Psiholoska podrska posle spontanog pobacaja

Kometo, treba da pises, treba da govoris o svom bolu. Nece prestati ako se pravis da ga nema, a to je najveca greska kod ljudi, jer se povrsno odnose prema bitnim stvarima, bez obzira da li su to nama bliski ljudi.
Prijatelji.... Na muci se poznaju junaci. Kako samo ljudi umeju da se razbeze, kao da je muka prelazna. Ne doziveh ni delic onoga sto si ti dozivela, a osuse se ljudi oko mene, kao da je sterilitet prelazna bolest.
Kometo, znam da ne mozes smatrati prijateljem nekoga koga nikada nisi ni videla, ali veruj mi, ti i mnoge zene ovog foruma ste za ovih par meseci meni bile veci i bolji porijatelji od mnogih koje sam prijateljima smatrala. Znam da ces me ti, i tebi slicne, uvek saslusati, posavetovati, radovati se i tugovati sa mnom, ali iskreno, iz duse. Nije rec o meni, ali zelim da ti dam do znanja da sam i ja tu za tebe, iskreno, zelim da te slusam, da tugujem sa tobom, a onda i da se radujem kad dodje vreme za to. Na ovom forumu, pored zena sa kojima si se sprijateljila i mimo foruma, imas beskrajnu podrsku mnogih, uverena sam, iako pisem u svoje ime.
I kada dodju neki dani kada sve zaboli, pitam se, da nije mog bola, da li bih ikada imala i priliku da opznam nekoga poput tebe.

Ne znam Kometa da li ces ikada prestati da osecas bol i prazninu. Verovatno kada, kao sto si rekla, rodis bebu. Ja jos uvek to nisam uspela da ostvarim, tako da me tuga nije napustila. Najgore mi je kada moram da svratim do koleginice koja radi u pravnoj sluzbi i na njenom stolu vidim slike njenog trogodisnjeg sina koji je rodjen u oktobru 2010. Veliki decko, hvala Bogu. Ne mogu, medjutim, da se ne setim da smo bile trudne u isto vreme i da bi moj sin sada imao toliko godina.
Kometa dobro je da pricas o svom gubitku, da odbolujes. Ja sam se samo zatrpavala poslom. Negirala. Tako mi je bilo lakse. I sada kada mi ne uspe VTO ili se suocim sa groznim rezultatima hormona, manicno se okrenem poslu. Ubedim sebe da moram ozbiljno da radim da bih opstala u ovim teskim vremenima ... i tako guram ... dan, po dan.
Znam da ljudi nisu bas odusevljeni nasom teskom pricom. Samo sam jednom pokusala da kazem nesto vise jednoj drugarici. Gledala me je nemo. Shvatila sam da me je samo pristojno saslusala, bez pravog razumevanja. Onda sam pomislila da je njeno ponasanje potpuno logicno. Ona je decu dobila posle prvog prirodnog pokusaja (tj.odnosa), tako da je njoj moja citava prica od borbe za potomstvo do suocavanja sa gubitkom deteta daleka i strana. Nisam to vise pominjala.

Kometa draga samo cu da te zagrlim jednom jako ,najjace i da ti kazem da ja znam i verujem kao sto znaju sve zene sa kutka da ces biti najdivnija majka na svetu!Ne znam sta pametno da ti kazem,osim da cesto pomislim na tebe!Bol ti je prevelika ,sve jos sveze ali vremenom ces u sebi pronaci neverovatnu snagu i krenuti dalje!do tad jedino sto mogu da ti kazem je da se cuvas,da vodis racuna o sebi u svakom pogledu!i pisi,nista ne drzi u sebi,ceo kutak je uz tebe,neka mi budemo tvoje rame na kome mozes da se isplaces!
Dacco,uz tebe sam svim srcem to znas i mora doci i tvoje vreme!
F&F,navijam za tebe,uspeces mora biti bolje!
Volim vas ,zene moje hrabre!

