Psiholoska podrska posle spontanog pobacaja

Hvala vam divne moje!!!! Djole, hvala za ideju, odlicna je!
Skoro da sam zaboravila sta mi je psiholog pominjala stalno - oprastanje, oprastanje, oprastanje... bez oprastanja ne mozemo biti bolje! Tako da sam zajedno sa dusicom Sizikom danas smislila sta cu i kako!
Ne mogu reci da sam bolje, ali guram nekako... samo da nadjem volje da ucim i da se pokrenem, sve ce biti lakse!      

Draga Meta,

I ja sam jedna od onih koja u ovako potresnim momentima ostaje bez reci.
Mogu samo da te zagrlim i saosecam sa tobom.
  

Na zalost,doslo je vreme da se ova tema ozivi ponovo.
Neke devojke su vec upoznate sa mojim slucajem,naime izgubila sam dva divna andjela u 20+0 nedelji...
Prva VTO,prva trudnoca i dva decaka..blizanci,mojoj sreci nije bilo kraja..osecala sam se blagosloveno,posebno,isla sam kroz grad ne doticuci tlo,letela sam....trudnoca uglavnom uredna tj svi rezulutati krvi,urina,urinokultura,brisevi,toksoplazma,ureaplazma,mikoplazma,hlamidija,kandida,papa test sve ma sve uredno,radila sam testove i koje mi nisu trazili a koje sam procitala negde da bi mozda trebalo...dva krvarenja u trudnoci,jedno ozbiljnije kad mi je puko hematom u 12 nedelji....
Sve u svemu bila sam opustena,pocela da planiram sobu za moja dva andjela,jedva docekla da 100%potvrde pol da biram namestaj...a onda sok...
na rednovnom ginekoloskom pregledu dr je ustanovio da se za 2 nedelje grlic smanjio sa 36mm na 5mm i da sam otvorena 2 prsta a da je vodenjak krenuo napolje...
smesta sam poslana u bolnicu gde sam izdrzala jos 7 dana,uzasno krvareci svakodnevno,moji andjeli se nisu dali,ali se meni pocela podizati temperatura i dr su posumljili na sepsu...na pregledu su ustanovili da sam otvorena 5 prstiju i da je vodenjak bebe u vagini...
najgori dan u mom zivotu...sve se desilo brzo...poradjali su me na zivo,prvi andjeo se rodio oko 12h a drugi tek oko 16h,sve vreme sam bila na stolu, u strasnim bolovima ali sam se nadala da ce da ih spasu,kad su se rodili bili su zivi,mrdali su se...bukvalno sam vukla dr za rukave da ih spasu al su mi govorili da su mali,nejaki,da im ne mogu pomoci...
zatim revizija opet na zivo,uzasni bolovi ali su mi gori bili oni u dusi,osecala sam se kao da mi je neko iscupao srce iz grudi...
pustili su me posle dva dana iz bolnice,kada se temperatura spustila....
Danas je 7 dana od kada sam ostala bez mojih andjela,osecam se izdanom,prevarenom od svih...
Kako su mogli da mi ih daju,da ih stave u moju utrobu,da ih naprave tako savrsene a onda ih oduzmu, bez najave bez upozorenja?
Zasto je zivot tako nepravedan?
Zasto mi niko ne moze reci razlog?
Zasto se osecam praznom,izdanom?
Zasto se osecam krivom?
Zasto se osecam kao da nisam zena,kao da sam napravljena sa greskom?
Zasto se osecam kao roba sa greskom,zasto nisam mogla da im pruzim siguran "dom",zasto nisam mogla da izdrzim duze,da im pruzim barem neku sansu za zivot?
Hiljade pitanja mi se motaju po glavi,bez odgovora ali osecaj krivice je najveci...
ne mogu sebi da oprostim sto sam dozvolila da me porode,moji andjeli su se drzali ja sam ih izdala...
Ne mogu sebi da oprostim sto se nisam jace borila da ih spasu....

