama mislim da direktno i idu kod njih, ne u dom. Ja čak pošto je od našeg usvajanja prošlo skoro četiri godine malo se i sama ustežem da pišem jer možda nemam prave informacije, ne znam stanje kakvo je danas, bolje da pišu Kutanjke koje su skoro usvajale ili su sad u procesu. I za četiri godine se mogla menjati situacija a kamoli za trideset. U principu danas bi centar za socijalni rad trebalo da razgovara i sa biološkom majkom, ocem ako je poznat i svim naročito bližim srodnicima. Kod nas sam ja sa te strane mirna jer znam da je tako bilo i prema informacijama centra i hraniteljke, i to mi je značajno jer nikom Viktorovo pojavljivanje jednog dana neće biti šok, svi biološki srodnici znaju da je usvojen, verovatno preko hraniteljice i još neke detalje o nama kao što mi znamo o njima. Ali nije uvek tako, zavisi kakva je priča, kakve su bile situacije, a i od socijalnih radnika. Opet od svih mnogih priča nama je značajna samo jedna priča našeg deteta. Samo se sa njom nosimo i ona sigurno ima teških momenata jer deca ne odlaze ne usvajanje ukoliko je sve u biološkoj porodici lepo i skladno. Meni je recimo značajna ta transparentnost, znanje bioloških srodnika da Viktor postoji, a nekom možda nije to toliko bitno i ne smeta mu što nije tako u njihovoj priči ali ne bi mogao da se nosi sa nečim drugim što je u našoj priči. Ali kažem, mi se nosimo samo sa jednom. Možeš da ispituješ razne priče, to sam i ja radila, ali neće te sve snaći...

Da, jasno. Cini mi se da nije lose to sto CZS ima podatke o porodici i eventualno o njihovom zdravstvenom stanju i sto usvojitelji dobiju te informacije.

Imam neki osecaj da deca koja su najzdravija i najmladja idu kod usvojitelja preko veze. Ubedjena sam u to. Kao i sve drugo u ovoj zemlji.

gabrijela nasla sam se uvredjeno na ovaj tvoj komentar Imam neki osecaj da deca koja su najzdravija i najmladja idu kod usvojitelja preko veze. Ubedjena sam u to. Kao i sve drugo u ovoj zemlji
neznam dali si citala moj dnevnik i videla da sam ja usvojila 2 dece prvo cerku od 9.5 meseci i posle 3 g njenog rodjenog brata koji je tad imo 4,5 g sad oni imaju  sin 8,5 a cerka ce za 10 dana 7 g.
mi nismo imali nikakvu vezu da bi dobili tako malo dete i zdravo dete a kasnije i brata njenog ,a nace po finansiskoj situaciji sam jako ispod dosta vas ovde na forumu jer nemamo svoj dom nego zivimo u zajednici a i muz je bio na minimalcu kad smo decu dobili a ja nisam radila nigde kao i sto dan danas neradim nego se o njima brinem
a znam i mogu da garantujem za jos par forumasica koje nisu imale vezu da dobiju decu i koje su slicne finansijski ko i ja i svi su dobili zdravu decu ili dete.
a inace sam medju prvima ovde dobila dete i to jako brzo od podnosenje zahteva do dobijanje cerke proslo je nepune 7 meseci a ona je bila 5 razgovor

Ja sam baš pričala sa Snedrom ne sad nego kad je Gabriela napisala da deca koja će ići na usvajanje imaju izgled malih kriminalaca i delikvenata. Ja mislim da je svakom ili da ne uopštavam mnogim usvojenim roditeljima bilo teško da pročitaju tako nešto. Ali ono što smo mi pričale je da Gabriela i ostale žene koje još nisu usvojile ili čak ni počele proces usvajanja i posmatraju decu kao daleku neku zemlju a mi kao našu decu. Možda smo i mi postavljale pitanja i imale razmišljanja koja su bila preterana ili bolna tadašnjim majkama. Opet mislim da je bolje postavljati pitanja nego podrazumevati da je sve lako i isto...

Što se korupcije tiče opet je bolje imati stav da je ima... Ja sam idealizovala da tako nečeg ne može da ima u ovim vodama. Kakva god da je zemlja mislila sam da bar ima nešto sveto a da ljudski život spada u to. Pa kad sam čula ponekad da ima i takvih slučajeva bivala sam neizmerno potresena. No mislim da je važno odrediti neki svoj pravac, bar ja sam činila tako. Ja sam došla u usvajanje da postanem majka. Bavila sam se svim ovim pitanjima koja je pokretala Gabriela i drugim ali mi je osnovni cilj uvek bio pred očima. Bar meni se činilo da ovde mogu više da upravljam nego recimo u vto postupku, mada je to moj utisak, vidim da žene i tamo znaju da menjaju stvari. No ja nisam znala a mi pratimo sami sebe a i inače smatram da sam mnogo bolja usvojena majka nego što bih ikad bila biološka pa se sasvim uklapa što sam ovde prepoznavala put a tamo nisam. Uglavnom bar ja sam smatrala da ako se podigne granica godina obuhvata se više dece, ako smo otvoreni za teške priče onda obuhvatamo više dece itd... Znači i od nas zavisi. Opet socijalnih radnika ima raznih ali oni nama dodeljuju decu, mi u procesu usvajanja potpuno zavisimo od njih, a što brže postanemo roditelji, dobijemo konačno usvajanje mi izlazimo iz tog podredjenog statusa. Biološki roditelji su takvi kakvi su ali da nisu bili takvi ni mi ne bismo bili u mogućnosti da budemo roditelji naše dece. Isto hranitelji, možda nisu najidealniji kako mi taj poziv zamišljamo ali deca su ipak nešto dobila bivanjem na hraniteljstvu umesto u domu. Hoću da kažem mene sve to dodirivalo, potresalo ali ne toliko da sam gubila iz vida neki osnovni cilj a to je da postanem majka. Ovo jeste roditeljstvo sa puno pitanja koja ga okružuju i sada ali bar ja se trudim da ta pitanja i danas shvatim kao nešto što navodi nas na napredovanje, na još jače razvijanje našeg odnosa, na unapredjenje našeg roditeljstva a ne da su pitanja tu da ga na bilo koji način miniraju.