I ja udjem, procitam i zanemim. Osecam da je sve sto bih mogla da kazem glupo, ili nedovoljno, a jos mi je gore jer sam trudna, i onda se pokunjim i odem, jako mi je tesko zbog svake reci koju procitam, ali znam da ni ja ne bih verovala da je nekom tesko zbog mog bola, da se meni dogodilo, znam da bi se sve brzo zaboravljalo, znam da niko e bi hteo da slusa i znam da niko i nije hteo da lusa, prvi moji roditelji, njima je samo bilo do njihovog deteta, a meni je to tako odvratno bilo, cak i kad sam znala da sam to njihovo dete ja. Ko nije prosao kroz to ne zna i ne zeli da zna. Prebaci kanal, promeni temu, nestane. Ostavi ti otvorena vrata da se vratis kad budes zdrav, normalan i spreman na zezanje. Ako nisi takav, nikom nisi potrban. Svoje oziljke mozes da nosis, ali ne smes da ih pokazujes i narusavas javni red i mir njima.
Ljudi su pokvarena rasa.
Eto, napisah.

Meta, ta tvoja matematika je normalna posle svega sto se desilo. Ko nije nosio iste kaljace gazeci kroz blato Sterilitet i sve sto ono nosi (i dobro i lose), ne moze da razume. Mozes im do sutra objasnjavati, nece shvatiti ili ce se praviti da sve razumeju. Kao sto ja ne znam kako je npr bilo mojoj mami posle operacije(a gledala sam je, kupala, setala, patila zbog njenog bola) tako ni ona ne zna kako je meni (a kaze da zna)- to je opet druga prica. Sto batina po tudjim ledjima nije mnogo i ne boli ali jedna packa na sopstvenoj ruci....eeeeee....
Raspisah se...Sve u svemu-tu smo.
Dacika, cekamo te sa lepim vestima kad god to bilo a nadam se uskoro!
F&F,   

Fmala, Enzdi i LaFolie, zabranjen vam je ulazak na ovu stranu dok se ne porodite! NEmojte da vas nosim na dusi, please!

Pisah ovde pre par dana i olaksah sebi. Optuzih i prijatelje, i ovom prilikom im se izvinjavam, i njima i svima koje su se nasle prozvane, nije mi bila namera. Oprostite! Ne znam zasto bi neko morao da se javlja i pita me kako sam! Mislim, ja bih to uradila za sve prijatelje, doduse i za one koje ne poznajem, ali nismo svi isti! Svako ima neku svoju muku koja mu je najteza i misli samo o tome. Otudjili smo se, na zalsot! Vrednost ise menjaju, zivot nam namece tempo da nemamo vremena ni za sebe i ne znam zasto bih ocekivala drugacije. Davala sam se sakom i kapom, pa valjda zato. Ali, sad sam daleko, nisam potrebna i to je normalna reakcia, valjda. Samo, ne mogu a da ne kazem da zaboli.
Izvinjavam se i trudnicama, sa foruma, nadam se da me nisu shvatile pogresno! Radujem se sa njima, samo ne mogu da gledam tikere, eto!
Bak, sve znas i sve sam ti rekla! Trudnovacemo m ina lepo zajedno!   

F&F, draga, razumem te i verujem da cu se isto osecati kad vidim neku bebu koja ce biti rodjena aprila, a imacu ih u svojoj okolini. Znam da tuga nece prestati, ali da bar mogu da je svedem na normalan nivo, podnosljiv. Znam da cu sigurno uvek racunati da bi moje dete bilo starije/mladje xy meseci od xy bebe. Ali moramo dalje. Savetujem ti razgovor sa psihologom, da bar deo tereta ostavis iza sebe, da bar lakse mozes da podneses postupke i trudnocu (za koju se nadam da ce se desiti uskoro!). Nemoj da bezis, da ti se ne vrati sve kao bumerang! Pisala sam vec da sam to i ja radila kad sam izgubila roditelje, ali je pogresan nacin! Tek sam prosle godine stavila neke stvari na svoje mesto sa psihologm, pre toga nisam uspela! Mi se ovde razumemo, pisi ovde, pisi kako se osecas izbaci iz sebe tugu, koliko mozes. Svaki put po malo i bice ti lakse!