Jeco, ovo je najtužnija tema, meni je srce u grču svaki put kad pomislim na tebe, na sve cure koje su prošle kroz ovakav pakao. Ne znam šta da kažem, beskrajno mi je žao... Nemoj da osećaš grižu savesti, molim te dušo. Predugo je trebalo izdržati dok ne ojačaju za ovaj svet, a kod tebe su već krenule komplikacije. Nisi više ništa mogla, lavovski si se borila i ja ti se divim na hrabrosti.
U tvom će srcu uvek postojati praznina zbog ovog ogromnog gubitka, ali u njemu moraš da ostaviš prostora i za nove radosti.
Ljubim te i grlim jako, jako, jako...

Jelena, nisi nikoga izdala, nisi kriva, borila si se svom snagom, svim srcem, svim svojim bićem, tvoje zdravlje je bilo ugroženo, pa su te morali spasiti. Žao mi je što njih nisu mogli spasiti, što se sve to desilo tako prerano. Pregolema je tuga i gubitak, al sam sigurna da ce ti tvoji andjeli dati snage za dalje, za novu borbu. Grlim te jako jako jako. Placi, samo placi, vristi i izbacuj tugu iz sebe.

Draga Jeco,jako mi je žao što moramo da se "družimo" na ovim stranicama. Najsrećnija bi bila da sam nastavila da te pratim na trudničkim stranicama. Ali život je nekad baš gorak i okrutan. Znam da te neću utešiti...ja sam celu trudnoću ležala, imala sam i serklaž i opet ništa nije moglo da spreči prevremeni porodja. Govorim ti ovo samo da bi prestala sebe da kriviš, ništa ti nisi mogla da sprčiš...mogla si samo još više da ugroziš svoj život. I sama sam imala hiljdu pitanja, na retko koje dobila odgovor. Sada na taj nemili dogadjaj gledam kao na deo moje sudbine, boli i dalje i boleće, ali naučiš da živiš sa tim bolom.                          Draga moja grlim te jako i još jednom da ti ponovim ako bilo kako mogu da ti pomognem, tu sam za tebe, slobodno nazovi imaš moj broj.

Jeco draga, Biksi je jednom prilikom rekla kako bi bilo lepo da mozemo rasparcati tvoju bol i da svaka ponese po deo...
Bilo bi, mila moja, ali tu bol samo ti mozes poneti. Ne mogu znati kako se osecas, nisam prosla kro to, ali saosecam sa tvojom boli, imam zelju da budem tu za tebe...
Nemoj sebe da krivis, molim te, makar pokusaj da ne krivis. Nisi ti mogla znati da te sve ovo ceka, ni ti, ni zene koje su kroz to isto prosle.
Grlim te, grlim jako...

Jeco draga, mene srce boli kada neka žena piše na ovoj temi, kada samo pomislim na tu bol koju ste sve proživele i proživljavate    Nemoj sebe kriviti, jer ništa nisi kriva, dala si sve od sebe, ali ih nisi mogla spasiti. Ko zna zašto je to tako... Naučićeš da živiš sa tim bolom i naravno da nikada nećeš zaboraviti svoje anđele, ali ćeš jednom krenuti dalje i opet se radovati i smejati i imati još dečice, samo polako, korak po korak... Ljubim te puno

Najviše na svetu bih zelela da na ovoj temi niko nikada ne piše....

Jelena ,jako mi je zao zbog svega što se dogodilo....teško je i zauvek se u srcu nosi trag....ali mora se dalje....bez krivice...bez prebacivanja....zapamti NISI ti kriva.