Leptirko, vazno je da mi ovde imamo jedni druge, pa makar se nikad ne upoznale, a verujem da hocemo!
Lelo, hvala ti draga, zelim da se radujem sa tobom za 2 nedelje, pa za 9 meseci opet!
Fmala, znam draga da si uz mene iako nisi pisala. NIsam ni ocekivala, jer vi trudnice treba da se zastite maksimalno, jer ove stvari bole, a ne bih da moje pisanje bilo kako naskodi bilo kojoj trudnici ili bebici. Hvala ti, svakako, ali nemoj da citas ovde dok se ne porodis, molim te. JEste, sami smo u svom bolu, jer oni koji bol nisu doziveli msile da tako lako prolazi i zao im je da nas gledaju da patimo. Ja sam neke stvari krila od roditelja da ne bi videli koliko patim i da se ne bi sekirali oko toga, pa verujem da i oni to isto rade i da pokusavajuci da umanje nas bol misle da ce nam pomoci i da ce bol nestati.
Cicsa, apsolutno si u pravu! Ono sto nismo doziveli ne mozemo da razumemo, iako se trudimo. I ja sam se u poslednje vreme isto pitala kroz sta je prolazila u mislima moja mama dok je bila bolesna i bila sam sigurna da je razumem. Sad znam da je razumem samo za onaj njen deo zivota od 16 godina dok je cekala da se ja rodim. Za bolest je nisam razumela, ali sam to tek sad shvatila donekle, kad sam lezala bespomocna u krevetu i cekala da mi mm donese sve i uradi sve.
Moram da priznam da se od proslog pisanja ovde osecam mnogo bolje. Imam padove, ali su mnogo redji. Polako stajem na svoje noge, nadam se da necu imati vise padova kao do sada i da cu uspeti da ustanem opet. Ostaju mi i dalje 2 stvari koje sam se dogovorila sa psihologom da uradim (pismo i oprastanje sa bebom), ali ih ostavljam za trenutak kad osetim da sam spremna i da mogu da se suocim sa njima, jer iziskuju dosta emocija.

Meta mila samo ti pisi, svakako trebas na ovaj ili onaj nacin to izbaciti iz sebe, da ne ostane u tebi kao senka koja bi mogla da te sputava. Bes je sasvim normalna reakcija. Sto se tice razumevanja ostalih ljudi (prijatelja, rodbine i ostalih) ja licno to i ne ocekujem od ljudi koji nisu prosli ono sto sam ja, tako da me to i ne povredjuje, jer ne znam kako bi neko mogao da oseti takvu emociju, ako je nije doziveo. Na zalost i moja drugarica je pre dve nedelje imala spontani, mala je bila trudnoca nekih 7 nedelja, ali mnogo me je potreslo i mogu da je razumem, sve ono sto se desava u njoj, i bes i razocarenje, nemoc, tugu, a toliko sam zelela da nikada to ne oseti. Zivot je iz nekog razloga takav, nekome je dato da se stvari kao roditelj na prirodan nacin, a za nekoga je odredjen ovaj put koji je mnogo tezak.

Drage moje ,jako mi je teško vec dve nedelje sam u agoniji ,prvi dan sam imala krvarenje nakon sto me je pas napao al na svu srecu nista nije bilo otisla sam odmah u bolnicu gde sam ležala nedelju dana naravno terapija prog.i utr. 5 doktora me je gledalo jedan mi je dao 50:50 % ,drugi ne zna sta i bi i ne bi pratio,treći odmah da se čisti,četvrti vidi plod al nema eha i on bi da me cisti a peti dr tu nista jos ne bi dirao ni slučajno ... Pustili su me iz bolnice da dodjem na kiretažu posle 2 dana ili .Medjutim nisam odustala jos da bi posle par dana otisla kod drugog dr u ns da bi mi isto rekao.Pomirila sam se sa tim i rekla sam sebi da cu pre kućida pobacim nego da me razni mesari dodiruju ,evo veceras sam imala jake bolove u ledjima i dole ,na wc kad sam išla izbacila sam ogromna dva komada kao komadi jetre al crveni...mozete zamisliti...tuga ogromna! Sutra ujutru imam kod dr privatno zakazano,nadam se da je majka priroda sve odradila sama ,bar da mi toliko olaksa ...lakse mi je sa vama da ovo podelim jer znate kako je to ...teško je jako drage moje strah me je