Grlim te jako .

danas je novi dan...moji decaci mi jako fale...jako jako...osecam ogromnu prazninu...
jako sam zbunjena,ne znam gde pripadam,u svakom smislu reci,jesam li devojka?(u smislu da nisam radjala)?jesam li zena? (jer sam ipak imala u sebi dva zivota)? jesam li mama?jesam li bila mama?
Ne znam ni gde ovde pripadam,na kojoj temi da se pronadjem,trudnicki denvnik sam zatvorila,vise nisam trudnica,nema mojih beba,na zalost takva je istina i od nje ne mogu pobeci.
Sinoc sam dopustila sebi da se isplacem,plakala sam satima,al mi nije ni malo lakse,svih ovih dana sam glumila hrabrost,mozda bi trebala da nastavim i dalje,ne znam kako da se ponasam,ne postoji uputstvo za ovo...
Stomak se ne povlaci,utezem ga u steznik,mozda je jos rano,al volela bi da nestane da nemam uzasni podsetnik na ovo a onda opet kad ga vidim u ogledalu podseti me na najsrecniji period zivota...
Pokusavam da se zaokupim poslom,stalno pospremam stan,perem,brisem, takodje opremam i novi u koji smo trebali da se preselimo sa mojim andjelima,njihova soba je prazna...
vraticu se na posao za koji dan a onda opet uzasavam se pomisli na posao mislim da nisam spremna jos,ne znam...
izvinite na ovako konfuznom postu al stvarno mi je haos u glavi,u mislima, u srcu,sigurna sam da ce vremenom sve doci na svoje mesto,za sad sam sludjena...

Draga Jelo, razumem te u potpunosti, fale ti i falice ti, ali ce vreme uciniti svoje, koliko god sad ove mjoje reci zvucale glupo. Imaj u vidu sad da si ti kao porodilja, da mora da ti se organizam vrati u normalu, pa nemoj da se naprezes i da se forsiras. Iskoristi ovo vreme da popricas sa nekim psihologom, da izbacis tugu, posle kad zaokupuras misli necim drugim, neces imati vremena. Ja sam krvarila 45 dana posle, tacno kao porodilja. Sve smo i nismo nista, na zalost. Ni devojke, ni zene, ni trudnice, ni majke.... ali to ne znaci da necemo biti! Evo, Reanita je krenula dalje posle 10 meseci, ja posle 6, pogledaj Saskin potpis... svaka sa svojim bolom ide dalje a ansi andjeli ce nam pomoci da postanemo majke i da oni dobiju bate i seke. Sigurna sam u to!
Ne znam ni da li smes da stezes stomak, da ne napravis neki belaj, pitaj dr. Znam koliko ti smeta i meni je on bio najvece opterecenje... ostao mi je svaki gram do aprila, a onda sam drzala dijetu i smrsala 6kg i otisao mi je stomak i sad se osecam psihicki mnogo lakse. Dok sam ga imala i ruka mi je bila po navici n astomaku, svaki pokret creva sam osetila, nadala se... Svako tvoje osecanje je normalno posle onoga sto si dozivela. I placi, tuguj, citaj ako ti odgovara... ja sam utehu trazila u tome i pomogla su mi iskustva drugih zena,p rocitah svasta i svhatih da je ono sto se meni desilo nista u odnosu na neke druge price... tesili smo se da je gore roditeljima koji izgube bebu pred ili u toku porodjaja ili kasnije zbog neke bolesti. Tuzno je i tesko to sto som radili, ali i to je zivot i od nase prica ima tezih, iako je nama nasa najteza.

Po onome sto si pisala, izlgeda da je grlic bio slab i da je to uzrok, Znam da se neces smiriti dok ne saznas uzrok, ali proveri grlic kasnije i za sledecu trudnocu serklaz. Iako ni on nije siguran, evo i Reanitinog iskustva, ali makar da budemo mi sigurnije. Najteze mi je palo da prihvatim da nisam kriva, ali kad sam se malo sredila svhatila sam da en mozemo da uradimo nista da ih spasimo. TO je neka visa sila na koju mi jednostavno nemamo uticaja. 90% spontanih o kojima sam citala se desilo posle dan do nedelju dana posle kontrole na kojoj je bilo sve super i dr su govorili da nema rizika. Hocu da kazem, da nesto moze da se predvidi i predupredi ti isti lekari bi dan pre upozorili zene... ne vredi. Ono sto je cinejnica isto je da su sanse da se desi isto u drugoj trudnoci gotovo minimalne. Eto, ako nam je to za utehu.
Evo, pricam mm sta vam se desilo i on se rasplakao...prisetio se svega. Ako zelis, poslala sam ti svoje brojeve tel, zovi me da se vidimo, ja sam do daljeg u Novom Sadu i znam koliko je meni znacila podrska zena koje su prosle isto. Tu sam, ako pozlis i znaci ti. Mozda mozemo da se vidimo i zajedno sa Reanitom.

Grlimo vas jako ja i mm i tu som ako pozelite da se vidimo.

Draga Jeco, nema potrebe da se izvinjavaš. Normalno je da si sludjena, s obzrom šta si doživela.Normalno je da ti tvoji Andjeli fale. Ne prodje dan da ja na moje dečake ne pomislim, svake noći molim Boga da mi ih čuva. Nisam se ustezala da plačem, plakala sam svaki dan... sve do jednom teško mi je, plakala bih,a suza nigde, nisam mogla. Uplašila sam se, zar je moguće da sam moje dečake već prežalila. Nisam imala vremena da razmišljam o stomaku, jer sam vodila rat sa grudima. I pred svog stresa krenulo mi je mlako, grudi su mi se upalile,morala sam da ih stežem.Po kući sam šetala ko zombi, nit mi se išta radilo, nit mi se jelo u roku nedelju dana sam se vratila na kilažu od pre trudnoće. Pitaš se gde pripadaš, da li si mama... mi jesmo mame, MAME ANDJELA! Mene su u tim prvim danima užasno nervirali ljudi i njhovi glupi problemi. Pitala sam se, Bože kako ih nije sramota, da mi pričaju o svojim problemima...kad je moj mnogo veći. Nerviralo me je kad su mi izjavljivali saučešće, ma sve me je nerviralo, užasno sam bila živčana. Nisam tražila stručnu pomoć, ali sam isto kao Meta čitala iskustva drugih žena, to mi je pomoglo i non-stop sam pričala o tome, tako mi je bilo lakše. Kao što Meta reče, ako budeš imala potrebu da se vidiš i razgovaraš sa nama slobodno nazovi, jer znamo kroz šta prolaziš! Ljubim te punoo!

Jeco, povratak na posao ce ti skrenuti misli, ali ako nisi spremna, sigurno mozes produziti bolovanje. Nemoj se forsirati i biti jaka, placi, tuguj, vristi. Evo i Meta i Reaanita ti nude pomoc, potpuno razumeju kroz sta si prosla, pa probaj i sa njima da se vidis, ziva rec ponekad jos vise prija nego ova virtuelna. I pricaj kako se osecas i tako izbacujes tugu iz sebe. Grlim te jako. I zelim da sto pre budes bolje. Kao sto rece reaanita, ti jesi mama, mama andjelima.

Prolazi dan za danom,neki je tezi neki je laksi...jako mi fale,fale mi oni,fale mi moji planovi za njih,fali mi buducnost sa njima,falim si ja onako srecna i ponosna...
Fale mi oni leptirici u stomaku kad se pomere..osecam se kao da mi je neko iscuposo deo srca i ostavio me...

Draga, kao sto rekosmo i Reeanita i ja tu smo, da ti koliko toliko pomognemo, ako ikako mozemo. Sve su to normalna osecanja, sve smo to i mi prosle... i sve to sto osecas je normalno posle svega sto si prosla. Vreme, samo vreme je nas saveznik i obaveze... a sto kaze BIxi, do tad, vristi, placi, ridaj, radi samo ono sto ti odgovara i izbacuj tugu iz sebe. Ne zadrzavaj je, jer ume da bude preteska.