Ja moram da napisem jos par reci, da izbacim ovu tugu koju ocesam.
Danas bi bila 36+3, da je sve bilo kako treba. Iako se trudim da ne mislim o tome, ipak je jace od mene.   Sad bih bila u 9. mesecu i spremala sobicu, prala i peglala stvarcice i sa nestrpljenjem ocekivala najlepsi dan u zivotu jedne zene! Ali... nista od toga! Neka me tuga oborila poslednjih dana i ne mogu da prestanem da mislim.
Organizovali smo se da od 1-7. aprial idemo u skitnju, da prodje taj period kad bi mi verovatno bio porodjaj, da ne sedim sama u BP i da koliok.-toliko okupiramo misli oboje.
Iako mi je Kopitovicka dala novu nadu rekavsi mi da mogu u postupak aprila, meni nije lakse kako se april priblizava. Toliko sam sanjala da za svoj 41. rodjendan postanem mama... toliko su mi ti datumi koji se preklapaju govorili, a onda nista od toga! Bice mi ovo najgori rodjendan ikad do sada! Iaok imam da ucim, ne ide mi nista u glavu, misli su mi samo na ono sto se desavalo, na april i sbbkbb.   
Tesko mi je i da udejm na kutak poslednjih dana, iako su tu meni drage cure koje su u postupku i za koje navijam od srca... tesko mi je, jer posle Endzi sam trebala ja da se porodim... sad bih bila ja ta koja ceka svoj termin... a ja ceakm da prodje vreme do postupka. Opet sam na pocetku, a vreme ide.
Iako zelim da budem nasmejana, ne mogu da se smejem od srca. Jedan deo njega je zauvek otisao, a trebao da je stigne za koji dan.
Knedla mi u grlu stoji vec danima, ne mogu ni da zaplacem, iako zelim to od srca. Ne mogu da izbacim tugu koju osecam i ne mogu da prestanem da zamisljam koliki bi mi stomak sad bio, kako bi Danilo izgledao kad se rodi! NE mogu ni da pogledam svoje telo, stomak koji je i dalje tu i grudi koje sad vise, ali ne od dojenja.

Ne mogu nista... nemam volje ni za sta, nemam volje ni da zivim! Ponekad kad pomislim na smrt, shvatim kako me nije strah od nje, jer imam koga da me doceka i "tamo negde"....
Da ne mracim vise... odoh!

Meta, nema reči koje bih mogla da ti uputim, osim jednog iskrenog, čvrstog zagrljaja   

Meta, ti si uradila sve da se ne prepustish tuzi, i jedno vrijeme si funkcionirala OK. Sasvim je normalno da te, sa priblizhavanjem znachajnih datuma, opet preplave ove emocije. Gubitak je ogroman, boli te, i za tebe i za malenog Danila. Nadam se da ce suze doci da speru dio tegobe, barem onaj koji te gushi i neda dalje.
Ako se ne mozhesh skoncentrirati na uchenje mozhda bi bilo najbolje da odesh iz BP i budesh neko vrijeme sa prijateljima i rodbinom?
Grlim te silno i shaljem malo od svoje snage da prebrodish ovaj tuzhni talas.
   

Ja ti saljem zagrljaj i rame, da suze prokinu, da se isplaces i olaksas bar malo tu teskobu koju osecas, a koja je tako ocekivana. Rane su jos sveze, tesko je, ovaj period ce biti najgori posle 6.12. A ne mozes da se ne pitas sbbkbb, prosto ne mozes. Nek ti ovaj period makar proleti brzo, da te sto manje podseca, i nek ti novi postupak uskoro potpuno preokupira misli. Imas ti itekeko za koga da zivis, a sigurna sam da bi Danilo zeleo da ima brata ili sestru, i da ce se to u sledecem postupku i ostvariti. Volim te drugarice moja divna, izdrzi, jer docice sunce i u vas dom. Stisak najjaci moguci.