Tekst koji donekle opisuje kako se osecamo... izasao je par dana posle mog prevremenog porodjaja: http://zena.blic.rs/Porodica/19578/Ja-sam-majka-nevidljivog-deteta-dirljiva-ispovest-majke-koja-je-izgubila-bebu

Mi smo majke andjela, nevidljive dece, i nasi andjeli su sa nama uvek. Ja palim svecu u crkvi i pominjem u molitvama naseg Danila. I bude mi lakse, kao da sam sa njim. Sanjam ga vrlo cesto sa svojim upokojenim roditeljima i verujem da su zajedno. Mislim da sam vec negde pisala, kazu neki starci da su sva decica koja su tako otisla, otisla pravo u raj i ja verujem da je njima tamo lepse nego u ovom surovom svetu. Iako nama nedostaju i ako je nama tesko jer su nam utrobe i ruke prazne... Ja sam Danilu napisala pismo i osetila se mnogo lakse posle toga. Ne mogu da ti kazem da ce biti lakse... hoce vremenom, ali ja sam tek pocela da se osecam lakse i normalnije kada je prosao termin... tek tada su mi se smirile emocije, ali zal i tugu osecam i dalje, samo sto se sad lakse nosim sa njom i sto verujem da ce nam Danilo pomoci ovog puta da postanemo roditelji, da ce se Bog smilovati i na njegove molitve...

Ovu sam pesmu nasla negde na netu.... isplakala more suza uz nju, svaki put kad je procitam... ali, vremenom sam pocela da je dozivljavam drugacije i da verujem da je bas tako kako stoji u pesmi.

Daddy, please don't look so sad,
Mama please don't cry~
"Cause I am in the arms of Jesus
and He sings me lullabies."
Please, try not to question God,
Don't think he is unkind
Don't think He sent me to you,
and then He changed his mind.
You see, I am a special child,
and I'm needed up above
I'm the special gift you gave Him,
the product of your love.
I'll always be there with you
and watch the sky at night,
Find the brightest star that's gleaming,
That's my halo's brilliant light.
You'll see me in the morning frost,
that mists your window pane.
That's me in the summer showers,
I'll be dancing in the rain.
When you feel a little breeze,
from a gentle wind that blows
That's me, I'll be there,
planting a kiss on your nose.
When you see a child playing,
and your heart feels a little tug,
That's me, I'll be there,
giving your heart a hug.
So Daddy, please don't look so sad,
Mama don't you cry.
I'm in the arms of Jesus
and He sings me lullabies.

Author~Claudette T. Allen

U potpisu imam link sa youtube-a, ista prica, pesma koja me rasplace i pomogne da izbacim tugu... i koju pustim samo kad imam snage da placem u poslednje vreme.

Draga Kometa draga Reanita ja nemogu dovoljno da vam se zahvalim na recima podrske koju mi pruzate,na zalost vi razumete kako mi je...

Naravno ne zelim da druge devojke  pomisle da mi njihova podrska ne znaci,svaka vase rec mi daje snagu da preguram dan...

Kod mene se od onog nesrecnog dana stalno smenjuju drage osobe da me "cuvaju" moja mama,svekrva,sestre mada sad mi je vec dosta,jedva cekam da ostanem sama da se isplacem da vristim da placem celi dan ako treba,oni mi nedaju,sigurna sam da misle najbolje al zelim da budem sama,ne razumeju me,srecom nisu prosli kroz ovakvo iskustvo i ne mogu da razumeju kako se osecam...govore bice drugih beba,mladi ste,uspelo je iz prvog put uspece opet itd...a mene te reci samo nerviraju...naravno da zelim druge bebe al ove rane su jos sveze,kako da samo zaboravim moja dva decaka i zamenim ih nekim novim,kao da su dugmad...
mlada sam..jesam mlada al ako nisam uspela sa 27 godina da im obezbedim siguran "dom" i iznesem trudnocu kako cu za godinu,dve,tri...
uspelo je iz prvog puta...jeste al ko  i garantuje da ce sledeci put biti uspesan,ili onaj tamo ili onaj tamo...

Danas sam malo bacila pogled na svoj trudnicki dnevnik,nisam imala snage da ga citam celog al ono malo...Boze kako sam bila srecna,kako sam se osecala posebnom,kako sam bila blagoslovena....zasto mi uzese moje bebe?

Draga moja Jeco, nema potrebe da nam se zahvaljuješ, tu smo da jedna drugoj  pomognemo. Niko nezna i ne razume koliko to boli. Razume samo onaj ko je to doživeo, a ostali samo predpostavljaju. Zato sam i rekla da su me ljudi nervirali. Jednom prilikom dok me je mama tešila, rekla nešto nepromišljeno na šta sam ja pukla i rakla joj: tvoje dete se vratilo, a moj stomak i moje ruke su ostale prezne,izašla sam iz porodilišta na sporedni izlaz, jer nisam imala sanage da se sretnem sa novim sretnim porodicama. Jako nam je nezgodno prići, ljudi bi trebali svaku svoju reč dobro da odmere pre nego što je izgovore...barem je kod mene tako. Kada kažem ljudima da nisam ona ista, stičem utisak kao da mi ne veruju, jer fizički izgledam kao da nikad nisam bila trudna...retko ko vidi da dobar deo mog srca fali. Još dok sa bila u bolnici mužu sam rekla, da ne želim da vidim ni čujem osobe koje ce mi cmizdriti i patetisati...da ne bi od sve muke na kraju ja njih tešila. Draga ja se tebi divim, jer imaš snage da u najtežim životnin trenicim  posećuješ ovaj čarobni Kutak. Meni iskreno nije bio ni na kraj pameti, a kamo sreće da jeste. Jer nigde nisam dobila takvu podršku i saosećajnost, kao što ti dobijaš od ovih divnih žena, žena koje nisu doživele ovo što smo mi. Jer ko bi bolje raumeo...samo borba sa sterilitetom, je užasno bolna, je borba sa vetrenjačama. Ljubim te punoo!

Danas smo trebali uci u 6.mesec....
Ja sam uglavnom dobro,fizicki sam odlicno,kile su nestale jos u bolnici ali mi je stomak ostao,ne smem da vezbam a on je isti kao kad su u njemu bila dva zivota...
Danju sam u redu,odem do prodavnice,svratim do crkve,pospremim stan,skuvam rucak,odgledam film.. uglavnom potiskujem osecanja i razmisljanja al me pitaju u prodavnici,stepenistu,liftu,kad ce bebe,znam li sta su....svaki put mi iscupaju deo srca...znam da je to samo dobronamerno pitanje,pitala sam i ja uvek,al me jako boli jako...
Noci su mi najgore uglavnom se uspavam u suzama,prestala sam da pijem bromazepane to "drogiranje"mi nece pomoci iz ove koze se nemoze,a rado bi...
Uglavnom trazim razloge i krivce i razmisljam sta sam mogla drugacije i bolje i sta nisam smela i uglavnom sam to ja tj ktivim sebe,trebala sam samo da lezim trebala sam da idem cesce na kontrolu trebala sam da primetim infekciju...
Nekad mi dodje da odem kod mojih malih andjela al ne mogu to da uradim muzu i porodici,al zamisljam da bi bilo lepo da sam sa njima da ih cuvam da nebudu sami...
Cekam da vreme zaleci rane al sporo prolazi,ne pomaze...

Jelo, ja nisam ni znala, nije me duze bilo
devojke su sve rekle ja te puno      

Uh,Jelena,grlim te jako!Toliko bih zelela da ti pisem,al ne smem jer bi to znacilo kopanje po sebi,ulazak na ona mesta u sebi gde sad ne smem da zalazim jer sam konacno docekala svoju poz. betu.Samo cu ti kratko reci:tesko je kad boli jako,tesko je kad boli dugo,boli besmisao,nepravda,prazne ruke,usamljenost,bolece i kad pocinje da zarasta rana pa ti se ucini da time sto manje mislis o njima,sto si pocela da se smejes,da zivis..da ih zaboravljas i napustas,boli strah dal su sami tamo gore,dal su tuzni...Bole pitanja,boli i kad neko izbegava tu temu,bolece i kad ne budes mogla da delis radost drugih,boli samosazaljenje,bolece i sto ce mozda tm zaliti drugacije nego ti trudeci se da bude zbog tebe jak.Najgore su noci,draga Jelena...
A onda ce se u jednom danu desti neka mala radost.Onda ce se u mnogo losih dana desti jedan dobar.A onda ce ti dobri danibiti sve cesci.,a losih ce biti sve manje.A onda ce svi dani biti dobri a tuzni samo trenuci.Na kraju ce naravno ostati secanja.Zauvek posebno mesto u srcu.Vera u susret u Carstvu nebeskom.Prihvatanje.A zivot ide dalje u svom bogatstvu ,velicini,dostojanstvu...