[size=12.727272033691406]Ufff,dušo moja,pročitah sad tvoj post.[/size]
[size=12.727272033691406]Nema opiranja više,moraš da se prepustiš i pustiš emocije da isplivaju kakve god da su.Tuga,očaj,bes,nemoć,i hiljadu pitanja.Izbaci iz sebe , MetaK moj   ,jedino tako ćeš moći da preživiš dane koji dolaze,a znam da su to tvoji,vaši, dani tuge najveće.[/size]
[size=12.727272033691406]Na mnoga pitanja nikada nećemo saznati odgovore,ma koliko se trudili i očajnički to želeli.Jednostavno tako je život hteo.Nepravda,kazna,iskušenje? I to nećemo saznati,ali ćemo naučiti da se izborimo sa našim tugama,strahovima,očajima,padanjima...i ustati,dušo moja, i ustati, i prvo bojažljivo krenuti,a potom poleteti i leteti  (neki   )ko kometa do nekih naših drugih zvezda,jer Svemir je velik' i ima mesta za sve nas .[/size]
Grlim te najjače i stiskam da izbacim tugu i očaj.

Meta,

Mogu samo da pomislim tu tugu. Ili ne mogu. Gubici su teski, preteski, prebolni. Ja sam imala spontani u samom startu, pa opet kada je bila sredina februara i kada bi mi bio "termin" srce mi se kidalo na sto dela. A ne smem ni da pomislim kroz sta si ti prosla, koja je to kolicina tuge...Zivot je ponekad nefer, i treba imati snage da se isplaces, vices, i imas svo pravo ovog sveta da budes ljuta, i tuzna, i besna, i kakva god, jer to je taj gorki deo zivota, i nekako nauciti da se zivi s tim...i jedva, jedva, jedva cekam tvoju novu svetlost, da dodje i obasja vam zivot...verujem duboko u to...a moju podrsku, iako se ne poznajemo, a nekako se sve ovde preko ovih postova poznajemo i dublje nego sto se poznajemo i sa drugaricam svojim...moju podrsku uvek imas, i za crne misli, i za one obojene, i za sve sve ostale izmedju...Grlim te, velika Meto...

Draga moja,
i mene je zabolelo dok sam čitala tvoj post. U svakoj rečenici, reči se oseća bol, kao da je tu, materijalna. Piši, piši kad god imaš potrebu za tim....i kad ti nije do pisanja, piši....
Slažem se sa Shiz. Možda bi ti više prijalo da budeš sa dragim ljudima nego to što si sama u sumornoj Budimpešti (ja kad god sam bila tamo bilo je sivo nebo koje samo što ne padne na tebe) i moraš da učiš (što traži koncentraciju)... Sećam se koliko ti je značilo savetovalište u Bg...možda da se iskombinuješ i dođeš na par dana ovde...
Verujem koliko je teško, dobro je što negde idete u tom terminu i što planirate postupak. ...Sad je najteže, pred datume koji toliko znače... Kasnije će vremenom bol otupeti...
Molim te, pričaj, plači, vrišti, trči... prepusti se bolu, ne potiskuj ga...

Biće bolje, biće... Ja sam sebi neprestano mantrala sa jednom Andrićevom misli....I tebi ću zapisati i poželeti svu sreću u Novom Sadu....

"Ništa živ čovek ne može da izgubi što mu jedno proleće ne može da nadoknadi".

Kometice , mogu samo da te zagrlim jako. Potrebno je vreme da naucis da zivis sa svojim gubitkom. Ti si jaka zena, primer svima, ali dodje i tebi trenutak da ne mozes izdrxati i prepustis se... Reci cu ti samo da verujem u srecu koju si zasluzila. Grlim te i prenosim ti deo snage da izdrzis kad naleti boli. Proci ce i datumi, i ponovo ce doci. Svski put cas biti jaca... Grlim opet jako...

Kometo,
zagrljaj i od mene.