Petkana ::Uh,Jelena,grlim te jako!Toliko bih zelela da ti pisem,al ne smem jer bi to znacilo kopanje po sebi,ulazak na ona mesta u sebi gde sad ne smem da zalazim jer sam konacno docekala svoju poz. betu.Samo cu ti kratko reci:tesko je kad boli jako,tesko je kad boli dugo,boli besmisao,nepravda,prazne ruke,usamljenost,bolece i kad pocinje da zarasta rana pa ti se ucini da time sto manje mislis o njima,sto si pocela da se smejes,da zivis..da ih zaboravljas i napustas,boli strah dal su sami tamo gore,dal su tuzni...Bole pitanja,boli i kad neko izbegava tu temu,bolece i kad ne budes mogla da delis radost drugih,boli samosazaljenje,bolece i sto ce mozda tm zaliti drugacije nego ti trudeci se da bude zbog tebe jak.Najgore su noci,draga Jelena...
A onda ce se u jednom danu desti neka mala radost.Onda ce se u mnogo losih dana desti jedan dobar.A onda ce ti dobri  danibiti sve cesci.,a losih ce biti sve manje.A onda ce svi dani biti dobri a tuzni samo trenuci.Na kraju ce naravno ostati secanja.Zauvek posebno mesto u srcu.Vera u susret u Carstvu nebeskom.Prihvatanje.A zivot ide dalje u svom bogatstvu ,velicini,dostojanstvu...

Jelena, i ovde da te zagrlim! Petkana ti je napisala divan post, nazalost, vidi se da je dozivela isto iskustvo. Mi, ostali, mozemo samo pretpostaviti koliko je tesko, i pruziti po koju rec utehe i po koji zagrljaj.

opet ja..
iskreno,puno mi znaci sto mogu doci ovde i napisati kako se osecam,sta mislim itd...
sinoc sam se isplakala i bio mi je lakse...iskreno najvise se osecam,u nedostatku bolje reci-prevarenom-Bog ti da dve savrsene bebe,da ti nadu,srecu,planiras buducnost,planiras zivot,radujes se buducnosti,radujes se svakom udarcu u utrbi,svakom leptiricu koji osetis,svakoj kili koju dobijes,odlasku na UZ... a onda ti ih samo uzme...nije fer,nije u redu ,nije posteno...
zasto se to desava nama iz ove price...svaka beba je posebna i specijalna nebitno na koji nacin je zaceta al nije fer da se to desava nama koji smo tesko dosli do njih...mi u najboljem slucaju imamo sansu 2xgodisnje za trudnocu ne racunajuci psiholosku i financisku pripremu koja nije zanemarljiva i kad se sve poklopi i dodjes do trudnoce ...onda ti ih uzmu...

Petkana hvala na podrsci,tvoje reci bas pogadjaju metu,na zalost istu nesrecu si dozivela...hvala ti na nesebicnoj podrsci al molim te da  ne citas ovo,cuvaj svoju bebu ona je najbitnija na svetu...
jovana,biksi hvala do neba na podrsci.
reanita,kometak hvala jos jednom

Eh Jeco, i ja sam se stotinu puta pitala, zasto bar kad uspe vto, dodje do losih ishoda, nije li malo muke da uspe sve, ali, odgovora, nazalost, nema. Neko dobije veci teret, neko manji, samo se mora nauciti to nositi kroz zivot.

Jelena, sve su to faze koje se moraju proci i sve su to pitanja koje smo postavljale i mi same... na zalost bez odgovora! Ne mozemo da spoznamo sve, ali neki razlog postoji... I ne mozemo da krivimo sebe, iako sam isto radila gotovo 2 meseca, a kad sam otisla do Kopitovicke i rekla mi da je zbog grlica, prestala sam da krivim sebe, krivila sam svog lekara koji me nije pogledao. Onda sam shvatila da nije ni on kriv, citajuci iskustva drugih zena, dan pre super sve i grlic, sutradan vec kasno za sve. Evo i Reanitinog iskustva, uradjen serklaz, koji nije pomogao. Cini mi se da mi je najteze palo to trazenje razloga... kad sam ga saznala bilo mi je lakse, jer mi se cini da mogu da sprecim u drugoj trudnoci. A sad, kad sam u postupku vise se plasim pozitivne bete nego negativne. Negativnu cu lakse podneti, to je sigurno. A ako budem trudna... sta onda.. kako spreciti da se ponovi isto i ako se budem mumificirala u krevetu - hocu li pomoci?
Datumi, to je ono sto ce te muciti do termina, a posle je lakse... cini mi se. Ostaje samo termin i tudja decica koja su rodjena u to vreme koju gledas kako rastu i radujes im se i mislis na svoju. Ali bude lakse, cini mi se. Vidim da ides u crkvu, mozda da vidis da ispostis jednu nedelju sad u postu i da se pricestis. Mozda ne moras ni dapostis, vidi sa svestenikom nekim. Stomak ide polako dole, na zalost. Prazan veliki stomak i grudi koje vise, a nisu dojile.... to mi je najteze palo! Da prihvatim svoje telo za koje sam osecala da me izdalo! Onda sam krajem aprila bila 3 nedelje na hroni ishrani i smakla stomak i .. pocela da se smejem i gledam u ogledalo. Znam odlicno o cemu pricas! Ali, mora da prodje vreme, na zalost! Ne broji dane, pusti ih da teku... trazi neku zanimaciju... Ja sam do polovine jula u Novom Sadu, tu sam i dalje ako zelis da se vidimo. Verujem i Reanita. Potrazi pomoc i psihologa ako osecas da ti treba. Previse je ovo tesko da bismo same koracale. Grlim te jako i znas da sam tu!

Jeco, u potpunosti se slažem sa Metom što se tiče datuma. Biće ti mnogo lakše kad ti prodje termin...meni je bar bilo. Nisam dugo krivila sebe, jer  dr. koji mi je posle prodjaja radio reviziju rekao da imam dvorogu matericu. Zato sam već tri meseca nakon porodjaja,skupila hrabrosti i otošla na mesto zločina(betaniju) da uradim ponovo histeroskopiju i konačno otkrijem misteriju oko moje materice. Nije bila dvoroga, ali je postojao septum koji je uklonjen. Užasno sam bila besna i dan danas sam, na dr. koja mi je radila i prvu i drugu histreoskobiju. Smatram da se jednom tako velikom stručnjaku ne bi smele dešavati takve "greške". Nisam dobila potvrdu da je to bio razlog mog prevremenog porodjaja, iskreno se nadam da jeste zbog sledeće trudnoće. Što reče Meta, kako mi se približava sledeći postupak, koji ću ovoga puta raditi u Betaniji, meni sve veća frka. Bojim se trudnoće i toga da ne prodjem isto kao prvi put. U pravu si, zar nije dosta što moramo na vto nego i ovo da nam se dešava... izgleda da nije. Često umem da kažem, da me nervira što sam toliko psihički jaka, jer kao da me život non-stop testira- prebrodila si ovu prepreku, ajmo još jednu,pa dokle izdržiš. Da vidimo gde ti je granica. Čini mi se da  slabići mnogo bolje prolaze u životu.Ko će ga znati. Valjda svako od nas ima neku svoju sudbinu, koliko god se tudili da je promenimo, ne možemo od nje pobeći. Isto tako verujem, da će svaka od nas dočekati svojih pet minuta...i nas će sunce ogrejati, bićemo nagradjne za sav naš trud i upornost. Držaćemo mi naša čeda u naručju! Grlim te jako i  tu za tebe ako ti treba razgovor, rame za plakanje...!