Ja godinu dana od pobačaja nisam od sebe zahtevala ništa posebno. Tonula sam često, imala sam bolje momente, pa opet tonjenje... Ali sam usmeravala misli na nešto drugo, tj na faks, u toj godini sam najviše odmakla u tome, takodje vežbe, predavanja, pričanje sa koleginicama i kolegama koji su još mladi i kojima je fakultet najveća briga u životu - sve to mi je prijalo. Tek nakon godinu dana sam krenula da pravim nove planove i da krećem dalje... Tako da sva ta vremena odredjena za tugovanje, mislim da imaju smisla... Datume i ja pamtim, ni danas ih nisam zaboravila. Ali kad imam moje dete oni su se tačno uklopili kako treba, morali su da se dogode da bi sve bilo kako je danas. Ne mogu da kažem da ih ne vidim kao bolne, ali eto sa ove vremenske distance, gledam ih iz drugog ugla.

Pusti vreme da prodje, naročito ovi bolni dani... Ko zna zašto je sve moralo tako. I da ti poželim da ti već ovaj postupak bude uspešan i da stigneš do svog deteta. Nećeš zaboraviti Danila i sve ovo, o ne, ali naučićeš da živiš sa tim.

  

KoMetak moj....
Neke tuge nikada ne prodju .....samo naučiš da ziviš sa njima a za to treba vremena ....
Mozeš otići bilo gde ,tuga će te pratiti ,sa tugom moraš hodati rame uz rame ali je ne treba gledati u oči ....
Napravite za taj dan neki svoj ritual opraštanja .....mozda da napišeš pismo u kome ćeš sve lepo opisati ,zavežeš na balon i pustiš da ode ....da jednostavno tim ritualom sama sebi staviš do znanja da nikada nećeš zaboraviti ali da je došlo vreme da napraviš mesta za neke lepše misli ,za jedno novo srce koje će zakucati ispod tvog .
Ljubim te !

Kometice moja draga, ne znam šta da ti kažem, osim da te jako zagrlim   Bol je ogromna i sve je veća kako se približava datum kada je Danilo trebao biti rođen, nemoj je potiskivati draga, piši ovde kad god osetiš potrebu.
Nadam se da ćete uskoro krenuti u novi postupak i sigurna sam da će vam on doneti najveću sreću i od tada će samo sijati sunce  

Meta verujem da ti je jako tesko, mojoj sestri je bilo isto tako, posebno u periodu kad je ponovo smela da pokuša trudnoću. Tad su je stigli svi strahovi, i celi trudnoću je bila u grču. Šta hoću da kažem ovim. Potpuno je normalno da se tako osećaš posle tolikog bola, moja sestra nikad nije zaboravila tu bebu (sad ih ima tri) i na dan porođaja joj je uvek bas tesko a prošlo je 12 god od tad. Mi smo svi zaboravili to ali ona nije. Mislim da je Djoletov predlog dobar, napisi pismo i pusti ga da ode, a ja se nadam i molim da ti novi postupak donese novu sreću.  

Meta, drugarice moja. Sve su vec rekla nase divne drufgarice , Djole ti je dala sjajan predlog, ja samo mogu da ti ponudim rame za plakanje, drustvo, makar i virtualno za kafu ili nesto zesce i da ako ikako mogu podelim s tobom tugu, da ponesem makar deo boli.
Ljubim te   

Metice draga tu smo za tebe svakog dana kada bilo samo pisi i reci nam bar da mrvicu mozemo mi da ponesemo umjesto tebe. Nadam se da ce uskoro doci dan kad ces moci da zaplaces ko covjek da pustis iz sebe malo muke koja te stisla. Ljubim te i mislim na tebe svakog dana.   

Kometice, duso od zene, grlim te i ja jako, jako... Kako ovaj zivot ume da bude surov, uf...
  

Kometice, i danas sam svratila da te zagrlim jako, jako, jako, najjače!

Kometa draga neznam šta da ti kažem teško je preteško ali mora se živjeti ,grlim te jako da bol prođe što prije i da se uskoro sreća useli kod vas